КЊИЖЕВНОСТ
 
.
матична
пројекат
историја
уметност
књижевност
разне ствари
везе
е-маил
 

Миљурко Вукадиновић

Приближавања

Огледи из књижевности Срба у Румунији * Роман

Латинична верзија књиге

Confluente (rezumat - limba romana)
Studies on literature of Romanian Serbs (summary in English)

Интернет издање:

Извршни продуцент и покровитељ
Технологије, издаваштво и агенција Јанус
Београд, 23. новембар 2001

Продуцент и одговорни уредник: Зоран Стефановић
Дигитализација текстуалног и ликовног материјала: Ненад Петровић
Коректура: Саша Шекарић и Драгана Вигњевић

Штампано издање:

Miljurko Vukadinovic: Confluente (l.b. sirbocroata)
Издавачко предузеће КРИТЕРИОН, Букурешт
Одговорни уредник: Октавија Неделку
Технички уредник: Стеван Лепојев
Објављено 1993. формат 16/54 x 84. Издавачких табака 6,205.
Штампарских табака 9,50.
Ликовно обликовање: Милијана Вукадиновић
Печат Арсенија III Чарнојевића Цртеж на клапни – Марин Сореску
ISBN 973-26-0318-6

МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ: рођен 7. децембра 1953. године у Горњем Сварчу код Блаца. Професор матерњег језика и сл. Истражује ( поезија, проза, есеј, клокотризам, језик). Награђиван.

Објавио:

  • поезија ( Слободно средоземље, Београд 1977, Сплав прокишњава, Београд 1979, Књига живих сасвим, Београд 1981, Пољски радови, Приштина 1984, Кап румунске крви, Зрењанин 1985, Водјездик, Београд 1985, Водјездик (II), Београд 1987, Водена република, Никшић 1989, Чини и кучине, Нови Сад 1990.),
  • проза (Провокативне фигурице, Београд 1987),
  • избори / антологије (Arhipelagul dantelat (са Марианом Дан), Панчево 1988, Сви чекају на тебе, Нови Сад 1989, Звуци и комешања (Новије песништво у Србији), Београд 1989.
  • И др.

Lektor la Facultatea de limbi si literaturi slave. Живи у Букурешту и Београду.

ГДЕ ЈЕ ШТА

Прилози

Пред говор
Чему приближавања

(1) Ова је књига нуждан корак, једно горко сведочанство о ходу по социјалистичким мукама без наде у избављење, о ходу који литература, а нарочито роман као данашња замена за еп настоји да покаже...

(2) У метежним годинама трајање и сведочанства били су "непролазни императив" народу српском, пуста жеља да се преживи свакојаким невољама упркос а сада је, чини се, време за дуго жуђена сретања, за вишесмерну књижевну и културну комуникацију са матицом као и за спонтани "бестраховни" и потпунији сусрет са румунском културом и савременошћу. Зато Приближавања.

(2) И овде можемо рећи да jе ово само прилог сагледавању књижевних прилика и путоказна чињеница о животу романа код Срба у Румунији шездесетих, седамдесетих, осамдесетих, деведесетих година...

(1) Ова књига је нуждан корак јер књижевност Срба у Румунији макар и била "књижевност са ограниченим бројем читалаца" жели да буде читана: уз књигу "трагичност етничке периферије" бива сношљивија...

- дародавац из прикрајка -

"Наше намере нису нормативне,
задовољићемо се објективним описом и
тумачењем књижевног градива

Борис Томашевски: Теорија књижевности

Роман је оркестрација језика, проба његове носивости, распона, зрелости."
Борислав Михаиловић Михиз: Од истог читаоца

Увод
А. Књижевност Срба у Румунији и роман

"Много је деликатније друго питање: како српску књижевност приказати одвојено од других југословенских књижевности, како је разграничити с другим литературама што се стварају на српскохрватском језику... Књижевности српскохрватског језика могу се у филолошком смислу сматрати једном сложеном књижевношћу. У тој сложеној књижевности постоје различите традиције, националне, конфесионалне, регионалне и друге, али су границе међу њима понајчешће нејасне и непостојане. Знаци распознавања који би указивали на то што припада једној а шта другима нису никада такви да би могли имати апсолутну вредност. Некада је писмо било један од тих знакова... Једини излаз из ове ситуације јесте, по својој прилици, да се границама не придаје важност већа од оне што стварно имају."

Јован Деретић: Историја српске књижевности

I

Природно неизбежни однос народа у расејању и матичног народа који се данас широм Европе (а нарочито на брдовитом Балкану) злослутно актуелизује и третира као политичко питање превасходно је питање цивилизацијског значаја, будући да се заснива не само као прост и дневни однос према голом преживљавању појединаца, група, већих заједница и народа већ као сретање и вишесмерна стваралачка и људска комуникација са духовним наслеђењем и баштином, са језичким, верским, и националним ентитетом и идентитетом...

Полазећи од чињенице да је "читаву једну вечност" ово питање из идеолошких разлога "остављано по страни" остаје да се бар надамо да ће у догледној будућности (која као и катастрофа не може да чека) питање"заграничних литература", емигрантске, исељеничке, усељеничке, књижевности наших радника на привременом боравку у иностранству, мањинске или које друге сродне литературе[1] и њиховог цивилизацијски и културно неминовног интегрисања у координатама опште историје српске књижевности у земљи-матици појавити не само као нов и сложен задатак[2] књижевно историјске науке већ и као насушна читалачка потреба. У том смислу је и овај наш рад један од првих "стручних занимања" за сложени комплекс свеколике књижевности Срба која настаје тамо где је "случај комедијант" или историјска судбина доделила, дакле изван матичног српског и југословенског културног и духовног простора.

И два недавно одржана научна скупа[3] драстично показују да је данак последици изгона и расејања платила и српска књига широм света и да је заиста куцнуо час да духовни немар престане и да се "превлада та судбина издвојености, расцепканости и подељености"[4 ]и да се после објављивања "Апела САНУ о српској књизи ван отаџбине" (1989), стичу почетни услови и претпоставке[5] за континуирано научно истраживање које би указало на специфичну природу, карактер и вредности заграничног књижевног наслеђа.

У светлу понуђених типологија[6] заграничне књижевности изнетих на скупу "Српска књижевност у емиграцији 1941-1991." као и на основу наших открића, искустава и познавања развојних токова и специфичности српске књижевности у Румунији размотримо најпре статус ове књижевности како би се отклониле могуће недоумице или необавештености које се обично око оваквих појава плету.

Термин емигрантска књижевност, који се у расправама понајвише чуо почесто се безразложно изједначава са политичком емигрантском књижевношћу, могао би се у контексту наше теме адекватно применити свега на неколицину писаца (када је реч о романописцима на Светислава Марковића и Славка Веснића) који су се потпуно интегрисали у књижевност српске мањине у Румунији тако да се не издавају неком од типичних црта за ову "класу" писаца (нпр. идеолошка пренаглашеност националних, верских, партијских, политичких и сл. питања).

Књижевност трајне емиграције (исељеничка књижевност) као и термини књижевност привремене економске миграције – књижевност страних радника (термини из најпотпуније типологије мигрантске књижевности коју је дао Љубиша Рајић) потпуно су непримерени и готово неприменљиви за контекст нашег питања јер, вероватно, није забележено да је неко из економских разлога у Чаушескуово доба прешао у Румунију да се обогати бавећи се литературом?! Рајићевом узроку (Шведска и Скандинавија) наречене појаве погодују будући да развијене западноевропске и северноевропске земље подразумевају у својим економским и политичким концептима свеколику економску и политичку (е)миграцију нарочито из тзв. источноевропског социјалистичког раја.

Најадекватнији је термин мањинска књижевност (најпотпуније га је у поменутој дискусији заступао Света Лукић) јер се он везује за бројност и природну близину матици нашег живља који се нашао "у заграничном положају" што својом вољом (на дедовини и матерњем огњишту), што стицајем политичких прилика (нарочито након 1918. године).

Према предоченим подацима којима располажу САНУ и Народна библиотека Србије, као и на основу наших личних увида једна појава, на први поглед доста апсурдна, заслужује посебну пажњу и анализу. Наиме показује се да је у СР Румунији после другог светског рата објављено више књига на српском језику него било где у демократском и богатом свету! Можда би још ригорознији увид ову чињеницу још појачао кад бисмо оригиналној књижевности и "живој класици", матичне књижевности присајединили и политичке брошуре и "наменске преводе" напредних писаца са комунистичке левице на мањински језик (у овом случају српски). Корпус о којем је овде реч подразумева оригинална дела (прва издања – других није било!) не и прештампавање "златног фонда класичне и савремене румунске књижевности, као и светске књижевности"[7], како би "зацртано" "Српској редакцији" Државног издавачког предузећа у Букурешту још магловите 1950-те године када је српска књижевност у Румунији добила трајни издавачки ослонац као и могућност континуираног развоја до данашњих дана. Поменути корпус са око три стотине наслова и као такав заслужује сву пажњу, књижевно критичку, књижевно историјску и социолошку и какву другу анализу јер је, илустрације ради, бројнији од целокупне српске емигрантске књижевности широм света!?

И у поређењу са осталим мањинским књижевностима ова упадљива бројност објављених књижевних дела неупоредива је. Нпр. у Албанији где су асимилација и тиранија учинили своје и где је јавно декларисање националности Србима вишеструко онемогућено и непожељно не може се ни слутити а камоли поузданије говорити о писању или, не дај Боже, објављивању на матерњем језику. У Бугарској, према званичним изворима, након протеривања неколико десетина хиљада Турака (залуталих или палих са неба!) до скоро није било ни Македонаца а камоли Срба који би "гајили" своју књижевност и књижевно се усавршавали! У Мађарској је Срба све мање али се у постојбини Игњатовића ипак држе достојанствено и права су мала оаза матерњег језика али број објављених књига (од 1976. када је започело објављивање дела на језицима народности) у поређењу са румунским корпусом ипак је незнатан.

Готово да се намеће питање како је то било могуће, на очи "диктатору без мане" толико књига на језику једне мањине ? Очигледно је да није у питању "породична слабост" као што је то било рецимо у предратно доба кад су пријатељске краљевине (од 1922. кад је румунска принцеза Маријоара постала краљицом СХС и кад је Дунав одјекивао од звука војних и других оркестара) прихватиле школску конвенцију од 1933. године којом је не само загарантована настава на матерњем језику, већ је дозвољено учитељима из Југославије (Србије) да васпитавају Српчиће из Румуније, о чему пише д Борислав Крстић Велимиров.[8] Ево неколико могућих одговора: Прво, лако је могуће да је то из васпитно-педагошких разлога – како би се иначе лакше и згодније могле ширити "правоверне" социјалистичке идеје до језиком мањине и то путем уџбеничко-педагошке и сродне литературе штампане "унутра" а не "тамо негде – споља". Друго, прештампавање класичне реалистичке (по некад и романтичарске) књижевности не угрожава систем па је то могло послужити као дозвољени узор или узор без мане. Како иначе објаснити зашто се толико издашно штампала "жива класика" на уштрб живих аутора. Срећом литература се отимала и – отела се! Зато сада можемо да погледамо развојни лук ове књижевности од ововековних почетака до ових дана када се убрзано примичемо крају века и када можемо са највећом одговорношћу и естетском ригорозношћу уочити известан број значајних књижевних дела, у првом реду романа, што нам је у овом раду и задати оквир.[9]

1.

Атипичан развој или тзв. "ретардирани развој" углавном карактеристичан за мале књижевности актуелизује се нарочито у разматрањима књижевности балканских народа будући да је Балкан, као "магарећи мост", увек био епицентар укрштаја најразличнијих варварских и цивилизацијско-културних сретања а што је за последицу имало пометњу и страдалаштво, један, могло би се без претеривања рећи, "космички удес". Удесна историјска судбина заједнички је именитељ нетипичном развоју балканских књижевности, посебно очитована на плану тзв. националних литература где је та појава још израженија и комплексна. Такође и чињеница да је знатан део културе српског национа одувек био у расејању или изгону и као такав ван својих државних и етничких граница није без значаја. Тако jе од самих почетака на јужној периферији духовно светилиште био Хиландар а касније, на северној Сент-Андреја и Темишвар, а силу несталне историјске судбине осетила је и књижевност која уз споменичку културу (црквену и световну) најдубље изражава трагику етничке периферије о којој је писао Кашанин у есеју о Јакову Игњатовићу, као једном од актера "српске историјске драме".

Атипичност развоја књижевности Срба у Румунији вишеструко је условљена. Колико односом спрам матичној књижевности и матерњем језику толико односом према фолклорном наслеђу и савременој румунској књижевности, колико сложеним и отежавајућим друштвено политичким контекстом (епоха Чаушеску) толико и пратећим низом других "отежавајућих околности" (неразвијен књижевни живот, непостојање поузданије књижевно-критичке и књижевно историјске перспективе и сл.).

2.

Нећемо овде улазити у неспорне чињенице о постојању књижевног и културног рада у Банату и другде где је српски живаљ живео и стварао пре 1918-те године, као ни то да се нећемо задржавати на подсећању и ширем образлагању података о томе да је један знатан број српских писаца или рођењем или делом своје књижевне делатности везан за румунске крајеве (Јоаким Вујић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јован Ст. Поповић, Ђура Јакшић, Војислав Илић, Милош Црњански, Вељко Петровић, Душан Васиљев и други) о чему поуздано и детаљно пише Мирко Живковић чије су студије[10] и књижевно историјска истраживања незаобилазни прилог књижевности о којој говоримо, већ ћемо оцртавање међуратне књижевне ситуације и стваралачког профила оригиналне књижевности, као "најближег наслеђа", започети од листа "Слога" (1918-1919) који је редовно уз уводник штампао и по једну песму (најчешће Душана Васиљева) и дуговечног "Гласника" (1921-1941) чији је уредник био Слободан Костић, епархијски бележник. Њима треба придодати "Темишварски весник" (1935-1947) и први прави модерни књижевни часопис "Живот" (пун назив Алманах "Живот") да би се видео културни оквир међуратне књижевности српске народности у предратној Румунији. У оваквим условима кратки прозни облици (цртице, приповетке, записи, народно стваралаштво, записи обичаја и сл.) и поезија били су најчешћи (и једини) облици књижевног изражавања учитеља, свештеника, сељака, напредних студената, радника и ђака који су били сарадници поменутих гласила и преносиоци књижевне духовности више но аутентичне литературе. И поред тога што "Живот" због своје напредне идејне оријентације није добио "зелено светло" за даље излажење (изашло је само два броја) овај је часопис окупио најзначајнија књижевна имена и интелектуалце и представља најзначајније књижевно сведочанство у међуратном периоду. Траг који је оставио био је довољан да се овом имену, овом интелектуалном ставу и духовном опредељењу Срби у Румунији још једном врате покретањем "Новог живота" (1957) који ће и дан данас под именом "Књижевни живот" (од 1968) излазити најпотпуније изражавајући књижевну и културну вертикалу, поуздани духовни оријентир у времену и простору. Од сарадника часописа помињемо проф. Светозара Марковића, Владимир Коларова, Богдана Чиплића, брата му Милоја, Богданку Малешев, Владимира Шиљеговића, Живка Дашића, Бебу Полит, Чедомира Крстића, Алексу Ивића и друге. Међутим остаје чињеница да је било релативно мало оригиналних књижевних радова. Живковић с правом тврди да већину књижевних прилога чине преводи и да су они књижевно најзначајнији истичући, уз то, да су оригинални углавном написи друштвено-културног и политичког садржаја ".

Из задате нам перспективе пажње вредан је одломак из романа "Парада" Јована Витковића (псеудоним Богдана Чиплића) који ће бити објављен као део романа "На велико и на мало" тек 1946. године у Новом Саду, први Чиплићев роман који је, после три Андрићева романа, први српски роман објављен после рата.[12] То је све што је у домену романа постигнуто у предратном периоду, у периоду који је имао извесну књижевну и културну динамику али је мало вредних и аутентичних дела оставио не успевши да учини већи помак од књижевног почетништва и књижевне публицистике.

Треба рећи да након ослобођења, а нарочито од 1951. године кад је објављена заједничка збирка прозе "За срећну будућност" књижевни живот одвија континуирано и жанровски знатно разуђеније, са редовним објављивањем оригиналних прозних и песничких књига (од 1952), романа (од 1963.), модерних књижевних студија и истраживања народног стваралаштва на терену (од 1972), књижевно-критичких текстова (1977), модерних монографских радова (1978) омладинске књижевности и књижевних нада (1984)...

Значајну улогу у динамизацији књижевног живота имали су лист "Правда" (покренут 1944) који од 1969. излази под називом "Банатске новине", емисија на српскохрватском језику Радио Темишвара (од 1956), бројни књижевни кружоци ("Жарко Деспотовић" из Белобрешке, "Крила" из Кетфеља, "Свитање" из Дињаша, темишварски књижевни кружок, "Доситеј Обрадовић" из Сенмартона и др.), а нарочито књижевни часописи, најпре "Културни упитник" (1948-1954) који је окупио прве послератне српске књижевнике (Владимир Чоков, Лазар Илић, Светомир Рајков, Јова Бељац, Божидар Керпенишан и други). Наследио га је 1955. године "Народна култура", а од 1957. креће часопис "Нови живот" "Књижевни живот" (од 1968.) као најзначајније књижевно окупљање српских писаца и интелектуалаца.

Издавачки простор је изборен 1950. године кад је основана Српска редакција Државног издавачког предузећа на чијем је челу Мирко Живковић све до покретања "Критериона" (1969) као специјализованог издавача дела на језицима народности, издавача који ће се прилагодити динамици књижевног развоја српске књижевности па ће смањити прештампавање дела класика и објављивања превода на рачун промоције оригиналних дела савремених писаца. Додамо ли к томе и темишварску "Факлу" која је повремено објављивала и по коју књигу мањинских писаца наше горе стиче се утисак да није догматизма и терора (и над већинским становништвом румунским као и над мањинским) који налажу максималну контролу, усмереност и униформност целокупног духовног живота услови би били задовољавајући и сасвим прихватљиви. Требало је времена, књига и интелектуалне одважности и стрпљења појединим писцима да се отргну од сивила и једнообразности соцреалистичког модела као и то да се многе литерарне, језичке, занатске и друге невештине превладају, да књижевну визију усложне и модернизују... Мора се при том имати у виду да су српски писци у Румунији имали поред "узора на даљину" (матична књижевност) и упркос знатним и бројним недаћама врло живу сцену румунске књижевности, како у поезији тако и у прози, што им је свакако било још један подстицај и ослонац да од 1980-те [13] године ухвате корак са књижевном савременошћу како у погледу модернизације изражајних средстава, сложености уметничке визије тако и у естетско вредносном погледу (најзначајнија песничка, прозна и нарочито романсијерска дела појавила су се у овом периоду (Рајков, Бугарски, Миленовић, Миомир Тодоров, Веснићеви романи...).

Бројност књижевних имена у послератном периоду је знатна, а ауторска изразитост већа. На књижевној сцени је неколико генерација које делују симултано у разним сферама књижевне делатности (понајмање и готово занемарљиво у области драмског стваралаштва и есејистике). Чест је случај да се аутори огледају у неколико различитих области књижевног рада (Веснић, Илић, Ж. Поповић, Мунћан, Миленовић,... Н. Поповић, С. Марковић, Чолаковић,... Гвозденовић...). Изузетак у том смислу чини Светомир Рајков (1921) који је готово пола века предан искључиво прози, у широком распону од цртице и хумореске до новеле и романа.

У поезији печат су дали Чоков (јавио се још пред рат) и трагично преминули Чолаковић, затим Мунћан и Миленовић, браћа Мирјанићи,... Влада Барзин и, нарочито Гвозденовић који и у матичној земљи ужива завидну поетску репутацију... Од утемељивача прозног израза издвајају се Рајков и Веснић, а од млађих и новијих Миленовић, Бугарски и Миомир Тодоров... У књижевно историјским студијама без премца је Мирко Живковић, у монографском раду Бугарски и Љубомир Степанов, у књижевно критичким виђењима Војислава Стојановић и Небојша Поповић, потом Милин и Светозар Марков, у књижевности за децу Н. Поповић, Мунћан, Жупунски...

3.

Књижевност Срба у Румунији уопште узев може се једино у послератном периоду узети и третирати као релевантна естетска чињеница која има свој континуитет, обим и релативно високу разнородност понуђеног градива. То допушта и уочавање одређених заједничких црта на стилско-изражајном, на тематско-мотивском, језичком, композиционом и којем другом нивоу уметничког обликовања текста. Ево неколико најкарактеристичнијих својствености које овде углавном нећемо шире образлагати будући да у анализовању појединачних ауторских личности и њихових романсијерских дела многе од овде наведених као и бројне друге црте сличности и разлика посебно подвлаче и наглашавају.

- атипичност развоја тако карактеристична за књижевност етничке периферије, на шта смо већ укaзали;

- ослон у класичној реалистичкој књижевности и њеним нешто осавремењеним историјским модификацијама (од сеоског романа и сеоске приповетке, традиционалне романтичарске лирике на завичајне теме до социјалне књижевности, "новог реализма", социјалистичког реализма и "стварносне прозе"...);

- социолошко као баласт нарочито изражено у потреби приповедача и романсијера да се "најдиректније баве темама великог друштвеног значења као што су индустријализација, социјалистички преображај села" (Војислава Стојановић) као и у нескривеној намери писаца да "што шире захвате стварност" (ангажовани и друштвени роман, ангажована поезија, "у духу времена и директива" и сл.);

- пренаглашеност општих и пригушеност индивидуалних перспектива и вокација карактеристично за књижевност која се "исувише бавила проблемима, мање људима" (Небојша Поповић) ;

- невелик тематско-мотивски репертоар (у поезији и роману нарочитој);

- наивна вера у ангажованост и пригодна тематика присутна као пошаст у првој послератној деценији;

- спорадичност модернијих књижевних поступака карактеристична за први послератни период осамдесетих година се превладава: "модернизовала се форма, тражени су нови модалитети казивања, радило се на усавршавању стила" (Живко Милин);

- недовољна култивисаност израза (баналности, стереотипије, општа места, граматичко-стилске неравнине и сл.), "несигурност и борба са језиком и за језик", како духовито примећује В. Стојановић;

- малобројност критичара и "атомизација читања":

Ево шта о томе кажу најизразитије личности у овој области В. Стојановић, Н. Поповић и Ж. Милин:

"Што се тиче књижевне критике, она се јављала на страницама часописа скоро само у облику рецензије или хронике, пратећи дакле текућу књижевну продукцију. Праве књижевне критике, у смислу пертинентне, свестране естетске анализе књижевног дела, а поготову у смислу оспоравања или одбацивања неке слабе књиге – а таквих је, дакако, као и у свим продукцијама, било – готово да нема, нисмо је забележили, у сваком случају веома је ретка". (В. Стојановић).[14]

"Аутор се стицајем околности прихватио да пише осврте, рецензије, приказе о делима наших књижевника, те се већ низ година бави критиком... Такође порастао је број оних који се искључиво баве критиком" (Н. Поповић);[15]

"Богато је заступљена такозвана текућа књижевна критика присутна на страницама часописа "Књижевни живот" и недељника "Банатске новине"... Та критика истиче главне вредности књижевног дела, препоручује га читаоцима, открива у њему идеолошку оријентацију, друштвену поруку, евентуална достигнућа аутора на путу уметничког усавршавања, у обогаћивању и освежавању песничког израза итд." (Ж. Милин);[16]

- непостојање поузданије књижевно историјске перспективе: књижевно историјских и синтетичких радова који третирају ову књижевност не само у "хоризонталном континуитету" већ у свој укупности књижевне производње и њених естетских учинака готово и да нема. Досадашњи покушаји, увиди и учинци дали би се на следећи начин систематизовати:

прво: појединачни текстови који "бацају извесно светло" на ситуацију, контекст, развојни пут, протагонисте и епизодисте... без улажења у сложену проблематику тумачења појединих књижевних појава, књига и писаца са неопходним укључивањем у контекст матичне књижевности или у контекст мањинске књижевности у Румунији или, пак, у окружје савремене румунске литературе и њених аспеката, могућег дотицаја, сличности, разлика, паралела и сл. Такав је нпр. текст Светозара Маркова "Четири деценије наше књижевности" ("Књижевни живот", 2/1986, 71-74).

друго: појединачне књиге

а) књижевно критичких текстова (Небојша Поповић: "Књижевни осврти". – Букурешт 1977 и Живко Милин: "Књижевни огледи". – Букурешт 1984) где се анализира књижевна продукција у одређеном периоду – најчешће су то већ објављене рецензије на поједине књиге и писце – уз оквирне текстове који имају сличне амбиције као и поменути текст С. Маркова;

б) избор и прегледи из књижевности (Ова скупина је бројнија јер подразумева изборе из поезије / два Гвозденовићева избора објављена 1990. године у Новом Саду и 1991. у Сарајеву[17] изборе из прозе (Н. Поповић, М. Михаљчић и Н. Радловић: "Јабуке са врха. Српска проза у Румунији", – Београд, Кикинда, Темишвар 1991) и изборе из целокупног књижевног стваралаштва Соба у Румунији (Војислава Стојановић: "Трајање". – Ваљево 1986 и избор Славомира Гвозденовића и Љубинке Перинац објављен у зрењанинском часопису "Улазница" марта 1991. године).

треће: не постоји: дакле ниједна студија о књижевном раду нпр. о поезији или прози или појединачном аутору или појединачној естетски провокативној и значајној књизи... што знатно отежава књижевно историјски посао на сагледавању и проучавању ове књижевности како у целини тако и појединих њених аспеката.

...Једино је књига "Трајање" Војиславе Стојановић (поред "Избора из књижевности српскохрватског језика у СР Румунији" садржи и студију "Развој културе и књижевности на српско-хрватском језику у СР Румунији у послератном периоду",[18] онај мост, она копча, ка будућим истраживањима ове литературе која морају бити урађена одговорно, без предрасуда, уз адекватну истраживачку и научну апаратуру и са завидним познавањем контекста и бројних специфичности "заграничних литература".

II

Овде се жели избећи начелна расправа о природи књижевних врста, родова или жанровских одређења. Међутим, то питање је неизбежно и није само "техничке нарави" већ оно добрим делом упућује и на проблем начина карактеризације појединих прозних дела.

Данашња "анархија укуса" и "жанровска пометња" (Ренато Пођоли) допуштају да терминолошке диференцијације у оквиру назива и појма роман буду врло широке и врло условне. Такође могуће је из данашње перспективе ретроактивно ширење ознаке романа и на она дела без обзира на одредницу која су имала и како се називала. Та "отворена типологија" и поред могућних неслагања омогућила нам је да роман овде узмемо и као множину колебања између приповетке и романа (незаобилазни практични и теоријски проблем реалистичке књижевности и њеног живог наслеђа) поштујући и данашње готово опсесивно опредељене модерне књижевности за фрагмент и краћу форму (тзв. "кратки роман", "мини роман", "микро-роман" и сл.) овде су се нашли и такви "прозни примери" јер нам је таква, нешто шира перспектива омогућила комплекснију комуникацију са различитим типовима реалистичке прозе и њених "нечистих облика" као примарних својстава једног јединственог књижевног система у развоју, као што је то случај са књижевношћу српске народности у Румунији.

У књизи Франца К. Штанцла "Типичне форме романа"[19] има једно место које на неки начин ближе одређује нашу позицију у овом раду, посебице у односу према обликовним могућностима реалистичког романа и његовим "видовима и варијантама". То је моменат кад Штанцл истиче да је неопходно проучити "оне фундаменталне суштинске особине романа као књижевног рода, његове традиционалне видове и варијанте, како би се схватила тајна њиховог историјског успеха и плодности и у исти мах открило где њихове обликовне могућности још нису у потпуности остварене или се још нису до краја усавршиле у свим замисливим варијацијама", момента који је био један од поетичких кључева нашег читања романескне продукције о којој је овде реч.

1

Аналогија са одоцнелим развојем македонског романа (од 1952. године), узета условно, чини нам се најпримернијом будући да је најближа ситуацији српске књижевности у овим крајевима а нарочито инаугурацији највећег епског жанра који долази релативно касно. (тек 1963. године: "Свитање" Светомира Рајкова) у тренутку који још увек није тако подстицајан за слободнији приступ савременим темама и за изразитију естетску промоцију. "Соцреалистичка баласт" што почива на ригорозној примени доктрине социјалистичког реализма на свим нивоима уметничког текста (нарочито на тематском и стилско-изражајном плану) присутна је и у македонској књижевности после другог светског рата посебице у првим романсијерским делима (Славко Јаневски "Село иза седам јасенова", 1952, Столе Попов "Скрпљени живот", 1953, Ђорђа Абаџијев "Харамлијско гнездо", 1954...).

"Стварање сељачких радних задруга, гледано добронамерним социолошким оком, са клишетизираним ликовима без изненађења са прејаком топлином која те греје и са дескрипцијом која често не узбуди", писао је Борислав Михаиловић о роману "Село иза седам јасенова" (први послератни македонски роман), а чини се да се ова његова оцена може актуелизовати у разматрању књижевности српскохрватског језика у Румунији, нарочито о једном броју романа који третирају ову тематско мотивску константу послератног социјалистичког живота о овој земљи и његове књижевности (Лазар Илић "Жеља", Рајков "Не тече река куд је текла", неке странице из Веснића, Живе Поповића, Миодрага Тодорова, у првом реду)...

Наравно да строги соцреалистички кључ који рачуна на већу идеолошку оданост социјализму но истини и животу врло брзо губи превласт над романескном продукцијом јер "убрзана естетска еволуција", карактеристична за атипичан развој чини своје. Рецидиви соцреализма (нарочито гола тенденциозност и пренаглашеност моралног става) посустају пред наступом нових генерација писаца који модернизују књижевни текст ослобађајући га "рђаве бесконачности" јефтиног социологизирања, усложњавајући уметничку визију, приклањајући се све више разноврснијим и уметнички делотворнијим техникама и поетичким полазиштима.

У тридесетогодишњем развоју романескног жанра појавио се двадесет и један роман тринаесторице аутора, припадника неколико генерација: Светислав Марковић (1909), Лазар Илић (1914-1982), Славко Веснић (1920), Светомир Рајков (1921), Ђока Жупунски (1932), Жива Поповић (1934), Јован Чолаковић (1935-1980), Стеван Бугарски (1939), Чедомир Миленовић (1940), Светозар Марков (1943), Иво Мунћан (1943), Миодраг Тодоров (1944) и Миомир Тодоров (1951).

Динамика појаве романа била је следећа.

Период 1960-1970 донеће и пови роман једног писца српске народности у Румунији. "Темишварски Андрић" објавиће "Свитање" 1963. године, ангажовани роман о радничком животу. Као окружје овој усамљеној романескној појави јављају се приповедачке књиге Л. Илића (1960, 1966 и 1969) и прва књига већ афирмисаног песника Славка Веснића "Приповетке" (1967). Тој скупини треба придодати и две приповедачке књиге Рајкова (1961 и 1966).

У раздобљу 1970-1980 поетичка ситуација у прозном стваралаштву је комплекснија, књижевно разноврснија и богатија у односу на минули период. Српска књижевност у Румунији се обогаћује са пет нових романа. Светислав Марковић објављује "Увиђај" (1970), Рајков "Не тече река куд је текла" (1972), Славко Веснић "Замагљене обале" (1976), Иво Мунћан "Бесану ноћ" (1977) а Чедомир Миленовић "Замак без крова" (1977). Видљиво је да се већ издвајају две генерације романсијера: старија (С. Марковић, С. Веснић и Рајков) и млађа (Мунћан и Миленовић) и да се та разлика очитује и на плану прозног израза, тематике и нарочито приповедачких техника. Млађи писци започињу преусмеравање прозног израза у правцу модернизације прозних концепата, процес који ће у наредној деценији бити још изразитији у биће издашно потпомогнут и новим романсијерским гласовима (нарочито Бугарски, Жупунски и Миомир Тодоров).

У деценији која је тек минула (1980-1990) појавила се главнина романескне продукције (15 романа). Сви романописци изузев најстаријег С. Марковића огласиће се. Од нових имена ту су: Жива Поповић (објавиће два романа – 1983 и 1986.) С. Бугарски (1983) Жупунски и С. Марков (1987), Миомир Тодоров и Ј. Чолаковић (1988) и Миодраг Тодоров (1990). Од класика: Рајков је објавио свој најуспелији роман "Четворолисна детелина" (1985), Илић "Жељу" (1981), Миленовић своје врхунско дело "Никсице" (1982) а Веснић чак четири романа (1982, 1984, 1986 и 1988). Не само бројчано већи естетски ова деценија је златно доба српског романа и уопште српске литературе у Румунији, једна уметнички извесна и естетски препознатљива и чврста спона и корак са матичном литературом а нарочито са једним током празног стваралаштва са тзв. стварносном прозом (термин Свете Лукића који је шире афирмисао Љубиша Јеремић у својим радовима о генерацији писаца у којој су Драгослав Михаиловић, Мома Димић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић, Радослав Братић, Јован Радуловић и Други)...

Са становишта одређених поетичких претпоставки радикалних заокрета нема, реалистички модел приповедања је углавном поетичко и стилско полазиште и динамички оквир што омогућава драгоцено сретање са казивачком народном уметношћу и поступцима народног приповедача (на тој линији су остварена и најзначајнија романескна дела "Трајање" Бугарског, "Постајање", Миомира Тодорова, "Четворолисна детелина" Рајкова, "Никсице" Миленовића) а потом и са модернијим прозним поступцима карактеристичним за урбану прозу Веснића, Мунћана, Чолаковића и Миленовића из "Замка без крова". Роман "Сновиђење" Миодрага Тодорова издваја се као потресан људски документ на табу-тему из "књижевне логорологије" (бараганска голгота). Веснић се неочекивано успешно исказао у домену омладинског романа ("Оде лето")...

Уопште узев неке се тематско-мотивске доминанте могу ласно уочити у понуђеном градиву. Најпре то је "мали сеоски универзум" (свеједно да ли је реч о социјалистичком преображају или просто о распаду патријархалне културе и сл.) који окупља највећи број аутора и покрива готово половину целокупне продукције. У том су јату Рајков ("Не тече река куд је текла" и "Четворолисна детелина"), Веснић ("Трагови по снегу" и "Путеви и даљине" и, делимично, "Замагљене обале"), Поповић ("Забран сна"), Миленовић ("Никсице"), Илић ("Жеља"), Бугарски ("Трајање") и Миомир Тодоров ("Постајање").

Град као стожер приповедачке визије јавља се код Рајкова ("Свитање") Мунћана ("Бесана ноћ"), Миленовића ("Замак без крова"), Веснића ("Исходни дани" и "Оде лето"), Светозара Маркова ("Пета страна света"), Поповића ("Кад липе процветају").

Опозиција село-град најизраженија је у "Четворолисној детелини" (Рајков), у "Размеђи" (Чолаковић), у "Увиђају" (Светислав Марковић) и у "Замагљеним обалама" (Веснић)...

Гледано из друге перспективе искрсавају друга тематско-мотивска чворишта: класна борба (најизразитије у "Свитању"), расуло породице ("Размеђа", "Замак без крова", "Никсице"), распад патријархалне културе ("Трајање" и "Постајање"), политички прогони ("Сновиђење")...

Несумњиво је да су нека од поменутих дела незаобилазан прилог матичној књижевности и трајан белег у српској духовности на овом простору и у овом времену, а није далеко ни час да се реализам узме, како то све чешће и овде бива, као епитетна ознака литерарног конзервативизма а не као доминантна знатног броја књижевних дела о којима ће у овој студији понајвише бити речи.

Напомене:

1. Питање типологије књижевности у дијаспори и расејању дуго непостављено тек последњих неколико година се актуелизује са интензивирањем културних и других комуникација и, нарочито, са наглим погоршавањем положаја српског народа како у југословенским републикама тако и ван њих. Научни скуп "Српска књижевност у емиграцији 1941-1991." одржан 26. априла 1991. у САНУ понудио је извесна полазишта која се не могу пренебрећи.

2. Колико је тај задатак у садашњим условима готово немогућ потврђују и речи академика Предрага Палавестре, председавајућег поменутог скупа који је и сам пуних 25 година утрошио на проучавање и истраживање дела Димитрија Митровића, једног сјајног а потпуно анатемисаног интелектуалца и књижевника.

"Немамо пописа књига и публикација штампаних на српском језику; немамо азбучника и шифара; немамо библиотечких фондова са књигама из емиграције, чак ни сигнатура емигрантских књига, које се још необрађене налазе у јавним библиотекама; немамо ниједну библиотеку у којој би се могле наћи све српске књиге штампане изван отаџбине (тек од прошле године, једино библиотека САНУ" прикупља емигрантске књиге и образује засебан фонд емигрантске литературе); немамо ниједне веће студије о емигрантској књижевности; ниједне парцијалне расправе или монографије о српском песништву, приповедачком, мемоарском, научном или политичко-публицистичком раду српске емиграције. Немамо ниједног пописа књига српских писаца који пишу на страним језицима; ниједног приручника с основним подацима о нашим људима интегрисаним у друге културе и књижевности. Немамо ниједне дипломске, магистарске или докторске радње о животу и раду српских писаца у емиграцији, мада су међу емигрантима и избеглицама били неки од најбољих српских писаца XX века, као што су Јован Дучић, Растко Петровић, Милош Црњански, Слободан Јовановић, Николај Велимировић. Оних неколико антологија, зборника, и алманаха српских писаца, приређених и штампаних у иностранству, углавном је непознато и недоступно, а понекад још и непотпуно крње и осакаћено, оптерећено свакојаким предрасудама, расколништвом и омразама којих Срби нису поштеђени ни у земљи ни изван домовине.

Код нас још нема систематског организованог и непристрасног научног сакупљања грађе о писцима и књижевном раду у емиграцији; нема пописа периодичних публикација ни библиографије књижевних прилога у емигрантској штампи; нема ни евидентираних, а некмоли сређених, архива и оставштина, списка српских докумената и рукописа који леже по разним туђим фондовима и задужбинама (као што је, на пример, Хуверов Институт у Стенфорду, у Калифорнији); нема увида где се налазе и у каквом су стању многе личне архиве српских избеглица, чији потомци у другој или трећој генерацији већ немају интереса за такву грађу, мада у тим папирима несумњиво лежи један део српске историје, многобројна сећања на политичке људе и догађаје, на ратна збивања виђења с друге стране и из другог угла, успомене на страшне избегличке муке, понижења и потуцања расељених лица, као и драгоцена преписка, препуна важних историјских података за познавање српског изгнаништва" ("Књижевност", 9-10/1991, стр. 1291-1292).

3. Скуп "Српска књижевност у емиграцији 1941-1991" одржана је у САНУ у Београду 26. априла 1991. а округли сто на тему "Српска књига у свету" одржан је у Народној библиотеци Србије 1991. године.

4. Академик Мирослав Пантић на отварању поменутог научног скупа у САНУ.

5. После објављивања "Апела САНУ о српској књизи ван отаџбине" (крајем 1989.) Библиотека САНУ је у врло кратком року добила 221 књигу. Формирана је посебна библиотека "Српска књига у емиграцији". Библиотека има 216 наслова са 328 свезака (вишетомна дела и дупликати). Поред књига у Библиотеци САНУ, на исти начин пописане су и 324 књига из фонда Народне библиотеке. У току је израда "Библиографије српске књижевности у емиграцији 1941-1991".

6. Предраг Палавестра: политичка емиграција, ратне избеглице. и расељена лица, нови економски исељеници, натурализовани страни држављани на привременом раду или сталном боравку изван домовине, лица без држављанства, као и обични грађани света културни космополити који живе тамо где им је најбоље и осећају се више као грађани света него као припадници било које нације (социјална типологија новије српске емиграције); Бошко Петровић је говорио о историјату појаве и судбине емигрантске књижевности (забележена код Руса, Чеха, Немаца) посебно указавши на специфичност румунских емигрантских писаца (Цара и Јонеско који по правилу постају писци другог језика и друге књижевности и нашег односа према писцима заграничне литературе. Света Лукић: унутрашња и спољна емиграција, ратни и поратни емигранти, посебно издвојивши корпус књижевности националних мањина (наводи пример и поређење положаја румунске мањине у Србији и српске у Румунији). Љубиша Рајић: књижевност политичке емиграције (емигрантска књижевност), књижевност трајне економске емиграције (исељеничка књижевност), књижевност привремене економске емиграције усељеничка или књижевност страних радника).

7. “Задатак Редакције био је издавање преко потребних школских уџбеника за децу припадника српске народности у Банату, превођење на српскохрватски језик златног фонда класичне и савремене румунске књижевности, штампање најбољих страница класика српске и хрватске књижевности: (Навод према Ж. Милин: Књижевни огледи. – Букурешт 1984, стр. 221). Као што се види културни и књижевни идеолози нису ни рачунали на оригиналну књижевност "у прво време"!

8. Борислав Крстић Велимиров "Има ли нам спаса" у: "Улазница" март 1991, стр. 6.

9. Ова се студија има сматрати зачетком нашег рада на пројекту историје књижевности Срба у Румунији.

10. Доситеј Обрадовић у контексту румунско-српских односа – Букурешт 1972; Сведочанства о српско (југословенско) – румунским културним и књижевним односима. – Букурешт 1976; Нама у аманет. – Букурешт 1991.

11. Мирко Живковић "Сведочанства", стр. 241.

12. Јован Деретић: Српски роман 1800-1950, стр. 342.

13. Антон Косма у књизи "Савремени румунски роман" (1989) као три главна момента у развоју, у периоду 1945-1985., издваја: "Моменат догме 1950", "Моменат истине 1965" и "Моменат романа 1980". Последњи "моменат" очито је везао за чињеницу да је те године објављено око стотину нових романа међу којима је било и врло значајних естетских домета.

14. Војислава Стојановић "Трајање", стр. 257.

15. Небојша Поповић "Књижевни осврти", стр. 5.

16. Живко Милин "Књижевни огледи", стр. 22.

17. Славомир Гвозденовић: У плавом кругу звезда. Српска поезија у Румунији. 1945-1990. – Нови Сад 1990. Петар Милошевић, Анди Новосел и Славомир Гвозденовић: Наша поезија у дијаспори. Савремена поезија Срба и Хрвата у Мађарској, Румунији и Аустрији – Сарајево 1991.

18. Студија садржи девет поглавља (школство, културно-уметничка друштва, масовни медији, књижевне публикације, издавачка делатност, књижевни кружоци, језик, књижевност) која приказују укупност духовног живота и рада Срба на овом простору у послератном времену.

19. Франц К. Штанцл: Типичне форме романа (превод Дринка Гојковић). – Нови Сад 1987.

Преглед садржаја

Светислав Марковић: Сукоб "великог времена" и "мале егзистенције".

Најстарији живи српски романописац у Румунији – Политичко дисиденство и (не)уобичајено књижевнокритичко ћутање – Писање под псеудонимима – Лирика у "духу времена и директива" – "Увиђај" први и једини роман у 61. години живота – "Роман тајне" или криминалистички романса загонетком – "Пронађени рукопис" и "оквирне белешке" – Како и зашто се изневерава модел "романа тајне" – Стари Београд и аутентични дах великоварошког живота – Иза "осе догађајности" породичне хронике Ристићевих – Малеш као централни лик – Начин "расипања" главне приче – "Бочни" ликови и "бочне" приче – Сукоб "великог времена" (ратна и светска збивања) и "мале егзистенције"- (породична и појединачне судбине) – Типологија историјских евокација – Зашто Марковић не идеализује већ идеологизује – Женски ликови у другом плану – Време приче и стварно време – Начини разрешавања загонетке или загонетка остаје – Пишчева сугестија коју нисмо прихватили -

Лазар Илић: Сеоски приповедач старога кова

Илић као један од зачетника послератне српске књижевности у Румунији – Баштиник традиције реалистичке књижевности – Приповедач банатског села – Антејска везаност за земљу и сеоски живот – Књижевни ликови у "црно-белом кључу" – Негативни ликови ("црнци") беже испред пишчевог скалпела – Како се приказује "руководећи и стручни кадар" – Кад Илић успева и колико -

Славко Веснић; Традиционално и модерно

- Најплоднији писац књижевности српскохрватског језика у Румунији – Реалистички модел приповедања као полазни образац – у реалистичком кључу ("Трагови по снегу, “Исходни дани", “Путеви и даљине") – Модернији приповедни модели ("Замагљене обале" и "Оде лето") – Заједничке црте у целокупном романсијерском опусу Веснића (специфичан језик, изузетно велик број упечатљивих епизодних и женских ликова, коментаторски дискурс, свезнајући приповедач и др.) – "Трагови...": породична хроника изведена техником паралелне приче – "Повест о Славишинима" и тешкоће на мотивацијском плану – Вулгарна социологизација и механицизам и поједностављености – Колективизација као голема невоља: отклон од идеализоване (читај идеологизоване) слике карактеристичне за један број романописаца (Л. Илић, Ж. Поповић) – "Исходни дани": пишчева визија углавном потчињена унапред задатој реалности – Вишенационално село са доста Немаца у тренутку слома фашизма у Румунији – "Унутрашњи идеолошки диктат" – Лик есесовца Ханса Југерта и његова мотивисаност – “Путеви и даљине" или повратак већ испробаном обрасцу "повести о породици" – Временска и просторна димензија посебно изражена – "Бочне" приче (деда Илија, Перићи, Марлена, Готлиб...) – Најмањи отклон од традиционалног реалистичког узор обрасца – "Оде лето": модернизација прозне структуре и знатна новост у романсијерском опусу и поступку – Омладински роман као понајмање коришћен прозни модел – Најближи сензибилитету и животним проблемима младих у градским срединама (радња се одвија у Темишвару, Букурешту, Констанци) – Женски ликови и "женске приче" у првом плану приповедања – Оливија као тип модерне еманциповане и еротски и морално ослобођене младе жене – Милица као тип лаковерне и наивне шипарице на уласку у "тајанства чулности" – Занимљив композициони склоп романа – Лучијан као виновник љубавних драма и његова "исповест" – Недовољно мотивисана Лучијанова потреба за писањем – Предуг историјат породичне лекарске традиције – Неиздиференцираност казивања у односу на свезнајућег наратора – Веснић као писац бројних врлина и тренутних мана -

Светомир Рајков: Од социјално ангажованог романа до језичке чаролије.

Скоро пола века Рајков је на књижевној сцени искључиво веран прози и свим њеним жанровским могућностима (од цртице и кратке приче до новеле и романа) – Рајков као централна фигура ове књижевности – Утемељивач и родоначелник прозног израза у послератној књижевности Срба и Румунији – Новела "Кад кише почну" као приближавање већим и обухватнијим прозним формама – Краће прозне форме претходе дужим, по неколико прозних књига као окружје сваком новом роману – Сапутници у прози Јова Бељац ("Две радости", 1957) и Лазар Илић ("Приповетке"", 1960) – "Свитање" (1963) први оригинални роман књижевности Срба у Румунији – Неколико крупних новина у домену ауторског рада и у ширем контексту прозног стваралаштва српске народности – Град и радничка средина по први пут у роману: отклон од ситнореалистичког писања о селу – Негативни ликови дати су врло пластично и убедљиво – Појединачни негативни ликови (власник штампарије Алберт, поручник немачког Вермахта Лудвиг Краус, Марјан и сигуранца, провокатор Тодор и др.) – Колективни негативни јунаци (власници штампарија, Албертова породица, злогласна сигуранца...) – Баханалије у Албертовој вили као најуспелија сцена у "Свитању" – "Не тече река куд је текла" повратак сеоској тематици уз богатији језик и колоритније приповедање – Социјалистички преображај села – Морална драма интимног човековог бића и огрешење о комунистички морал – Појединачне судбине и колективни живот села остварују природно јединство – Данак тенденциозности и превеликој отворености става и поруке – "Мотори прогреса" (комунисти) – Паралела са Лазаром Илићем (третман села и проблем колективизације) – Контрасни паралелизам женских ликова (прељубница Мара и агроном Адријана) – Мара као класичан тип путене жене која се одазива својој природи – од статичног лика до динамичког – Адријана као нови тим модерне жене амбициозне, успешне у свом послу, самосвесне... – Безконфликтни завршеци већине Рајковљевих прича – Неколико особенијих епизодних ликова у позадини збивања (Гавра, деда Марко, Баба Стана и баба Вета, Милан Станић и др.) – Појединачне приче, слике или читаве епизоде из краћих проза у романескном контексту (примери и функције) -

“Четворолисна детелина" као круна ауторског рада и једно од најзначајнијих уметничких постигнућа ове литературе – Новости: у модерности књижевног поступка, у сложености и чврстини композиционог склопа, у бројности комплексних и упечатљивих ликова из првог плана (неуротични Милан Прелић, раскошни казивач Драгомир Грујић, млади досељенички пар Јанина-Митру,... по ширини и разноликости банатског поднебља и живота у равници, по лепоти и изворности казивања... – Сличности и разлике са претходним романом "Не тече река куд је текла" – Метафора наслова као централна тема (трагање за људском срећом) – Пратећи мотиви (досељеништво и неприлагођеност) – На који начин се постиже отклон ка модерности (вишеслојност књижевног поступка, посебност временске перспективе, "померена географија" Драгомира Грујића, и сл. – Сагласје ретроспективне и синхроне тачке гледишта (Борис А. Успенски) – Још једном о непоновљивости казивања Д. Грујића – Непоновљиве карактеристичности социјалистичког декора и комунистичког сценарија – Коментаторско уплитање у причу као чест приповедачки манир – Како Рајков у причи "интервенише" и које последице то има на кохерентност и естетску димензију дела – Примери и типологија коментаторских "интервенисања" у причи – Бројност и уметничка оствареност епизодних нарочито женских ликова (Силвија, Леночка...) – Рајков као централна фигура књижевности Срба у Румунији -

Ђока Жупунски: Ругалица власти и глупости

Колебање између новеле и романа – Дефабулација текста као приповедачки поступак – "Димензија језика" и "димензија приче" – Тежиште романа на хуморним и пародијским ефектима – Зашто је основна обликовања конвенција "расута прича" – Ругалица власти и глупости – "Неумрле сеоске приче" – Ко су носиоци ведре "хуморне политике" – Лик Господара – Дух гогољевско-домановићевске хуморно-сатиричне визије – Ко би могао бити Господар и зашто – Госпођа и Господар као успели прототип последњег брачног лара румунских диктатора – Аналогија са Кочићевим "Јазавцем пред судом": сатира према хумору – Господар као средство за забаву" -

Жива Поповић: Комунистичка утопија

Поповић као утопистички писац – Карактеристичне појавности утопијског модела – Соцреализам као "плодно тло" – Дрво као симбол породичне среће и трајања – Идилична патријархалност – Хроника породице Перин ("Кад процветају липе") – Идеализација у служби идеологизације – Каталогизирање светлих страна живота – Стереотипи, клишеи, општа места – Лик Зорана Савића Лончара и бараганска тема – Комунисти као супермени – Зашто Поповићу не полази за пером да напише успео друштвени роман -

Јован Чолаковић: Прича о паровима

Чолаковићева "глад за објављивањем" и "службеници књижевности" – Шта показује ауторова преписка са издавачима и уредницима – Цензура као вишеслојан механизам књижевне погубности – Положај мањинских књижевности у Чаушескуово доба – "Страх од рукописа" као књижевна заоставштина – Шта је, како и колико урадио приређивач Стеван Бугарски – "Размеђа" као брачна драма – Третман ове теме у књижевности Срба у Румунији – Проблем различитости и неусклађености карактера брачних другова – Пренаглашеност моралног става (лик Милана Марковића) – Емоционални тон казивања – Контрасни паралелизам женских ликова (Марија и Милица) – Неусаглашеност брачног пара Петровић – Користољубље као позадина брачног неверства – Хронотип породичне среће – Прича о паровима као прича о троуглу – Пренаглашавање појединости социокултурног реда – Тип новог савременог мушкарца (Емил Петровић) – Војислава Стојановић о Чолаковићу као уметнику -

Стеван Бугарски: "Народу међутим, хоће се приче..."

Естетски укрштај "духа времена" и "духа народа" код Бугарског – Префињени глорификатор народног живота и чуваркућа језика – Поређење са Настасијевићем – Бирана лексика и језичка патња – Међусобни утицаји различитих језичких система – Особености наративног механизма романа “Трајање" (аутор, приповедач, казивачи – "људи-приче") – "Прича-језгро"; лик Кнеза – Специфичности композиционе форме романа – Временска перспектива приповедања – Модел "сећања у сећању" или "приче у причи" – Тема печалбарски живот у контексту српског романа -Промишљање људске судбине – Живи осећај за прошлост -

Чедомир Миленовић: У знаку лирског

Лирика и лиризација као примарне својствености Миленовићева текста – Од нефабуларне психолошке прозе ("Замак без крова") до лирског романа ("Никсице") – Разлике између ова два прозна штива (у језику, у степену лиризације и метафоризације исказа, у тематици, у различитости приповедачеве перспективе, у сентенциозности, у склоности ка филозофирању и поетском уопштавању) – Сличности (јако наглашена етичка усмереност пишчевог става, интензивност лирских и рефлексивних вибрација, "сентиментална носивост" и нарушена "емотивна неутралност", понављање мотива, слика, мисаоних увида и сентенци, дигресивност) – Централни ликови (Миланка и Панта) – Најкомплекснији женски лик у раздобљу романа (1963-1992) – Укљученост теме судбине просте сељанке од њене удаје до смрти у контексту матичне српске књижевности (од Јанка Веселиновића до Драгослава Михаиловића) – Живописност казивања и модел ослобођеног језика – Осетљивост за модернија решења и наративне поступке -

Светозар Марков: Омладински роман, али...

Напомена о спорном ауторству или о жељи да се избегне (још) већи неспоразум -

Иво Мунћан: Снег и много генитивних метафора

"Бесана ноћ" као лирски или новелистички роман – Тема (мајчинска љубав и емоционална везаност сина за мајку) као Мунћанов први знак распознавања – Лирска пренаглашеност основног тона – Сентименталност и разнеженост и њихова нефункционалност – Модел "сећања у сећању" – Мајчина мотивација као психолошки ваљано образложена – Мотив чекања мужа који је нестао у ратном вихору са малим дететом код Миленовића као централни мотив – Шта још везује ову двојицу лиричара у романескном руху (сродна језичка понесеност, пренаглашена жеља за модерношћу, опсесивне метафоре, склоност ка филозофирању ц поетском уопштавању...) – Потреба да се реалистичком приповедању понуде модернији прозни облици као противтежа – Генитивне метафоре као сурогат метафоричности и оптерећење већ довољно назначеном лирском интензитету текста – Поступци карактеристични за поезију у прозном штиву Мунћана – Испразно фразирање о тзв. великим животним истинама – Студентски живот из другог плана у препознатљивој социјалистичкој сценографији.- Карактеристике које Мунћана приближавају модернијим прозним решењима – Која је основна вокација овог аутора и кад он успева и колико -

Миодраг Тодоров: Социјалистички пакао

Тема из "књижевне логорологије" – Комунистички рај и социјалистички пакао (Бараган... – Политичке и идеолошке манипулације – Табу-тема – Трагично искуство као особити доживљајни квалитет – Наративни објективизам и сукцесивност биографски засноване приче – Живојин као комплексни књижевни лик – Троделна структура романа – Три нивоа приповедања (лична, породична и друштвена хроника)- Средишна прича или наративно језгро – Протагонисти и антагонисти – "Опозиција" као противтежа комунистима и колективистима – Живојин као жртва локалног идеолошког обрачуна – Контрасни паралелизам женских ликова – Патријархално-етички тип (Јелена и Иванка) и еротски тип (Катица и Јелица) – Делимични паралелизам породичних прича – Значај и место романа -

Миомир Тодоров: "Народу међутим, хоће се приче"

Жанровска колебања око "Постајања" – Језик и прича као главни јунаци романа – Језик "од приповетке створен" – Лик Томе Клупчета и сродни ликови у српских романсијера (Панта из "Никсица", Драгомир Грујић из "Четворолисне детелине") – Патријархална култура на заласку – Колектива и кооператива као незаобилазне теме тзв. сеоског романа – Етнолошко и етнографско као поштапалице пишчевој визији – Музеј као каталог бивших живота и судбина – Принцип "нема завичаја без обичаја" и његова актуелизација -Доследно изведена линија народног живота и његове раскошне обичајности – Језик као "национална светиња" – Увек између благог хумора и горке меланхолије – На чему се заснива "став приповедања" код Тодорова – Двострука временска перспектива у "Постајању" – Поетска делотворност реализма – Прелаз са лика на лиризацију – Мало позорје типова – Трагичност женских судбина као још једна спона Тодорова са матичном српском литературом и традицијом (Кочић, Станковић... Драгослав Михајловић) – Како се постиже исконско приповедаће и која су основна обележја пишчевог поступка – По чему се Тодоров потврђује као један од водећих књижевника српскохрватског језика у Румунији -

Писци и књиге

Сукоб "Великог времена" и "Мале егзистенције"

Светислав Марковић (1909) Лазар Илић (1914-1982) Славко Веснић (1920) Светомир Рајков (1921) Ђока Жупунски (1932) Жива Поповић (1934-1992) Јован Чолаковић (1935-1980) Стеван Бугарски (1939) Чедомир Миленовић (1940) Светозар Марков (1943) Иво Мунћан (1943) Миодраг Тодоров (1944) Миомир Тодоров (1951)

СВЕТИСЛАВ МАРКОВИЋ (1909) данас је најстарији живи писац књижевности српскохрватског језика у Румунији. Из задате нам перспективе, овај jе аутор несвакидашње људске и књижевне судбине (политички емигрант и др., в. белешку о аутору) што је понајвише условило да његов књижевни рад (поезија, кратка проза и роман) остане изван уобичајене књижевно критичке пажње. Њега нема у "Трајању" Војиславе Стојановић најкомплетнијем прегледу из ове књижевности, о њему нису писали у "Књижевним освртима" и "Критичким огледима" Небојша Поповић и Живко Милин... Срећом има га бар у "Хронологијама објављених књига на српскохрватском језику у СР Румунији". Наравно има га под разним псеудонимима (поезију је потписивао са Горчило Митровић, прозу као Светислав Марковић а преводе са С. Николић) још од далеке и трагичне 1948. године (политички најподмуклије у контексту међународног социјалистичког покрета) када је дебитовао са ангажованом лириком "у духу времена и директива".

Свој први и једини роман "Увиђај" објавио је 1970. године у 61. години живота и то је уједно један од првих романа на српскохрватском језику у Румунији. (Пре њега појавило се 1963. године једино "Свитање" Светомира Рајкова).

Већ и сам наслов ("Увиђај") нетипичан је у контексту литературе о којој говоримо. У питању је појам из правних наука (тачније термин из кривично-процесног права) који би се могао дефинисати као."истражна радња која се предузима када је за утврђивање или разјашњење какве важне чињенице потребно непосредно опажање... Предмет увиђаја могу бити места, предмети и лица..." ("Приручник за полагање правосудног испита", Београд 1987. стр. 1470.) Ово задржавање на наслову и на његовом правном аспекту није без основа јер се у формално-композиционом смислу овај роман може третирати као тзв. "роман тајне". "Увиђај" сходно томе почиње као криминалистички роман – загонетком. Ко је убијен и ко је убица – треба одгонетнути. Та, полазна пропозиција "романа тајне" је испоштована. Роман се отвара проналаском леша на левој обали Дунава и увиђајем надлежних лица. Одмах се намећу појединости које траже одговор ("Зашто је леш свучен? Да ли је у питању самоубиство или је тело бачено у реку да се отклоне трагови и сумња? Ако је посреди злочин, зашто се не примећују никакви знаци насиља или борбе на лешу ? Да ли је злочин извршен на суву, или је смрт наступила у реци ?" /5/: читава "шума нагађања" одмах на почетку.

У уводној белешци која није графички наглашена у односу на текст што следи сазнајемо још и то да је убијени човек "свлачен мртав" али разлог остаје непознат. Ту је и магла која омета увиђај а појачава загонетност. Још једна конвенција оваквог типа прозе...

Од малобројних пронађених ствари издваја се један "рукопис од две стотине седамдесет страна". Читања се прихватио иследник...

На крају књиге налази се запис који је очигледан наставак уводне белешке где сазнајемо да је иследник за два дана прочитао рукопис од "две стотине седамдесет девет страница", а да "није сазнао ни јоту више о стварима које су биле значајне по истрагу" (281). Следи пишчев закључак као извесно оправдање иследнику за уложени труд и изгубљено време: "али се зато пред њим, као на филмској траци, одвио читав један живот. И не само један..." (281).

Марковић се овде очито користи техником "пронађеног рукописа". Међутим, пронађени рукопис не разрешава загонетку са почетка. Напротив, још је више увећава...

Уобичајено је такође (у романима овога типа) након уводне белешке и постављања загонетке да се у начину њеног решавања подразумева двоструко кретање радње, две временске перспективе: ка прошлости (евокација и реконструкција) у којој се догодио загонетни чин и ка будућности (пројекција) која треба да донесе разрешење загонетке. Код Марковића радња се одвија само на релацији прошлост-будућност (само једна перспектива), односно од једне временске тачке (мајски преврат 1903. у Србији) па до времена удеса (негде по ослобођењу, по окончању другог светског рата – без ближег одређења).

То, у извесном смислу, непоклапање, директно не кореспондирање задате загонетке са оним што у пронађеном рукопису сазнајемо значи извесно изневеравање обрасца "романа тајне" испада да је тај "криминалистички оквир" добрим делом излишан јер, видимо, не функционише у складу са захтевом овог романескног типа.

Показује се као нетипично и Марковићево третирање простора. Наиме, у већине овдашњих романописаца радња се одвија на територији данашње Румуније, а само изузетно ретко и шире, у другим државама и крајевима. Код Веснића нпр. у роману "Путеви и даљине" има неких епизода (са почетка романа углавном) које се одвијају у нашим крајевима, код Рајкова у "Четворолисној детелини" јунак Драгомир Грујић прича о свом заробљеништву у Русији и печалби у Америци, код Бугарског у "Трајању" имамо неколико узбудљивих секвенци из "американског живота" и то је скоро све... У "Увиђају" се знатан део хронике породице Ристић одвија у Србији (Београд, Земун, Панчево, погранична села...).

Стари Београд, онај који нам је знан још са старих репродукција, са ретких пожутелих фотографија, из прашњавих књига, у поглављу "Сазревање" (први од четири дела "пронађеног рукописа") осетним је присутан, са препознатљивим и живописним дахом великоварошког живота (тргови, пијаце, периферија, кафане). Ево једног одломка који почиње успелим дочаравањем амбијента што се неосетно "стапа" са оживљавањем једног аутентичног социјално-политичког миљеа (мисли се на мајски преврат 1903. године и пад Обреновића).

"... Калемегдан сав оживео. Озеленео сваки грм и чисто задивљао од набујалости. Процвале дивљаке. Цео Београд беше изашао, беспослен, парадан и бучан, сав у сунцу. Топло је, па се могу збацити одела и хаљине, кафанског воња. Ведро, да ти душа пева. Шева се устремила на тврђаву, па као куршум слеће на савезки кеј да тамо прочепрка, нађе зрно зоби и узлети са њим.

Кривудаве путање шеталишта пуне су пролазника. Не могу клупе да приме све шетаче. Поседали по столицама униформисани људи. Бљеште им сабље и чизме разбацано по стази. Осилили се официри, много се о томе говори. Пишу анонимна писма господару. Прете му. Зна се и ко је сковао заверу. Само се у њу није озбиљно поверовало. Бар до сада не". (18-19).

(У белешци коју је аутор дао за потребе рада на "Лексикону српских писаца у Румунији" указује се на аутобиографски карактер дела, као и на бројна поклапања са пишчевом животном путањом.)

"Пронађени рукопис" има четири дела "Сазревање", "Промене", "Малеш" и "Бура". Уочљиво је да је један дао насловљен именом јунака (Малеш) чиме се најмлађи Ристићев син извлачи у први план"и поставља као централни лик. Малешев живот се прати од рођења и то детаљно, са мноштвом често неселективно одабраних момената и ситуација, а као лик он се у роману јавља готово на самом почетку (од 30-те странице) и присутан је мање или више у "оси догађајности" породичне хронике до завршних редова "Увиђаја". И он је, као и све мушке главе породице Ристић (отац Милан Ристић, синови Недељко и Малеш), симпатизер, учесник и помагач напредних друштвених снага, али њега нешто друго као лик издваја – извесна уметничка црта, нешто што ће му изменити судбину. Од слуге и шегрта до студија у Текелијануму дуг и кривудав пут. Малеш је морао да реши дилему: или да се посвети уметности или да остане физички радник и сваштар целог века. Прва одлика сели га у Будимпешту где нам писац бројним и често необичним ликовима (најизразитији је Магач) знатно проширује и онако бројну (око стотину) галерију ликова.

Када је већ реч о бројности ликова очигледно је присутна пишчева намера да у сагласју са великим и будним "социолошким оком" што потпуније да социјално-друштвену позадину па му је најзахвалније и најједноставније да мноштвом ликом такав утисак произведе. Врло често и најситнији повод је довољан да се одмах животна прича "распреда". Нпр. епизода и учитељу Старежу, па о његовом ученику Лазару Недоучину и сл. Могао би се пишчев поступак издашног "расипања" главне приче свести на следеће: уведени лик је "алиби" за нову причу. Рецимо уводи се "бочни" лик (Младен Поморишац) и његова се сторија износи уз обиље појединости. Следи "упад" још једног лика "по рођачкој" тј. "крвној линији" на нивоу карактеризације (портрета), а потом се породична прича "захуктава" "придошлицама" (Младенов отац Коста, па стриц Тоша...). Наравно да је континуираност приче (оваквим и сличним) "бочним" причама и ликовима угрожена. Срећом аутор не претерује (узгредности га ипак не одвлаче) јер темпорална раван романа (обухват већи од пола века) налаже динамичнији фабулативни ток.

Имајући у виду временску димензију Марковићевог дела могло би се закључити да роман варира тему сукоба "великог времена" (ратови и светска збивања) и "мале егзистенције" (породична и појединачне судбине). Историјски догађаји који су у позадини почесто директно утичу на судбине јунака. Тако, нпр. мајски преврат 1903. године одређује даљи животни пут Милана Ристића, главе породице (бекство и принудни одлазак), други светски рат исувише се сплео са судбинама Ристићевих синова и њихових породица... У том смислу наводимо два вида историјске евокације, један готово анегдотичан и други неуобичајен у својој реалистичности.

Први: "Ми можемо појести Србију за ручак? – говорио је сусед још на почетку рата. Међутим није тако испало. Две године се Србија опирала царевини. Са суседом је Ристић друкчије разговарао неголи са својим пријатељем Тошом рударом.

- Знаш ли ти, комшија, како изгледа гргеч ? То је мала риба – говорио је Ристић озбиљно. -С бодљама на леђима.

- Знам – рече сусед.

- Е видиш, Србија има онакве исте бодље, као гргеч. Ко почне да је гута, удавиће се." (84-85).

И други вид историјске евокације: "То су биле јединице набујале од костолачких рудара, пожаревачких робијаша који су издржавали политичке казне, београдских студената, хомољских чобана и кладовских ложача. Било је и девојака у панталонама. Њима је тешко било одредити занимање, Можда су биле учитељице. Ко то зна." (235).

Приметно је код Марковића да при уопштавању не идеализује већ ефектно и врло "убојито" идеологизује. Наравно, настојећи да идеологизацијом превише не оптерети текст и причу. Писац се зато углавном повукао из нарације претварајући се у приређивача "рукописа" и то имплицитног. Аутор више успева кад је (као у неколико наведених примера) иронични опсерватор који коментарише и чињенице а мање кад исувише благонаклоно држи линију својих јунака.

Што се тиче женских ликова, они су код Светислава Марковића ипак у другом плану и дати су углавном уобичајено, без посебног индивидуализирања и психолошког подцртавања. Донекле "одскачу" Ирина, Малешева љубав која неочекивано умире и, нарочито, посве епизодан лик баба Драгиње, Младенове мајке која се након бесмислене погибије свог сина пркосно окреће безумљу војне силе "тражећи правду" или бар разумевање за свој матерински непребол...

А сад погледајмо још једном крај романа који је доста особен а кључно је место књиге јер се директно бави основном / полазном "криминалистичком" загонетком. Одмах пада у очи знатно временско убрзање. Готово да нема приче, само низање чињеница и свођење на оне податке који су у функцији заокружења приче прича. Долази до сусрета браће.

"Што ми ниси задржао сина кад је полазио од тебе?" (280).

Малешу jе било тешко и мучно да се правда и објашњава пред Недељком па је непотребно примио на себе кривицу идући дотле да крајње резигнирано изјављује да му се једино може замерити што је остао жив... Брат му погођен, збуњен и поражен остаје без речи...

Пронађени леш може бити (има назначену психолошку мотивацију) не само Малешев већ и Недељков. Можда је посреди и обрачун, братоубилаштво, као и толико пута у српској и румунској историји...

(Имајући шири увид у аутобиографске податке које су Октавија Недељку и Миле Томић прикупили за "Лексикон српских писаца у Румунији" пронашли смо податак да Марковић свој текст "Девичанске очи" (I и III) из објављене књиге "На планини и испод планине" (Букурешт 1985) сматра "минироманом". Међутим, није било реалних основа за овакву пишчеву опаску тако да нисмо поменути корпус текстова могли укључити у ово разматрање.)

Сеоски приповедач старог кова

У првом таласу писаца које сматрамо зачетницима књижевности на српскохрватском језику у Румунији, у континуитету који траје и дана данас, уз ЛАЗАРА ИЛИЋА (1914-1982) присутни су још и Владимир Чоков, Светомир Рајков, Славко Веснић, Јова Бељац, Славољуб Лалић, Љуба Бачки, Божидар Керпенишан (помињемо само најистакнутије).

Након ангажоване лирике у првим послератним годинама и неколико објављених збирки ("Изабране песме", 1955 и "Путем октобра", 1957). Илић 1960. године започиње приповедачки рад (од цртица и кратке прозе до разуђених приповедака и новела типа "Бурна ноћ"), да би се на завршетку животног пута огледао и у најразвијенијој епској форми – роману.

Када је реч о целокупном прозном стваралаштву овога писца које обухвата један роман ("Жеља", 1981) и неколико књига приповедака и кратке прозе, лако је уочљива присна везаност за банатско село и његове актуелне друштвене проблеме (колективизација и социјалистички преображај села, у првом реду и у првом плану), као и то да је аутор "Жеље" несумњиви баштиник добро нам знаног традиционалног реалистичког приповедања које карактерише готово антејска приврженост земљи и сеоском животу, етнографска фактографија и личности углавном једнодимензионалне, без дубље психолошке изнијансираности и чвршће мотивације; пренаглашеност социјалне позадине на рачун индивидуализације ликова м сл. Није такође тешко не видети да је роман писан са јасном намером (писац је и критичар и судија) да се да неприкривена подршка новим друштвеним мерама и да се критички прикаже отпор колективизацији, па се овај друштвени роман приближава тзв. тенденциозном или роману са тезом, јер је уплив публицистичко-репортажног толики и такав да прети да сасвим потисне уметничко или да га бар маргинализује у односу на тоталитет дела.

"Могло би се рећи да је роман преидеологизиран, са црно-белим третманом ликова. Са једне стране (у гро плану) главни ликови су челни људи, највиђенији појединци, најчешће "руководећи и стручни кадар" Партије и кооперативе (Стојан, инжењер агрономије и потпредседник кооперативе, Михај Оанча, партијски челник, Костика, председник кооперативе те најближи сарадници Морару и Јонашка...), а са друге они који не иду "кооперативним путем", као директни опонентни "носиоцима идеолошке непогрешивости". Наравно да су ови други заклети непријатељи "кооперативне демократије" засебан свет: удружују се, окупљују, роваре... пију, пију... Међутим, ликови су се отели испод пишчевог скалпела те се и поред обиља тамних и црних тонова доимају уметнички најуспелији. У том смислу нетипичан је животни пут Угљеше Јекића. Кад је осетио да ће бити задруга, распродао је земљу, деци купио станове у вароши, нашао сиромашка да му јефтино баштовани и, наравно, остао је по страни од кооперативе и чини све да спречи прокопавање канала и одвод воде са свог плаца. Ангажује Воштинаруа (још необичнији лик), узда се у кума, алкохоличара Обрада Перића... Разуме се, канал је прокопан, деца су крајње незахвална и не примају у свој комфор оца и мајку: као да је и овде аутор једносмерно (и пристрасној затамнио до краја!

Илићев однос према негативним ликовима можемо илустровати и примером знатнијег нарушавања основног фабулативног тока. Немотивисано се прекида озбиљан дијалог око перспективе кооперативе упадицом о судбини Јекића, Обрада Перића и Воштинаруа ("црнци" су комплетни!" мада смо већ раније чули да се упокојио (Бог да му алкохол прости!), а о Јекићу се већ толико нагомилало да је његова прича већ увелико била "потрошена"; слично је било и са Воштинаруом...

Овај последњи (Воштинару) модерније је конципиран лик, тип што очито не припада сеоској средини, вечити студент и протува, срцеломац и скитница, колико користољубив толико осветољубив... Његов удео у динамици основног фабулативног тока је знатан и драгоцен...

Уочена карактеристика – да и поред пренаглашености негативних својстава негативни ликови делују убедљивије, реалистичније од оних што су "пишчев адут" и чију "страну" писац непрестано (мање или више прикривеној држи. Та особина присутна је и код других писаца. Драстичан пример у том погледу имали смо у првом роману српске књижевности у Румунији "Свитање" Светомира Рајкова где је уметнички најсугестивнији лик озлоглашеног власника штампарије Алберта...

Погледајмо сад како Илић приказује "руководећи и стручни кадар". Писац углавном настоји да одмах да понајвише оних црта и података што директно одређују личности. Нема даље развојности лика и по томе су они статични а не динамични ликови што иде на уштрб захтева реалистичке књижевности која се понајвише ослања на развијену фабулу и динамичне ликове.

Одређење према "руководећему кадру" духовито се показује у једној опасци сеоског кнеза Саве Поповића кога не треба бркати са једним другим "партијским човеком" Савом Поповићем.

"А ти, друже Стојане, данас славиш због кише?

Него, да се ви ове године нисте одвише загњурили у крупне послове, па да у њима потонете ?" (169).

Или: "Зграда за стручњаке расте брзином пужа" (162).

И када је реч о Стојану Николићу (главни јунак романа) могућ је приговор да је лик недовољно индивидуализиран. Као да га је писац, као и сваког дошљака (и Мораруа, такође), осудио да стрпљиво и предано даноноћно ради, да се радом доказује, да интимни живот потпуно подређује кооперативи, да стиче симпатије мештана, да живи за задругом и да ту, у селу, остане заснивајући породицу... Уопште узев, тема породичног живота једна је од најчешћих Илићевих прозних преокупација (од цртица до овог романа) што показује и Небојша Поповић у "Књижевним освртима" поводом приповедачких књига овог писца ("култ породице је неприкосновен" /35/; "Он се бави породицом, младим супружницима који ступају у брак. Сликајући породицу у настајању, писац је тежио да изнесе конфликтна стања..."/34/). Стојан је на путу да се ожени (Константина) али искрсава "странпутица" (Софија). Наравно да се ту мотив породичног живота комбинује са мотивом љубави. Могло би се чак рећи да је мотив љубави готово опсесивна тема "Жеље". Присутно је неколико љубавних прича и неколико љубавних парова. Константина – Стојан, Стојан – Софија, Софија – Воштинару, Софија – Јонашку, Софија – Морару... Са изузетком нешто изразитијих наговештаја чулности и еротике у пару Софија – Воштинару сви остали љубавни односи дати су крајње уздржано и круто и самим тим доста бледо и неубедљиво...

У "Жељи" чак и руководиоци знају за "људске слабости". Тако је Стојан неко време "слаб" према Софији, девојци вреле крви која воли помало да "шара" и чијем шарму и женствености подлежу и Воштинару, и Јонашку, и Морару... Овај последњи (Морару) "слаб" је и на "критику": поцрвени и дрхти као каква шипарица која не води довољно рачуна о телацима већ маше марамицом по путу, такође читамо код Илића и не чини нам се нарочито реалистично. Напротив...

А сад чујмо како партијски секретар реагује кад се "код неких добрих млекуша смањује удој млека" :

"Морару ћути. Зна да на Михајево питање мора одговорити директно. Па рече: – Због журбе, не рукује се прописно апаратима за електричну мужу па се из вимена не измузује све млеко. То непомужено млеко после се просипа по простирци. – Ух, бога им њиног! – узвикну Михај кроза зубе. Дакле, то је разлог. Па поучи их, али и припрети да ће ђаво однети све оне због којих губимо млеко. Ви стручњаци морате се још више бринути да се добро и савесно ради, а то се најбоље постиже сталном и строгом контролом. Партијски биро ће такође предузети мере против оних чланова Партије који се недовољно залажу. Чујеш ли ме, друже Крачуне? Да, да... ако ове речи ниси упамтио, унеси их у бригадирску бележницу. И не само ти... Сви редом, без обзира ко је." (159). Писац закључује да је у "оштром и критичком тону настављен овај користан разговор". (160).

А сад погледајмо једног обичног кооператора (Александар Поповић) да бисмо Илића показали у правом светлу.

"Тром човек, набрана лица и благих сивих очију, је на скуповима обично ћутао". (142).

Овде Илић карактеризацију лика остварују укрштањем два нивоа опсервације: спољашњи ("на скуповима је обично ћутао") са унутрашњим портретисањем. Међутим, врло брзо (изостаје права мотивација) спољашња карактеризација се битно мења: Поповић све чешће на скуповима говори, иницијатор је, питалац, подносилац предлога...

Од челних људи најзанимљивије је постављен лик Костакеа, председника кооперативе. Мимо реалистичке навике већина овдашњих романописаца да одмах по увођењу лика заустављају (или прекидају) фабулативни ток да би нашироко и надугачко представили нови лик често темпоралном вертикалом силазећи у његову генеалогију (принцип "од деде до унука" – нпр. код Веснића, Рајкова, Марковића...). Лазар Илић неочекивано овако важног носиоца најпрогресивнијих идеја слика и карактерише успут. Од спољашњег лика знамо понешто (кашљуца, болешљив, телесно слаб) а све остало открива се од ситуације до ситуације, од прилике до прилике, корак по корак али тако ненаметљиво и дискретно да је ипак (срећом) успео да одоли да нам Костикину "животну причу" не исприча до краја.

Илић је успешан као описивач природних појава што је још једна врлина баштињена из реалистичке традиције где је то готово једна од неписаних прозних конвенција па је Илић као "следбеник старих" у неколико наврата своју колористичку склоност достојно потврдио

"Искидан зубима ваздушних струја, облак се разби у облачиће који су лутали по плавом небу, а по мокрој се земљи ускомешаше њихове сенке." (168).

Још је изразитија модернизација описа у следећем примеру :

"Чак ни муње нису палиле своје жмигавце. Није се чула ни грмљавина, као да је облак јалов и нем." (174).

Остаје утисак да је овај романописац као поштовалац и следбеник велике традиције реалистичке књижевности недовољно искористио своје оптималне могућности (нпр. муњевиту карактеризацију лика у свега неколико потеза или, пак, свој дар за дескрипцију) па је са испољеним склоностима и оствареним дометима остао на пола пута. Ако се изузму "ванестетски упливи" (ирационални страх од "диктаторске чизме" и недаћа социјалистичке диктатуре) којима су знатан данак дали безмало сви писци српске народности у Румунији овај је "приповедач у души" остао бескрајно одан својој љубави за сељачки свет и природно општење са завичајним банатским поднебљем.

Традиционално и модерно

СЛАВКО ВЕСНИЋ (1920) је најплоднији писац књижевности српскохрватског језика у Румунији.[1] У основи његовог приповедања лежи реалистички модел приповедања који се "ремети", усложњава и обогаћује искуствима модерне прозе. Приповедачки видокруг Веснићев је несумњиво најшири а у тематско-мотивском погледу најразноврснији. Уочљиво је да "Замагљене обале" (1976) и "Оде лето" (1988) афирмишу овог романсијера као заговорника модернијих прозних решења и сензибилног приповедача осетљивог на проблеме и аспекте савременог живота, док је у "Траговима по снегу" (1982), у "Исходним данима" (1984) и у "Путевима и даљинама" (1986) баштиник традиције реалистичке прозе, писац који иде за "добрим старим узорима".

Од модела које Веснић користи најприсутнија је хроника или "повест о породици" ("Трагови по снегу" и " Путеви и даљине"), затим се писац служи стратегијом пронађеног рукописа, техником која је као наговештај постмодернистичких поетичких настојања врло честа у матичној српској књижевности (Пекић, Киш, Селимовић, Ковач, Павић...) о чему зналачки пише Александар Јерков у студији "Од модернизма до постмодерне";[2] техником којом је изведен роман "Замагљене обале". У "оде лето" писац убедљиво показује могућности омладинског романа.

Упркос разноликости приповедачких поступака и разлика у "ставу приповедања" неке се заједничке црте могу уочити у целокупном романсијерском опусу Славка Веснића.

Прво, специфичан језик

И сам осећајући посебност своје језичке политике аутор је у већини својих романа понудио речник страних ц мање познатих речи и израза одакле је врло очигледно да је у питању "разнобојна језичка чаролија" (мешавина дијалекатских и локалних говора са језичким благом румунског, немачког и мађарског језика)! Вишенационалност карактеристична за Банат код Веснића има свој изразит и препознатљив језички именитељ. У том смислу треба разумети говор овог писца оптерећен туђицама, фонетским одступањима и другим променама у језичкој и граматичкој сфери. Понекад се све то појачава и шатровачким говором.

Друго, изузетно велик број упечатљивих епизодних и женских ликова.

Атипичност споредних и нарочито женских ликова за разлику од типично реалистичких ликова који су као главни носиоци радње и главни јунаци (најчешће) извучени у први план. То иде уз чињеницу да је Веснић приповедач епске вокације и широког захвата, као што су нпр. Рајков или, у нешто мање израженом степену и Светислав Марковић у "Увиђају" или Лазар Илић у "Жељи"..., за разлику од Мунћана, Чолаковића, Миленовића, Бугарског код којих је лик као један од три основна структурна елемента сваке епске форме[3] камерније конципиран па је бројност ликова контролисана и сведена на нужни минимум. У третману женских ликова овдашњи романсијери (и овај такође) прибегавају понајпре реалистичкој типизацији и карактерологији и за њих је, као по неписаном правилу, "резервисана" позадина збивања или "реп догађајности". Частан и уметнички посве релевантан изузетак представљају романи "Никсице" Ч. Миленовића и "Оде лето", последњи објављени роман С. Веснића где су јунакиње и њихове емоционалности и судбине у фокусу приповедачеве пажње. У "Оде лето" аутор даје досад најкомплекснији лик модерне еманциповане и еротски и морално ослобођене младе жене (Оливија) везане за градску средину као и лик шипарице Милице који је и поред преиспољене наивности усамљена приповедачка фигура у романескном свету српских писаца у Румунији. На својствености епизодних и женских ликова још ћемо указивати при говору о појединачним делима овог аутора.

Треће, коментаторски дискурс

Писац се повремено умеша у причу и обавештава нас о даљем току догађаја или о исходу или последици неких поступака и сл. Међутим, коментаторски дискурс код Веснића не достиже поетичку тежину јер "упади" у причу почесто укидају читалачки ужитак, нарочито кад их прати једнолинијска фабула. Као симптом приповедач свог свезнања тумачење унапред (Vorausdeutung) не мора бити само по себи мана. Волфганг Кајзер у прилог ове стилске црте или технике даје и одговарајући теоријску аргументацију.[4]

Четврто, свезнајући приповедач

У вези и спрези са коментаторским дискурсом је и позиција свезнајућег приповедача. Имајући у виду да је Веснићев приповедач готово редовно ауторски приповедач који саопштава читаву причу романа упућујемо на "Оде лето" где је ова врста приповедача још у експозицији романа посебно наглашена. Свезнајући приповедач је најчешћа врста субјекта приповедања код овог писца. Појављујући се још и два типа приповедача и то непоуздани и драматизовани. (...)

Роману "Замагљене обале" (1976) претходиле су "Приповетке" (1967) као прозна објава већ афирмисаног песника,[5] где је у неколико дужих и развијенијих прозних текстова ("Јубилеј", "Поп Средоје", "Освета", "Буђење".) Веснић испољио типично реалистичке црте које ће остати непролазно својство његовог прозног писма у већој или мањој мери. Међутим, "Замагљене обале" су донеле један модернији концепт. Паралелне приче и техника пронађеног рукописа (дневници, записи магнетофонске траке и сл.) довеле су до најдаљих померања у односу на традиционални роман, како исправно примећује Небојша Поповић,[6] један од најревноснијих тумача прозе.

Веснић уводи лик писца (Бора) као тип несхваћеног интелектуалца који не налази заједнички језик са амбициозном супругом покушавајући да преласком у село пронађе инспирацију и превазиђе породичну кризу. Нетипичан је и лик Мије који има доследно оцртан психолошки профил. Можемо га пратити (лик) на два плана. Из бележнице (дневнички записи) и поступака. У првом је случају интелектуалнија и особенија док су јој поступци и реакције типично женске. Након покушаја да мужа одврати од пијанчења, пада и прељубништва (студенткиња Зора) она, повређене сујете из освете завршава у загрљају другог мушкарца (доктор Добреску).... Иначе, брачне и породичне кризе су једна од најчешћих тема овдашњих романсијера која се, поред Веснића, очитује изразитије и у романима Рајкова ("Не тече река куд је текла" и "Четворолисна детелина"), Миленовића ("Замак без крова") Чолаковића ("Размеђа") и Миодрага Тодорова ("Сновиђење").

"Трагови по снегу" (1982) су породична хроника изведена техником паралелне приче. Једна која се тек одвија и једна што нам се, у временским сажимањима, приповеда. Аутор је чак и графички назначио другачијим типом слова, мада су оне више но очигледно по много чему различите и различито попричане. Неколико недеља спрам пола века (посматрамо ли временски план), јасно је да то налаже два начина излагања.

За разлику од првог романа где је сеоски живот дат у позадини емотивних потреса и неспоразума главних ликова и њихове глади за љубављу овде је сеоски живот банатски у првом плану. Успон и пад једне породице – тема литерарно готово потрошена.

Језик ововремен. Наратор је очито образован али је добар познавалац живота, времена и прилика о којима говори. То се види у живим појединостима, у описима послова, у лексици (гдегде и по која реч из прохујалих времена зазвучи посве аутентичној.

"Повест о Славишинима" (поднаслов романа) сазнајемо из Даниловог причања Невенки. Међутим, њена прича је на неколико страница а његова на три стотине! Крајње је немотивисано да Данило уместо приче о оцу приповеда повест целе породице. И то само да би се решио море(?!) што је премало за мотивацијску позадину приче...

Коментаторско понегде читамо као уплив јефтиног социологизирања што оптерећује текст и представља мали искорак из прозног ткива. Истини за вољу таква места су доста ретка али је несумњиво да су на уштрб естетског учинка текста и његове књижевне уверљивости. Ево једног одломка који потврђује како Веснић као расан приповедач ипак понегде подлеже "дечјим болестима" реалистичког модела вулгарној социологизацији и извесном механицизму и поједностављеностима на мотивацијском плану на што смо већ указали).

"Ту је нешто погрешио стари Мориц, или је пак отац његов наук преиначио по своме. Није га научио оном дубљем поимању злата као новца, као вредности; није га научио да новац, издвојено од његове обичне, да не кажемо баналне функције, јесте новац само ако доноси новац. Не треба заборавити да се ради о периоду између два рата, о општим постулатима кретања ондашњег друштва, што он са Мориц током свог не баш кратког живота, никада није заборављао" (65). Очигледно да оваква и слична уопштавања одударају од лексике књиге знатно више но туђице и жаргонизми којих у овој књизи има поприлично. Међутим, те и сличне неравнине нису препрека кретању приче / прича.

У слици послератног села (прва деценија након другог светског рата) роман изненађује успелим приказом кооперативе и колективизације као једне големе невоље, приказом датим оштријим, реским тоновима. Тиме је аутор (уз Миленовића у "Замку...") направио највећи отклон од доста идеализоване (читај идеологизоване) слике карактеристичне за један број романописаца, у првом реду за Лазара Илића и Живу Поповића.

На плану ликова најзанимљивији су епизодни ликови Морица, превејаног јеврејског трговца и Циганке Миранде. Лик Озрена који је у првом плану у експозицији и првом делу романа доста је поједностављен и неубедљив. Тек од последњег порока (пиће) он постаје пластичнији, пунији и готово да достиже пуну трагичност и људски сјај.

Разрешење романа је доста карактеристично за Веснићев поступак: неизвесност или прекид у причи. У "Траговима..." довршава се само прича о Озрену. Данило и Невенка остају као нова или тек наговештена прича...

"Исходни дани" (1984) показују да је пишчева визија углавном потчињена унапред задатој реалности, почесто идеолошки пренаглашеној. То је најуочљивије у неколико одређујућих момената пишчевог избора.

Прво, 1944. година, крај рата и ослобођење од немачке фашистичке чизме (Букурешт и банатско село).

Друго, лик Ханса Југерта, (поручник С. Д. трупа са специјалном наменом) и, на другом полу, Алимпија Маргановића (почео као "рацко пашче", као "слушче за све и свашта" да би се развио у "здрафо пистрог слугу"... до рехабилитованог поднаредника авијације) и Михаја Поенаруа (румунског земљака и колеге Алимпијевог).

Треће, вишенационално село са повише Немаца у тренутку слома фашизма у Румунији, по њих, "историјски незахвалном часу".

У овако назначеном контексту писац је прибегао изнуђеном "унутрашњем идеолошком диктату" тако да је лик есесовца непрестано сликао све тамнијим нијансама настојећи да за његову атавистичку слепу мржњу према Србима (Алимпије је један од њих) нађе и додатну мотивацију (боравак на ратишту у Југославији). Мотивација лика је иначе двострука: расна мржња (1) и завист и ривалство око девојке (2). На крају неминовно долази до (идеолошког) обрачуна и праве поплаве крви. И овде се роман завршава неизвесношћу о даљој судбини главног јунака. Остављамо га у коми. Такође, као и у "Траговима..." писац нам наговештава даљи ток радње и исход. У једном драмски интензивираном моменту каже се да ће Михај Алимпију спасити живот чиме се читалачка драж неизвесности приче знатно умањује.

"Путеви и даљине" (1986) су Веснићев повратак већ испробаном обрасцу "повести о породици" (имали смо га у "Траговима...") с тим што је овде просторна и временска димензија још шира и изразитија. Роман се отвара периодом Турске на заласку (осамдесете године прошлог века) а окончава надомак наших дана. Занимљиво је да се експозиција романа збива ван граница Румуније (у овдашњих романсијера то није тако чест случај) у југословенским крајевима, у дунавском приобаљу.

Основна "повест" је донекле проширена и "бочним" причама нпр. о деда Илији, Перићима, Дитеру, Марлени, Готлибу... И, наравно, увек где се животни пут неког од Веснићевих јунака укршта са новим ликовима ту је чвор, ту је прекид основног фабулативног тока, ту се угнезди нова прича која појашњава основни ток или логичко-мотивацијску мрежу чвршће заснива.

У композиционом погледу писац је понудио новост да се свако од шеснаест поглавља насловљује (најчешће именом неког од ликова: Јаким, Деда Илија, Матеј, Лера, Марилена... и с.) чиме је хтео да укаже на извесну заокруженост, самодовољност епизода, да се бар донекле приближи структури карактеристичној за приповетку... Залуд, и поред тога од типично реалистичког модела најмањи је отклон учинио. И сувише је остао веран традиционалном реалистичком узор-обрасцу не настојећи да га усложни, модернизује, наруши, доведе у питање...

Последњи објављени роман Славка Веснића "Оде лето" (1988) опет је покушај модернизације прозне структуре и знатна новост у романсијерском опусу и поступку овог аутора.

Веснић се приклонио тзв. омладинском роману који је понајмање коришћен модел у прози српске народности у Румунији. Несрећно и невешто му је пришао једино Светозар Марков у роману "Пета страна света" (1987).[7] Иначе, у матичној српској књижевности традиција овог типа романа није тако велика, на шта указује и Јован Деретић у инспиративној студији "Српски роман 1800-1950" (Београд 1981). Родоначелником се може сматрати роман Бранимира Ћосића "Врзино коло" (1925) где је, као и код Веснића, присутна тема летовања (тамо млади Београђани летују у Дубровнику, а овде Букурештани у Констанци).

Врлина овог романа је и та да је он најближи сензибилитету и животним проблемима младих у градским срединама (радња се углавном одиграва у Темишвару, Букурешту, Констанци) и да временски сеже до осамдесетих година готово се примичући времену писања!

Значај овог дела је и у томе што на сцену изводи женске ликове и "женске приче", оно што је у овдашњих романсијера (и код самог Веснића) било узгредност, споредност, "зачин", позадина, фон... Овде се галерија упечатљивих женских ликова (Циганка Миранда из "Трагова..." Марлена из "Путева...") употпуњује ликовима Оливије и Милице, од којих овај први даје путену жену и њене брачне (мање) и ванбрачне (више) авантуре и хирове, а други (лик Милице) доноси тип лаковерне емотивне шипарице на уласку у "тајанства чулности".

Значајна је новост остварена и на композиционом плану. Роман има три "исповести" (Оливија", "Оде лето" и "Окаснела исповест") од којих прве две доносе "женске приче" а трећу казује Лучијан, актер и једне и друге љубавне сторије. Прве две целине углавном теку као независне приче, до пред сам крај другог дела кад се открива да Миличин изабраник и прва љубав Лучијан из прве "исповести" има своју Офи... Сасвим оправдано писац трећу "исповест" посвећује Лучијану као виновнику љубавних драма. Опет је прича казана у првом лицу чиме се овај роман може третирати као роман у првом лицу једнине.[ 8] Завршно поглавље романа је најмање успела целина јер нас писац безразложно затрпава непотребним причама из историјата Лучијанове породице где је лекарска традиција једина занимљивост у реалистичкој причи. И сам аутор осетивши "опирање грађе", као и то да му прича измиче, прибегава једном помало неочекиваним решењу да обесни младић почиње да пише (зашто остаје недовољно мотивисано!) нешто попут породичне хронике. Како графички није наглашено нити издвојено изношење актуелних догађаја од минулих, нити је језички издиференцирано у односу на свезнајућег наратора не постиже онај ефекат који је поступак подразумевао.

Тренутак је да се каже нешто и о позицији наратора у овом роману будући да је она наглашенија но у другим пишчевим делима о којима је овде било речи. Причу започиње неименовани наратор који о себи износи бројне чињенице које немају никаквог утицаја на радњу, а потом се постепено сасвим "изгубио" / "истопио" у причи. Сазнајемо најпре да је "син сиромашног железничког скретничара на једној споредној линији јужног Барагана" (стр. 5) а потом, као узгред, помиње "свој лични случај[9] да би се више посветио" изношењу "случаја једне особе из мог села, који се битно разликује од мога" (6). О приповедачевом "случају" ни слово више, изузев чињенице да је код оца главне јунакиње радио као дечачић на " помоћним пословима" при подизању куће (опет посве неважно и без икакве везе са причом и утицаја на њу!). Такође, ту су и "обавештења о даљем току" која су најчешће у функцији "убрзања приче" или њеног "свођења" на најнужније чињенице и догађаје...

Роман се окончава и овога пута са "Неке мање познате и стране речи и изрази" које су још једна илустрација пишчеве језичке стратегије, његове језичке "разнобојности" и примерене употребе жаргона и живе говорне фразе.

У закључку овог текста треба се још једном присетити ширине и обухватности романескног видокруга Славка Веснића, разноврсности приповедачких техника, бројних врлина и тренутних мана...

Напомене:

1. Види белешку о аутору.

2. Александар Јерков: Од модернизма до постмодерне. Приповедач и поетика, прича и смрт. – Приштина, Горњи Милановац 1991. Нарочито поглавља: "Медијска обнова", "Више од приповедања" и "Наговештаји постмодерне".

3. О томе више код Волфганга Кајзера у студији "Језичко уметничко дело" (превео Зоран Константиновић), Београд 1974.

4. Волфганг Кајзер о томе каже: "У уметности приповедања, међутим, напетости нису толико опипљиво-материјалне природе да би трпеле због тога што сумарно знамо за исход. Тачније испитивање технике наговештавања онога што ће се догодити показује да се вео који скрива тајну у већини случајева само мало помера, и то само у једну страну. Резултат је да се напетост у погледу модалитета извршења и у погледу развојних токова управо повећава... Поред тога, потребно је обратити пажњу на то да ли се овакви наговештаји односе на ток радње или на нешто што је садржано, односно што је повезано са штимунгом. Нису ретки случајеви када приповедач ствара само душевне диспозиције за оно што ће наступити. Најважнија функција, међутим, таквих тумачења унапред јесте у томе што дају живо осећање за јединство и компактност песничког света". (244-245). И: "Наговештавање овога што ће се догодити у књижевности даје читаоцу пуну извесност да свет датог дела није аморфан нити дифузан, и да му се исплати да у пуном опсегу душевно учествује у ликовима и у њиховим доживљајима. Једна од споредних функција таквог тумачења унапред јесте коначно у томе што и оно, са своје стране, доприноси да оно што се приповеда постане веродостојно". (В. Кајзер: "Језичко уметничко дело", стр. 245).

5. До књиге "Приповетке" (1967) Веснић jе објавио већ књиге поезије: "Земљи рођеној", 1951, "Пламеном срца", 1960, "Варничење", 1961, "Песме пионирке", 1965.

6. Небојша Поповић "Спој традиционалног и модерног" у: Књижевни осврти. – Преглед српскохрватске књижевности у Румунији. – Букурешт 1977, стр. 116.

7. Види "Напомену" уз текст "Омладински роман, али...".

8. Исцрпнија обавештења и типологија романа у првом лицу једнине могу се наћи у књизи Бошка Томашевића "Картезијански роман. Студија о облицима и структури романа у првом лицу једнине". – Београд 1989.

9. Чести су примери граматичко правописних несигурности; "магија неписмености" почесто се уплиће у текст и са што је присутно код већине романописаца. Ни Веснић није имун. И код њега се могу наћи примери стилски-правописних рогобатности и неравнина. Нпр. једна се реченица завршава "и све што је својом маштом измислио и продубио". И још очигледније."... путовао је о свом личном трошку и на свој лични ризик". Срећом таквих плеонастичких небудности нема превише...

Од социјално ангажованог романа до језичке чаролије

СВЕТОМИР РАЈКОВ (1921) један је од ретких писаца српске народности у Румунији који је скоро пола века на књижевној сцени а остао је веран искључиво прози и свим њеним жанровским могућностима (од цртице и кратке приче до новеле и романа). Не само што је његово прозно дело најобухватније и најобимније (петнаестак књига цртица, кратке прозе, приповедака и новела и три романа[1]) већ је овај аутор несумњиво једна од централних фигура ове књижевности. Рајков је најпре значајан као утемељивач и родоначелник прозног израза у послератној књижевности Срба у Румунији будући да је у периоду 1950-1960 најприсутнији прозаиста. Има га у заједничкој збирци прозе "Почеци" (1952) са Ђуром Бачким и Славољубом Лалићем, затим и као аутора неколико самосталних књига цртица и краћих прозних текстова ("Бурни дани", 1952, "Светли пут", 1953, "Златно море", 1954 и "На раскршћу живота", 1956). Тај период закључује новелом "Кад кише почну" (1959) где је започео приближавање већим и обухватнијим прозним формама. Могло би се рећи да код Рајкова, као по правилу, краће прозне форме претходе дужим, тако се по неколико прозних књига јавља као окружје сваком новом роману. У назначеном временском одсечку поред Рајкова књиге прозе објавили су још само Јова Бељац ("Две радости", 1957) и Лазар Илић "Приповетке", 1960.

И поред тога што су неки облици књижевног живота и рада постојали у међуратном периоду изостао је роман. Тек у послератном периоду стекли су се извеснији услови за континуиран књижевни рад на матерњем језику. Овде се у првом реду мисли на медијске могућности листа "Правде" / "Банатске новине", часописа "Културни упитник", “Народна култура", "Нови живот" / "Књижевни живот" и, нарочито, на оснивање Српске редакције Државног издавачког предузећа у Букурешту. Поред књижевних кружока писци се окупљају око свог издавача као једне оптималне могућности за афирмацију свог рада и својих књижевних достигнућа. Тако се догодило да је Рајков након поменутих прозних књига објавио и први оригинални роман на српскохрватском језику у Румунији "Свитање" 1963. године. До 1970-те, до појаве "Увиђаја" Светислава Марковића других романа нема тако да је и ова деценија, када је реч о прози, у знаку Рајкова који је поред романескног првенца објавио још и "Приповетке" (1961) и "Исечке из живота" (1966).

"Свитање" поред несумњивог књижевно-историјског значаја доноси и неколико новина како у домену ауторског рада тако и у ширем контексту прозног стваралаштва српске народности.

Прво, Рајков је у роман увео град и радничку средину

Прве прозне цртице и скице овог прозаиста биле су из радничке средине (мањи број) или са сеоском тематиком чешће. Међутим, "личности нису индивидуализиране, заплети се лако решавају, психолошки захвати су непотпуни"... писац следи "захтеве једне строге ангажоване литературе" дијагностицира Небојша Поповић.[2] Рајков је написавши један социјално ангажован роман многе од ових примедби превладао, ситуирајући причу у градску радничку средину (Темишвар, живот штампарских радника) он се издвојио из стереотипија ситнореалистичког писања о селу које је обележило прозну продукцију од првих послератних почетака до појаве "Свитања" (1963). Занимљиво је да се "темишварски Андрић" и поред неколико упечатљивих ликова и релативно широког захвата у "комплекс радничког питања" и социјалну сферу овом тематско-мотивском оквиру и амбијенту није враћао. У његовом приповедачком фокусу, у домену романа, изнова је село тај "мали приповедачки универзум" око кога се оплићу и расплићу љубавне згоде и незгоде, судбине и приче...

Друго, негативни ликови дати су врло пластично и убедљиво

И поред недвосмисленог ауторског става да "друштвене негативце" како појединце (власник штампарије Алберт, поручник немачког Вермахта Лудвиг Краус, Марјан из сигуранце, провокатор Тодор и др.) тако и колективне негативне јунаке (власници штампарија, Албертова породица, злогласна сигуранца...) прикаже што тамнијим нијансама, Рајков из оштре поларизације позитивних и негативних ликова постиже супротан ефекат. Алберт је нпр. као пандан главном лику Стојану Симићу, мали човек са малим идеалима који се постепено уз "велике идеале радничке класе" идеолошки уздиже до комунисте, као власник штампарије перфидан, лукав, врло прилагодљив и, као такав, знатно реалистичнији и изразитији, са јасно оцртаним социјалним профилом и специфичном логиком и психологијом. Такође, убедљиво је дата и "интересна спона" између "штампарских властодржаца", сигуранце, администрације и цркве у "одбрани интереса" и класној борби против комуниста и радника. Од негативних колективних ликова изузетно је добро "погођена" Албертова породица (поред главе породице нареченог Алберта ту су госпођа "немачке крви" Марлена, кћи Аида и несуђени зет Краус). Далеко најуспелија сцена у "Свитању" је сцена баханалија у Албертовој вили где сви оргијају (пијани немачки официри са женом му и ћерком, Алберт са служавком) без икаквих моралних и људских обзира.

Далеко су бројније и знатније испољене слабости овог романескног штива. Оне се крећу од једноставне композиције (од "кризне приче" – губитак посла и демонстрације до "животне историје" – идеолошки преображај штампарског радника) преко стилских неравнина, неубедљивог главног јунака па до омашки типа како се зове отац главног јунака[3] и пренаглашености класних и социјалних разлика...

"Не тече река куд је текла" (1972) крупан је вредности отклон од почетних романескних несигурности и невештине и повратак сеоској тематици уз богатији језик и колоритније приповедање. И поред чињенице. да је писац, као и већина његових колега, посегао за темом великог друштвеног значења (социјалистичких преображај села) у први план се извлачи једна лична морална драма о сукобљености интимног човековог бића (љубав са женом колеге) и огрешења о комунистички морал. Сеоски живот је евидентно онај оптимални макро космос у коме се Рајков поуздано креће. Појединачне судбине и колективни живот села остварују једно природно јединство. Међутим, глорификација и идеализација сеоског и задружног живота (опште место као и данак тенденциозности и превеликој отворености става и поруке уме да засмета и да наруши уметничку целовитост дела. "Мотори прогреса" (комунисти) овде, за разлику од "Свитања", делују земаљскије. Они се крећу у распону од Павла (главни јунак и председник кооперативе) као "природног комунистичког верника" преко Кристијана који је као секретар партијске организације стално на задатку настојећи да буде довољно будан јер би му се могло замерити... па до Русуа који је као секретар општинског комитета ипак "ситна риба" према "онима из Темишвара"!

И у роману Лазара Илића "Жеља" (1980) исти је друштвени задатак у питању, у првом су плану такође челни људи кооперативе и Партије али... разлике су знатне. Пре свега што је Рајков модернији приповедач, у језику богатији и разуђенији, што је Павле у односу на Стојана лик који, ако нема неку посебну развојност лика оно има бар знатнију унутрашњу динамику, у приступу чулности и путености јунака Илић jе уздржанији, старомоднији и шкртији и по много чему ближи старим добрим српским реалистима...

У конципирању главних женских ликова (прељубница Мара и Адријана можда будућа Павлова животна сапутница) писац користи контрасни паралелизам ликова. Мара је класичан тип жене вреле крви која се одазива својој природи и до пред сам крај романа дата је углавном као типизиран и статичан лик. Смрћу мужа за чију се смрт у извесном смислу осећа кривом она се мења и чини један "унутарњи заокрет" који је психолошки дискретно а поуздано заснован: окреће се цркви настојећи да тамо нађе искупљење за своје грехе и мужевљеву смрт. Адријана је сушта супротност Мари. Она је нов тип модерне жене која је одрасла у граду, школована, са развијеним културним навикама и потребама, способна, амбициозна и успешна у свом послу (агроном). Појављује се после промене у Марином понашању према Павлу као права прилика за главног јунака који је уз то још и неожењен! Видимо је у кратком завршном поглављу како задовољна иде уз Павла и крај се лако може наслутити! Оно што је нама важно то је чињеница да Рајков прибегава срећним завршецима избегавајући да, попут Веснића исходишну ситуацију учини крајње конфликтном и драматичном. Код Рајкова "све легне на своје место" и неко се по јунаке прихватљиво решење увек нађе.

У позадини збивања појављују се и неколико особенијих епизодних ликова. Издвајамо лик Гавре који је са тешком траумом изашао и из рата да би уз Павлову помоћ мало по мало био враћен у нормалан живот. Посебну позицију у роману заузима једна група ликова у којој су деда Марко, баба Стана, баба Вета која коментарише збивања и велике животне промене. Идеја из наслова у контексту њихових "опажања" се подцртава. Посве епизодни лик Милана Станића који је трагично примио задругу па се у сну и на јави "обрачунава" са крушком...

У неколико наврата Рајков користи поједине слике или епизоде из краћих прозних текстова у својим романима дајући им у новом контексту другу тежину и значај. Тако је завршна слика у "Свитању" са матираним краљем (директна и једина могућа политичка алузија!), слика чију симболичност (?!) посебно истичу и Поповић и Милин преузета из приче "На стражи". Једна од најчистијих лирских дигресија у "Не тече река куд је текла" је прича о злој судбини Циганина Тодија Чолака која је у целости преузета прича "Смирена крв". Има и других примера али су ова два најизразитија јер у новом "пронађеном" контексту другачије функционишу...

Једна од најслабијих тачака овог романа је лик Симе који је у суштини једини "заклети непријатељ новог" и он страда у пожару који је у наступу лудила изазвао. Иако је од Рајкова – много је?

Високо место које је као приповедач обезбедио, на шта указују и најугледнији пратиоци и тумачи ове књижевности (Н. Поповић, Ж. Милин, В. Стојановић, Ч. Чонка Клисурац и други) Рајков је романом "Четворолисна детелина" (1985) издашно и на најлепши начин потврдио. У питању је круна ауторског рада и дело које свакако спада међу најзначајнија уметничка достигнућа књижевности Срба у Румунији како у погледу модерности књижевног поступка, сложености и чврстини композиционог склопа, бројности комплексних и упечатљивих ликова из првог плана[4] (неуротични Милан Прелић, раскошни казивач Драгомир Грујић, људски топли млади брачни пар дођоша – Јанина и Митру) тако и по ширини и разноликости банатског поднебља и живота у равници а надасве по лепоти казивања, изворности језика и једне посве неуобичајене мирноће казивања...

Само на први поглед могу се уочити извесна поклапања између овог и претходног Рајковљевог романа јер је свака сличност овде небитна будући да је углавном дата потпуније, слојевитије, импресивније... Тако не смета што је иста круцијална друштвена проблематика (колективизација), што у први план настоји да избије еротска узнемиреност према удатој жени, што је опет један од главних јунака (Милан Прелић) кнез и секретар Општинског комитета Партије... и што је много тога сагласно са конвенцијама реалистичке прозе.

Метафорика наслова (детелина као симбол среће) овога пута је са општег плана пребачена на интимни / људски – појединачни план. Готово свако од јунака (негде су дати и у пару као Јанина и Митру) трага за срећом. Тај мотив удружен са још једним (досељеништво и неприлагођеност) са појединачних судбина потрагу за срећом ситуира и као један шири социокултуролошки проблем нарочито актуелизован на релацији село град или, још изразитије: равничарско село нпр. Горње Ливаде и село Крик негде у брдима.

Отклон ка модерности Рајков постиже вишеслојношћу наративног поступка. Наиме, писац је у први план извукао истовременост неколико прича (I – Милан Прелић и његова безразложна и неуротична узнемиреност женом циганске крви Дашком, II – Јанина и Митру, млади пар досељеника који настоји да нађе "свој део равнице", III – Драгомир Грујић и његова казивања) према којима је усмеравао и приповедачеву позицију (објективни наратор који се испомаже 3. лицем једнине за причу о Прелићу и Јанини и Митруу а казивање у првом лицу које је и језички издиференциран дијалекатски говор за лик Драгомира Грујића. Оваква наративна стратегија захтевала је и нарочиту / примерену временску перспективу. Најпре опсесивна евокација једним тренутком (кафа код Дашке и њене "женске чари") и неуротична опседнутост њиме која се пројектује у жељу и маштарију, затим испреплетаност прошлости и будућности у времену садашњем – елиотовски појам времена (Јанина и Митру који се сећају лепота живота у завичају а истовремено желе да их што пре "стигне" срећа у новом дому) да би се, напослетку, максимално користио евокацијом и ретроспекцијом огромног временског континуума од читавих пола века на светском и индивидуалном плану догађајности. Ова последња временска димензија која се, наравно, везује за лик Грујића удружена је и са "помереном географиjом" (од Сибира и октобарске револуције до печалбарења и надничења у Америци). Такође логика времена и простора у изузетној мери заокупља и приповедача који је истовремено и протагонист. То доприноси да се приповедање распада на низ сцена, а свака је од њих дата у сагласју ретроспективне и синхроне тачке гледишта (Б. А. Успенски). Треба рећи и то да се у казивањима Драгомира Грујића (књижевно најупечатљивије странице у романескном опусу Рајкова) "догађа сама језичка активност, пустоловина језичке активности" (Ролан Барт), у књижевности Срба у Румунији то је досегнуто још само (и то делимичној код Бугарског (неколико његових казивача из "Трајања") код Миомира Тодорова (у казивањима Томе Клупчета) и Миленовића (у лику Панте који поседује исконску животну мудрост).

У врлине иде и чињеница да је Рајков у овом роману изразитије и уметнички успешније дао једну малу панораму карактеристичних детаља социјалистичке иконографије. И поред чињенице да jе радња романа смештена у једно сасвим одређено време ("од пролећа до јесени педесет и неке") импонује опажање непоновљиве карактеристичности социјалистичког декора ("црне дачије комитета", "гостинска кућа пољопривредне кооперативе" и сл.) и комунистичког сценарија ("заседања жупанијског комитета", позивање на "комунистички морал", једногласност "изданака радничке класе" и другој.

Као и код Веснића и код овог романсијера (наравно много мање израженије) јавља се потреба за коментаторским уплитањем у причу. То је далеко од стратегије модерног романсијера да се у сваком часу поиграва са причом и читаоцем и да причу зауставља, преиначује јој контекст, проблематизује причу или је пак укида. Наши романсијери су ближи својим непролазним реалистичким узорима па се овај тип коментаторског дискурса када нема чврсто поетичко упориште доима као карактеристика која неоспорно повлачи и негативни предзнак. Погледајмо сад где Рајков у причи "интервенише". Најпре у једном часу да "исправи" веродостојност у чињеницама Грујићеве приче. "Напомена аутора : У свом причању Драгомир Грујић каже да је војску служио у 10. пешадијском пуку, у Великом Бечкереку, што међутим, не може да буде тачно. Зна се да је тај пук био стациониран у Петроварадину, док се у Бечкереку налазио 29. пешадијски пук..." (66-67) и тако даље све у том стилу шта одговара односно шта не одговара историјској истини. Још се Црњански чудио коме је још до историје у роману, поготово и данас кад се и историје романескно пишу... Срећом да је писац бар другим типом слова и графички назначио свој непотребни упад у причу. Сличне је природе и "напомена аутора" са 106-те странице где писац овога пута исправља не казивача већ ликове из његових казивања са једном можда једино функционалном напоменом да Д. Грујић причу о свом повратку из Русије "није никад испричао". Напослетку указујемо на још једну употребу "пишчеве напомене" која се више не тиче "исправљања" казивачевих сећања и његових ликова већ пишчевог односа према "грађи".

"Напомена аутора: У периоду 1919-1933. у Америци је био на снази закон о прохибицији, односно о забрани точења алкохолних пића, па вероватно да су виски и пиво, које Драгомир Грујић помиње у свом казивању, набављани тајним каналима" (158)...

Утисак животне пуноће и истине аутор постиже не оваквим "напоменама" већ бројношћу епизодних ликова и нарочито у представљању судбине досељеника. И поред модела за који је узет пар Митру-Јанина (на шта указује и Војислава Стојановић[5]) писац узима још један "бочни" пар у причи Силвија-Јоаким где је изузетно успешно испричана животна путања једне младе девојке (Силвија) са много горких и мучних "животних исклизнућа". Наравно, писац је на сцену приповедања извео јунакињу и пустио је да прича чиме је постигао аутентичност казивања и судбине које га прати.

Дискретно и уметнички на највишем нивоу и лик Драгомира Грујића казује "досељеничку невољу и тугу", готово из сваке приче, без обзира где се она одвијала. Такође, и један број женских ликова из његових казивања познају тај "досељенички синдром" (нарочито лик Рускиње Леночке коју је револуционарни вихор отерао преко океана).

(...)

Рајков Светомир је и као романсијер доказао високе вредности свог списатељског умећа (нарочито у последњем роману) и да с правом јесте централна фигура ове књижевности, њен поуздан знак распознавања.

Напомене:

1. "Свитање", 1963, "Не тече река куд је текла", 1972 и "Четворолисна детелина", 1985.

2. Небојша Поповић "Од села до града" у: "Књижевни осврти", Букурешт 1977, стр. 28.

3. Занимљиво је да писац у другој глави (15-20) даје обиље појединости о животу Стојана Симића и његових родитеља Анке и Андрије. У десетој глави јунак се поново враћа у село где га, између осталог, дочекују "остарела Анка" и отац Радивој! Јунак се још једном појављује у селу (глава двадесет и трећа) и, уочава многе промене које је ново време донело – а ми још једну: отац се опет зове Андрија!

4. Код Лазара Илића и Живе Поповића (нарочито) и нешто мање код Миодрага Тодорова (лик Живојина Петровића у првом делу романа је доста статичан и недовољно индивидуализиран) и у традиционалнијим Веснићевим романима ликови из првог плана често делују пренаглашено, папирнато, књижевно непрепознатљиво...

5. Војислава Стојановић "Модеран романсијерски поступак", "Књижевни живот", 1, 1986, стр. 66.

Ругалица власти и глупости

ЂОКА ЖУПУНСКИ (1932) један је од сенмартонских књижевника[1] средње генерације, песник, приповедач и, показаћемо то, романописац. Књига "Гласови растења" (Букурешт 1987) има поднаслов "новеле" и садржи само два текста ("Збег" и "Исечци") од којих је овај други пет пута дужи од првог. Ако пођемо од тога да се "новела мора од идеално замишљених широких могућности књижевног обликовања ограничити само на најужи избор: један догађаj, један доживљај, неколико карактерних црта умјесто описа карактера, ситуација умјесто збивања, утисак умјесто описа итд, онда је реално да се “Исечци" третирају као роман по заокружености, ширини, обухватности и целовитости визије.

Дефабулација текста као приповедачки поступак присутна је код Мунћана ("Бесана ноћ"), пригушеније у романима Чедомира Миленовића и Славка Веснића (нпр. "Замагљене обале"), а као прозна стратегија доминантна је код Жупунског. Тежња ка дефабулацији у "Исечцима" је толико изражена да постоји причање као такво и причање као крајњи циљ. "Димензија језика" на тај начин надвладава "димензију приче" или је помера у други план. Техника непрестаног удаљивања од приче, асоцијативних дигресија код Жупунског чини да прича своје упориште налази на клизавој ивици која дели драмско од прозног излагања. Наративно приповедање уступа пред сценским казивањем тако да се поједини пасуси претварају у сценски дијалог са умецима наративног текста који готово да подсећа на позоришне дидаскалије. До те мере је минимализовано везивно наративно ткиво.

Писац се занима за "крхотине", "остатке", "фрагменте" једне обухватније слике света актуелизоване у социополитички препознатљивом простору и времену. Основна обликовна конвенција није прича тј. фабула (као што је то уобичајено у прози реалистичког проседеа) већ је то фрагментизовани фабулативни низ – "расута прича". То је изражено у тој мери да тежиште романа помера од фабуле ка ликовима, а потом од ликова ка казивању које има изразитије хуморне и пародијске ефекте. Пренаглашеност казивачког доводи до комичких ефеката па је очито да "хипертрофија стила" није средство већ сврха сама себи.

Ова ругалица власти и глупости ситуирана је у селу које живи од пуних уста и незаустављивих прича, где је свемоћни надреални Господар као образац безграничне власти повод за "неумрле сеоске приче" и, наравно – смех. Село као поклопац сваке приче и најситније тајновитости јавља се и код других романсијера у чијем је фокусу сеоска средина (изразитије код Лазара Илића у "Жељи", код Рајкова у "Не тече река куд је текла", код Миленовића у "Никсицама" и Тодорова у "Постајању").

Хуморни ефекти као примарно својство у "Исечцима" остварују се на више начина, често се преплићући са другим елементима, а нарочито удружени са пародијским.

Ту су најпре бећари који се непрестано шале и спрдају са свим и свачим а нарочито са Господаром. Они су несумњиво и главни носиоци једне ведре "хуморне политике". Бројни су примери н чест је случај да се писма јавља са делотворним учинком у романескном ткиву код писаца српске народности у Румунији. Та појава у српској прозној традицији од романтизма на овамо чест је случај и евидентна поетичка чињеница. У нашем контексту најприсутнија је код Миомира Тодорова ("Постајање") и у романима Живе Поповића. Но, вратимо се Жупунском и његовим бећарима.

"Ко не укечи клечи!" (86),

"Уме Павле да повуче
још кад се усуче" (111),

"Скокни / па локни! (106)
"Не треба ми жене бесне,
које носе сукње тесне,
нити оно што већ пости,
да натишти моје кости!" (62)...

Пошалица, каламбур и (наравној бећарац као још жива песма у Банату[3] превасходна су средства хуморног сенчења на коме писац инсистира. Смех као главни стилогени елемент ове прозе очитује се већ у лику Господара (обавезно са жилом у рукама) непрестано се позивајући на чизму. Међутим, не само у спољашњем портретисању "Поцрвени као раков тур" /44/) већ је и његов начин размишљања, његов Weltschaung одређен "широким компетенцијама". Оп је изван тј. изнад државне власти ("Бог на небу и господар на земљи"/32/).

"Ја се не бојим његове жиле!

Ја имам своју канцеларију као представник државне власти" (31), у наводно деликатној ситуацији размишља бележник.

Њега не познају млади нови војници те га заједно са слугом "шаљу у блато". Наилази наредник који га, разуме се, препознаје и отклања "неспоразум".

"Мирно! – нареди Господар. Моја чизма је генерал. А ти наредниче ако ниси за тај посао, а ти у пастире! (77).

Господар неминовно у свакој ситуацији, без разлике, прети и наређује :

"Утераћу све слепчине у ред!" (77).

"Облачи беле душеке, свлачи младалачке шлингераје да наквасим гладило, косе да наоштрим, злобе да покосим у камаре да саденем, душмане да отрујем." (86).

У последњем примеру се показује како се "претња" "расипа" и претвара у нешто друго: у празан вербални удар који симулирањем поетског тона остварује несумњив пародијско-хуморни ефекат.

Очито је да је Господарев лик у духу гогољевско домановићевске хуморно-сатиричне традиције а као образац ововековне власти ("диктатор" наравно помиње "бољшевике", "комунизме" и сличне тековине познатог нам социо-политичког миљеа) и Србима и Румунима добро је знан.

Очигледно је и то да писац није могао да одоли а да оваквом Господару не нађе достојну "сапутницу". Госпођа живи од отвореног прељубништва и ситних интрига. Али, вратимо се још једном централном лику Њ. В., Његовој Врховности без које нико честито не може ни да живи а камоли да мре. Примери су бројни а ми ћемо се задржати на једном који није тако карактеристичан али је подстицајан за нека друга уочавања.

Народ у Њему види "добротвора", "спасиоца" и извештава га о свему и свачему :

"Господару! – чу се глас с поља.

- Одсекли кучки реп! Посреће од бола и пада од ружноће..." (88). Наравно, милостиви Господар инсистира да се Жућка (наречена кучка) као "факт" поведе на суд. Разуме се, Жућка изгледа "страшно":

"Из рањеног репа вириле су јој сукрвице истине, попраћене сечењем бола и дрпањем беса и немира." (89).

Овде аналогија са Кочићевим "Јазавцем пред судом" није без основа, с том разликом што је Давид Штрбац усамљен у свом "лудилу" изругивања власти дат као позитиван јунак а овде је Господар челни (и једини ?!) "негативац" док сви (безрезервно сви) настоје да га извргну подсмеху. Затим, евидентно је да је сатирична оштрица знатно обилнија и издашнија код Кочића јер је тамо и други наглашеније социо-политички контекст па се, природно, "Јазавац..." третира као типично узор-дело сатиричне књижевности што, кад је реч о овој прози Жупунског, очигледно не стоји. У "Исечцима" делотворнији од сатире је хумор који је благ и ведар па се готово стиче утисак да је Господар много мање "средство за застрашивање" а знатно више "средство за забаву". У појединим тренуцима изгледа да је Господар насушни хлеб изласка из монотоне сеоске свакодневности и разбибриге. Жупунски користи богат репертоар хумористичких средстава и нијанси: од лаког и дискретног подсмеха до тананог, префињеног ироничног сенчења.

Ишчитавајући поводом романа најшири примарни прозни контекст везан за тринаесторицу романсијера нашли смо на извесне сличности и подударности између лика Господара и једног лика из кратке прозе "Црне очи" Јована Чолаковића. На сараднички однос између Жупунског и овог трагично преминулог писца указује и С. Бугарски у тексту "Муњом опаљен грм или реч о Јовану Чолаковићу", у књизи "Страх од рукописа,[4] Поменуту кратку прозу, како обавештава на истом месту Бугарски, Чолаковић је са другим прозним текстовима (нпр. "Крвна веза") укључило у ширу прозну целину -роман који је остао у рукопису.[5]

У првом реду безгранични властодржац у "Црним очима" који се у два три наврата назива господарем испољава велики број навика и поступака као и наречени лик из "Исечака". И овај показује сексуалне апетите према младој девојци на очиглед родитеља, и он "виче грди, туче, прави реда, игра, гозбе прави, швалера се" ("Исечци", 40). Код Жупунског каруце су замена за "форд", иде се у исти ресторан ("Касина"); идентична је и склоност ка пићу, гозбама и пуцању. Наравно овај наш утисак може да буде и варљив јер је код Чолаковића у питању само једна прозна скица заснована на једној не одвећ развијеној епизоди (гозба и пијанка са пуцањем и жртвом) спрам стотину страница кад Жупунског, спрам изузетно разиграног језика и суптилне хуморно-иронијске игре...

Како су из наше перспективе клизаву границу између романа и краћих прозних обилка "Исечци" посве извесно прекорачили један други прозни пројекат Жупунског ("Ковачи" из књиге "Кључеви трајности") се само примиче роману и поред тога што се прозна материја заснива на јединственом јунаку (Шећерко), на ковачком занату као лајтмотиву... Међутим, епизодичност је пренаглашена, приче су осамостаљене и свака има свој наслов и не постоји јединствена "оса догађајности", нити континуитет праћења лика у некој од временских перспектива, што је условило да поменути корпус текстова не уђе у круг нашег тумачења.

Напомене:

1. У књизи Стевана Бугарског "Кроз Сенмартон и време" у поглављу "Књижевна делатност" овај истраживач наводи и приказује рад тринаесторице књижевника који су објавили једну или више књига. То су: Јован Чолаковић, Стеван Бугарски, Драга и Ђока Мирјанић, Ђока Жупунски, Жива, Србољуб и Душан Мишковић и други.

2. Миливој Солар: "Пролегомена теорије новеле" у: Есеји о фрагментима. – Београд 1985, стр. 109.

3. Стеван Бугарски, Светозар Марков: Бећарац (поговор Душан Симић), Букурешт 1982. Кад је реч о бећарцу неизоставно треба поменути врсну књигу Младена Лесковца који је и овој двојци истраживача била солидан путоказ.

4. Јован Чолаковић: Страх од рукописа (приредио Стеван Бугарски). – Букурешт 1988.

5. Бугарски наводи неколико варијанти тог рукописа ("Острво!", "Обећана земља", "Луда идеја") којим је још од 1963. године био Чолаковић заокупљен, рукопис који је остао за живота необјављен. (346-347 стр. нав. Дело).

6. Кључеви трајности. – Букурешт 1985.

Комунистичка утопија

Као романописац ЖИВА ПОПОВИЋ (1934-1992) иде у ред утопијских писаца првенствено стога што је његова глобална прозна визија идеалистичка. Иако је социјализам, по Поповићу, друго име за овоземаљски рај онда се неминовно соцреалистички приступ намеће као превасходно прозно средство овог утопијског модела. Ево како се тај модел очитује на примеру романа "Забран сна" (1983) и "Кад процветају липе" (1986).

Прво, наслови

- "Забран сна" -: село-пристаниште у Клисури и, негде при крају романа, метафорички кључ: "Ту сам одрастао и провео детињство, ту се дивио плаветнилу неба. Ту је био мој забран сна, када сам сневао снове младости" (205);

- "Кад процветају липе" -: "Испред куће стражаре три липе крошнате" (5), "С љубављу је гледао своју децу и упоређивао их са процветалим липама испред куће. И они ће ускоро процветати и родити плодом" (24), "Испред куће Периних процветале су крошнате липе. Замирисао је читав сокак! Снажан мирис осећао се у дворишту и башти" (208), "Кад се ова лепо расцветају, па још кад се читава наша породица окупи на трему, ја се осећам пресрећан човек. Старе су ове наше липе, још је мој покојни дед посадио" (208)...

Очигледно је да су липе симбол укорењености, трајања у времену, симбол породичне среће и благостања. Отуда оне имају привилеговано место у роману – на почетку и на крају. Занимљиво је да је Поповић још у свом првом роману припремао овај симбол. Најпре је то неименовано дрво које се прореди са човеком и његовом судбином: "Шта ти је човек... Никне, расте, рашири гране, цвета и роди, а потом постепено, опада, суши се, и нестане... Ломе га ветрови, спирају кише..." ("Забран сна", стр. 31). Другом приликом аутор то дрво конкретизује али је полазно поређење остало: "Такав је и човек као ова шљива – расте, окити се плодовима, а потом остари и полако се суши. Такви смо и ја и моја Ружица, већ смо давно почели да се сушимо, још мало па ћемо нестати. То ти је живот..." (140-141).

Дрво као симбол породичне среће и трајања у времену присутно је још у средњовековној књижевности и нарочито у наших романтичара (Радичевић, Јакшић...) и реалиста. У контексту књижевности српскохрватског језика и романа као прозног облика идентичну употребу овог симбола налазимо код Светомира Рајкова у роману "Не тече река куд је текла" (1972). Поред честих поређења живота и реке што је већ давно превазиђени стереотип (има тога и код Поповића који је опчињен Дунавом) Рајков даје једну развијену епизоду о деда Марковом дуду.

"Дудов живот је деда Марко упоређивао са својим. И он је на почетку био нејак, савитљив. И њему је, као и дудовој младици, требао привезак, да би опстао" (15)... "Попут свога дуда, и он је растао право, у небо. Није се повијао на ветру, није му окретао леђа..." (15)... Растао је његов дуд, расла је његова породица" "Чудно", говорио је у себи "како се наша два живота преплићу" (15).

Друго, идилична патријархалност

У оба Поповићева романа присутна је породица као образац друштвеног односа. Међу члановима породице односи су крајње хармонични, бесконфликтни, чисти и ничим угрозиви. Сасвим у духу традиције рустичне патријархалне цивилизације где је извршена строга хијерархизација људских, струковних и других односа. То је нарочито наглашено у роману "Кад процветају липе" где се даје хроника породице Перин (три генерације) у врло идиличном светлу. Сеоски видови живота се мешају са полуурбанизованим и урбанизованим али ништа не угрожава потпомаже) породичну хармонију. Симболом липе и породичног окупљања то је још подцртано.

Треће, идеализација у служби идеологизације

Погрешно би било помислити да је овај романописац, као уосталом и већина овдашњих романописаца, обичан глорификатор сеоског живота и његових природних манифестација. Код Поповића је идеализација толико и неприкривено идеолошки јасно одређена да се доима као карикатура. Учинак те наметљиве тенденциозности (нарочито у "Кад процветају липе") је погубан и готово да недостаје корак да се са плана идиличног пређе на карикатурални одакле се отварају бројна модернија решења на линији иронијско-хуморно-сатиричних и сл. захвата. Аутор се једноставно задовољава незаситим примећивањем (готово каталогизирањем) светлих животних страна, несвакидашњим оптимизмом и вером у комунистичку садашњост и будућност. Стереотипи, клишеи, општа места...

Тако је Аца Перин нашао у штали на свом тавану чика Свету и тако се повезао са комунистичким покретом да би одмах након тога на пијаци продавао лубенице и делио летке а након рата као главни активиста "за пет година извео село на видео" (22). И сва тројица његових синова су најистакнутији у својим областима:

Живорад у рударству, Младен у пољопривреди а Витомир у рибарству. Илустрације ради занимљив је успон Живорада који је кренуо као рудар-почетник и за неколико година, сам радећи купио "дачију", комплетне две собе за нови стан, стигао на море, ишао на излете, постао члан Партије, положио возачки као од шале, стигао да копа пнеуматичном бушилицом... Придодајмо томе један одломак са почетка четврте главе како би се и на микроплану показали елементи површне идеализације која има идеолошку позадину.

"Јутро је и људи су прионули послу, јутро је и почиње један нови радни дан, јутро је и рађају се маштања. Јутро је и Пољана умива своје лице у нове наде, кују се нови планови, множе се бројна изненађења у свежим и немирним таласима Дунава, у капима кристалне росе. Јутро је и огласила се гугутка, зацвркутала је ласта, одзвањају ударци чекића и чује се звиждук косе...

Још један корак, још један покрет и сунце се издигло високо изнад поља и висова, а снажне људске руке неуморно стварају нова добра и лепоте.

Јутро је и промиче тренутак за тренутком, слива се талас за таласом, одјекује песма за песмом. Јутро је и време се слива, тече и претвара се у хрпе блага и задовољства. Јутро је и Живорад, заједно са стотинама рудара, већ су на радном месту и латили су се посла. Одјекују пнеуматске бушилице, брује машине, отпочео је рад, племенити рад, та свакодневна делатност која бодри и подмлађује..." (62).

Угљенокоп, пристаниште (звиждући електричних локомотива и бродова), кооперативна поља (брујање трактора и комбајна) – јутро ново је пре ужас и казна и, наравно, тешко да се у тој музици садашњости и будућности могу чути ласта, гугутка... а понајмање да мукотрпни свакодневни рад "бодри и подмлађује"?!

Четврто, идеологизација као пропаганда и паролаштво

"- Живораде, да ли да укључим машину, да крене свом снагом? – упита Митру Василе, руководилац машине за копање угља.

- Укључи, данас треба да пребацимо норму – брзо одговори Перин и одлучно махну руком.

- Код нас је сво у реду, ископаћемо више угља него што је планом предвиђено – јави се рудар Петку.

- Такве вас волим, момци. И данас ћемо надмашити Сикојину екипу... – викао је Живорад, настојећи да надјача буку машине.

- Сила си ти, Живораде! Стално нас бодриш... Пун си оптимизма... С тобом човек може и море да преплива – рече кроз смех машиниста Митру, видно расположен.

- У праву си, Живораде... Данас је рудник наш, другим речима, ми смо власници и произвођачи, па смо на тај начин директно заинтересовани за испуњење плана – умеша се у разговор мајстор Сабау.

- Друкчије живи данас рудар. Пре рата рудари су једва састављали крај с крајем. Данас је рудар господар своје судбине; данас је рудар човек међу људима – објашњавао је Силвестру Никушор младим рударима..." (62-63).

Пето, комунисти као супермени

Творци утопије о социјализму као рају једнаких, носиоци "идеолошке непогрешивости", предодређени за вођство, најсвеснији, најмудрији... готово да подсећају на стрип-јунаке из дечјег вилајета а не на живе протагонисте једног бурног времена. Потврда има на сваком кораку: готово да су сасвим усамљени примери да у роману нема бар један пријем у партију (увек са великим п) и да се њихов рад не "осећа на терену" (свеједно била теорија или пракса). Углавном је лик комунисте, партијског секретара типизиран и клишетизиран. Најтежи и најчешћи њихов "преступ" је кад ускоче у туђу постељу па се то рашчује и, наравно – нађе се "на тапету". Тад крену и "грозне" моралне дилеме и неког чак стигне и "укор" да закачи.. Изузетак чини лик Живојина Миодрага Тодорова ("Сновиђење", 1990 објављен а писан, судећи по ауторској белешци на крају романа. 1982-1986 године од када је чекао на објављивање) који обрађује "српски Гулаг" (Бараган), као и лик Зорана Савића Лончара из романа Живе Поповића "Забран сна" (објављен 1983).

Разуме се да Поповићеви ликови сасвим подређени једној утопистичкој визији и поред велике бројности не поседују неку нарочиту изразитост те не заслужују посебан осврт. Том утиску се отима главни јунак "Забран сна" већ поменути инжењер, директор фабрике тешких машина Зоран Савић Лончар који се сам, у једној монолошкој деоници с почетка романа, овако представља: "Године су ме одвојиле од родног тла, а живот ме одвео далеко одавде. У Забрану се зна да сам инжењер и да руководим једном фабриком. Неки говоре да сам добар стручњак, док ме други сажаљевају шта сам био у затвору" (15). Касније сазнајемо његову животну причу (од сељачета које је побегло на брод до браварског шегрта који приватно полаже гимназију, од инжењера до империјалистичког агента) која крајње неуобичајено и неочекивано третира једну табу тему – политичке прогоне крајем четрдесетих и током педесетих година који су задесили и српски живаљ у Румунији. Ево тог црног и дуго у књижевности прећуткиваног искуства о страдању недужних људи дато у једном исповедном отварању главног јунака свом оцу:

" – Објаснио сам им, оцо... Али све је било узалуд. Окомили су се на мене као на белу врану. Ја капиталистички агент и непријатељ комунизма... Уверавао сам их да нешто блесавије од тога не може да се и замисли. Блесаво, неблесаво, али сам одседео две године и шест месеци у затвору, да би ми после тога саопштили да нисам крив и да се према мени погрешно поступило. Све је то добро, но како избрисати из срца и душе дане и ноћи проведене у самоћи, међу студеним и одбијајућим зидовима, свестан да нисам крив... Много штошта се може избрисати из човековог памћења, но ране, ма и излечене, остављају дубоке трагове. Тежак је живот, оцо!" (147).

Поповић не би остао доследан својој потреби за идеализацијом да није одмах пожурио да рехабилитованог инжењера одмах "унапреди" у директора и опет на уштрб уметничке уверљивости.

Композиције оба романа су лабаве, знатан део епизода изван је главног тока радње (нпр. у "Кад процветају липе" у средини романа, наједном се прекида повест Периних па се нашироко и надугачко приповеда о председнику кооперативе, његовом оцу, сину, рату... и на то отпада четири главе).

Очигледно је да Поповићева амбиција да напише друштвени роман (у традицији српског романа континуитет иде од Јакова Игњатовића) који би био "фреска неколико генерација" (Милин о "Забрану сна") није била најделотворнија јер је писао исувише подлегао идеализацији, соцреализму и другим непримереним прозним поступцима. Као да је писац нашао теме, имао храбрости али не и довољно прозне умешности па је, тако, остао испод својих амбиција а, чини се, и могућности.

Прича о паровима

Чињеница да аутор за петнаест година књижевног рада предложи разним издавачким кућама за објављивање 19 обимнијих рукописа а "прођу" само три невелике књиге поезије отвара могућност да се нешто више сазна о преплету личних / судбинских и књижевних / друштвених прилика. Случај ЈОВАНА ЧОЛАКОВИЋА (1935-1980) несумњиво је подстицајан за проблем коjи желимо да предочимо у оптималној ширини која захвата појединачни случај једног писца у свој укупности књижевног живота којем припада, са неизбежним узајамностима, укрштајима, условљеностима и последицама...

Са једне стране имамо позицију аутора и његову природну "глад за објављивањем" а са друге "службенике књижевности" (издаваче и уреднике) који штите институцију књижевности од естетске и уметничке незнатности, осредњости, шунда... На први поглед ништа неуобичајено, сем што је знатан раскорак између ауторских жеља и издавачких потреба и интереса. Могуће је овај раскорак сагледати на релацији неквалитетна ауторска понуда (књижевна заоставштина само делимично иде томе у прилог; разноврсност књижевних прилога и квалитет који не заостаје за у то време штампаним делима) и строгост (високи естетски захтеви уређивачке политике чему објављене књиге баш не иду на руку). Поставља се питање где је та непремостивост између Чолаковића и издавача и уредника. Нагађања даљих се лишавамо кад се сретнемо са два одломка из Чолаковићеве обимне преписке са уредницима.

Први: "Сад ћу ту исту приповетку (С обе стране) превести на румунски језик и штампаћу је у једном централном књижевном листу, и молићу другове да ми објасне где jе у њој "настрана садржина"... мрачна атмосфера и друго" (Ј. Чолаковић: Страх од рукописа, стр. 354).

И други: "Ако будете настојавали да ме убеђујете да. нисам способан да напишем роман, ако ми будете секли све оно што је најбоље у њему, мораћу временом (за неколико година) да почнем да пишем на румунском језику, кад већ немам среће..." (354).

Приређивач књижевне оставштине Чолаковића књижевник и истраживач Стеван Бугарски сматра да је код овог писца књижевна делатност на румунском језику била пре протест издавачким круговима од којих се осећао запостављен и инат него потреба за доказивањем на другом језичком подручју. Нас занима нешто друго: "настрана садржина", "сечење онога што је најбоље", "мрачна атмосфера" односно оно што најдиректније упућује на цензуру као вишеслојни механизам књижевне погубности, као сложени систем кочења и контроле који је у земљама социјалистичког лагера био више него подразумеван. Наравно да је у време страховладу Чаушескуа књижевност српскохрватског језика као једна мањинска књижевност (заједно са литературом на немачком, мађарском, украјинском, словачком...) била пред пребудним четворим очима. Све што је мирисало на идеолошку неприхватљивост морало је да потражи или дупло дно фиоке или благослов помрачине. Исто тако таj страх од цензуре појачавао је аутоцензуру што је такође узимало данак аутентичности уметничког доживљаја н независности књижевних искуства и ставова.

Но вратимо се полазној чињеници о бројности рукописа која упућује на то да је оставштина знатна. Незахвални и велики приређивачки посао обављен је са дужном научном и пријатељском пажњом. Бугарски је као приређивач врло коректан: промене неких наслова, осавремењивање правописа, исправљање реченичких и граматичких облика и сл.,... изостављени делови, независно од дужине, замењени су редом тачака а "свако крупније одступање од изложених прихваћених правила посебно је назначено у тексту поговора". (369). Тако смо добили "права и целовити преглед књижевнога рада Јована Чолаковића" који не садржи грађу из објављених књига.

У овом се избору, под насловом "Размеђа", налази и необјављени Чолаковићев роман што овог аутора увршћује у ред српских романописаца а самим тим и у контекст и оквир нашег тумачења.

И у "Размеђи" Чолаковић је на свом терену: Банат, школа, породичне прилике (више неприлике), брачне невоље. Брачна драма изазвана неверством као епизода у романима развијене фабуле често се јавља код неколичине аутора и то готово редовно из мушке перспективе. Изузетак чини неколико Веснићевих ликова (женска исповедност у "Оде лето" нпр.) и, нарочито, монолог Миленовићеве јунакиње у роману "Никсице".

Када је реч о третману теме брачне драме разлике су између Миленовића и Чолаковића знатне.

Прво, Миленовићева перспектива у "Замку без крова" подразумева трагични расплет и казује се из перспективе оца, мајке и сина, свих актера драме од којих је дете, наравно жртва брачног неспоразума. Код Чолаковића нема деце у првом плану па су супружници дати директније сучељени, чиме се "судар личности" појачава.

У "Размеђи" је проблем различитости и неусклађености карактерних црта брачних другова двоструко подцртан још једним брачним паром. Постоји дакле двострука прозна експликација овог несумњиво једног од горућих проблема породичног живота данас што даје додатну актуелност Чолаковићевом делу.

И овде, као код Апдајка, има нешто од брачне нетрпељивости са којом се живи. Постављање паралелног односа брачних парова није само у функцији указивања на различитости (често се иде до крајњих супротности – нарочито међу дамама) већ и на очигледној ауторској тежњи да тему дубински докучи и усложни, напор који се потврђује чињеницом да Чолаковић моралне ставове који прате причу ретко или готово уопште не релативизује што иде на уштрб убедљивост а где допушта и пад у наивност и баналност. Пренаглашавање моралног става нарочито је присутно у лику Милана Марковића који је централни лик и чија је дилема двострука: брачно неверство – да или не, "услуга" Петровићима – да се размаженко, нерадник и незналица њихов син Андреј пропусти у виши разред. Овај Чолаковићев јунак који носи доста аутобиографског своје моралне двоумице доживљава као својеврсну пресију, као атак на личност што оставља простор за психолошка нијансирања до којих писац ипак није стигао па је ова могућност више остала само као наговештај. То психолошко у овом роману најчешће се изражавало емоционалним тоном казивања који је успелији у муњевитим монолошким деоницама а уметнички ефемернији у ширим монолошким партијама где је у функцији психолошког растерећења јунака а посебице Милана.

Лик Милана који има доста поклапања са аутентичним пишчевим животом (рад у школи, писање романа и сл.) представља тип савременог интелектуалца, уметника оданог својој страсти (писање романа) и свом позиву (професора енглеског у гимназији) кога краси неуобичајено морално чистунство и људска честитост.

Његова супруга Марија је површна, простодушна, склона пребрзом и безразложном одушевљењу материјалним што се ликом "расипнице" Милице Петровић још више потенцира. Она се не мири са скромношћу учитељског живота и дома. Пред крај романа сазнајемо да је без деце и да је склона да на брачне свађе и неспоразуме реагује "бекством" код тетке а не правим аргументованим дијалошким сучељавањем. Том се опробаном методом служила и раније па и у последњем неспоразуму са Миланом...

Марковићи су очито недовољно усаглашен пар: она је сва у знаку материјално-потрошачког (кола, путовања, гардероба и сл.) а он је сањар, идеалиста, уметничка душа.

Неусаглашеност брачног пара Петровић још је изразитија али је другачије заснована. Милица (као уосталом и Марија) без посла је и обавеза, немирна природа, сва у непристајању на мирну брачну свакодневицу. Луксуз и провод су смисао њеног живота. Писац је нашао и додатну мотивацију (заузимање за сина) како би бар донекле ублажио њену распусност и склоност везама и проводима. Још један тип младе жене вреле крви, обесне и хировите, која из досаде "прекорачује" брачне слободе не желећи да напусти свог мужа угледног инжењера директора Емила Петровића, од кога је све одваја (и године и физички изглед и однос према обавезама и сл.), све сем склоности ка проводима, пићу и луксузу. Коначно он је извор богатства па је као такав госпођи наравно неопходан! Код Милице нема гриже савести (Милан је запао у конфликт са самим собом) након прељубе па је, кад је видела да је изостао прави ефекат, понудила коверат са плавим новчаницама. Међутим, лоше је проценила професора енглеског. Писац овде поједностављује да не кажемо претерује кад професор повређене сујете са ковертом у руци пролази кроз град сав ван себе журећи да госпођи Петровић врати новац. Неубедљиво и готово комично!

Писац је недовољно убедљив и када пренаглашава појединости социокултурног реда (статусна обележја Петровића: од шкотског вискија до црног "Мерцедеса"..., бахато понашање, неодмерено трошење и расипништво само да би се потенцирала разлика у социјалном статусу јунака (Милица и Марија).

Такође и двојни односи (муж-жена) недовољно су приказани али има елемената који их ближе дефинишу. Наклоност појединим јунацима (нпр. Милану) доприноси неуједначеном углу посматрања...

Прича у основи има драмски чвор-заплет (прељубничка ноћ), преокрет (Миланово отрежњење) и расплет (професор остаје морално чист – одбија новац и везу). Чолаковић је у овом роману пошао од ремећења пара као праузора сваког људског односа. Хронотип породичне среће подразумева затворен породични живот. И код аутора "Размеђе" осећа се да је породица јако друштвено језгро па не изненађује што су у првом плану породични и морални обзири. Међутим, писац је постигао да се роман чита колико као прича о паровима толико и као прича о троуглу. Међутим, нађена је мера између преступништва (страст и чула на тренутак побеђују) и разборитости (морални обзири и култ породичног живота узимају примат), тако да се не изневерава основни пишчев став о моделу породичног и брачног живота чији је несумњиви заговорник.

Остаје да кажемо понешто и о лику Емила Петровића како би се четвороугао затворио и како би прича добила један нови интензитет јер је реч о нетипичном и комплексном лику. Ево како нам је представљен: "кад ради – ради, кад пије – пије, а кад је срдит – ћути" (216). Или: "дању на њивама, а ноћу у свом радном кабинету" (308). Али Чолаковић не може а да не појача неку карактерну црту или особину па непотребно и недовољно мотивисано истиче Петровићеву везаност за посао. Каже се за њега да је "сав утонуо у посао" да би то потврдио са неколико примера пожртвованог односа према послу и колективу. Реч је о новом типу модерног породичног мушкарца који је у извесном смислу жртва обесне жене, о добричини код којег сем што нешто између њега и жене не штима све друго је потаман и он изгледа као "човек на свом месту". Овакви ликови комплексније грађени имају један јак психолошки набој и њихове могућности су велике, разуме се, ако их писац осети и правилно усмери...

"Као да је носио девет живота у себи: Јован Чолаковић – песник, сликар, професор, сањалица који је афирмисао стваралачки чин као сталну садржину свога живота", пише понесено Војислава Стојановић на корицама "Страха од рукописа" топлу препоруку читаоцу као залог за једну необичну људску и књижевну судбину.

Напомена:

1. Наслов "Размеђа" потиче од приређивача док је аутор трагајући за коначнијом верзијом користио наслове "Викенд" и "Посета". О томе у поговору књиге "Страх од рукописа" детаљније износи приређивач.

"Народу међутим хоће се приче"

Усамљени су примери толиког прожимања, преплитања и сретања научно-истраживачког посла са књижевним радом и делом као што је то случај са СТЕВАНОМ БУГАРСКИМ (1939), једним од најистрајнијих и најпреданијих сакупљача етнографске грађе и истраживача културног наслеђа Срба у Румунији и његовом прозном збирком "Оно што се памти" ("Критерион", Букурешт 1983). Монографски рад[1] и књижевно дело остварују узајамност у домену најширег интересовања за народни живот и обичаје, за "естетски укрштај" (Лаза Костић) "духа времена" ("Zritgeist") и "духа народа" ("Volksgrist").

Завидна пишчева култура се огледа понајпре у бираној лексици и префињеном односу према језику. Речи које су се изобичајиле, оне што су готово избледеле у народном памћењу овде исијавају дискретно и ненаметљиво и дају једну посебну језичку патину и сјај. Примерице Бугарски користи свештило место светло, светлост и сл.; устрани за одстрани, издвоји; мањива наместо греши, губи; потом, писац употребљава стара и данас све ређе имена као што су Равосија, Авксентије, Прокопије и њихов архаични говор са доста локалних црта у лексици и синтаксичко-морфолошким облицима (кав, баца, јербо, гледиду, кажеду, момкови, сутридан...). У језику је присутан и међусобни утицај различитих језичких система[2] (мешање наших дијалекталних говора са румунским осетније и мађарским и немачким језиком / нешто мање /) што се очитује нарочито у лексици, топици и терминологији (опциговати, швиндловати, фурт, ишпан, форшпан, сигурно и сл.). Чини се да Бугарском, као аутору прозе "Oно што се памти" а нарочито краћег романа "Трајање",[3] пристају понесене речи Станислава Винавера упућене Настасијевићевом књижевном умећу, где над граматичар о творцу матерње мелодије овако проговара: "Настасијевић се неуморно трудио да се поново врати у фолклор, у народну стихију, (...) у традицију тога народа у којој заузимају прва места у погледу изобличавања два правца приказивања. Ти правци изгледају опречни. Један у нечему свесно занатском, у претераном и префињеном ситном занату: код дуборесца, код драгуљара, код преља и ткаља и везиља. (...) Тај минијатурни посао чисте технике, фантастичног замаха, бескрајног ређања у бескрајном низу мистичних тренутака осећа се код нас у заплетеног веза и лаганог и стрпљивог чекања божјег надахнућа, "наитија": А с друге стране, традиција фреске, која даје у неколико потеза, у неколико грчевитих боја и замаха, целу једну личност, цело једно време, цео један полет ка небесима и цео један пад к паклу, слутње и патње".[4]

Међутим, Бугарски није само префињени глорификатор народног живота и чуваркућа језика већ модеран писац који своју визију изводи врло особеним наративним механизмом, нетипичним композиционим концептом, особеном карактерологијом ликова...

Наративни механизам "Трајања" би се могао раслојити на неперсонализованог аутора (не треба га бркати са писцем као што ни књижевни лик не треба изједначавати са ванкњижевном личношћу)[5] који знатнијим укључивањем у причу постаје лик тј. приповедач. Потом се у "приповедном ланцу" јавља неколико казивача – обичних причаоца фолклорно стилизованих – чиме се подцртава чињеница да се говорник обраћа саговорнику, све мерећи према њему... За приповедача или безличног аутора карактеристично је приповедање у првом лицу (Ich Form) – ређе или у неутралном трећем граматичком лицу (Er Form ) – чешће. За казиваче (форма приповедања казивање или сказ[6]) карактеристична је индивидуализација преко језика и приче али они – казивачи – готово да и нису прави ликови већ би се могли узети као тзв. "људи-приче" (les hommes-recitis), послужимо се једним термином Цветана Тодорова. У том статусу и у тој приповедној функцији су казивачи Равосија, Авксентије, Прокопије и његова жена. Прави ликови су Кнез и његова жена, док се као епизодни, сасвим из позадине и другог плана, појављују учитељ, слуге и слушкиње.

Централна прича или "прича-језгро" јесте велом загонетности обавијен лик Кнеза. Од осамнаест поглавља о њему се директно или индиректно говори у десет. Међутим, његов живот се не излаже ни хронолошки ни ретроспективно већ се од оног што се о њему узгред сазна од мештана саставља, успоставља и обликује прича која је од почетка у знаку необичности. Не зна се ни кад је ни где рођен. Загонетност се појачава нестанком који се изједначава са смрћу. Загонетан живот, загонетна смрт. Напослетку не зна се поуздано ни да ли је умро, али је очигледно да је прешао у памћење, у трајање, у причу... Карактерологија лика је врло развијена. Спољашњи портрет се такође даје успут за разлику од навика већине овдашњих романсијера да се у духу реалистичке књижевности традиционалног типа по појави лика одмах дају портрет и генеалогија ("од деде до унука"). Овде унутрашњу димензију лика откривамо из нарације (аутор) и из казивања ("људи-приче"), поступно. У неколико завршних поглавља (16, 17, 18) неименовани аутор је све присутнији па се трансформише у лик који испољава емотивни однос према Кнезу и успомени на њега, да би у завршној сцени превладао нелагодан осећај везан за могућност да је Кнез још увек жив и да надгледа потрагу за властитим животом и ликом... Закључна реченица "Из неких даљина или близина то се у мене завлачи Равосија! (107) необичност преображаја приповедача кулминира тим што се он готово идентификује са нареченим Равосијом за кога смо већ сазнали да је сеоска луда и чудак...

Композициона форма романа је такође нетипична. Готово да четвртина романа (од прве до пете главе) отпада на лик неименоване девојке која спас од нежељене удаје (чест мотив народне поезије и прозе) налази на кнежевом имању, као слушкиња, где се, након, испољене склоности ка књизи и читању мало-помало приближава Кнезу и постаје његова жена. Дакле, лик будуће кнежеве жене који отвара роман најпре је постављен у први план да би касније отишао у Кнежеву сенку и одатле дискретно био присутан.

Уз то и временска перспектива приповедања је скоковита, са убрзањима и успоравањима што је видљиво и на композиционом плану. Увођење казивача у мањој или већој мери доводи до знатнијих композиционих промена. Присутан је и модел "сећања у сећању" или "приче у причи". Најпре је "уметнута прича" о Кнежевом сину која је више прича о његовој необичној смрти но о животу. Причалац је језички разбокорени казивач Авксентије (глава десета). Казивач Прокопије детаљно излаже своју печалбарску сторију у "Јамерики" односно у Канади (од средине дванаесте главе до краја четрнаесте једва дваред се помињу Кнез и његова жена). У овој је "уметнутој причи" Бугарски поред ретког дара за локални говорни колорит изванредан опсерватор. Понекад су му довољне реч-две или једно поређење да запази карактеристично и да дефинише уочени проблем. Тако би дефиниција печалбарског живота у Канади могла да гласи "вагонет и сламарица", а ујакова кућа у белом свету је велика као општина... Иначе тема мукотрпног печалбарења није тако присутна у овдашњих романсијера. Имамо је развијенију још код Рајкова у најузбудљивијим страницама из његове прозе, у казивању Драгомира Грујића ("Четворолисна детелина"), нешто мање код Миодрага Тодорова ("Сновиђење") и Светислава Марковића ("Увиђај"), те код Веснића у роману "Трагови по снегу"... Од приповедача нарочито је изражена код Борислава Крстића...

Препознатљивост и врсност прозног писма Бугарског најлепшу потврду налази у лику Кнеза који је уједно и упоришна тачка пишчевих актуелизација промишљања људске судбине у времену и простору, са аутентичним менталитетом и миљеом. Очито је да писац при том настоји да књижевно уобличи и идеју о пролазности и пустој људској жељи да се "обезбеди трајање у времену". Такође, осетно је да у позадини збивања, кроз цео роман провејава један живи осећај за прошлост која овог писца чини аутентичним, а оцену Војиславе Стојановић да је "Трајање" означило "највећи уметнички домет постигнут у овом жанру",[7] не чини претераном. Напротив.

Напомене:

1. Кроз Сенмартон и време. – Букурешт 1982, Бећарац (са С. Марковим). – Букурешт 1982, Сватовац (са С. Марковим). – Букурешт 1983, Кад Мориш кроз перо потече (са Љ. Степановим). – Букурешт. 1991.

2. О говорима у Банату и о корпусу питања из лингвистичке сфере писали су, између осталих, Мирко Живковић, Дорин Гамулеску, Виктор Веоку, Војислава Стојановић и други, а нарочито овдашњи лингвиста Миле Томић.

3. Тек је Војислава Стојановић у књизи "Трајање" (1986) указала на могућност да се овај текст из књиге прозе "Оно што се памти" (1983) може сматрати романом. Наравно уз чврсту и поуздану аргументацију. (види стр. 305 и 306).

4. Станислав Винавер: Надграматика. – Београд 1963, стр. 252- 253.

5. Појаву аутора у приповедном тексту, не као пишчеву личност, овако је објаснио Михаил Бахтин у студији "Аутор и јунак у естетској делатности": "Аутор не само што види и зна све оно што види и зна сваки јунак понаособ и сви они заједно него и више од њих, при чему он види и зна шта је њима у начелу недоступно, па се у томе вазда извесноме и постојаном сувишку виђења и знања ауторовог у односу на било ког јунака и налазе сви они моменти којима се доврхуњује целина – то како целина самих јунака тако и целина збивања њиховога заједничкога живота, то јест, целина дела". Овај је гласовити теоретичар писао и у другим књигама и есејима а нарочито у следећим: "Еп и роман (Савременик, 8-9. 1970), "Проблем аутора" (Књижевност, 6, 1978), "Проблеми поетике Достојевског", Београд 1967... У исту сврху корисно је навести и одломак из студије Волфганга Кајзера "Тко приповједа роман ?" која је најпре објављена у Југославији, на нашем језику, а потом и на немачком. "Приповједач романа – то није аутор, али то није ни измишљени лик, који нам се често чини тако познатим. Иза те масе стоји роман, који се приповједа сам, стоји дух тога романа, дух тога свијета, који све зна, свуда је присутан и свуда ствара. Нов јединствен свијет настаје тако, да се он заодјева ликом и почиње говорити да га он сам диже из ништавила својом стваралачком ријечи. Он га ствара сам и у њему може све знати и бити свагђе присутан. Приповједач романа, ако бисмо то хтјели објаснити аналогијом, митски је творац свијета". (“Умјетност ријечи", 4, 1957).

6. "Под казивањем ја разумем такву форму приповедне прозе која својом лексиком, синтаксом и збором интонација открива оријентацију на приповедачев усмени говор" (В. Ејхенбаум: "Литература" /1927/. Навод према: Новица Петковић "О типовима приповедања као засебном предмету проучавања" у: "Поетика српске књижевности 2" Београд 1989, стр. 14).

7. Војислава Стојановић, нав. дело, стр. 305.

У знаку лирског

Досадашњи опус ЧЕДОМИРА МИЛЕНОВИЋА (1940), без обзира да ли је реч о поезији, прози или роману, потврђује да су лирско и лиризација примарне својствености Миленовићева текста, његово превасходно средство, знак његове књижевне распознатљивости. Лирски је начин доживљавања света, интонација реченице је лирска, језик је поетски интензивиран...

Миленовић је у модернизацији свог прозног писма кренуо од нефабуларне психолошке прозе ("Замак без крова", "Критерион", Букурешт 1977) да би стигао до лирског романа ("Никсице", "Критерион", Букурешт 1982). Преусмеравање прозног исказа од психолошке прозе заокупљене "узнемиреним стањима личности" (Н. Поповић) ка лирском роману врши се сажимањем исказа, изразитом тежњом ка краткој, елиптичној реченици, променом интонације, реченичног ритма, лексичком семантизацијом, интензивирањем језичког потенцијала локалног говора за разлику од неиндивидуализираног урбаног у првом роману. На тој линији се даље могу пратити знатне разлике између ова два романескна штива, разлике које се очитују у следећем :

- у језику: Локални клисурски говор са доста архаизама и граматичких атавизама очито је Миленовићевој прозној визији и имагинацији погоднији. Приметно је да је код овог писца језик "свеодређујућа основа" приповедне прозе па се "Никсице" могу сматрати оним типом романа где је прозна стратегија "језички поглед на свет";

- у степену лиризације и метафоризације исказа: У "Замку..." писац настоји не да прати драмску линију догађаја већ да ухвати драматичност као последицу догођеног, дотле у лирском роману не следи драмску ос већ поетску. Могло би се рећи да је "поетски став у укупности чинилаца приповедачког поступка".[1]

Најпримерније полазиште при одређењу типа метафоризације и метафоре у "Никсицама" била би следећа дефиниција Пола Рикера: "Метафора у служби поетске функције јест она стратегија дискурса помоћу које језична дијелатност стреса са себе своју функцију изравног описивања да би се попела на митску разину гдје ће се ослободити њезина функција откривања".[2] Јасно је да при томе "сам језик, помоћу пријелаза које врши из једног значења у друго, евоцира нешто од метафоричког карактера самог свијета",[3] као и то да метафора обавља размену између приповедача и света, размену која се потврђује као "изворно самоискуство". Већина се ставова у овом роману формулише са тачке гледишта главног / главних јунака (Миланке и Панте) с тим што се код Панте "универзални искази",[4] размишљања о животу и свету, о сопственој судбини дају из перспективе животног "искуства" и својеврсне животне филозофије...;

- у тематици: И поред тога што је у оба роману дат породични живот не подударају се аспекти и третмани овог значењског оквира. У "Замку..." се породична драма прелама на детету (подцртава се тако и социолошки аспект) које има пуну свест о свом незавидном / безизгледном положају, док је у "Никсицама" тзв. мотив Пенелопе и верног чекања комбинован са пропадањем породице (муж нестао, умире свекрва, дете несрећним случајем страда,... Миланка након прељубе и разочарења напушта дом).;

- у различитости приповедачеве перспективе: Безлични приповедач "покреће нарацију ликова" у првом Миленовићевом роману а у другом се допуњују и укрштају тзв. синхрона приповедачева позиција (Борис А. Успенски) и ретроспективна, па се често дешава да јунак истовремено прича и доживљава.;

- сентенциозности: Симптоматично је да се ова испољена карактеристика више наглашена у другом роману но у првом, у "Замку..." осећа као знатније ремећење прозне структуре и приповедања. Гомилање сентенци, њихово кружење и упад у сваку ситуацију у "Никсицама" су у функцији прозног поступка тачније у испољавању пренаглашености поетског. ;

- у склоности ка филозофирању и поетском уопштавању: Могло би се рећи да је "Замак..." у знаку пренаглашености потребе за филозофирањем, за дешифровањем и дефинисањем емоционалних стања јунака, а лирски је роман сав уроњен у поетска уопштавања која настоје да одређеним прозним исказима дају универзалнији карактер и повлашћеније место у структури романа не одузимајући ништа од сложености и кохерентности као битних квалитета уметничке вредности текста.[5] Међутим, исходишни ефекти ова два поступка су различити. "Филозофичност" и "мисаоне садржине" су онај вишак који често није инструмент "сенчења" и "застирања" поруке (о чему пише Никола Милошевић тумачећи Црњанског)[6] већ оптерећења прозне материје на уштрб уметничке уверљивости лика и његових ставова, као што је то случај на прочељу "Замка...", место које је због свог привилегованог положаја врло осетљиво и тражи извесну меру коју је, по нашем читалачком утиску, Миленовић и овде прекорачио. "Све што остављам за собом то су делови мене. Моја буђења и наде, јадиковке и радости". Борећи се да постанемо целина, ми се све више комадамо и тиме смо већа целина што нас је више. Мада наизглед противуречно, одговара реалности. Теорија постаје снага тек кад захвати велики број људи". (5).

Тај "вишак" или то "прекорачење мере" се топи и губи већ од следеће реченице која има онај потребни иницијални замах отварања једне приче. "У последње време све се више питам да ли оправдавам место које ми је свет морао резервисати, јер постојим". (5). Двострукост експозиције се у наставку губи, али се, као поштапалица која не достиже поетичко важење и поетску тежину, често јавља као прирепак већ казаном, као закључак о нечему што је већ причаним / испричаним посве разазнатљиво и углавном лако ухватљиво, – итд. овим се уочавање разлика не исцрпљује већ се само указује на њихов смер и карактер, на посебности које издашно потврђују веће уметничке могућности и квалитете "Никсица" и знатније коришћење лирског као примарног ауторског потенцијала. Како овај и овакав суд тражи бројније потврде даћемо и ширу експликацију након указивања на сличности ова два Миленовићева штива, на моменте и елементе који откривају "исту руку".

Прва и најкрупнија, јако наглашена етичка усмереност пишчевог става

Морал је онај оптимални простор потврђивања или пропадања личности. Зато писац "лови" тзв. граничне ситуације и бира кризне и конфликтне моменте. Отуда је, нарочито у "Никсицама" присутна пословичка порука или пословичка спознаја свеједно била она преузета из богатог народног репертоара или, пак, била опонашана. Она је природно заснована на етичкој поруци па није ни чудо што јој аутор прибегава.

Друга, интензивне лирске и рефлексивне вибрације

Висок емотивни набој прати драмску тензију породичног расула, психолошко нијансирање непрестано раби "етички параван", заокупљеност основним моралним проблемима смештена у првом плану... све то погодује медитативности и лирској усмерености исказа.

Трећа, "сентиментална носивост" и нарушена "емотивна неутралност".

Понекад у садејству "ремете причу" и, наравно, умањују естетски учинак. Тим пре што је "афективни терет текста" знатан.

Четврта, понављање мотива, слика мисаоних увида и сентенци.

Чест је случај да је писац исувише заокупљен одређеним стањима што за последицу има честа понављања која могу бити унутар једне књиге или се, пак, преносе из једне у другу. У овом потоњем случају приметно је и то да се поновљено место не преноси механички већ се обогаћује, надграђује и да му се изналази примеренији контекст. Примерице ради наводимо поређење мајке са пањом и буквом које поновљено у "Никсицама" делује још уверљивије јер је повезано за лик (Панта) који има наглашену потребу за уопштавањем и редак дар да сваку природну појавност приближи људској судбини често изналажећи врло суптилна опажања и искуства. Такође и птице као симбол честе су и у једној и у другој прози, али ипак присутније у лирском роману, тим пре што се јављају и у финалној секвенци као ознака и показатељ живота насупрот пустошном миру око Панте ("И тице никако да запојиду. Да барем оне почнеду да певаду". /191./).

Кад је реч о понављању и варирању једног симбола, једног мотива, једне слике далеко је најуспешнија и медитативно и поетски најразуђенија она из "Никсица" што полази од поређења познатог нам из пословичког репертоара ("Човек је тврђи од камена..." /23/) да би већ у следећој реченици поређење добило квалитет ауторског опажања ("Од камена можеш да одбијеш комад, а од човека не" /23/). Камен као симбол већ у следећој појавности добија нова метафоричко сенчење ("Ђе да се котрља ово наше камење. Јаче је оно од неба, од црни барјака" /34/). Међутим, Миленовић се држи богатог пословичког наслеђа, што потврђује наредни навод: "Шта ћеш: човек је тврђи од камена и мекши од свиле" (43), али то га не спречава да значењски метафорички круг употребе једног од својих опсесивних симбола[7] стално проширује (в. странице 55, 65), да би напослетку у једној развијенијој монолошкој партији, у густом метафоричном ткању, добио своје симболичко заокружење. Ево тог одломка који може послужити и као илустрација основних квалитета Миленовићеве приповедне моћи испољене у "Никсицама".

"... Живот је идење. -Нема да се стане и жали. Се плаче и иде. Оро, кад не може више да лети, стане на највисочију стену и баци се доле. Још малко да живи 'оће оро, још једаред да се надува слободе. И ја сам се препо на највисочију стену кад ми се твој отац родио. Кад ни се више врно, ондак сам скочио. Ти и твоја мати ме држите да не паднем на дно. А 'ће да оти'нете једаред. Живот је већи од Дунава. Већи и од мора. Највећа је он река. Самеље те, а ти си опет цео. Преклопи те, да те удави, а ти испливаш. Фрљи на тебе највеће камење (подвукао М. В.), а оно се разбије када те удари. Човек је, Боро, најтврђи камен. Разбијеш округао камен и он се више не котрљне..." (69). Очито је да смо овде могли и да пратимо поступак "регресивне симболизације", поступак којим каснији елементи појачавају сагласне / одговарајуће са почетка... Назначићемо и дигресивност као једну од виталних заједничких својстава. У "Замку без крова" користе се насловљене епизоде као композиционе јединице чиме се жели указати на извесну осамостаљеност, заокруженост приповедних јединица. Међутим, два поглавља ("Спас идеала" и "Сећања у чаши") напуштају основни фабулативни ток лабаво се везујући за лик који се појавио у претходном поглављу. И поред очигледног нарушавања композиционе целине и пресецања фабулативне нити извесно оправдање се налази у тексту који нас посве неочекивано затрпа обиљем преслободних политичких ставова на линији критике система и идеологије, суочавајући нас, на примеру социјалистичког преображаја села и колективизације, са бедом и јадом комунистичке идеологије и са погубним механизмима власти "црвене диктатуре". Иронични тон са наговештајима карикатуралности примерен је обилној пишчевој критичкој оштрици а сасвим непримерен и неуобичајен за контекст књижевности сх. језика у Румунији до тог доба (1977.) па чак и данас кад је антикомунизам и у Румунији врло коњуктуран као европски тренд и источноевропска (изнуђена) мода...

Дотле дигресивност у "Никсицима" није у функцији политизовања и извесног заоштравања става према онима који су "приковани за идеју", мада има, у неколико наврата, помињање ратних прилика са оне стране Дунава (мисли се на СФРЈ) и једна краћа дигресија о некаквом политичком стрељању у селу... Дигресивност је у овом штиву ту да подцрта позадину приче (сеоски живот и сељака – главе XII и XIII), дигресивност дата из једног угла који је најближи етнографском (нпр. као у неким краћим прозама Бугарског из збирке "Оно што се памти" /1983/ или код Жупунског у "кључевима трајности" (1985) – у причама о сенмартонским ковачима). Друга је функција дигресија у Миленовићевом лирском роману искључиво лирска. То најбоље потврђују главе XIV и XVII које представљају крајње радикалну поетску сублимацију и могу се читати као самостални песнички текстови.

XIV

"Поље. Одлазе ласте и за собом остављају
једно годишње доба.
Брегови. Долазе ласте и доносе и ново
годишње доба."

XVII

"Негде је казано много речи, али
вода није стала.
Негде је казана само једна реч и вода
је стала."

Напослетку ево још неколико елемената који ову књигу Миленовића издвајају и посебно бележе не само унутар контекста ауторовог рада (бројне песничке и прозне књиге те два романа) већ и из перспективе целокупне романескне продукције Срба у Румунији. Понајпре то су ликови Миланке и Панте који су уз неколико Веснићевих ликова, лик Драгомира Грујића из Рајковљеве "Четворолисне детелине", уз казивача Тодоровљевог из "Постајања", те уз ликове Кнеза из "Трајања" Бугарског и лик Господара Жупунског... свакако из реда уметнички најостваренијих. Уједно лик Миланке је најпотпунији и најкомплекснији женски лик у овом раздобљу романа (1963-1992), лик који се укључује у традицију матичног српског романа где је тема судбина просте сељанке од њене удаје па до смрти присутна као романескна чињеница још од Јанка Веселиновића и његовог романа "Сељанка" (о чему пише Јован Деретић у студији "Српски роман 1800-1950", Београд 1981) па све до Драгослава Михаиловића и "Петријиног венца", као репрезентативних и оквирних примера.

По живописности казивања и моделу ослобођеног језика[8] овај Миленовићев роман стоји уз Бугарског, Миомира Тодорова, нпр., укључујући се у онај романескни ток који је најснажније повезан са народним предањем и причом а издашно потпомогнут развијеном осетљивошћу за модернија решења и наративне поступке.

Напомене:

1. Љубиша Јеремић у тексту "Код Хиперборејаца – путопис, успомене, памфлет, или роман?". У: "Књижевно дело Милоша Црњанског". – Зорник радова, Институт за књижевност и уметност, Посебна издања, књига IV, Београд 1972, стр. 267.

2. Пол Рикер Жива метафора (превод Нада Вајс). – Загреб 1981, стр. 279.

3. П. Рикер нав. дело, стр. 283.

4. О проблему тзв. "универзалних исказа" писали су у првом реду Никола Милошевић, Касим Прохић, Драган Стојановић, Новица Петковић и други.

5. Чини се да у прикладном контексту филозофија, идеолошка садржина увећава уметничку вредност зато што поткрепљује, значајне уметничке вредности – сложеност и кохеренцију" Рене Велек и Остин Ворен: Теорија књижевности (Превели Александар И. Спасић и Слободан Ђорђевић – Београд 1966, стр. 145).

6. Никола Милошевић: Роман Милоша Црњанског. Проблем универзалног исказа. – Београд 1970.

7. Употреба опсесивних симбола и метафора једна је од бројних песничких поштапалица Миленовићеве прозе. Нарочито у "Никсицама" се могу наћи неколики примери: камен, стена, птица, орао, брег, праг...

8. На функционалност овог модела указује Марко Недић у информативном есеју "Стилска преплитања у српској прози друге половине XIX и прве половине XX века". У: Поетика српске књижевности 2 (уредио Новица Петковић). – Београд 1989.

Омладински роман, али...

НАПОМЕНА:

Досадашњи рад СВЕТОЗАРА МАРКОВА (1943) био је превасходно у знаку поезије ("Вишебојни мостови", колективна збирка) и приређивачко-сакупљачког карактера ("Бећарац" и "Сватовац" – са Стеваном Бугарским, "Мала сцена", зборник драмских текстова, монографија села Дињаш).

Његов први већи самостални белетристички "искорак" био jе роман "Пета страна света" (1987). Међутим, како је у питању књига спорног ауторства а намере, компетенције и амбиције нашега рада нису такве да можемо улазити у минуциозне текстуалне и филолошке анализе финеса "преписивачког поступка" (или "лошег утицаја") тако се овај "микро-роман" С. Маркова изузима из даљег разматрања.

Снег и много генитивних метафора

Песник и приповедач ИВО МУНЋАН (1943) имао је једну доста необичну и неизвесну авантуру у сфери романа ("Бесана ноћ", 1977). У питању је краћи роман замишљен као једноноћно комешање и интимна драма младог човека пред крупном животном променом (одлазак у војску), као "бдење и немир" прожето интензивним сећањем на мајку и невелик број појединости из ђачког и студентског живота.

По степену лиризације и метафоризације "Бесана ноћ" би се могла сматрати лирским романом а по сведености фабулативних и сижејних јединица (реч је о само једном догађају – одлазак у војску) блиска је модерном новелистичком роману. Наравно да има и других елемената који се могу акцентовати у одређењу природе романескног штива али су, по нашем читању, поменуте две врсте романа најсродније и најпримерније природи Мунћановог прозног писма.

Тема мајчинске љубави и, нарочито, емоционалне везаности сина за мајку, најсвојственија народној поезији, у романескном контексту који је и оквир нашег херменеутичког круга посве jе усамљена и нетипична. Она је први Мунћанов знак распознавања. Али...

Мунћан је поменуте емотивне породичне релације лирски пренагласио па је основни тон сувише сентименталан и разнежен (до болећивости) што jе непримерено ситуацији – одлазак на одслужење војне обавезе (на шест месеци!) у мирнодопско доба! Мајчин страх од самоће такође је пренаглашен тим пре што се син већ доказао као привржен мајци, често је посећујући за време студија, нарочито је радујући високим оценама и солидним успехом. Исто тако нормално је да се син након војске жени и добија посао и да се не може потпуно посветити мајци. Једноставно животни путеви га одводе даље! То никако не значи да ће мајка бити заборављена и сама...

Прича се остварује као младићево сећање (Ich Form), као његово сећање на мајку (Er Form) и мајчино сећање (Ich Form). У неколико наврата користи се и модел "сећања у сећању" посебно присутан у сфери мајчине доживљајности. Одлазак сина у војску код ње спонтано покреће лавину махом непријатних успомена, почев од нестанка мужа у ратном вихору па до бројних ситуација и појединости везаних за сина (школска приредба, бежање са кројачког заната у темишварску гимназију, доласци и одласци сина...). Мајчина мотивација је јача и психолошки ваљаније образложена и заснована. Мајка је "сентиментални албум" а њен је живот "огроман ћилим ишчекивања" (15). Занимљиво је да је мотив чекања мужа који је нестао у ратном хаосу са малим дететом, мотив овде јасно оцртан код Миленовића (у "Никсицама") централни мотив. И не само то, ову двојицу лиричара у романсијерском руху везује такође и сродна језичка понесеност, пренаглашена жеља за модерношћу, опсесивне метафоре (нпр. брегови), склоност ка филозофирању у поетском уопштавању... Подсећамо да се те и друге сродности могу везати и за генерацијску близину и истовремени романсијерски наступ (1977); као несумњиво генерацијско обележје је и њихова потреба да се реалистичком казивању понуде модернији прозни облици као противтежа...

Сензибилни поетски нерв и поетско су и овде основна Мунћанова вокација. Међутим, обиље генитивних метафора беспотребно оптерећује већ довољно назначен лирски интензитет текста. "Лукаве замке језика" (Валери) превелике су и тешко премостиве за Мунћана тако да он подлеже тзв. генитивним метафорама које су више сурогат метафоричности но чиста непатворена изворна лирска исказност.

Фрагменти са почетка и на крају се са минималним одступањем понављају што је још једно обележје поступка карактеристичног за поезију, поступка који, потпомогнут фрагментарношћу и сентенциозношћу исказа, овај лирски роман приближава дужим песничким формама (нпр. поеми) које би чиниле мешавину и садејство поетског и прозног исказа (сродно Дединчевој "Јавној птици", Давичовој "Анатомији" и сл. текстовима из међуратне српске књижевности). Том моделу најближи је "Орао душе" Ђоке Жупунског.

Иначе, метафоричност ("чудесан тепих свакојаких сањарења" /45/) врло често настоји да прикрије повремени изненадни "удар" несувислих и баналних тзв. великих истина о животу, младости, пролазности... То су фразе типа: "Пошто се животом назива обично дуготрајно корачање стазама битисања, путем испуњеним открићима (мањим или већим" (67). Или: "Премостили смо сва могућа искушења и учврстили наша убеђења" (64). Далеко је успешнији кад је поетско уопштавање сажетије, директније, понекад и поетски утемељено: "Момачке су стазе непознате" (17), "жене су на селу тврде душе" (19), "зурећи у неизвесност таме и тражећи ослонац души усковитланој од радости." (42) сл.

Сасвим из другог плана у овом Мунћановом штиву у неколико наврата помаља се студентски живот што је једна доста ретка тема у књижевности Срба у Румунији. Ђачко и студентско доба као фон збивања присутно је још код Славка Веснића У роману "Оде лето" (1988). Овде се, у "Бесаној ноћи", препознаје и аутентичан социјалистички миље са непоновљивостима и обрасцима типа "десеткаш" (најбољи студент) + "радна бригада" = Црно море!

Судећи по овом роману видљиво је да је аутор врло близу модернијих прозних решења. Споља гледано она су готову ту: субјективизовано приповедање ("детињасти субјективизам"), кошмарност у осећањима и сећањима и тај ритам сачуван у исказној сфери (реченица кратка, загрцнута, елиптична), метафоричност и лиризација исказа, одсуство догађајности и приче типично за нефабуларну прозу и др.

Из наше читалачке перспективе: и поред испољених врлина и квалитета Мунћан ипак није достигао солидност свог поетског рада јер је очигледно да је краћа прозна форма уз пуно садејство лирског примеренија основној ауторској вокацији. То никако не значи да је писац у "Бесаној ноћи" у романескној форми показао сво своје умеће и своју несумњиву књижевну сензибилност за модерно приповедање.

Социјалистички пакао

Једна од тековина XX века су логори и прогони; и то нарочито у земљама са најправеднијим поретком у свету. Социјализам као велики сан пролетаријата и сиротиње да ће се у комунизму стећи једнакост свих, да ће социјалне неправде отићи неповратно у прошлост... изневерио је очекивања те га је прогутала исувише велика провалија између сна и јаве. Уместо у комунистички рај стигло се у социјалистички пакао – Сибир, Голи Оток, Бараган...

Смутное време, политичке и идеолошке манипулације, сукоб појединаца са друштвом, идеолошко слепило и санкције које се у име друштва и владајуће идеологије примењују оквир су једне литературе (првенствено мемоарске и романсијерске) која последњих неколико деценија настаје махом у социјалистичким земљама. Корпус књижевних дела у југословенским литературама (нарочито у српској) већ је врло знатан. Од савремених писаца ту су Антоније Исаковић и Добрица Ћосић, Бранко Хофман и Витомил Зупан, Драгослав Михаиловић и Мирослав Поповић, Гојко Николиш и Жарко Команин...

Романсијерска продукција на српскохрватском језику у Румунији готово да је остала по страни од једне тако крупне и донедавно (негде још увек) табу теме. Тек са књигом "Сновиђење" МИОДРАГА ТОДОРОВА (1944) која је објављена одмах након слома Чаушескуовог режима (1990) ова тема је добила адекватну књижевну потврду. Истини за вољу Жива Поповић је у "Забрану сна" (1983) са доста невештине и себи својствене идеализације пришао овој теми али без контекстуализације и конкретизације, углавном на нивоу помена, као узгредну епизоду на животном путу главног јунака.

И сам Тодоров је још 1985. године у књизи "Приповетке" ("Критерион", Букурешт), у поглављу "Сновиђење" (грађа за роман) дао неколико наговештаја ове теме што имамо још само у прози Чедомира Миленовића где се време Барагана даје само као шире експлицитно обавештење, без дубљег утемељења у прозном ткиву (нпр. лик, епизода и сл.).

Роман "Сновиђење" поседује једно трагичко искуство као особит доживљајни квалитет који остварује унутар реалистичког прозног модела са осетним колебањем између реалистичког приповедања и модернијих прозних поступака. Драматични и трагични догађаји актуелизују основна питања опстанка (живот и смрт) а, индиректно, имајући у виду социо-политички контекст, покрећу питања националних нетрпељивости и социјалних супротности, односа јаких и слабих, власти и појединаца... Тодоров успева да "тоталитету једног схватања света и живота" (Хегел) да пуну литерарну посебност и да проговори о времену које је још "ланцем живих успомена" повезано за нашим временом. Сложену целину догађаја и доживљаја углавном даје кроз призму Само једног лика (Живојин Петровић) потврђујући још једном становиште Осипа Мендељштама из 1928. године да је "композициона мера романа – људска биографија". Наративни објективизам (свезнајући приповедач) и сукцесивност биографски засноване приче о судбини главног јунака (и његове породице) учвршћују "Сновиђење" у домену реалистичке прозе а развојношћу јунака од типа до комплексног психолошки изграђеног лика као и путевима те трансформације ближи се модернијим прозним решењима.

Композиционо роман следи епско-сукцесивни модел нарације где фабула захвата добар део сижеа и поклапа се са њим па је могуће у роману уочити три целине на једној одређеној линији развоја.

Прва и временски најшира: негде од одласка Тодора Петровића у Америку (1932.) па до одласка породице Живојина Петровића (његовог сина), у Бараган (1951), друга: изгнанство и живот у Барагану (1951- 1955) и трећа целина која обухвата период од повратка породице Петровић у Ново Село и Живојиновог рада на градилишту до његове смрти и разрешења приче.

Како је крај романа издвојен као засебна целина ("Епилог") могуће је у композиционом склопу причу о одласку и боравку Тодора у Америци сматрати прологом.

Такође, према начину организације приповедања могуће је успоставити три нивоа приповедања: лична хронику (Живојин у фокусу), породичну (Петровићи) и друштвену хронику (Новосељани у једном драматичном и трагичном историјском тренутку). Наравно да су сви нивои најчешће дати у садејству тако да не ремете јединствену наративну сврху и јединство стила и језика.

У "средишној причи", у наративном језгру је лик Живојина који је свакако један од најизразитијих ликова у српском роману у Румунији (уз неке Веснићеве ликове и лик Драгомира Грујића из "Четворолисне детелине" Светомира Рајкова). Живојин је најпре дат као тип борбеног "убеђеног" комунисте (све до одласка у Бараган) да би потом, доживевши слом идеала и разочарење, стигао до комплексног лика у распону од побуњеника (не жели да врати партијску књижицу и не може да отрпи никакву неправду) и чудака (удара у тамбуру док земуница под налетом кише тоне... или: посве породичан човек он се приклања раду на градилишту) до сувишног човека (не налази место у животу новоселском и "бежи" на градилиште) осуђеног на унутарњи изгон и туђење од породице и своје средине.

Постојање "помоћних прича" (о Иванки, Миливоју, Перинима) може се третирати не као значајније проширивање тематике и мотивике већ више као илустрација, средство подцртавања особина главног јунака (свесрдно помагање, доброчинство, дружељубивост, заузимање, разумевање, солидарност и сл.). Дакле, нешто као допунска мотивација а не шири приповедни захват ("паралелна прича", "лична прича", "прича у причи" или "тампон-прича" и др.) којим би се избегла приповедач ка монотонија и монохромија.

На сличан је и реалистички чест и уобичајен начин постављен и лик Живојина као протагонисте у односу на опозицију тј. антагонисте. Опозиција је и овде и раније – у сагласју са једним већ изграђеним стереотипом што је зацртан још у првом роману Рајкова ("Свитање" 1963). Склоност ка пићу и окупљању је најочигледнија. Пију, састанче, одустају, мрзе, трагично и ружно завршавају а свет не мењају... Чест је случај да се међу њима и мимо пишчеве намере јављају и најизразитији и најкомплекснији ликова. Најречитији пример су лик Алберта (из "Свитања") и Илићеви "негативци". Код Тодорова опозиција је јача но иначе, осећа се да је права противтежа комунистима и колективистима, знатно је бројнија. Чак има из њених редова и оних који су се инфилтрирали у владајуће структуре и "роваре" (нпр. Обрад је председник општине). У извесном смислу и Живојин је колико жртва система и власти толико и жртва "локалног" идеолошког обрачуна. Из жучне расправе између Ђорђескуа (партијски "фактор" из Темишвара) и председника општине нареченог Обрада види се да је локална комисија имала "дуге прсте" у кројењу листе коначних "путника" за Бараган. Нормално је да је Живојин као трн у оку опозицији, као комуниста од 1945. године "залутао" на један такав списак. Наравно опозиција је само "продужена рука" власти и система у овом случају, слепи извршитељ који свесно прави превид...

Контрасни паралелизам ликова присутан је и у третману женских ликова. Са једне стране имамо ликове Јелене, супруге Живојинове и Иванке, младе жене из комшилука којој је Живојин много помогао (примио је у кућу, учинио да је приме родитељи њеног несуђеног мужа кад је била у поодмаклој трудноћи, запослио је на пошти...) и са друге два епизодна лика (Јелица и Ката) која су тип разблудних жена слободнијег понашања, нека врста интелигентних проститутки коjе у љубавно-еротску везу ступају искључиво са јасном рачуницом о чистој добити. Контрастирају се у основи два типа жена: патријархално-етички који оличава жену и мајку одану кући и мужу и која жртвом и патњом одржава стабилност породичног огњишта (Јелена и Иванка) и еротски тип представљен у женама без обавеза које покреће не морал већ интерес. Поред ова два основна типа у романсијерском контексту који разматрамо присутан је почесто и трећи тип жена који је настао у непосредној вези са социјализмом и борбом за еманципацију жене (лик снажне, енергичне жене), тип који је још Пера Слијепчевић уочио у есеју "Жена у најновијој књижевности" (1911).

Једини женски лик у роману који поседује развојност и динамику је лик Јелене, Живојинове животне сапутнице. До пред сам крај приче оваj лик остаје у оквирима стандардизоване типичности (патријархално-етички тип) да би се, повећањем унутарње напетости која је адекватно психолошки мотивисана (Живојинов поновни одлазак на градилиште и одвајање од породице у часу обнове породичног огњишта), стигло до катарзичног поентирања у "Епилогу" и опроштаја. Ево тог места где јунакиња, након слома својих животних надања и потпуног разлаза са брачним другом (кулминациона тачка и моменат најдубље промене лика), проналази снаге и племенитости да мужу да посмртни опрост.

"Ох, Живојине! Целога сам те живота чекала. Умро си далеко од куће, можда и без свеће над главом. Ниси никада сазнао колико сам те волела... Сад је све свршено. И мој живот залази... Праштам ти све; осећам да ни ја нећу још дуго... Тамо ћемо најзад бити заједно". (326).

Ово прозно штиво допушта и уочавање делимичног паралелизма породичних прича (Петровићи и Перини) с том разликом што су Петровићи (посебно Живојин) присутнији на "оси догађајности" потпуније представљени будући да им је структурно место у причи привилеговано, истурено у први план. И поред тога што су Перини дати из сенке (из другог плана) они су захвалнији за приказивање и праћење судбине и фрагментаризованих животних прича неколико генерације (од Арона до Миланка, односно по већ познатом реалистичком принципу "од деде до унука").

Напослетку још једном треба подвући да је Миодраг Тодоров, писац млађе генерације на једну табу-тему понудио једно реалистички убедљиво штиво и да на третману теме из корпуса тзв. "књижевне логорологије" потврђује становиште о "црвеној диктатури" и њеној идеологији као отуђеној (и отуђујућој) сили друштвене принуде и насиља, о сили која гуши и онемогућава изворно искуство људске слободе, становиште о које проблематизују бројни марксистички теоретичари и естетичари (Ђерђ Лукач, Микел Дифрен, Морис Мерло Понти, Галвано дела Волпе, Карел Косик, Хозе Хименес, Света Лукић...). Такође, ова се књига има примити и као раскид са дојучерашњим идеолошким блокадама и као почетак књижевног сведочења о суровим истинама и злопаћењу, голготи која је тек минула...

1. Поглавље :"Сновиђење (грађа за роман)" садржи петнаест насловљених одломака који показују већ формирану структуру будућег романа. Нас у овом случају не занимају извесне промене у именима у односу на роман као и бројна и честа нијансирања и дотеривања, која је аутор срећом уградио у коначну верзију и сл. већ два аналогна места из "Приповедака" (1985) и романа (1990) која су симптом и показатељ "социјалистичких прилика" и илустрација ауторског напора да се и то "превлада".

"Крајем јула педесет и шесте године вратили су се и Пејинови из Урагана. Пре поласка били су на деда-Ароновом гробу у Буљиги. Тада се Арса зарекао да ће повремено обилазити дедин гроб без обзира на раздаљину". (Почетак фрагмента "Повратак" из "Приповетки"). Глава 34 у роману "Сновиђење", "на раздаљини од пет година", овако почиње: "Годину дана касније вратише се и Пејини... Пре поласка били су на деда-Ароновом гробу у Буљиги. Тада се Арса зарекао да ће након седам година доћи да ископа кости и пренесе их у Ново село". (стр. 238).

Уочљиво је да у коначној верзији није било преко потребно поменути Бараган. У одломку из 1985. године било је важно по сваку цену "провући" то "Бараган". Најједноставније је било метафорично га означити / прикрити али толико да ипак довољно упућује. "Ураган" је као замена за Бараган срећно нађено метафорично појачање које се "поклапало са реалношћу". Да је реч о Барагану (Наравно да место Ураган не постоји иначе у Румунији ни као најнезнатнији топоним!) доприноси и временско датирање (крајем јула педесет и шесте) што се сасвим поклапа са "педагошком праксом" комунистичке власти.

"Народу међутим, хоће се приче"

"Народу међутим, хоће се приче, па нагађа
и кити свак по својој, али нико не зна
до у корен..."
Момчило Настасијевић:
Реч о злом удесу Марте девојке и момка Ђенадија

Поднасловна ознака "проза" у књизи "Постајање" МИОМИРА ТОДОРОВА (1951) указује на ауторово опредељење за најширу ознаку док се ближе одређење карактера књиге препушта читаоцу и тумачу. Небојша Поповић, један од привилегованих читаоца каже следеће: "На размеђи романа и шире приповетке",[1] а потом: "веома је тешко одредити њен жанр".[2] Из наше читалачке перспективе ово прозно штиво по свим елементима казивања, технике излагања, по "јединственом материјалу приче" као и по бројним другим стилски одређујућим елементима може сматрати романом и то романом ликова (Figurenroman).[3]

Језик и прича су главни јунаци овог романа. Онај језик који је неодвојив од огњишта, језик који памти све, овде је метафорично и гномски интензивиран. Писац не мудрује, то сам језик мудро проговара. Ауторско око бди над причом која нас је одржала, над језиком који је "од приповетке створен".

"Приповетка" не случајно почиње да се "одмотава" од Томе Клупчета. Он је готово мудрац као и Панта из "Никсица" Ч. Миленовића или као Драгомир Грујић из Рајковљеве "Четворолисне детелине". Говор је врцав, анегдотски жив. "Тако говоре као да им никад није доста Баната", па није ни чудо што им је "срце сишло у песму" (200).

И поред тога што свако има своју причу ("људи-приче") и што говор у том смислу није језички издиференциран (изузев учитеља Јаше који је дођош) говор је изнутра означен / озрачен личном причом о свету који заувек и безутешно одлази. Патријархална култура на заласку, у преплету са тековинама модерних времена. Ту је и колектива (једна од готово незаобилазних тема тзв. сеоског романа) као речит разлог раслојавање и индикатор ишчезнућа народних обичаја.

Указивање на етнолошко и етнографско је сагласно са чињеницом да је и у романескном штиву присутно позивање на музеј као исходиште / каталог бившег живота и судбина. Тек у додиру са неким од таквих музејских експоната креће се на одређени лик, на нечију причу која се око тог сада већ одбаченог "потрошеног" предмета испреда. Од минулог је остала само "приповетка" којом се премошћује време. Такође, Тодоров зна да "завичаја нема без обичаја" тако да по потреби и са тог аспекта актуелизује. Могло би се рећи да је у књизи од почетка до краја изведена једна линија народног живота и његове раскошне обичајности. Бећарац (и песма). Наравно ту је и народни говор као незадржива евокација романтичарског култа о народном језику као евокације романтичарског култа о народном језику као благу и "националној светињи". Разуме се гдегде има и обиља које се отима пречестој поетској артикулацији и стилизацији. Приповедач је овде присутан као тихи и ненаметљиви сабеседник који као и лула (старија од сваке приче) поспешује "приповетке" и муњевито, оштрим и правовременим резовима, "приповетке" и искуства уопштава интонацијом која је увек између благог хумора и горке меланхолије.

"Став приповедања" (Erzahltung) код Тодорова заснива се на тзв. "праситуацији приповедања"[4] Волфганг Кајзер или на "говорној ситуацији".[5] Форма приповедне прозе казивање најпримернија је свеприсутној интенцији аутора ка појачању "оријентације на приповедачев усмени говор". Очигледно је да "групна форма" приче као наслеђе из предања и усмене традиције обједињења гласом приповедача и атмосфером казивања на окупу овде даје знатан естетски учинак. Те околности условљавају и посебну временску оптику. "Постајања". Време је дато, а) као реални оквир казивања и прича (од 1906. па све до на домак наших дана , време великих и бурних промена и (изнуђеног) колективног заноса... и б) као оквир прича (сажето, скраћено, на прескок). Путовање у време и низ време ка недореченостима и неизрецивостима дато је временским сажимањем које је и у функцији укидања ситнореалистичке дескрипције, а ритмичку линију чини скоковитом али никад преоштром. Реализам који је и овде превасходно средство достигао је поетску делотворност, понекад својом тензијом изазивајући прелаз са лика на лиризацију. Мало позорје типова где је најпре у првом плану "мушки свет" (Тома Клупче, Обрен Лаф, Здравко Репетан, Милан Шваба, Лаза Клица, Тоза Дугметара) а потом, посве дискретно, преко Велинке, читав арсенал женских ликова. По трагичности женских судбина Тодоров је на линији Кочићевих и Станковићевих или, још ближе, ликова Драгослава Михаиловића. Држање до обичајности (од бирта до народних весеља) и завичајности овај аутор чврст ослон налази у традицији матичне српске књижевности која сеже од Игњатовићевих и Веселиновићевих романа са тематиком из сеоског живота.

"Примарни фолклорни слој" уз "лексички тон" (Тињанов) и исконско приповедање основна су обележја поступка и прозног модела врло успешно демонстрираног у "Постајању". Додамо ли томе да широко осећање (и познавање) народног живота у распону од обичајности и живог фолклорног наслеђа, евидентно још само код Бугарског код кога Војислава Стојановић уочава да је "најпотпуније остварена слика села у прошлости, са свим његовим карактеристичним елементима"[6] Тодорова потврђује као челног аутора млађе генерације (досад најмлађи романсијер) и као једног од водећих књижевника српскохрватског језика у Румунији.

Напомене:

1. Небојша Поповић у предговору књизи "Јабуке са врха" Српска проза у Румунији" (приредили Н. Поповић, М. Михаљчић и Н. Радловић). – Београд, Кикинда, Темишвар 1991, стр. 12.

2. Н. Поповић нав. дело, стр. 12.

3. Термин "роман ликова" јавља се у типологијама романа В. Кајзера (роман радње, роман ликова и роман простора) и Е. Мјуира (роман ликова, драмски роман и хроника), типологијама које приказује и шире образлаже Штанцл. (Видети Франц К. Штанцл. Типичне форме романа (превод Дринка Гојковић). – Нови Сад 1987).

4. "Праситуацију приповедања" овако образлаже Кајзер: "Техника вештине приповедања изводи се из праситуације приповедања : постоји нешто пролазно што се приповеда, постоји публика којој се приповеда н постоји приповедач, који у извесном смислу посредује између ове две стране." (В. Кајзер: језичко уметничко дело. – Београд. 1973, стр. 238).

5. Овај нетипични термин из граматичке сфере у теорију приповедања враћа Новица Петковић у тексту "О типовима приповедања као засебном предмету проучавања" ("Поетика српске књижевности 2", Београд 1989, стр. 15-16).

6. Војислава Стојановић нав. дело, стр. 305.

Прилози

I – Библиографија романа
(хронологија објављених дела)

Своју теоријску позицију по питању карактерологије и жанровског одређења романа аутор ове студије дао је у уводном поглављу. Указујемо на то да се раде роман сагледава из перспективе модерне књижевности и актуелне књижевнотеоријске терминологије, из перспективе третмана романа као динамичне отворене форме, у распону од "микроромана" или краћих романа који се често јављају у оквиру ширих прозних целина (у савременој српској књижевности пример. Милорада Павића у књизи "Душе се купају последњи пут"); од ивице жанровске неодредљивости (колебање између приповетке и романа или између новеле и романа и сл.) па до традиционалног класичног романа у уобичајеном смислу речи.

Уз наслов књиге, поред имена издавача, места и године објављивања стављамо и одредницу која стоји као поднаслов (нпр. роман, микро роман, проза, приповетке, новеле...) како би се видео и пишчев став према сопственом делу; понекад чак и известан поетички угао заснован на одређењу природе и карактера дела.

Такође, посебно је назначено и када се наслов романа не поклопа са насловом књиге и / или када је роман само део шире прозне целине у једној књизи (нпр. Ч. Миленовић: Замак без крова у Замак без крова (роман и пет приповедака) и сл...

Нотирана су само прва издања. Поновљена и остала издања као и преводи нису навођени.

  • Светомир Рајков: Свитање (роман). – Издавачко предузеће за књижевност, Букурешт 1963;
  • Светислав Марковић: Увиђај (роман). – "Критерион", Букурешт 1970;
  • Светомир Раjков: Не тече река куд је текла (роман). – "Критерион", Букурешт 1972 ;
  • Славко Веснић: Замагљене обале (роман). – "Критерион", Букурешт 1976;
  • Чедомир Миленовић: Замак без крова у: Замак без крова (роман); садржи приповетке: "Круг", "Учитељица", "Вуци", "Брегова под снегом" и "Укус воде". – "Критерион", Букурешт 1977;
  • Иво Мунћан: Бесана ноћ у: Бесана ноћ (без одреднице; садржи још: "Кроз ноћ", "Деда", "Оглас са прве стране"," "Кнез", "На размеђи живота", "Последњи пацијент", "Четири чаше на столу" и "Могући одговор"). – "Критерион", Букурешт 1977;
  • Лазар Илић: Жеља (роман). – "Критерион", Букурешт 1981:
  • Славко Веснић: Трагови по снегу (- повест о Славишинима – роман). – "Критерион", Букурешт 1982;
  • Чедомир Миленовић: Никсице у: Никсице .(роман; садржи још: "Више од тице"). – "Критерион", Букурешт 1982;
  • Стеван Бугарски: Трајање у: Оно што се памти (без одреднице ; садржи још "Бекеш", "Гаjде", "Зубача", "Знано и незнано о трећем колену", "Црвени петао", "Добош", "По летопису", "Видиковац", "Мајстори" и "Диван"). – "Критерион", Букурешт 1983;
  • Жива Поповић: Забран сна (роман). – "Критерион", Букурешт 1983;
  • Славко Веснић: Исходни дани у: Исходни дани (микророман и две новеле). – "Критерион", Букурешт 1984;
  • Светомир Рајков: Четворолисна детелина (роман). – "Критерион", Букурешт 1985;
  • Славко Веснић: Путеви и даљине (роман). – "Критерион", Букурешт 1986;
  • Жива Поповић: Кад процветају липе (роман).. – "Критерион", Букурешт 1986;
  • Ђока Жупунски: Исечци у: Гласови растења (новеле). – "Критерион", Букурешт 1987;
  • Светозар Марков: Пета страна света (микророман). – "Критерион", Букурешт 1987;
  • Славко Веснић: Оде лето (роман). – "Критерион", Букурешт 1988;
  • Миомир Тодоров: Постајање (проза). – "Критерион", Букурешт 1988;
  • Јован Чолаковић: Размеђа у; Страх од рукописа – "Критерион", Букурешт 1988;
  • Миодраг Тодоров: Сновиђење (роман). – "Критерион", Букурешт 1990.

II – Био-библиографски подаци о ауторима

Непостојање лексикона српских писаца у Румунији условило је знатне потешкоће при прикупљању података биобиблиографске нарави за ову књигу тим пре што су књижевна дела писана српске народности углавном објављивана без најосновнијих података о ауторима и њиховом раду. Понекад и без икаквих биобиблиографских јединица и назнака. Било је и случајева да неких књига час има час нема у биографијама појединих писаца!

Главни извори података за "Приближавања" били су следећи:

1. Небојша Поповић: Књижевни осврти. Преглед српскохрватске књижевности у Румунији. – Букурешт 1977;

2. Живко Милин: Критички огледи. – Букурешт 1984;

3. Војислава Стојановић: Трајање. Избор из књижевности на српскохрватском језику у СР Румунији. – Ваљево 1986;

4. Небојша Поповић, Миленко Михаљчић и Недељко Радловић: Јабуке с врха. Српска проза у Румунији. – Београд, Кикинда, Темишвар 1991;

5. Славомир Гвозденовић: У плавом кругу звезда. Српска поезија у Румунији 1945-1990. – Нови Сад 1990;

6. Појединачна ауторска издања и

7. Ауторска сарадња (само у случају Светислава Марковића где ми је била доступна "преширока аутобиографија" и Миодрага Тодорова ради провере и комплетирања података).

БУГАРСКИ, Стеван, рођен је 25. септембра 1939. у Српском Сенмартону.

Као студент филологије у Букурешту, оптужен је за "роварење против државног уређења" и утамничен 1958. године. По изласку из затвора, 1962. радио је у настави, потом као неквалификовани радник, квалификовани бравар... По завршетку вечерњег течаја Машинског факултета у Темишвару 1971. године запослио се као инжењер. Бави се предано сакупљањем етнографске грађе и монографским истраживањима родног краја и културног наслеђа Срба у Румунији.

Објављене књиге:

  • По Сенмартону кроз простор и време (монографија), 1982;
  • Бећарац (антологија, са С. Марковим), 1982;
  • Сватовац (антологија, са С. Марковим), 1983;
  • Оно што се памти (проза), 1983;
  • Најава (избор поезије и прозе), 1984;
  • Чолаковић, Јован: Страх од рукописа (приредио), 1988;
  • Кад Мориш потече кроз перо (монографија, са Љ. Степановим), 1991;
  • Текелија, Сава: Дневник (приредио), (1992).

О његовом књижевном, приређивачком и монографском умећу писали су Војислава Стојановић, Миомир Тодоров, Виктор Веску, Чедомир Миленовић, Иво Мунћан, Небојша Поповић, Вишеслава Ћирић и други.

Јелена Шаулић, Миодраг Матицки и Миленко Михаљчић (у Југославији).

За монографију "По Сенмартону кроз простор и време" добио је награду Савеза књижевника Румуније.

ВЕСНИЋ, Славко (литерарни псеудоним Милорада Феликса; остали псеудоними: Цане Лалић, Д. Никшић, В. Жарковић, М. Славковић), рођен је 26. децембра 1920. у Куманову (Југославија). Основну школу и гимназију учио је у Куманову, Краљеву, Скопљу. На Правном факултету у Београду дипломирао 1947. године.

Радио као адвокатски писар и дактилограф. 1942. као скојевац ухапшен и затваран у логорима на Бањици и Смедеревској Паланци. После рата био је активиста на фронтовско-пропагандном раду у Београду и Великој Плани, а затим шеф Секретаријата Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР-а. Октобра 1949. емигрирао у Румунију. Радио најпре као новинар у Радио-Букурешту и у листу "Под заставом интернационализма". Од 1954. до 1980. редактор је, лектор или уредник у букурештанским издавачким предузећима за књижевност на сх. језику. Књижевним радом се бави од 1949. године. Аутор је бројних збирки песама, приповедака, романа, уџбеника језика и књижевности, разних предговора и поговора, антологичар и књижевни преводилац са румунског и руског језика.

Објављене књиге :

  • Земљи рођеној (песме), 1951;
  • Пламеном срца (песме), 1960;
  • Теорија књижевности – основни појмови, 1960;
  • Варничење (песме), 1961;
  • Ширине наше (песме), 1963;
  • Песме пионирке (песме за децу), 1965;
  • Приповетке, 1967 ;
  • Вечити номад (песме), 1969;
  • Крилати снови (песме), 1972;
  • Сунчане кише (песме), 1974;
  • Замагљене обале (роман), 1976;
  • Бели каранфил (проза), 1978;
  • Јесење каскаде (песме), 1980;
  • Трагови по снегу (роман), 1982;
  • Исходни дани (роман), 1984;
  • Путеви и даљине (роман), 1986;
  • Оде лето (роман), 1988;
  • Честице сунца на крилима сна (песме), 1990.

Поезија му је превођена на румунски као и роман "Замагљене обале". За књигу "Бели каранфил" добио је награду Савеза књижевника Румуније. О његовим књижевним делима понајчешће су гласали Живко Милин и Небојша Поповић, потом и бројни други критичари и књижевници (Слободан Глумац, Миливој Георгијевић, Чедомир Миленовић, Маријан Попа, Миомир Тодоров, Јон Цугуј, Октавија Неделку, Лазар Чурчић, Славомир Гвозденовић, Миленко Михаљчић...).

ЖУПУНСКИ, Ђока, рођен је 21. априла 1932. у Српском Сенмартону. Завршио је Српску педагошку школу у Темишвару. По занимању је учитељ. Почео је да пише за децу 1962. године. Објављене књиге :

  • Од римица деци песмарица (песме за децу.), 1977;
  • Одјеци времена (песме), 1982;
  • Кључеви трајности (проза), 1985;
  • Гласови растења (проза), 1987.

Аутор је неколико школских уџбеника на српскохрватском језику. Истакнути је културно-просветни радник. О његовој поезији и прози писали су Небојша Поповић, Живко Милин, Војислава Стојановић, Славко Веснић, Миленко Михаљчић и други.

ИЛИЋ, Лазар (1914-1982), рођен је у Варјашу, а живео је у Темишвару где је дуги низ година радио као новинар у "Правди" / "Банатским новинама". Књижевни рад је започео ангажованом поезијом у првим послератним годинама. Писао је поезију, кратку прозу, приповетке за децу и роман. Објављене књиге:

  • Изабране песме 1955;
  • Путем Октобра (песме), 1957;
  • Приповетке, 1960;
  • Срећни дани (песме), 1964 ;
  • Црвене искре (проза); 1966;
  • Сеоским вијугама (проза); 1969;
  • Бурне ноћи (проза); 1972;
  • Кад младе воде зажуборе (приповетке за децу), 1973;
  • Долином Мориша (проза), 1975;
  • Дуги путеви (проза), 1979;
  • Жеља (роман), 1981.

О његовим књигама су писали Небојша Поповић, Живко Милин, Војислава Стојановић и други.

МАРКОВ, Светозар, рођен је 20. јуна 1943. у Дињашу. На Факултету страних језика и књижевности у Букурешту дипломирао 1966. године. Ради као професор у Филолошко-историјској гимназији у Темишвару. Почео је да пише још као студент и да објављује рецензије, књижевне осврте, пригодне чланке у "Банатским новинама" и "Новом животу", почев од 1963. године.

Објављене књиге :

  • Бећарац (антологија, са С. Бугарским), 1982;
  • Сватовац (антологија, са С. Бугарским), 1983;
  • Мала сцена (избор драмских текстова), 1983;
  • Из села у село (монографија групе аутора; написао монографију села Дињаш), 1985;
  • Вишебојни мостови (песме; са групом аутора), 1986;
  • Неочекивани крај (избор прозе за децу), 1986;
  • Пета страна света (роман), 1987.

Осврте на његов књижевни рад писали су Живко Милин, Славко Веснић, Вишеслава Ћирић, Војислава Стојановић... и Миодраг Матицки (у Југославији).

МАРКОВИЋ, Светислав (литер. псеудоними: Горчило Митровић – за поезију, С. Николић – за преводе), рођен је 21. новембра 1909. у Врбасу (Југославија), где је завршио основну и средњу школу. Започео је права па технику (у Београду), а завршио је лепе уметности на Текелијануму (у Будимпешти, 1939). Емигрирао је у Румунију 1948. године из политичких разлога.

У Букурешту је уређивао емигрантски лист "Под заставом интернационализма". 1966. протеран је из Букурешта у провинцију на 23 године. Вратио се са Револуцијом...

Био је ливац обојених метала, фелајзјер, коректор, карикатуриста, новинар, предавач у школи језика "Берлиц" у Будимпешти, професор сликања, преквалификовани професор историје, редактор, литерарни преводилац, преводилац документације за парне котлове и инжињера Гогу, преводилац документарних филмова, научни документатор у Генералној дирекцији гаса метана, песник, прозаиста, романсијер... емигрант и дисидент; пензионер.

Књижевни рад започео 1948. песмама "у духу времена и директива".

Објављене књиге :

  • Песме (под псеудонимом Горчило Митровић), 1949;
  • Увиђај (роман), 1970;
  • На планини и испод планине (проза), 1983.

Преводио са руског, мађарског и румунског песме, политичке брошуре и поучителне филмове, соцреалисте... Излагао слике и карикатуре.

О књижевном раду С. Марковића или ти Горчила Митровића писали су Миомир Тодоров (Румунија) и Радован Поповић (Југославија); остали текстописци су из редова политичких истомишљеника (написи у емигрантској штампи у Паризу, Торонту, Буенос Аиресу, Трсту, Букурешту...).

МИЛЕНОВИЋ, Чедомир, рођен је 25. децембра 1940. у Белобрешки. Гимназију учио у Темишвару, а филологију у Букурешту.

Бавио се новинарством. Прво објављени текстови су му били књижевни осврти и рецензије нових књига, 1967. године. Пише песме, новеле, приповетке и романе.

Објављене књиге:

  • Берачи висина (стихови и проза), 1970;
  • Шапат лишћа (песме), 1973;
  • Зелени снопови (проза), 1974;
  • Капи нежности (песме), 1975;
  • Замак без крова (роман), 1977;
  • У зеници видик (песме), 1978 ;
  • На ивици неба (проза), 1980;
  • Начете росе (песме), 1981 ;
  • Никсице (роман), 1982;
  • Небо пуно птица (проза), 1985 ;
  • Расцветана поља (песме), 1986;
  • Вртлози (проза), 1988;
  • Видарице (песме), 1988;
  • Плуг за дубоко орање (роман), (у припреми).

За књигу "Капи нежности" добио је награду Савеза књижевника Румуније. Већи број текстова преведени су му и објављени на румунском, немачком и мађарском језику. О његовој књигама су писали Небојша Поповић, Живко Милин, Војислава Стојановић, Миомир Тодоров, Чедомир Чонка, Иво Мунћан, Теодор Трпча, Вишеслава Ћирић, Миленко Михаљчић и други у публикацијама на српскохрватском и румунском језику. Добитник је награде "Владимир Чоков".

МУНЋАН, Иво, рођен је 10. августа 1943. у Варјашу. Дипломирао на Филолошком факултету у Букурешту. По занимању је новинар. Од 1985. био је главни и одговорни уредник "Банатских новина" а сад је уредник у недељнику "Наша реч". Пише поезију, кратку прозу, роман, песме за децу, књижевне осврте – на српскохрватском и румунском језику.

Објављене књиге :

  • Видици маште (песме), 1966;
  • Исповести (песме), 1971 ;
  • Лепеза радости (песме), 1973;
  • Клепсидра (проза), 1973;
  • Капија жеље (песме), 1975;
  • Бесана ноћ (роман), 1977;
  • Жетеоци дуге (песме), 1978;
  • Лепеза осмеха (песме, на румунском), 1978;
  • Чему се данас радујемо (песме), 1981, Одмор ветра (песме, на румунском), 1982;
  • Видокруг (проза), 1984;
  • Доба радовања (песме, на румунском), 1984;
  • Сунце на длану (песме, на румунском), 1985;
  • Сунчане мердевине (песме), 1987;
  • Један дан живота (проза), 1987;
  • Пронађене хармоније (песме, на румунском језику), 1988;
  • Римоване приче (песме), 1989;
  • Недоречје (песме), 1991.

Добио је награду Савеза писаца Румуније за збирку "Чему се данас радујемо" и награду Удружења књижевника у Темишвару за збирку прозе "Видокруг".

ПОПОВИЋ, Жива, (1934-1992) рођен је у Љупкови. Гимназију завршио у Оршави и Решици, а Филолошки факултет у Темишвару, 1969, 1969. По занимању новинар, радио најпре кратко време у Решици, а потом у "Правди" / "Банатским новинама", до пензионисања. Почео да пише песме и цртице као гимназијалац. Први објављени текст цртица "Рударка" у "Народној култури", 1955 године. Објављене књиге :

  • Кроз време (песме), 1967;
  • Цестама и пругама (репортаже), 1968 ;
  • Златна спирала (песме), 1971;
  • Немилосрдна огледала (песме у прози), 1973;
  • Игра постојања (песме), 1976;
  • Сонети (песме), 1979;
  • У жижи лета (песме), 1980;
  • Забран сна (роман), 1983;
  • Светионик љубави (песме), 1985;
  • Кад процветају липе (роман), 1986.

О његовим књигама писали су Чедомир Чонка, Небојша Поповић, Живко Милин, Чедомир Миленовић, Миомир Тодоров, Војислава Стојановић...

РАЈКОВ, Светомир, рођен је 17. јануара 1921. у Дињашу. 1939. године запослио се као штампарски радник у Темишвару. У послератном периоду радио је као новинар у "Правди" / "Банатским новинама" и уредник у "Књижевном животу", до 1981. када се пензионисао. Почео је да пише кратку прозу крајем тридесетих година.

Објављене књиге :

  • Бурни дани (проза), 1952;
  • Светли пут. (проза), 1953;
  • Златно море (проза), 1954;
  • На раскршћу живота (проза), 1956;
  • Кад кише почну (новела), 1959;
  • Приповетке, 1961;
  • Свитање (роман), 1963;
  • Исечци из живота (проза), 1966;
  • Не тече река куд је текла (роман), 1972;
  • Кораци (проза), 1974;
  • Иду дани (хумореске), 1976;
  • Урамљивач слика (проза), 1979;
  • Љубав дуга од јутра до вечери (проза);
  • Четворолисна детелина (роман), 1985.

У преводу на румунски језик објављене су му две збирке прозе и роман "Четворолисна детелина", за који је добио награду Савеза књижевника Румуније.

О његовом прозном стваралаштву писали су редовно у периодици на српскохрватском језику као и темишварским публикацијама на румунском, немачком и мађарском језику. Приповетке су му објављиване и у Мађарској ("Народне новине") и Југославији ("Улазница", "Либертатеа" и др.).

ТОДОРОВ, Миодраг, рођен је 14. марта 1944. у Варјашу. Завршио гимназију и вишу економску у Темишвару и Филолошки факултет у Букурешту. Пре објављивања књига није се јављао у периодици. Обављао низ послова у привреди (од заступништва и рачуноводства до програмирања и комерцијале). Објављене књиге :

  • Залог љубави (песме), 1984;
  • Приповетке, 1985;
  • Сновиђење (роман), 1990.

О његовој поезији писао је Чедомир Миленовић а о прози Иво Мунћан.

ТОДОРОВ, Миомир, рођен је 6. априла 1951. у Дињашу. Завршио је Филолошки факултет у Букурешту. Радио је као коректор у часопису "Књижевни живот", а сада је новинар у Радио Темишвару. Пише прозу, књижевне осврте и рецензије, књижевност за децу и публицистику.

Објавио је :

  • "Постајање (проза), 1988.

Добитник је награде "Владимир Чоков".

О његовом књижевном раду писали су Војислава Стојановић, Ђока Мирјанић, Вишеслава Ћирић, Небојша Поповић, Миленко Михаљчић и други.

ЧОЛАКОВИЋ, Јован, (1935-1980) рођен је у Српском Сенмартону, у породици међу чијим прецима је било иконописаца, сликара и књижевника. Завршио је Српску педагошку школу у Темишвару 1953. године и Факултет ликовних уметности на Педагошком институту у Темишвару. Радио је као учитељ и професор у С. Сенмартону и оближњим селима. Бавио се сликарством и књижевношћу. Најстарији сачувани рукописи су му из 1950. године а први објављени текст је проза "Корнелија" 1963. године.

Објављене књиге :

  • Заклетва равници (песме), 1972;
  • Разгледнице из Баната (песме), 1978;
  • У зрелом житу звезда сјаји (песме), 1979;
  • Страх од рукописа (посмртно издање уредио Стеван Бугарски), 1988.

О књижевним делима Ј. Чолаковића писали су Чедомир Чонка, Александру Жебељану, Војислав Ћирић, Небојша Поповић, Живко Милин, Војислава Стојановић, Жива Поповић, Стеван Бугарски, Драга Мирјанић, Чедомир Миленовић, Иво Мунћан, Славомир Гвозденовић.

Литература

Овај је рад у погледу свог предмета био упућен на готово несагледиво поље теорије и критике романа, с једне стране, као и на знатно уже подручје које је директно повезано са понуђеним градивом – српски роман у Румунији, са друге стране. Наведени наслови у овој библиографији добрим делом чине управо пресек, свакако не потпун, ова два библиографска скупа. Библиографију смо поделили на два дела :

I. Општа и II. посебна

I. Општа

Историје и прегледи књижевности, зборници теоријских текстова и појединачне студије о роману и савременој прози (углавном матичне српске књижевности) које су нашле одјека и / или референци у нашем раду.

  • Аристотел: О песничкој уметности. Превео Милош Н. Ђурић. - Београд 1955.
  • Аћин, Јовица: Паукова политика. – За критику књижевне метафизике. – Београд 1978.
  • Бандић, Милош: Време романа: 1950-1955. – Београд 1958. Бахтин, Михаил: Проблеми поетске Достојевског. Превела Милица Николић. – Београд 1967.
  • Бекер, Мирослав: Повијест књижевних теорија. (од антике до краја деветнаестог стољећа). – Загреб 1979.
  • Велек, Рене и Остин; Ворен: Теорија књижевности. Превели Александар И. Спасић и Слободан Ђорђевић. – Београд 1965.
  • Вученов, Димитрије: О српским реалистима и њиховим претходницима. – Београд 1970.
  • Вучковић, Радован: Модерна српска проза. – Београд 1990.
  • Деретић, Јован: Српски роман 1800-1950. – Београд 1981.
  • Деретић, Јован: Историја српске књижевности. – Београд 1983.
  • Живковић, Драгиша: Европски оквири српске књижевности. - Београд 1970.
  • Игњатовић, Срба: Проза промене. Српска проза 1950-1979. – Београд 1981.
  • Јеремић, Љубиша: Проза новог стила. – Београд 1978.
  • Јерков, Александар: Од модернизма до постмодернизма. - Приповедач и поетика, прича и смрт. – Приштина, Горњи Милановац 1991.
  • Кајзер, Волфанг: Тко приповједа роман ? – "Умјетност ријечи", 4, 1957.
  • Кајзер, Волфганг: Језичко уметничко дело. Превео Зоран Константиновић. – Београд 1973.
  • Константиновић, Зоран: Увод у упоредно проучавање књижевности. – Београд 1984.
  • Ласић, Станко: Проблеми наративне структуре. – Загреб 1977.
  • Лукач Ђерђ: Теорија романа. Превео Касим Прохић. – Сарајево 1968.
  • Марковић, Слободан Ж.: Књижевни покрети и токови између два светска рата. – Београд 1970.
  • Марковић, Слободан Ж.: Књижевне појаве између два светска рата. – Ваљево 1982.
  • Милосављевић, Петар: Методологија проучавала књижевности. – Нови Сад 1985.
  • Милошевић, Никола: Роман Милоша Црњанског. – Београд 1970. Модерна теорија романа. – Приредио Миливој Солар. – Београд 1979.
  • Недић, Марко: Стара и нова проза. Огледи о српским прозаистима. – Београд 1988.
  • О реализму. – Избор, предговор и приређивање Александар Илић. – Београд 1984.
  • Палавестра, Предраг: Послератна српска књижевност 1945-1970. – Београд 1972.
  • Палавестра, Предраг: Историја модерне српске књижевности (Златно доба 1892-1918). – Београд 1986.
  • Петковић Новица: Два српска романа. Студије о Нечистој крви и Сеобама. – Београд 1988.
  • Поетика руског формализма. Приредио Александар Петров, превео Андреј Тарасјев. – Београд 1970.
  • Поетика. српске књижевности 2. – Типови приповедања у роману и приповеци. Приредио Новица Петковић. – Београд 1989.
  • Рикер, Пол: Жива метафора. Превела Нада Вајс. – Загреб 1981.
  • Роман. – Београд 1975. Савремена проза (приредио М. И. Бандић), У: Српска књижевност у књижевној критици, књига 10. – Београд 1973.
  • Скерлић, Јован: Историја нове српске књижевности. – Београд 1953.
  • Солар, Миливој: Идеја и прича. – Аспекти теорије прозе. – Загреб 1980.
  • Српска књижевност. Роман. – Београд 1981, 1982. Структурални прилаз књижевности (приредио Милан Буњевац). – Београд 1978.
  • Тодоров, Цветан: Поетика. Превели Бранко Јелић и Милош Константиновић – Београд 1986.
  • Успенски, Борис: Поетика композиције. – Семиотика иконе. Новица Петровић. – Београд 1979.
  • Флакер, Александар: Стилске формације. – Загреб 1976.
  • Хамбургер, Кете: Логика књижевности. Превео Слободан Грубачић. – Београд 1976.
  • Џаџић, Петар: Послератна српска приповетка. – Београд 1960.
  • Штанцл Франц К.: Типичне форме романа. Превод Дринка Гојковић. – Нови Сад 1987.

II. Посебна

Студије, монографије, антологије, зборници и други радови (на нивоу посебних књига) а чији су аутори Срби из Румуније; дела која су примарни контекст за ишчитавање у тумачење савремене прозне уметности (посебице романескне) која се ствара на матичном српском језику у Румунији.

  • Бугарски, Стеван: По Семартону кроз простор и време. – Букурешт 1982.
  • Бугарски, Стеван, Марков, Светозар: Бећарац (антологија). – Букурешт 1982.
  • Бугарски, Стеван, Марков, Светозар: Сватовац (антологија). Букурешт 1983.
  • Бугарски, Стеван, Степанов, Љубомир: Кад Мориш потече кроз перо. – Букурешт 1991.
  • Гвозденовић, Славомир, Перинац, Љубинка: Избор из послератне књижевности Срба у Румунији. – Зрењанин 1991.
  • Живковић, Мирко: Доситеј Обрадовић. у контексту српско-румунских односа. – Букурешт 1972.
  • Живковић, Мирко: Сведочанства о српско (југословенско)-румунским културним и књижевним везама. – Букурешт. 1976.
  • Живковић, Мирко: Нама у аманет. – Букурешт 1991.
  • За срећну будућност (антологија прозе). – Букурешт 1951.
  • Илић, Сава: Доба великог признања, монографија о културно-уметничкој делатности Срба у Банату (1944-1979). – Букурешт 1982.
  • Крстић, Борислав Ђ.: Код белог брешка и око њега. – Букурешт 1987.
  • Милин, Живко: Књижевни огледи. – Букурешт 1984.
  • Најава, антологија поезије и прозе, приредио Стеван Бугарски..- Букурешт 1984.
  • Неочекивани крај (избор из прозе за децу). Приредио Светозар Марков. - Букурешт 1986.
  • Поповић, Небојша: Књижевни осврти. – Преглед српскохрватске књижевности у Румунији. – Букурешт 1977.
  • Поповић, Небојша, Михаљчић, Миленко и Радловић, Недељко; Јабуке са врха. – Српска проза у Румунији. – Београд, Кикинда, Темишвар 1991.
  • Почеци (зборник прозе). – Букурешт 1952.
  • Путеви, славе (антологија поезије и прозе). Приредио Славко Веснић. – Букурешт 1961.
  • Светионик деценија (антологија поезије и прозе). Приредили Милорад Феликс и Слободан Глумац. – Букурешт 1971.
  • Стојановић, Војислава: Трајање. – Избор из књижевности на српскохрватском језику у СР Румунији. – Ваљево 1986.
  • Томић, Миле: По дунавској клисури. – Букурешт 1989.
     
     
 


 All contents copyright © 1999-2001. All rights reserved