Миливоје Васиљевић: Соко - Град

7. Шанчеви Сокола и околине

У најважније споменике устанка убрајају се остаци шанчева расејаних око Сокола и у његовој околини, на територијама Азбуковице, Рађевине и Подгорине. На жалост, ваља одмах истаћи да многи шанчеви више не постоје јер су преорани и, још чешће, затрпани, тако да нема ни најмањег трага ових драгоцених споменика. У кругу описаном око Сокола, пречника двадесет пет километара, налази се тридесет осам шанчева, што најречитије говори о важности Сокола и ових области и сектору дринског фронта. Кроз ову област водили су путеви турских продора из Сребренице и Зворника ка Соколу и даље ка Ваљеву и Београду. Путеви су углавном водили преко планинског земљишта где су били положаји згодни за одбрану.

По свом карактеру, соколски шанчеви се деле у три групе: опсадне, распоређене око Сокола; запречне, који су затварали правце продора према Соколу и командно-управне, из којих се командовало и администрирало.

Шанчеви су изграђени у време Првог српског устанка, осим два изграђена у аустро-турском рату 1789. године и једног подигнутог у Другом српском устанку.

Шанац је реч немачког порекла и преузета је од устаника који су били у српским фрајкорима у рату Аустрије и Турске, вођеном од 1788. до 1791. године. Иначе, упоредо са речју шанац, били су у употреби и називи шарампов и турски назив метериз.

Соколски шанчеви припадају познатим утврђеним логорима затвореног типа (camps retranchиs), односно редутима (redoutes). Били су најчешће четвртастог а понекад и других облика, што је зависило од конфигурације земљишта.

Сваки шанац имао је ископане ровове са благим, ескапираним странама, гледано од стране нападача и стрмо засеченим, гледајући од стране одбране. Земља ископана из ровова бацана је на грудобран, који је служио за заштиту стрелаца. Иза широког и високог грудобрана у борби је стајало неколико редова стрелаца. После паљбе, стрелце првог реда замењивао је други ред док би ови напунили пушке, и тако наизменично. Трећи ред служио је као резерва и из њега је узимана замена за рањене и погинуле из првог и другог реда.

Стрелце је на грудобрану штитио палисад или дебело коље, са заоштреним врховима, које је побијано у грудобран. Испред шанца су често копане курјачке јаме, на чијем дну је било побијено шиљато коље. Као посебна препрека, на спољни нагиб грудобрана слагано је пруће, испреплетано око забијених кочева (hordes).

У почетку устанка, по грудобранима, уместо палисада, биле су постављене по три траверзе од дрвета, са отворима за стрелце и хоризонталним палисадима управљеним према пољу (fraises).

Распоред соколских шанчева

На шанцу, на страни окренутој непријатељу, биле су постављане топовске табле на којима су били пласирани топови. Испред топова, као заштита оруђа и тобџија, прављени су кошеви оплетени прућем и испуњени земљом. На Баурићу и још неким шанчевима постојале су топракане, код којих су топови укопавани у земљу.

Српска команда и Карађорђе поклањали су нарочиту пажњу изградњи шанчева. У циљу што бољег коришћења пољске фортификације, Карађорђе је замолио руску команду да пошаље стручњаке инжињерце, који би прегледали дотадашње шанчеве и дали потребна упутства за изградњу нових а код старих побољшали борбена својства.

У пролеће 1808. године, у Србију је стигао руски инжињеријски мајор Грамбергер, инструктор за извођење фортификацијских радова. Одмах је предузео инспекцијски пут дуж дринског фронта. Кренуо је од Мачве и стигао до манастира Раче а касније и на друге фронтове. У инспекцији је објашњавао старешинама уочене недостатке, слабости шанчева и начин како да их отклоне. У дневнику инспекцијског путовања уписао је посету "три мања соколска редута".

Грамбергер је ставио следеће замерке српским шанчевима:

- Терени на којима су копани шанчеви нису били добро одабрани јер су често били надвисивани од стране непријатеља.

- Хоризонтално постављене траверзе на грудобрану требало је заменити усправним палисадом - побијеним кољем, Ово учинити због ђулади која су долетала и од траверзи одламала комаде. Ове су цепке долетале у логор и устанике рањавале или убијале.

- Ровове испред шанчева треба продубити јер су често плитки и коришћени од непријатеља као стрељачки заклони.

- Код израде топовских табли, правити боље заклоне за тобџије а топове укопавати, тј. правити топракане.

Важно је напоменути да су све Грамбергерове напомене биле усвојене и да су стари и новоископани шанчеви били прерађени и изграђени на принципима руске и ондашње фортификације.

На сваком шанцу постојала је капија прављена од дрвета, која се могла по потреби отварати и затварати. У средини шанца укопавана је земуница за чување џебане - муниције. Сличне земунице, а понегде и амбари, служиле су за смештај резервне хране. Ова резерва се састојала од сто ока брашна по војнику¹. За куповину хране убиран је нахијски десетак. Главни амбар резервне хране ваљевске војске изграђен је 1811. године у шанцу Мрчко.

Сваки шанац имао је резерву воде за пиће и припремање хране. Вода је била потребна и за гашење пожара изазваних артиљеријском ватром. Приликом гашења пожара, ћебад су квашена водом а затим употребљавана за сузбијање ватре. У појединим шанчевима за гашење пожара скупљана је коњска мокраћа.

Војска је за време хладноћа становала у земуницама а лети под вењацима. Прављене су и фуруне - пећи за печење хлеба војсци.

У опсадним и командно-управним шанчевима посада се смењивала сваких шест недеља. У мањим шанчевима обично је била смештена једна компанија, јачине 250 до 300 бораца, док је у командно-управним посада била јачине четири компаније.

Већина шанчева грађена је у току једне ноћи и то обично уочи боја. Главни пионирски алат био је: ашов, кука, једна врста просека - будака, мотика и секира². Свака нахијска војска имала је у спреми 150 ашова. Ископане шанчеве устаници су често маскирали. Познат је случај маскирања шанца у Рађевом пољу. Командант војске, прота Матеја Ненадовић, наредио је да се око шанца подигне вештачка шума и на тај начин заварају турске уходе. Српска коњица упућена у помоћ није могла да нађе шанац већ је јахала у круг.

Опсадним и командно-управним шанчевима командовали су капетани, команданти компанија и нахијске војводе. Команду над свим соколским шанчевима имао је у почетку Јаков Ненадовић, кога је затим заменио кнез Сима Марковић и, најпосле, прота Матеја Ненадовић, који је имао команду над војском ваљевске, зворничке и соколске нахије.

Муниција се у шанчеве допремала из главног депоа у Забрежју на Сави или из Кличевца у Ваљеву³. По муницију се ишло товарним коњима. Она је била пакована у дрвене сандуке, пушчани и топовски барут у дрвену бурад.

У свим шанчевима које је посетио, мајор Грамбергер је видео постављене топове, већином јачине три фунте. Од 1809. године уведена је нова калибрација топова и дужина топовских цеви. За дужину цеви узет је четрнаестоструки пречник ђулета. Сви су топови били покретни и оковани на лафетима. Превожени су воловским и коњским запрегама. Тежи топови, звани мерзери, били су ретки, док је највећи број топова био састављен од кубуза и кумбарица.

Топовска гвоздена ђулад била су двојака: пуно ливена и шупља. Постојала су и специјална ђулад за изазивање пожара, тзв. "бранд кугле". Пожар су могле изазвати и ужарене камене кугле. Ђулад од кубуза, мањих димензија, користили су српски устаници и Бошњаци као ручне бомбе, које су бацали из близине.

Шанчеви су често служили устаницима као места за преговоре, за размену робља и покрадене стоке. У шанчевима су понекад истицане одсечене турске главе као опомена Сокољанима да не иду у пљачке и друге штете. У шанчевима су обнародоване разне наредбе Совјета и врховног команданта Карађорђа. У соколским шанчевима је 1812. године прочитана наредба о прекиду ватре и примирју по одредбама Букурешког мира. Последња је читана наредба Совјета и Карађорђа на Петровску недељу, истовремено по целој Србији, а односила се на позив српском народу на тотални рат са Турцима.

Шанчеви нису били међусобно у видном пољу, него су комуницирали и обавештавали једни друге о кретању Турака испаљивањем топова⁴. Између шанчева на Рожњу постојале су као веза и заштита карауле, у којима је била даноноћна стража која је обавештавала шанчеве о свакој кретњи и претњи Сокољана.

Коњаници нису никад били ушанчени, него су склањани у непосредној близини шанчева на неком скровитом месту или у шуми. За смештај коња била је потребна већа површина од шанца а морала се строго чувати и коњска резервна храна сено и слама као лако запаљив материјал.

У шанцу на Баурићу било је седиште Соколског магистрата, суда и мензулане - поште. Постојале су и друге зграде и објекти а спомиње се и већа механа на спрат. Постојала је и зграда затвора.

У доба затишја шанчеви су служили као места за егзерцир. У њима се пописивала војска и подносио рапорт о стању јединица, изводила се пешачка и коњичка обука. Артиљеријска и добошарска обука изводила се у Тополи а ређе у шанчевима. Војна обука је нарочито појачана од 1807. године доласком руских инструктора а касније и Козака. Српски устаници усвојили су руски систем обуке. Пешаци и коњаници прву обуку су добијали код кућа, учили су сваки трећи дан. Кад би савладали основну обуку, упућивани су у шанчеве где су добијали завршну обуку. Главни инспектори за вежбање у ваљевској и соколској војсци били су Сима и Јеврем Ненадовић. Њих је егзерциру научио Прока Славонац, егзерцир-мајстор. Обуку тридесет тобџија ваљевске војске вршио је у шанцу на Рожњу Милован тобџија.

Сваки шанац имао је улогу мензулских релеја и био је дужан у свако доба дана и ноћи дати свежег коња и другу помоћ доносиоцу наређења или друге поште.

Преглед шанчева Сокола и околине

I Командно-управни шанчеви

1. Делидржац на Рожњу, највиша тачка 973 м. Подигнут 1807. по наредби Јакова Ненадовића⁵. У њему је стално обитавала војска ваљевске нахије.

Ф. Каниц је забележио интересантно предање везано за овај шанац. Њега је јуначки бранила једна, непозната, жена.

2. Баурић, шанац на истоименом вису, испод Немић камена, кота 797 м. Шанац је подигао војвода Петар Николајевић Молер 1806. године. Контролисао је дринску и љубовиђанску долину. Овде је било седиште Соколске нахије.

3. Шанац Мрчко, подигнут на истоименом брду, изнад реке Мрчанице, у атару варошице Пецке. На овом брду је у времену од 1719. до 1739. године била аустријска караула са посадом српске хајдучке милиције. Шанац је основао Петар Николајевић Молер 1807. године.

II Опсадни шанчеви

4. Доњи шанац на Рожњу, испод Делидршца, код Мустај-бегове воде (данас народ овај извор зове још Селимов точак). Шанац су подигли Аустријанци приликом опсаде Сокола 1789. године. Обновљен од устаника 1805.

5. Шанац Рожањ III, налазио се у непосредној близини Доњег шанца. Подигли га Аустријанци 1789, а обновили устаници 1805. године. Ова два шанца била су повезана истакнутом караулом. Испред овога шанца била су Језера, граница соколског атара и главне ливаде Сокола.

6. Петков вис, шанац на коти 954 м, изграђен 1807. године. Био је изнад села Лаза.

7. Козле, шанац изнад речице и села Козле. Затварао је пут Соколу узводно речицом Козлом. Подигнут 1807. године.

8. Пећи, шанац изнад села Пећи, на путу Горице-Пећи. Подигнут 1807. године.

9. Мала, шанац изнад ондашњег села, а испод виса Кутња, кота 600 м. У аустријској опсади Сокола 1789. године ту је била аустријска батерија која је бомбардовала Соко. Шанац је обновљен 1807. године.

10. Лазе, шанац у селу, на вису Врањачи. Основао га је Јаков Ненадовић 1805. године. Вероватно је да су ту имали шанац и Аустријанци 1789. године.

III Запречни шанчеви

11. Шарампов Сређица, смештен на вису изнад реке Сређице, на месту њеног утока у Малу Богоштицу. Основан је 1811. године. Затварао је Соколу пут од Крупња, преко Богоштице и Склопова.

12. Шанац у Крупњу. Подигао га је рађевски кнез Крста Игњатовић 1805. године. Данас је потпуно уништен.

13. Ободњик у Селевцу, кота 764 м, код данашње цркве у селу. Основан 1811. године.

14. Шанац на вису Град на планини Јагодњи I, кота 822 м. Основан 1807. године. налазио се у раскршћу путева Мачков камен-Соко и пута Грачаница-Крупањ⁶. Устаници су овај шанац обложили камењем и зато га народ зове још и Камени шанац.

15. Шанац на вису зв. Шанац, 830 м, на планини Јагодњи II. Контролисао пут Мачков камен-Соко и пут за Крупањ. Подигнут 1807. године⁶.

16. Шанац на вису Перуници, на планини Јагодњи III, кота 918 м. Основан 1807. године. Био на путу од Дрине до Мачковог камена и даље. Данас је овај шанац потпуно уништен⁶.

17. Шанац у Кучевцима, код ушћа Грачанице у Дрину. Основан 1807. године.

18. Шарампов у Постењу, Данашњем Доњем Постењу. Основан 1807. године.

19. Шанац у Тепавцу, у селу Узовници, на вису Илино брдо, кота 390 м. Стајао изнад муслиманског села Тепавца. Контролисао је главни дрински пут и пут који се одвајао од њега и ишао уз Узовничку или Вукову реку, ка планини Јагодњи.

20. Шанац у Кашицама, у селу Доњој Буковици. Шанац је основан 1811. године. Налазио се у дринском пољу и штитио пролаз низ Дрину.

21. Шанац Сикирић, налазио се у атару данашњег села Врхпоља, на самој обали Дрине. Основан је 1807. године, са задатком заштите скеле и прелаза. У једном боју у овом шанцу одликовао се неки Бојан, који је ту изгубио леву руку.

22. Шанац на Читлуку у Љубовији. Штитио је дринску и љубовијску долину. Насупрот шанцу била је скела преко Дрине. Основан је 1809. године. На другој обали, у Босни, био је турски шанац Раковац.

23. Шанац у Грчићу. Овај шанац основао је војвода рачански Кара-Марко Васић 1811. године. Следеће, 1812, Кара-Марко је око њега населио своје Осаћане.

24. Шанац на Торнику, на Равној гори. Понекад се у литератури води као Шанац на Озрену. Ситуиран на Малој приседли, на раскршћу путева за Леовић и Дрлаче. Основао га је Јеврем Ненадовић 1811. године.

25. Шанац на Прослопу, на самом превоју. Основан 1805. године.

26. Шарампов у Овчини. Налази се на путу Рогачица-Дебело брдо, кота Шарампов 1038 м. Основао га је прота Матеја Ненадовић 1811. године⁷.

27. Шанац у Котлини, у селу Својдругу, основан 1811. године.

28. Шанац у Бачевцима, изграђен 1811. године.

29. Шанац у Костајнику, основан 1807. године. Чувао пут Лозница-Крупањ.

30. Шарампов у Церику (Рађево поље) у селу Белој Цркви. Чувао путеве од Сокола, Шапца, Ваљева и Лознице. Основан 1807. године. Борбе око њега водиле су се 1811. и у Другом устанку, 1815. године.

31. Шарампов у Остружњу, на месту Шарамповинама, непосредно у селу. Шанац је основан 1809. године. Већи бој био је 1811.

32. Шарампов у Братачићу, вис Кик, 459 м, испод Кокоровине. Основан 1806. године. Бојева је било још у овом шанцу 1809. и 1811. године.

33. Шарампов у Горњој Буковици (ваљевској), основан 1809. године. Мање борбе око шанца вођене су 1811. године.

34. Шанац на Јелиној брези, у селу Врагочаници. Смештен је на истоименом вису 491 м. Чувао пут Соко-Ваљево. Подигли га Бошњаци 1815. године.

35. Шанац у Царини, на истоименом вису 834 м, изнад засеока Скадра. Није поменут у литератури већ само топографски записан⁸.

36. Шарамповић у селу Рујевцу, кота 676 м. Налазио се на путу од села Тепавца на Мачков камен. Није познат из литературе⁸.

37. Шарампов у Грачаници, код некадашњег муслиманског села Алуга. Није познат из литературе⁸.

38. Шарампов на граници атара села Дворске и Церове. Записан као стари немачки шанац⁹.

У литератури¹⁰ се помињу још и шанчеви у Туђину и Драгијевици. Ова су села суседна и највероватније је да се овде ради о Остружничком шанцу који је, такође, смештен у непосредном суседству.

Напомене:

1. Није познато за које време се скупља ова резервна храна. Извори се не слажу о количини хране коју је сваки војник добијао дневно. Тако, једни тврде да је обавезно било добијање око једне оке хлеба, пола оке меса и за пост пасуљ. Нил Попов пише да је сваки устаник добијао две фунте проје, једну фунту овчетине, прасетине или говедине, литру ракије. Други извор набраја следеће дневно следовање: ока хлеба, 75 драма меса, дрво за огрев и по пет пара на дан, ако је у касарни. Ово све демантује прота Матеја Ненадовић у писму проти Јанићију Ђурићу у Страгаре, од 14. фебруара 1848. године: "Претерују кад кажу да смо сваком војнику по оку леба одмах почели давати, и по оке ракије на дан, а неће незналице да знају да је сваки војник од своје куће комору носио".

2. Интересантна је опаска Грамбергера кад каже да устаници у фортификационим радовима уопште не знају да се служе тестером.

3. У шанцу Мрчко бојеви комплет износио је дванаест фишека а толико је било још у Ваљеву (Кличевац) и Рожњу.

4. Кад су Бошњаци прешли у Подриње у јесен 1811. године, није се знало куда ће ударити. Зато се устаничке вође договоре: ако иду на Мрчко, испалиће се три топа а ако крену на Рађево поље два топа, Кад ови топови опале, сви остали шанчеви су били дужни пренети ову врсту поруке.

5. Младен Ђуричић је записао да испод Делидршца, а од њега тридесет метара, истиче јак извор, који је био покривен јер је давао воду Соколу и био са њим повезан керамичким цевима. Писац се овде домишља шта би било да је Јаков Ненадовић знао за тај извор и како је могао пресећи довод воде Соколу и на тај начин натерати Сокољане да се предају. Међутим, овај извор се пре односи на Мустај-бегову воду, код Доњег шанца. Да је довод воде био пресечен, Соко не би остао без воде јер се водовод напајао и водом са Јерининог извора.

6. Ове шанчеве запосела је рађевска војска под командом војводе Максима Крстића.

7. На карти Миленковића из 1850. године означен је као Молеров шанац.

8. Уцртани на војним топографским картама.

9. Др Даница Милић, Привреда у Рађевини, монографија Рађевине, стр. 273.

10. Љ. Павловић, Подгорина.

8. Соко - Седиште Соколске нахије

(Турски део)

Примирјем, а касније и уговором склопљеним између Марашли-паше и кнеза Милоша Обреновића 1815. године, Срби добијају неку врсту полу-аутономије. Срби и Турци, односно муслимани, административно и судски одвојени су једни од других. Ово је било урађено и у Соколској нахији.

Српска Соколска нахија обухватала је кнежине буковачку и рачанску, док је турска Соколска нахија углавном обухватала Соко и муслиманска села буковачке кнежине.

Соко, центар нахије, имао је 1818. године 318 кућа, а две године касније 222 дома, у следећем селима:

Свега: 222 куће

Муслиманско становништво Сокола и околних села било је различитог социјалног састава. У Соколу је било занатлија и трговаца, спахија које су убирале дажбине од околних српских села. Било је и читлуксахибија, које су тражиле четвртину од српских намета. Сеоско становништво бавило се обрадом земље и сточарством.

Живот српског становништва био је тежак и изложен суровој експлоатацији. Поред царског харача који су плаћали Срби од седам до осамдесет година старости, плаћао се чибук за сваку овцу, козу или тор. У намете је убрајана и царска главница, коју су плаћали Срби настањени на царској земљи. Посебни су били порези на женидбу, на воденицу, држање свиња, казан код печења ракије, кошнице, жировнину и други.

Народу је тешко падала спахијска главница која се састојала од:

- главнице која је износила два гроша по глави,

- жировнине по две паре од свињчета и

- десетак од жита.

Спахије и читлуксахибије Србије и Сокола тражиле су од Марашли-паше да се не држи споразума склопљеног са Милошем Обреновићем, јер није признавао ову категорију наметника. Соколске спахије су тражиле за своју службу чувања Сокола задржавање својих тимара или поседа. Везир је то одбио и дао им сталну плату - улефу, као накнаду за њихову службу. Ову везирову одлуку потврдила је Порта, која је забранила Турцима да имају своје читлуке у Србији.

У Соколској нахији највећу власт у политичком, административном и војном погледу имао је војвода или муселим, док је судску власт држао кадија. До 1829. године у нахији се налазио судски писар, ћатиб, који је издавао документе на турском језику - таскере и тапије. Власт у селима вршиле су малбаше или кметови.

9. Исељавање муслимана из Соколске нахије (1830-1834. године)

Непосредно по склапању примирја између Марашли-паше и кнеза Милоша Обреновића почињу да се формирају српски органи власти. За целу Србију основана је у Београду Народна канцеларија, која је заступала интересе српског народа код београдског паше. На Великој народној скупштини, одржаној у Београду крајем 1815. године, у присуству у народу изабраних посланика, изабрани су нахијски и кнежински кнезови. За кнеза Соколске нахије изабран је кнез Никола Новаковић.

Његови задаци били су да чува границу нахије према Босни и да чува мир са соколским муслиманима. Сем тога, прикупљао је порез и друге дажбине, организовао потере за хајдуцима и слично. По смрти кнеза Николе, 1819. године, изабрани су кнезови - рачански Петар Обрадовић и буковички Петар Васић из Буковице.

Нарочиту помоћ у управљању кнежинама давао је прота Матеја Ненадовић, учешћем у свим народним пословима, прикупљању пореза¹, хватању хајдука, прикупљању оружја за будућу борбу са Турцима, која је била неминовна. Сукоб с Турцима могао је избити сваког часа, Србија се за њега грозничаво припремала и правила планове за исељавање свих муслимана.

Оружје се прикупљало на све стране, у Аустрији купован барут, који је превожен преко Саве у село Забрежје а одатле је даље превожен и складиштен у цркви села Новака².

Недостатак артиљерије приморао је кнеза Милоша да нареди проти Матеји Ненадовићу да у Колубари код Палежа (данашњи Обреновац) пронађе српске топове, бачене 1813. године. Прота је по примљеном наређењу наредио да се скрене ток Колубаре, али топови нису нађени³.

Познато је било протино залагање за мирно решење сукоба босанских спахија Али-бега и сребреничког Хаџи-бега, протиног кума. Хаџи-бег је тражио од проте помоћ у људству и наоружању, што је прота одбио, сматрајући то као грубо мешање Србије у унутрашње ствари Турске⁴.

Све ове припреме Србије за будућу борбу нису остале незапажене Бошњацима, који су стално претили војном интервенцијом. Једна од претњи била је у лето 1828. године, када се на Орловом пољу окупила војска јачине до шест хиљада људи. Кнез Јеврем Обреновић, командант ове области, наређује проти Матеји Ненадовићу да сакупи и припреми буљугбаше и двеста момака и да са њима дође у Варну на договор. Истовремено му налаже да отпреми педесет момака у село Новаке, да причувају барут смештен у цркви. Од прелаза Бошњака није било ништа и српска војска је враћена кућама.

Истовремено са оружаним припремама изводи се и жива дипломатска активност Србије и књаза Милоша око исељавања муслимана из Србије. Српске напоре је поспешила и убрзала руска победа над Турцима 1829. године. По закљученом миру у Једрену 1829. године, Турска се обавезала да ће испунити све обавезе Акерманске конвенције, које се односе на Србију. Једренски уговор на тај начин је постао међународно-правни основ, који ће после годину дана бити полазна тачка у сређивању унутрашње политичке самоуправе и питања турских права у Србији.

Сагласно овим обавезама, турски султан Махмуд II издао је 3. августа 1830. године Хатишериф о унутрашњој политичкој самоуправи у Србији. По одредбама овог Хатишерифа, Србија у односу на Турску постаје вазална држава којом владају кнез и Совјет, а Владу ће у Цариграду представљати акредитовани изасланик. Српски кнез имао је право уредити војну силу ради одржавања унутрашњег мира, док ће турски гарнизони остати само у тврђавама.

Добијањем унутрашње политичке самоуправе постигнут је циљ српске револуције започете под Карађорђем. Створени су услови да се приђе остваривању ослободилачких тежњи становништва - развоју и организовању државне управе српске државе. У том циљу први задатак је био исељавање муслимана из Србије.

За разграничење и исељавање муслимана, у Србији и Подрињу образована је мешовита руско-српско-турска комисија. Чланови те комисије били су:

Каменски, Есен Коцебу, Лебин-ефендија, Сешалски, а од Срба Василије Поповић, Милета Радојковић и Ж. Миленковић као пратилац руског капетана и топографа Коцебуа. Комисија борави и ради у Соколској нахији и око Сокола у првој половини 1830. године. Један од задатака Комисије био је да изради карту Србије, са уцртаним границама. Карта Србије израђена је у четири примерка и по примерак је дат: српском Правитељству, Порти, Русији и Руском посланству у Београду. Интересантно је да је ову карту, коју је израдио руски топограф Коцебу, његов пратилац Ж. Миленковић украо, кришом је прецртао на стаклу и објавио под својим именом.

Исељавањем Сокољана руководиле су среске старешине Петар Васић и Јован Бобовац, Исељавање је почело у фебруару 1830. године а завршено исте године у априлу. Међутим, показало се да су многи муслимани добили уточиште у тврђави Соколу. У једном извештају кнеза Петра Васића књазу Милошу стоји, између осталог и ово: "Оближња села око Сокола прете. Уговарају и бој да се бију. То чине и Зворничани и заказују по Бајраму, први дан, да на Јадар ударе и попале". Нешто касније, Петар Васић пише књазу Милошу: "Турци стално прете али се селе. Стално траже да се бију и кажу да чекамо само да се смире у Босни па ће онда стално да досађују".

Значајну подршку неисељавању Сокољана дао је средином априла Хусеин-паша из Београда, поручивши Сокољанима да се не селе у Босну. Охрабрени овом подршком, Сокољани одбију даљу сеобу, па се почну враћати и они који су раније отишли. Већ крајем године сви су били враћени у своја села. Српске власти су и даље настојале да муслимане селе у Босну али им то није пошло за руком ни те, нити наредних 1831.⁵ и 1832. године.

И даље се преговара са муслиманима, о чему пише прота Матеја Ненадовић књазу Милошу:

По Вашем наређењу обавестили смо Турке и протумачили хатишериф, прозивали смо по џематима и они су нам одговарали: да једни хоће ићи, други опет да ће селити у Соко иако тамо немају где у граду седети. Крајња села одговарају зовите нас у Соко и покажите нам тамо те бурунтије, док соколска села одговарају да неће ићи док не буде летина. Истина ми би им могли одговорити да би им била тесна скела, али не смемо без Вашег наређења да се бијемо. Даље кажу како их је лане преварио Бобовац и иселили се а сад да више неће. У тој нади их подржавају Сокољани који су неког послали у Београд да се извиди. Ми смо поручили тројици Сокољана да дођу и рекли им да они свој град чувају и да се окану других послова.

Ни српска ни турска страна није располагала тачним бројем села, кућа и људи које је требало иселити. Турске власти водиле су посебне тефтере о броју села, у којима су нека соколска села проглашавали градским малама Сокола. О томе проблему пише Јеврем Обреновић књазу Милошу овако:

Био сам код везира и он ми је дао тефтер од соколских села у којима живе Турци и он износи 16 села а што смо ми нашли више ту су урачунаше мале тих села. Када дође одговор из Цариграда имаћемо тефтер готов за сва соколска села. Има неколико (5 до 6) сеоцета око Сокола које соколски Турци именују малама соколским и ако 2-3 сата далеко од Сокола. Када сам му то рекао он ми је одговорио да не зна шта ће бити са насељима око градова као Београда, Шапца и Ужица.

Књаз Милош је наредио капетану Петру Васићу да састави тачан списак соколских села, кућа, фамилија и мушких глава муслимана који треба да се селе. У своме рапорту од 14/26. новембра 1832. године, доставља тражени списак са следећим подацима:

Други султанов хатишериф, из 1833. године, дозвољавао је Србији да коначно утврди своје границе и да исели муслиманско становништво из села. Турске власти су одуговлачиле образовање комисије за исељавање. Књаз Милош прибегава миту и поткупљује Хусеин-пашу у Видину, који одобрава избор комисије: Ћешиф-ефендија, Стојан Симић и Ђорђе Протић. Именована комисија почела је рад на исељењу муслимана 17. децембра 1833. године. Посао је био насилно прекинут нападом Сокољана. Они су царском пуномоћнику, комесару Ћешиф-аги, пркосно поручивали: "Не идите амо, сви ћете изгинути до једнога, овде вам неима пута, ни удута". Приморали су комесара да заобилазним путем и преко врлети тек после седам часова излишног хода дође у Крупањ на конак.

Како је Хатишериф обнародован при крају 1833. године, када је наступила зима, српска власт је изашла у сусрет молбама Сокољана да им дозволи презимљавање и да са сеобом крену у пролеће. По доласку пролећа, Сокољани стану одуговлачити са сеобом, опирући се чак и оружјем. Књаз Милош Обреновић нареди Томи Вучићу Перишићу, попечитељу војно-полицијских дела, и Лазару Тодоровићу, попечитељу правосуђа, да употребе народну војску и на силу иселе подринске муслимане преко Дрине у Босну и да им се одмах исплате њихове непокретности.

Народна војска стигла је из Крагујевца у Азбуковицу, преко Ваљева, у јулу месецу 1834. године. Стационирана је краће време у шанцу Баурићу а затим распоређена на неколико места. Народној војсци садејствовале су локалне снаге, којима су командовале среске старешине. Пре почетка акције, начињен је тактички план и распоред снага. Азбуковачки капетан Петар Васић затворио је пут Сокољанима према Дрини и заузео Грачаницу. Уз Грачаничку и Постењску реку налазиле су се снаге под командом рађевског капетана Теодора Солдатовића и тамнавског капетана Гаје Симеуновића. Команданти акције, Тома Вучић и Лазар Теодоровић, заузели су положаје на Рожњу, да би могли интервенисати у случају напада Сокољана из тврђаве. Капетан Пане Радојевић опкољава муслиманска насеља - Дону, Горњу Трешњицу и Битиновац, док Павле Штула са Ужичанима држи положај на Баурићу и представља неку врсту резерве. Капетан Јован Мићић заузео је положај на потезу од Заовина до Бачеваца и имао је задатак да спречи евентуалну интервенцију ужичких Турака.

Акција је започела нападом Томе Вучића на село Петрц. Становници села су побегли у Крупањ а сутрадан продужили пут за Зворник, спроведени јаком српском стражом. Мушкарци су у току акције углавном бежали у тврђаву Соко, док су жене и децу остављали код кућа. Књаз Милош је наредио да се у таквим случајевима "њиове куће поравне са земљом (не да се запале) а фамилије и стока пребаце у Босну". Сеобу су ометали топови са Сокола, који су бранили приступ околним селима. Међутим, војска је успела да потисне и одбије муслимане од Сокола и да их натера на пут ка Дрини и то оне настањене јужно од Сокола, а оне, настањене северно од Сокола, ка Крупњу и даље, преко Лознице у Босну. Муслимане Зворничане и Сакарце нису овом приликом исељавали због њихове моћне заштите, зворничке тврђаве.

Пресељење и борбе трајали су у Подрињу свега три дана и том приликом није пала ниједна глава. Бошњаци, чувши за принудну сеобу, крену ка Дрини, не би ли некако помогли Сокољанима да се одупру српским властима. Они пређу Дрину и заузму аду Диздаревачу, наспрам ушћа Грачанице у Дрину а одатле крену у Узовницу. На вест да су Бошњаци прешли Дрину, Вучић крене са војском на њих. Бошњаци сачекају у заседи српску претходницу и убију седамнаест војника. Вучић одмах распореди војску и после веће борбе сузбије Бошњаке и претера их преко Дрине.

Овај бој се одиграо у Узовничком пољу, на месту званом Мраморје. На овом месту забележен је један јуначки подвиг. Док је српска војска после боја са Бошњацима логоровала на Мраморју, неки Јеротије Максимовић из Читлука преплива на коњу Дрину и, не обазирући се на плотуне турских пушака из карауле, растера стражаре, запали караулу и врати се натраг као да је био у шетњи.

Исељени муслимани почеше се опет враћати у Подриње следеће, 1835. године. Сада насељавају села која су под непосредном заштитом Сокола и у тим селима ће остати све до коначног исељења 1862. године. Насељена су села:

Алуге, Закућане, Мала, Доње Постење, Лазе и Пећи а нешто касније и Козле, Бучје и Петрц.

Карта села Соколске нахије

После протеривања муслимана приступило се раду на процени и продаји њихових имања. За овај посао изабрана је комисија у саставу: Тома Вучић Перишић, Јоца Марковић, Јоксим Милосављевић са српске стране, а са турске стране Хусеин-паша видински. Комисија је брзо радила а затим позвала исељене Сокољане да пређу преко Дрине и дођу по новац од продатих имања. Међутим, исељени Сокољани бојкотовали су комисију и нису хтели доћи по новац.

Радом комисије није био задовољан ни књаз Милош а то се односило на висину процене имовине. Зато даје налог Илији Поповићу, члану Државног савета, да у сарадњи са среским старешинама процени имовину исељених. Ова комисија завршила је рад у мају 1837. и поднела овакав списак процењених имања исељеника:

По протеривању муслимана из Подриња заоштравају се односи Србије и Турске. То се, пре свега, односи на питања двовласничких имања, пограничних односа, затим питања војног, санитетског и полицијског карактера. Долази до сукоба повратника муслимана и српских досељеника, који силазе са околних брда и насељавају имања исељених муслимана. Тако, почетком 1842. године, новоселци - Петрчани Филип Илић, Недељко Симић, Јован Ђокић и Јован Алимпић тужили су српским властима Салка Заимовића и Асан-бега Заимовића из Сокола за отимачину новца, отете ливаде, убијену козу и друго. Меја Бегановић из Сокола жалио се, опет, на Николу Томића, Јосипа Богдановића, Живка Максимовића и Дамњана Веселиновића из Постења, који његову земљу обрађују "али неће да је откупе, нити пак хоће да уступе како би и другима продати могао". Крајем 1842. године, Ибин-бег Алајбеговић из Сокола жалио се на сељаке из Постења "како му штете чине". Штете су се свакоднавно догађале јер је досељеницима била потребна обрадива земља, а муслимани су је чували.

Границу на Дрини чували су граничари стационирани по караулама. На сектору од Црнче до Љубовије било је шест караула: Црнча, Вољевци, Узовница, Кучевци, Лоњин (Крш) и Љубовија. Прелаз у Босну, преко Дрине, био је код Љубовије. Овде је од 1837. године, на иницијативу Рустем-бега сребреничког, отворен контумац са функцијом царинарнице. Нико није могао прећи у Србију без одобрења власти. Контумац је вршио здравствени надзор и увек располагао вестима о појави епидемичних болести. Ако би се каква епидемија појавила, појачавао би се надзор у контумацу или би се затварао све док болест не би престала. О љубовијском карантину писао је енглески путописац Пејтон, у делу Servia:

Љубовија је карантинска станица на главном путу од Београда до Сарајева. Низ зграда смештаја за путнике, магацини и куће мештана гледали су на реку. Директор је желио да ме задржи на конаку, али капетан у Дрлачама обавештен је о нашем доласку и чека нас тамо, иа смо морали да наставимо пут. Попили смо по шољу кафе и попушили. Директор је био Србин са аустријске стране Дунава и знао је немачки. Рекао ми је да око 3000 људи прође годишње кроз карантин, на путу из Босне за Соко или Београд, а да су главни увоз: кожа, кестен, челик, прерађевине од гвожђа из Сарајева. На другој страни Дрине налазила се дрвена босанска стражара.

Имовина исељених Сокољана била је процењена на око десет хиљада дуката. Начин купопродаје имања био је компликован. Из куповине су били искључени продавци који нису поседовали тапије на ту земљу. Књаз Милош је на куповину земље и добара исељених муслимана давао сагласност. Српске власти су настојале да се после куповине изврши упис у посед, пренос тапија и овера. Босанске власти су често правиле сметње јер су често одбијале да приме понеке муслиманске фамилије или су уцењивале српску власт да поштује погодбе око процене имања. За боље односе и поштовање имовине исељених Сокољана основана је мешовита турско-српска комисија. Са српске стране у комисији је био члан Совјета Живан Петровић а са турске стране Махмуд-паша.

Новоосновано Министарство финансија Србије добило је задатак да донесе детаљна упутства о откупу земље. Између осталог, упутство је имало овакав став о продаји земље:

1. Да продавац Турчин са својом земљом понуди најпре земљу ономе да купи који исту земљу са дозволом Правитељства зирати и десетак даје.

2. Ако неће тај да купи земљу коју он зирати, да се комшија земљу која се продаје понуди да он купи.

3. Ако ли пак неће ни онај који зирати комшија да купи, онда он Турчин може продати коме хоће.

4. Ако се ни такав купац не нађе онда ће Правитељство купити по премличној цени.

Напомена:

1. Сакупљен новац од порезе књазу Милошу носи Јеврејин Давичо. То је за сада први помен ове чувене Јеврејске породице Србије.

2. Да би сачували тајност о томе зашто је црква затворена, власти су разгласиле по народу како је у цркви, тобоже, "црк'о мачак" и даје потребно дуже време да би се црква очистила и поново посветила.

3. Један од топова је славни мишарски "Шиба" или "Шибоња". Прота је морао да тражи неког момка по Срему, који је, наводно, знао тачно место где су топови бачени.

4. У писму од 15. новембра 1821. године, Хаџи-бег захтева од Проте да пошаље 3000 момака у Доњу Буковицу да би му притекли у помоћ у Босни, преко скеле у Сикирићу. Даље пише да је већ имао четири окршаја са Али-бегом али да је из њих излазио као победник. Прота му одговори да се он не сме мешати у босанске сукобе. Отишао је у Соко и заједно са соколским диздаром и муселимом, написао писмо београдском везиру да се овај заложи код босанског везира за милост Хаџи-бегу. Тражио је и од књаза Милоша да овај упути молбу сличног садржаја београдском везиру. У писму књазу Милошу од 21. новембра 1821. године Прота пише да је поручио Хаџи-бегу да ће га помоћи у бекству на српску страну. У том циљу наредио је скелеџији у Сикирићу да у сваки сат скела буде слободна. Даље му саопштава да су опет имали сукоб, у којем су два села запаљена и да се Али-бегу предају војници Хаџи-бега. У писму од 26. новембра Прота јавља књазу Милошу да је у среду почео бој код цркве у селу Кравици. У четвртак је Али-бег дотерао топ, пуцао у цркву и истерао присталице Хаџи-бега, који су побегли. Али-бег после тога, у знак одмазде, запали Кравицу и околна села. У петак је Али-бег поделио војску на два дела. Један део војске оде низ Дрину а други преко Дугог поља падне у конаке Хаџи-бега. Цео дан, у петак, ова војска је палила села, било српска, било муслиманска. Хаџи-бег се склонио код Срба у Осат. У следећем писму, од 27. новембра 1821, Прота обавештава Милоша да је синоћ сазнао да је Хаџи-бег ухваћен и да му је глава одсечена. Прота се томе радује јер му је Хаџи-бег, као кум, запалио кућу 1806. године.

5. Почетком јануара 1831. године, Бошњаци се окупљају у Зворнику, са намером да ударе на Јадар и Рађевину. Одмах је позван Прота Матеја да извиди тачност ових навода. Прота одмах позове на рапорт рађевског буљугбашу Илију Чворића и овај му одговори да је неко пронео вест да ће Турци прећи преко Дрине. Илија Чворић одмах постави јаке страже на Борањи а он сам оде у Шабац да о томе обавести кнеза Јеврема Обреновића. Овај му нареди, ако нема неке стварне опасности, да распусти војску кућама. Пошто се осведочио да су вести биле лажне и да не прети никаква опасност из Босне, одмах је распустио војску.

6. Данас заселак села Горње Трешњице.

7. Данас заселак села Доње Буковице.

8. Данас заселак села Горње Трешњице.

9. Данас предео у селу Дрлачама.

10. Заселак села Црнче.

11. Данашњи заселак који припада делимично селима Узовници и Селанцу.

12. Данас заселак села Узовнице.

13. Данас заселак села Узовнице.

14. Село се налазило у атару данашњег села Дрлача.

15. Данас непознато.

16. Заселак села Узовнице.

17. Некадашње старије име села Узовнице.

18. Данас непознато.

10. Дипломатска активност Србије и гарантних сила око исељења Турака из Србије

Доласком књаза Михаила на српски престо (1860-1868), започела је већа активност Србије на унутрашњој и спољној политици. Нарочити допринос томе дала је Преображењска скупштина, одржана у Београду 19. августа 1861. године. Скупштина је положила темеље реформама које су следиле. Донета су четири основна закона: О Народној скупштини, О Државном савету, О порезу и о Народној војсци.

Најважнија одлука Скупштине је она која се односила на установљење Народне војске. Око педесет хиљада народних војника требало је одмах обучавати и вежбати а исти број био је предвиђен за резерву која би се активирала у случају неке опасности.

У спољној политици књаз Михаило је наставио борбу за извршавање одредаба хатишерифа из 1830. и 1833. године и то нарочито за исељење Турака који су живели ван градова у Србији. Ранијег српског посланика у Цариграду, Илију Гарашанина, заменио је Јованом Ристићем, који је стигао на нову дужност 15. новембра 1861. године.

Главни задатак Јована Ристића био је да приволи Порту да пошаље свога комесара који би, заједно са српским комесаром, вршио селидбу Турака. Ни после месец дана Порта није одговорила Ристићу теје овај био принуђен да 16. децембра упути нову ноту. На ову ноту добио је ускоро одговор и то врло повољан - комесар ће ускоро стићи у Србију.

После Преображењске скупштине, Турска је упутила протестну ноту великим силама, у којој се жали и оптужује Србију и књаза за стварање Народне војске, изазивања нереда и сл. Крајем децембра 1861. године, стране силе су доставиле српској влади одговоре на Портину ноту. Аустријска и енглеска влада слажу се са оптужбама Порте да Србија после Преображењске скупштине иде погрешним путем.

Занимљив је став осталих сила према овој ноти Порте. Министар иностраних послова Француске, Тувнел, одговорио је Порти за њу негативно, док је руски министар, кнез Горчаков, сасвим одбацио овај протест. То исто учинила је и пруска влада.

Порта није ни до пролећа отпослала свог комесара у Србију а на накнадно тражење српског посланика одговорила је да је за комесара наименован Али-беј, кога ће ускоро послати у Србију.

У пролеће 1862. године настављен је устанак Срба у Херцеговини. Порта је била убеђена да Србија помаже устанике и зато затвори границе према Србији. За команданта војних операција уперених против Србије одреди Фазли-пашу. По доласку на нову дужност, Фазли-паша подигне кордон око Србије - од ушћа Дрине до Тимока. На појединим тачкама кордона постави јаче војне одреде а дуж границе подигне сигнални систем од окатрањених дирека, који би се запалили у случају ратне опасности.

У фебруару 1862. године, сребренички и зворнички мудири пописивали су стражаре и умножили страже према Дрини и Србији. На више места покрај Дрине припремали су се конаци за смештај неколико хиљада људи. Један од тих логора био је на Орловом пољу, ниже Зворника, а други у Дугом пољу, између Братунца и Зворника.

Изградња караула дуж Дрине настављена је и преко зиме. Нове карауле граде се између старих на растојању међусобне видљивости. Карауле се граде на спрат од "ћириша" - дебелих балвана.

У марту, како извештава дописник "Србобрана":

... Паша обилази и прегледа сва места поред границе према Србији где ће се војска смештати. Спрам сваке српске карауле је вадио неке артије, подуже их разгледао и нешто бележио. Паша је одсео на Орловом пољу и стално је излазио на границу, где је давао упуте јединицама за заузимање што бољег положаја у односу на српску страну. Турци веле да баш хоће да ударе на Србију, док испосте рамазан и док код малог Зворника пропусте преко планина 500 војника у Соко а у ужички крај 2000. Телал у Зворнику позива Турке у свети рат. Турска војска стално пролази са заставама и стално бију бубњеви и таламбаси.

Крајем марта у Зворник стижу Турци Крајишници, које распоређују поред Дрине. Разна узнемиравања дуж границе се настављају. Гранични инцидент се одиграо 7. априла, недалеко од Лознице, када је са пикета из босанске стране један Турчин преко Дрине пуцао на Видана Секулића, сељака из села Ковиљаче. На сву срећу, Видан није задобио никакве ране.

Извештач "Видовдана" од Сокола јавља листу 17. маја 1862. ову вест:

Ми смо у овом крају са свију страна опседнути и узнемирени рђавим комшилуком. С три нам стране излећу у села турски лопови са Сокола и хатара његова, а њих је небројено, чине похаре па и сама убијства; а с четврте стране од Босне грозе нам и сваки дан прете нападом, честим стражама, неким поређаним окатрањеним дирецима, скупљеним на неким местима по планинама а близу Дрине војницима и чиме још не. Ову војску зову Турци "кокошарима". То су име добили што највише између осталих краду кокоши. И та војска чини народу хришћанском у Босни велик зулум, отима, изнуђава, краде и убија.

Србија није седела скрштених руку него се интензивно припремала за одбрану. Свуда широм Србије образује се Народна војска, установљена Преображењском скупштином. 0 стварању војске у нашем крају, читамо у листу "Видовдан" од 10. маја, овај извештај:

... Пописивање народне војске свршено је и у нашем крају, и комисија нам је отпутовала натраг. Попис ове народне војске даде нов живот народу. На позив да се уписује народна војска сваки је с радошћу трчао, и ако би који имао каквог недостатка за службу у војсци показивао би се да је здрав и способан за војску, само да се у ма коју класу прими. Многим је жао што није могао бити уписан: а комисију испратисмо радосну што је могла код нас наћи тако добрих и ваљаних момака. Сутра ће, 11. ов. м. бити прво вежбање, и жељно га очекујемо да се радости нарадујемо. Овде имамо комисији захвално признати ревност, јер није провела више од 2,5 дана а пописала је и уредила четири чете. Ова вредноћа у послу заиста заслужује да се похвали.

Око Сокола започињу и први сукоби Срба и муслимана Сокољана. У својој разузданости Сокољани иступају сваки дан, а нису презали да пуцају чак и у среског старешину у Крупњу. Турска власт није успевала да их смири и обузда.

Србија тражи енергично од Порте да почне са исељавањем 15.000 муслимана, Догађај на Чукур-чесми у Београду убрзао је почетак исељавања. Турски низами су, 15. јуна 1862, убили српског дечака. Српске власти, приликом интервенције, бивају нападнуте и падају прве жртве. По граду се отвори борба, која се водила целе ноћи.

Још у току ноћи, председник српске Владе, Илија Гарашанин, интервенисао је код турског заповедника тврђаве, београдског валије Ашир-паше. Председника Владе у његовој мировној мисији свесрдно су подржали конзули гарантних сила у Београду. После преговора, београдски валија Ашир-паша дао је сагласност и потписао акт о прекиду ватре и наредбу да се Турци повлаче из београдске вароши у тврђаву, што је учињено 16. јуна, на опште задовољство српског становништва.

Овај акт о прекиду ватре и примирју потписали су: са турске стране Ашир-паша, мустафис тврђаве и Етем; са српске стране Илија Гарашанин, председник српске Владе; X. Ј. Лонгворт, енглески генерални конзул; Евг. Тасти, француски генерални конзул; А. Влангали, руски генерални конзул; Мерани¹, пруски конзул; Васић, конзул аустријски² и Сковас, италијански конзул.

Нарочиту активност око склапања примирја и прекида ватре имао је доајен конзула великих сила, енглески конзул Ј. X. Лонгворт. Њему је свесрдно захвалио кнез Михаило, по повратку у Београд.

Насупрот Лонгворту стајао је аустријски конзул Васић, осуђиван од јавности због лицемерног држања. Своје, аустријске држављане, евакуисао је из Београда бродовима у Земун. У Земуну је нашао привремени смештај и заклон и повремено долазио у Београд.

И поред склопљеног примирја, 16. јуна су турске ерлије и даље пуцале из својих кућа, али по подне и та ватра престаде. Примирје је било одржано преко целе ноћи. Сутрадан, 17. јуна, српска власт нареди да се отворе радње и дућани у чаршији и да се сахране мртви. Око девет часова пре подне Турци отворе снажну артиљеријску ватру из београдске тврђаве. Немилосрдно су тукли варош преко пет и по сати. Живот су изгубиле десетине људи а нанете су и велике материјалне штете. У међувремену, у тврђави се нашао аустријски конзул, који је интервенисао код Ашир-паше да обустави паљбу на град, што је овај и учинио и у исто време, по конзулу Васићу позвао је све конзуле на договор.

Конзули одговоре Ашир-паши негативно: "... Да не могу имати сношеније с човеком, који је погазио веру, и који је онако варварски напао на варош, без сваког повода". Конзули одлуче да се лично поставе у међупростор између београдске тврђаве и вароши, да би на тај начин спречили нова бомбардовања и крвопролиће. Енглески и руски конзул разапеше своје шаторе у пољу и пободоше своје заставе а француски конзул оде у тврђаву и на њеном бедему разви свој шатор и заставу. Конзули су ту били више од месец дана, све до почетка преговора страних сила са Портом.

Књаз Михаило није био у Београду за време тих бурних догађаја. У Београд се вратио из Шапца 17. јуна око 22 часа, баш у тренутку поновног, краткотрајног бомбардовања из београдске тврђаве. Одмах по доласку у Београд одржао је краћу конференцију са акредитованим конзулима гарантних сила у Београду³. У јутро, 18. јуна, прими од законодавног тела неограничену власт и прогласи ратно стање у земљи. О томе је издат указ:

Михаил Обреновић по милости божјој и вољи народа кнез српски -Објављујемо свима и свакоме, да нам је Савет актом својим од данашњег пренео и ми смо примили на себе неограничену власт за време, докле буде трајало тешко и опасно стање, које је произведено мучким бомбардирањем вароши Београда. Узевши иа себе сву бригу, да се старамо за мере нужне за одбрану противу нападања града, ми очекујемо с поуздањем од сваког грађанина српског, да примерно одговори својим грађанским дужностима.

Михаило, с. р.

Кнез Михаило Обреновић

Вест о бомбардовању Београда стигла је у Цариград 17. јуна у вече. Посланик Ристић одмах ступи у контакт са посланицима гарантних сила и преда им протест своје Владе у вези са разарањем београдске вароши. На крају тог кратког саопштења каже се и то да српска влада упозорава гарантне силе на могућност нежељених последица и у вези с тим скида са себе сваку одговорност. Посланик Ристић замолио је посланике да поднесу Порти протест због бомбардовања Београда. Енглески, француски и руски посланик одмах су интервенисали код Порте и она би принуђена да се одмах састане, дубоко у ноћ. На седници су донети ови, најважнији, закључци:

1. да се одмах смени мухафис београдске тврђаве Ашир-паша,

2. да се Ахмед Вефик-ефендија постави за изванредног комесара Порте у Србији

3. да у Београд одмах крене и Али-беј и отпочне исељавање Турака из Србије.

Турци припремају напад на Србију. Са свих страна на границе стижу турске јединице. Запажени су покрети трупа од Видина и из Босне, где се само у Бијељини стекло више од пет хиљада башибозука. Дописник "Видовдана" испод Сокола сазнаје и јавља 2. јула ову вест:

Из Босне вам могу јавити да је 20. јуна у пешак по целом сарајевском пашалуку разаслан распис, у којем се казује како је Београд опсађен и налаже да се војска диже на граници у помоћ Београду. И на томе се живо ради. Мудири из власеничког, рогатичког, зворничког, бељинског и тузланског кадилука већ су Турке од својих кућа кренули, оружје им прегледали, свакој чети поставили старешину и барјактара, па их упутили Дрини и наручили им да се крију да их не би когод спазио од наших. Ноћом сви нагрну као мрав на Дрину и ноћ хода покрај Дрине. А редовни стражари њихови чине онамошњем народу хришћанском велика зла.

У Ужицу су Турци изашли из града, заузели погодне позиције и пресекли пут Бајина Башта-Ужице. На граници се концентришу трупе и исти лист доноси о томе ову вест:

И до сада су се Турци овуда око наше границе доста покретали војском, али од како Београд би мучки бомбардован, то им је кретање нешто врло учестало, и они се с војском својом сасвим прикучују нашој међи, иа местимице и до самог плота. Тако је 2. јула сенички везир с 2200 башибозука дошао у Вишеград, довукавши собом и 2 топа, од којих један вукоше на воловима са седам јармова а други с пет. Сакупљене пак турске војске највише се налазе у Сеници и на Орлову пољу, а по другим местима има је мање, тако н. пр, у Новом Пазару само 1 табор, у Вишеграду 3, и спрам Бајине Баште 1, све самих башибозука.

О башибозуку читамо даље ово:

Људи у тој војсци изгледају да не може јадније бити. На њима су поцепане кошуље, и издрте чакшире, улепљен фес, каук или амедија, кољи су им губави, пушке пола без кремења, место карика концима повезане; храну им даје влада и то само по оку хлеба кукурузна на дан, а по ручку обично им захлада шљиве, јабуке, крушке и друго воће, којега је Бог дао за доста, а они га тако жељно једу као што само гладнице могу. Отуда многе хвата грозница. Народ онамошњи од ових добрих војника колико штете има толико и хасне, јер је сад овамо обична надница аргатима 6-8 гр. чаршијских, а тих војника стотинама данас раде и више не траже од 1 гроша за напојницу.

Посебну опасност чинили су муслимани настањени у Србији. У време бомбардовања Београда било је у Соколу и околним селима настањено 1.600 муслимана, од којих је најмање три стотине носило оружје.

На послетку, у Србију је 24. јуна стигао турски комесар за исељење Турака, Али-беј. Портин комесар Али-беј је одмах по доласку у Београд отпутовао заједно са српским представником, Костом Магазиновићем из Земуна, паробродом за Шабац. Овде су разматрали услове за излазак Турака из Тврђаве. Из Шапца отпутовали су у Соко и даље, у Ужице, где су постигли споразум око исељења.

Посебну узнемиреност код Срба изазвало је грађење велике стражаре -куле лоциране на ушћу Грачанице у Дрину. Стражара је требало да обезбеђује прелаз преко Дрине и чува соколски пут дуж реке Грачанице. Српска Влада уложила је оштар протест турским властима.

Соко град

Занимљива је процена француског конзула у Београду, Е. Тастија, о броју муслимана у Србији. Он је проценио да у Ужицу има 1.500 до 2.000 пушака, док се у шабачком граду затворило преко 1.100 људи, од којих је две стотине имало оружје. Стотинак кућа у Смедереву било је такође наоружано. Гарнизон у Фетисламу кретао се од сто двадесет до шест стотина низама, са око две стотине ерлија. У Адакалеу било је стационирано преко триста аскера и преко пет стотина других Турака. Проценио је да, са београдским ерлијама и калемегданским гарнизоном, има преко дванаест хиљада Турака, од чега је скоро три хиљаде било војника.

Забринута због оваквих демонстрација силе на својим границама и у унутрашњости, Србија упућује Порти ноту 23. јуна 1862. године. У ноти се тражи од Турске да прекине ове активности јер ће, у противном, бити принуђена да предузме одбрану.

Истовремено, Србија је развила живу дипломатску активност код гарантних сила, тражећи заштиту од Турске. Француска влада је иницирала одржавање конференције која би имала за циљ да убудуће спречи нове српско-турске сукобе. Половином јула одржан је састанак гарантних сила и одлучено је да у најкраћем року организује конференција у Цариграду.

Порта је условила одржавање конференције гаранцијом великих сила да јој зајемче status quo у Србији и дају јој одрешене руке у случају да је Србија нападне. Велике силе су овај захтев прихватиле а Порта изјавила да пристаје на сазив конференције, која је почела рад 22, јула 1862, у месту Канлиџи, летњиковцу великог везира Фуад-паше.

Конференција је одржала укупно десет састанака. Са турске стране Конференцији су присустовали велики везир Фуад-паша и министар спољних послова Али-паша. Гарантне силе заступали су редовни посланици акредитовани у Цариграду. Енглеску је заступао сер Хенри А. Булвер, Француску маркиз Де Мутије; Аустрију Де Прокеш Остен; Русију кнез А. Лебанов и Пруску барон Г. Вертерн. На Конференцији је учествовала и Италија, чијем се учешћу Аустрија противила. Међутим, италијански посланик, гроф Грепи, изјави да он заступа Сардинију а не Италију, што је био довољан разлог да Аустрија дозволи учешће Италије у раду Конференције. Српски посланик није учествовао у раду Конференције пошто није био позван.

Пре почетка рада Конференције, српска Влада послала је ноту, у којој моли гарантне силе да изнађу решења, како би се избегли могућни сукоби, ослањајући се при томе на "мудрост и правичност сила".

Већ на првом састанку турски опуномоћеник је напао Србију да је 80.000 људи ставила под оружје и да врши припреме за рат и томе слично. Да би умирили Порту, учесници одлуче да пошаљу ноте кнезу Михаилу, у којима траже од њега изјаву да он и Србија неће учинити никакав акт против права и својине Турског царства.

О исељењу Турака који су живели ван градова у Србији није се уопште расправљало јер је то било већ раније решено. Копља су ломљена око судбине градова. Руски и француски посланици сматрали су да је за Порту боље да напусти градове, док је енглески посланик осуђивао Србе и био против напуштања градова. Код трећег састанка италијански посланик, гроф Грепи, уступио је место новом посланику, маркизу Бели Карачиоли. Овај је посланик за цело време Конференције био наклоњен стварима Србије. На овом састанку Порта је изрекла шта мисли о раду Конференције. Одлучила је да Србима уступи део вароши београдске где живи турски живаљ и да ће срушити градове Соко и Ужице⁴. Друге градове на Дунаву и Сави не може уступити јер јој служе за одбрану граница.

У даљем раду Конференције главну реч водио је енглески посланик сер Хенри Булвер. Упорно је тражио да Србија сведе број војника на 12.000 и да градови морају остати у турским рукама; Фетислам као део одбране Видина, Смедерево као војна тачка на Дунаву, Шабац као стратегијско место на Сави а за Ужице и Соко да се образује комисија која би установила степен значаја и потреба за одбрану, па тек онда да се поруше.

Турски представници подржали су Булверове предлоге, додавши још плаћање штете коју су, наводно, Срби причинили Турцима у Београду. Турским захтевима одмах су се придружили аустријски делегати.

Остали делегати били су против енглеско-турског плана. Изјавили су да ова Конференција није сазвана да би се бавила проблемом броја војника Србије. Подржали су став Србије да јој се предају градови јер су "многољудни и најживље вароши српске". У погледу накнаде штете сматрали су да је пљачкање било узајамно и да штету треба да плате подједнако.

Преговори су били дошли у ћорсокак. Француски посланик Мутије поднео је Конференцији представку у којој тражи гаранцију материјалне и моралне природе за безбедност вароши београдске а не само тврђаве. Изнео је и мишљење да је извор сукоба Срба и Турака у двојности власти а не због вере или расе. Булвер је одмах реаговао, сматрајући да Конференција удаљава од основне теме. Аустријски посланик, Прокеш, запретио је напуштањем Конференције ако би се одустало од напуштања градова. Ову изјаву делегати су оценили као чудну кад се зна да су ти градови били подигнути против Аустрије и да Конференција ради за интересе Аустрије. Булвер је чак изјавио "да се не врши посао Турске већ аустријски". Сам Прокеш је овај поступак објашњавао чињеницом "да сваки добитак Срба у Турској разгрева Србе у Аустрији".

После деветог састанка, кад је концепт споразума већ био познат и припремљен за усвајање, српски посланик је дознао да у будућем документу није записан рок исељења Турака из Србије. Далеко им је била важнија одлука о једностраном плаћању штете Турцима. Ристић је одмах интервенисао код француског посланика Мутијеа и замолио га да на следећем састанку унесе у документ термин исељавања и да се заложи да се штета подели, да је сносе обе стране подједнако. Мутије је успео да на последњем, десетом састанку, пред потписивање Канлишког протокола, у овај документ унесе рок од четири месеца за исељење Турака из Србије. На његово залагање, делегати пристану да се штета плаћа подједнако, сем код штете нанете бомбардовањем. Ово се тумачи чињеницом да би Турска тиме признала своју кривицу у бомбардовању београдске вароши.

Канлишки споразум садржи дванаест чланова. Главни садржај тог споразума је: Соко и Ужице се руше а Турци излазе из Србије, изузимајући градове. Протокол је потписан 4. септембра 1862. године.

Закључке Конференције донео је у Београд 13. септембра татарин из Цариграда. Сутрадан је из Београда у Земун отпутовао српски изасланик Таса Белопољац са једним турским официром. Они су из Земуна, преко Срема, отпутовали у Шабац а затим у Соко, где је требало да осујете евентуалне сукобе Сокољана и Срба.

Канлишки споразум, преточен у царски ферман предат је у подне, 24. септембра 1862. године, књазу Михаилу из руку мухафиса београдске тврђаве Рашид-паше. Царски ферман је обнародован сутрадан, 25. септембра, у "Српским новинама" број 112.

О Соколу се говори у члану VI, који гласи:

Бл.(истатељна) Порта желећи држати у кнежевини Србији само неколико укрепљених тачака колико јој се чини вештаствено нужно за безбедност царства отоманског, одала је на позорљив испит овог предмета и налази задовољство, да објави конференцији даје њена намера, порушити још одмах сад међу градовима, који јој принадлеже, Соко и Ужице, који се неће моћи више никада подићи без узајамног сагласија између Бл. Порте и Правитељства српског. Она сматра одржавање градова Фетислама, Шапца и Смедерева као неопходно за општу одбранитељну систему Турске.

Сир Хенри А. Булвер (Енглеска)

Маркиз де Мутије (Француска)

Де Прокеш Остен (Аустрија)

А. Лебанов (Русија)

Г. Вертерн (Пруска)

Бела Корачиоло (Италија)

Ферману је додат текст закључака конференције, са потписима гарантујућих сила.

Књаз Михаило и српска Влада нису били задовољни Канлишким споразумом и Царским ферманом. Књаз је, поводом примања Царског фермана, издао проглас народу, у којем изражава незадовољство и каже, између осталог:

Неосетна беше Велика Порта за жртве српске, које падоше око Сокола и Ужица, за зла која патисте од својим муслиманских суседа под Београдом, Смедеревом, Фетисламом и Шапцем. Патње ваше превршише меру трпљења вашег, на праведан гнев ваш обустављах ја у својим сопственим прсима, јер се још надах на портину правду и очекивах њена одговора.

Србске новине са текстом Царског фермана

Одредбе Канлишког споразума Србији нису донеле ништа ново. Требало је да се Турци иселе из Србије по наредби Хатишерифа из 1830. године, који је прописао рок од једне године. Како ова селидба није извршена, други Хатишериф, из 1833, тај рок продужава на пет година, док је Турке у Београду оставио за стално. Останак Турака у Београду доводи се у везу са нагодбом српског Правитељства и руске дипломатије са Портом, да Србија добије у замену три окружија: гургусовачко, сврљишко и алексиначко.

Од оваквог споразума Србија је имала и друге штете и неповољности. Ово се, пре свега, односи на београдску тврђаву и срушену варош, Поред ове, спаљена је делимично и друга варош - Ужице. Државни дефицит, проузрокован овим штетама, покривен је ванредним прирезом од 400.000 дуката. У градове Фетислам, Београд, Смедерево и Шабац улази редовна турска војска - низами.

Напомене:

1. У листу "Видовдан", од 19. јануара 1863. године, објављена је краћа вест: "... да је пруски кнез овдашњем конзулу витезу Меронији доделио орден Црвеног орла III реда са лентом". Овај орден добио је због ангажовања у смиривању ситуације приликом бомбардовања Београда.

2. Конзул Васић је почетком 1862. отишао на нову дужност конзула - у Мостар. На његово место дошао је генерални конзул из Јаша - Гегл.

3. Ово је сведочио познати путописац, археолог, новинар и илустратор Феликс Каниц (1829-1904), који је, непосредно после бомбардовања Београда, 18. јуна 1862, стигао из Пеште у Земун.

4. Интересантно је било писање "Србског дневника", 6. августа, који је коментарисао ову вест: "... Кажу да је неки дан стигла Турцима у граду бурунтија из Цариграда да престану изазивање, јер сва је прилика, да ће се размирица мирно окончати, да ће Турци остати у Београду, а у награду што Ашир-иаша лубардаше Београд, да ће падишах Србима уступити Сокол и Ужице, те ће тако Срби моћи бити задовољни, а Турци ће од селе пити кахву и пушити тутун у Београду по старом авдесу.

11. Хронологија зулума и насиља Сокољана извршених уочи исељавања 1862. године

Врхунац дивљања Сокољана био је у 1862. години. О разним крађама, тучњавама и убиствима читамо из ондашње штампе. На основу тога, написана је ова хронологија насиља Сокољана над околним српским становништвом. Хронологија обухвата догађаје од јануара до септембра 1862.

У јануару, спусте се Сокољани у једно српско село. После пљачке ухвате и поведу једну девојку. На њено запомагање, дотрчи њен момак, који је био добар стрелац. За њега се говорило да његових седам куршума, један за другим, туку у исто место. После пушкарања са разбојницима, успе да поврати девојку а у томе му помогну суседи и отерају Сокољане у сам Соко¹.

У ноћи 25/26. фебруара похаран је Недељко Јеринић из Љубовије. Опљачкани су му сир, кајмак, масло, двадесет пет ока суве сланине, десет ока масти, све у вредности од 1865 чаршијских гроша. Идући трагом лопова, среска власт дође до куће Меје Булатовића у селу Мали. Меја се успротивио ислеђивању српске власти и сачекао је соколског заптију, који је дошао нешто касније. Срески капетан је тражио да на увиђај дође лично соколски мудир, који је дошао тек на четврти позив. Увиђају је присуствовао и Мејин укућанин Ибро Мешић, који је пре тога виђен како сакрива неку торбу у шуми. Срески капетан нареди да се изврши претрес шуме и једној пећини нађу гуњ крџалинац раније похараног Петра Тешића из Оровице као и кошуље Недељка Јеринића. На испиту је признао да се код њега налазе и два чабра, сакривена у шупљој букви. Признао је да је са Мејом похарао Недељка и открио још двојицу лопова - Салка Шејића и Аљу Хоџића, док је за јатаке означио Хаџи-Ибрахимовића, кадију, и чланове меџлиса: Хасу Мешанагића, Меју Тањића и Салијагића. На поновном испиту Мејо све порекне, изјавивши да га је на првом испиту натерао да призна кривицу срески капетан, обећавши му награду од двадесет дуката.

Лопове, Салка Шејића и Аљу Хоџића, соколска власт преда паши на осуду. Међутим, они нису признали кривицу и буду ослобођени. Ибро Мешић, признавши кривицу, буде осуђен и упућен у Видин на издржавање робије. Срески капетан сумњао је и даље у лопове Салка Шејића и Аљу Хоџића; оде у Соко и затражи од мудира и меџлиса дозволу да се претресу њихове куће. Ови то одобре и при претресу нађу се украдене ствари и они буду притворени. У међувремену их јатаци ослободе и у зору, 16. априла, пођу из соколског атара, али у планини Јагодњи ударе на неке Србе који су ту вадили олово. На питање Срба шта траже овде, одговоре да траже одбеглог коња а затим их нападну. Ту су убили Арсена Петровића и теже повредили неког Јовичића², оба из Брштице. За убицама је организована потера, коју су предводила оба среска капетана, рађевски и азбуковачки, у сарадњи са окружним начелником. Потера стигне пред Соко, а пред потеру и власт изађе мудир и чланови меџлиса. Пратила их је гомила од две до три стотине Сокољана. Соколска власт обећа да ће ухватити разбојнике и затражи од српске власти да постави страже око соколског атара, да би била спречена разна тумарања околних сељака³.

Ноћу, 18/19. априла, удари на српску стражу у Велешу Ибро Мехмедовић, са Асаном и Спахом Налагићем. Развила се жива борба али последица није било. Следеће ноћи, удари Мујо Сајовић са још два наоружана разбојника на српску стражу сакривену по стајама у Љубовији. Страже припуцају и убију Муја. Сутрадан, долете Сокољани да се бију са Србима, тражећи убице. Мудир успе да их умири и врати натраг у Соко. На захтев српских власти, паша је послао Али-бега да извиди и пронађе кривце за напад на Љубовију. Али-бег је само протерао неку служинчад ни криву ни дужну, док су прави лопови и убице били заштићени.

Ни у мају Сокољани нису мировали. Већ 4. маја догађа се ново разбојништво. Тада су Хасан Реџић, Мехмед Тичић и Омер Зукановић, са још педесет другова, сви из Постења, ударили на градину Ђоке Полића из Узовнице. Сву градину исеку, па чак униште и рало. Српска власт због ове штете позове мудира и пашиног изасланика Али Бега али се они нису одазвали.

Занимљива је изјава Али-бега у Пецкој, при повратку из Сокола, после добре части: "Турци око Сокола имају два лопова а Срби више од двеста".

У мају се у хајдуке одметнуо Суљо Мехмедовић, који је сељацима околних села учинио доста штете.

Кад су чули за догађаје у Београду, Сокољани су час изгледали невесели, а час весели, пуцајући по цео дан. Даноноћно су стражарили на граници свога атара, ометајући Србе у пољоприведним радовима.

У Босни је 20. јуна разглашено како је Београд опкољен и наложено је да се војска диже. Неки су Турци одмах дошли на Дрину да праве зулуме хришћанима. Затворили су скелу код Љубовије, тако да је престала свака трговина. Турски ђумруци примали су само дукате и цванцике, и то дукат за шездесет а цванцик за четири и по гроша. Турски новац није приман.

Ноћу 24/25. јуна, из Алуга пођу Алија Омерикић и Осман Алугић, те покраду подрум Мојсила Јовановића из Љубовије. Покрадене су ствари у вредности 906 гроша.

Мехмед Асановић, Ибро Мехмедовић и Осман Мејановић, из Постења, пређу 25. јуна границу соколског атара код Корачице воде Малагића, ту сретну Милана Полића из Узовнице, опале на њега плотун из пушака, али он успе да побегне. Истога дана, ноћу, муслимани Алужани покрадоше од Миле Соврића из Оровице ствари у вредности од 321 гроша.

Због свих ових штета и зулума нанетих Србима, лично је дошао да интервенише окружни начелник из Лознице. Позвао је соколског мудира и предложио му да се нађу у Грачаници и да о свему поразговарају. Музир је позив одбио речима: "Нећу, а начелник, ако има посла са мном, нека дође к мени".

Старе турске навике, затварања стоке у оборе, глобљење народа и штете, никако не престају. Ђорђу Маринковићу из Гуњака затворили коња у подрум и ту је угинуо. Човек је Турцима плаћао и оборију коју су хтели, али узалуд.

У јулу, Петрчани су похарали Ранка Перића из Царине. Однели су ствари у вредности двеста гроша.

Ибрахим Сулијагић из Сокола покосио је 6. августа ливаду Симе Живановића из Постења. Сима га у томе затекне и упита како сме да коси туђу ливаду. Ибрахим се на то наљути и почне псовати власт. Тада наиђе Пуша Миловановић из Постења и опомене Ибрахима, да није лепо што псује власт. Ибрахим се на то наљути и стане Пушу давити. У међувремену, Ибрахимов синовац, Суљага, извуче кубуру, њоме удари Пушу по глави и раскрвави га. Постењски муктар све је ово мирно посматрао смешкајући се. Ни у овом случају соколски мудир није хтео доћи на увиђај.

Крајем јула, заповедник Сокола наредио је Сокољанима да све стрно жито после жетве одмах оврху и у град снесу. Ово је наредио због тога што се бојао српских репресалија.

Почетком августа одметну се у шуму разбојници Салко Шејић и Аља Хоџић, са седморицом другова. Били су наумили да запале неко српско село и за то су вребали неку згодну прилику.

У ноћи 28/29. августа, Алија Грбљановић из Алуга, са још четворицом другова, украде од Јеротија Благојевића из Љубовије три кошнице са пчелама а следеће ноћи од Димитрија Павловића, такође из Љубовије, једну кошницу, овцу и овна. Следеће ноћи, Усо Мехмедовић, Адем Суљић и неки Мејанић, сви из Постења, украду од Ивана Ракића из Грачанице три овце и овна. Две ноћи касније, покушали су да га поново покраду али је препад осујетила српска стража, која их је приметила и припуцала.

Ноћу 5/6. септембра, муслимани Постењци, њих петорица на броју, украду 35 оваца Николе Грбића, а од Николе Дамјановића из Постења једног вола.

Српска стража успела је да од њих отме овце али су вола, уз помоћ соколских стражара, разбојници отерали.

У ноћи, 13. септембра, муслимани Алужани, покрали су Марију, удову Петра Милановића из Љубовије. Од ње су украли девет оваца, од Игњата Митровића три кошнице, шест оваца и једног овна а од Ђурђа Пантића четири овце. Ноћу, 15/16. септембра, муслимани Постењци украли су кобилу Радована Томића из Постења. Радован је кренуо трагом кобиле и нађе је у Соколу. Затражи кобилу натраг; соколски мудир био је рад да је врати али се успротивио Салко Заимовић. Тај Салко је годину дана раније прешао у Босну и тамо негде је био мудир, па се поново вратио и почео красти. Он је био глава свим соколским лупежима. У истој ноћи, Сокољани украдоше Срећку Филиповићу из Гуњака једног овна, којег су одмах одрали. У томе их затекне српска стража и припуца. Одбијени од тора Срећка Филиповића, лопови оду у Царину и нападну на кућу царинског пароха Јакова Поповића. Развије се борба и поп Јаков, са својом чељади, успе да их одбије.

Следеће ноћи Сокољани ухвате у лану овна који је припадао Кузману Матићу. На блејање, дотрчи Кузманова жена и стане да се отима с лоповима око овна. Борбу је чула српска стража и притекла у помоћ, а одбијени Сокољани опет оду у Царину и украду овна од Марка Глигорића.

Црној хроници недела Сокољана треба додати и пушкарања преко Дрине. Тако су 24. септембра из Босне на више места пуцали на Србе али без последица.

Напомене:

1. М. С. Ђуричић каже да је књаз Михаило искористио овај случај да би проблем Сокола изнео пред гарантне силе. Наводно је султан одмах послао у Соко Азис-бега да то све извиди и да буде диздар Сокола.

2. У листу "Србобран" од недеље, 24. априла 1862, каже се да је повређени Србин Марко Манојловић рањен сабљом. После убиства Арсена и рањавања Марка, убице су опљачкале неког Ристу у Лознику (?), Срез азбуковачки и однели му седамдесет три дуката у злату, четрнаест талира, на женским ђерданима педесет осам талира, у једној торби две оке цванцига и рубљи, у женским аљинама 23 дуката. Дочувши да су похару извршили Сокољани, Риста оде у Соко и тамо нађе женске аљине. Причају људи да су налазили код Турака сланине и ћупове масти и много сувог меса. Многи се Срби жале да не могу свињче око Сокола да подгоје јер Турци све похватају и поједу.

3. Сокољани су, тобоже, организовали потеру и истрагу. М. Милићевић је приликом посете Соколу видео групу Сокољана коњаника, који су наводно тражили Арсеновог убицу.

12. Исељавање Сокољана

Царски ферман о исељавању муслимана из градова није одмах извршен. Порта је одуговлачила са слањем упута своме комесару, Али-беју, у Београду. На интервенцију српске Владе, потписан је протокол о раду мешовите српско-турске комисије. Протокол су потписали у Београду: Али-беј, са турске и Илија Гарашанин, министар иностраних послова, са српске стране.

У Протоколу је назначено да се прво исели и поруши град Ужице а потом Соко. Комисија је кренула 24. септембра 1862. године из Београда, са осам кола, а у Ужице стигла сутрадан у 15 часова. У комисији су били: са српске стране, Гаврило Јеремић, члан Државног савета, Алекса Пачић, терџоман у Министарству иностраних послова, потпуковник Жабара, кнежев ађутант и командант вароши, геометар и други, а са турске стране, поред Али-беја, још геометар Неџин-беј и више официра инжињераца.

Муслимани Ужичани сељени су из Ужица, преко Бајине Баште, у Босну. Последњи муслиман пресељен је крајем септембра. Још у току селидбе рушен је турски део вароши.

После завршеног посла у Ужицу, комисија је 3. октобра, преко Ваљева и Крупња, кренула у Соко, где је стигла 5. октобра, радосно дочекана од околног српског становништва.

Још за време боравка комисије у Ужицу, портин комесар Али-беј послао је у Соко двојицу одличника, Ахмед-бега и Абдул-ефендију, да увере Сокољане да им султан жели добро и да их приволи на мирно исељење из Сокола.

О дочеку емисара у Соколу читамо из тадашње штампе:

... Сокољани дочекаше ова два човека скупљени сви у граду. Најпре опалише два топа а после са засуканим рукавима лате се ножева, те се тако одазваше гласницима мира. Ахмет-бег и Абдул-ефендија једва се спасише од раздражених фанатика утекавши мудиру у конак. Али Сокољани појуре за њима, обију врата на меџлису, и тако узму обојицу у своју средину. Дивља руља повлачише сиромаха Ахмет-бега по чаршији па га ругајући му се и злостављајући га питаше је ли Влах или је Турчин. Па кад не поможе сва његова молба и преклињање, онда га ови дивљаци свуку нага, и већ се зачу више гласова иштући смрт његову. Ахмет их замоли да му допусте да бар узме авдес, али му рекоше може и без авдеса умрети. На послетку одвукоше га испребијаног у град и оставише га ту да преноћи. На срећу изађе неким пријатељима за руком те га ту ноћ украдоше заједно са Абдулом те их предадоше српској власти у заштиту.

Али-беј, дознавши за пропалу мисију Ахмед-бега и Абдул-ефендије, посла поново другу делегацију да би убедио Сокољане да напусте Соко. И ова делегација се одмах врати необављеног посла. Комисију известише: "Да Сокољани неће ни да чују за цара а камоли за неке чиновнике његове. Захтевају да сам султан лично дође у Соко и да им каже пошто их је продао Власима".

Дописник "Видовдана" из Подриња пише 8. октобра да у Соколу постоје две стране у односу на сеобу. Прва хоће да се потчини ономе што је одлучила Конференција и друга, која неће нипошто да напусти Соко. Ова друга страна је преовладала и са исуканим јатаганима сатерала неколицину противника у град. Почеше се спремати за пружање отпора, уздајући се у помоћ Сакара и Зворника, који су били надалеко чувени као гнезда лоповима и разбојницима и са којима је Соко био у свези преко стена по планини Јагодњи.

У међувремену су Сокољани послали трочлану депутацију у Београд, код паше, да им он да одговор да ли да се селе у Босну. Паша им рече да се морају подврћи одлуци Конференције и Царског фермана да се иселе из Србије. Ова делегација вратила се у ноћи 8/9. октобра и известила Сокољане шта им је паша одговорио и да се морају иселити. Ујутро, пусте телала по чаршији да објави да свако понесе цареву пушку, да је преда и да се може одмах селити. Неки од Сокољана пођу да се селе, али их у томе спречи руља на чијем су челу били Суљ-ага, Салко Зајимовић и Мухамед Сулијагић, коловође странке која је била против сеобе. Они, са својим истомишљеницима, исуканим јатаганима сатераше у град оне који се са њима нису слагали и ставише их у град под стражу. У ноћи је из Сокола побегао главни коловођа Салко Зајимовић са породицом.

У међувремену, Сокољанима је стигла, трећа по реду, делегација на челу са Салиман-агом из Сребренице. Успели су да убеде девет фамилија да се тог дана иселе. Делегација је иначе говорила да ће пасти у немилост код цара, који се тако милосрдно и здушно брине о њима. После тога, петнаестак најтврдокорнијих Сокољана побоја се немилости цареве и преко ноћи побеже у Босну. Сутрадан, 12. октобра, опалише два топа¹, којима обзнанише свету да су спремни да се иселе. Најзад је кренула сеоба!

О току сеобе нешто више се зна из штампе. Тако, дописник "Видовдана" пише 15. октобра да већ има три дана како се Сокољани селе преко Дрине:

Соко: читање царског наређења о напуштању града

Остало их је још дост, а већина се забавља продајом имања и свога мала. Сокољане исељавају власти уз помоћ народа и неколико стотина коља. Јуче је (14. октобар) испраћен један транспорт од 60 фамилија, већином кадуна а с њима су били и две хоџе познате по својој притворности и лагања у записима које даваше болесницима и тако од њих новац измамише. Ове хоце по имену Мула Мујо и Тепеделин, чим стадоше јеменијом на босанску земљу падоше доле на ћилиме и узеше авдес, иа рекоше:

"Валах и билах, зло је! Кад пусти цар и свих седам краљева да нас Милошевић отера 12 сахати од нашег Сокола, ето га сутра да нас тера 17 конака до у шам ".

У извештају од 20. октобра читамо:

Селење Сокољана иде своме крају. Женскиње и сва чељад пребачена су у Босну. Остало је још неколико фамилија. Турци неће за собом да оставе ни цреп од суда из којег је јео. Хиљаду коња преносе им непрестано ствари, жељно пабирче трулу дрвенарију, дрвене кашике и судове, па шта више ни једну бундеву неће да оставе у њиви. Они мисле да тиме чине пакост а не знају какав трошак чине своме цару. По уредби плаћа се за коњски товар пет гроша, а у товару не сме бити више од 40 ока терета.

После преноса тикава и бундева, почела се преносити храна и џебана. Добављено је шест стотина коња из Округа ужичког и толико из Ваљевског округа. Из Сокола је 21. октобра пренето четири стотине пушака, које су Турци пре ослобођења покупили у народу. Многи од стараца познали су своје оружје, које су плачући изљубили. Забележен је и пренос већег броја пијука којима су Сокољани копали шанчеве око града и у њему.

Сокољани су сељени у Босну. Транспорти су се кретали путем низ реку Грачаницу до њеног ушћа у Дрину а затим су скелом пребацивани у Босну. Сваки транспорт пратио је војни одред, који је био одговоран за сигурност живота и имовине Сокољана.

Упоредо са сеобом Сокољана, селили су се и муслимани из околних села. Почетком новембра исељен је и последњи Сокољанин².

Драматичан је био долазак у Соко две Енглескиње, мис Ангелине Ирби и мис Георгине Макензи. Он се стигле у Соко 5. октобра 1862. године, баш у време драматичних збивања око сеобе. Неповерљиви према свакоме, па и према овим женама, Сокољани хтедоше да се физички обрачунају са њима. О том догађају читамо у листу "Видовдан", од 11. октобра.

Аделина Паулина Кирби	Георгина Мјур Макензи

Још нешто ћу да вам јавим о Сокољанима. 5. ов. м. пропутоваше овуда две госпође енглеске. Оне пођоше да походе и град Соко, али Сокољани на мах истрчаше код топова готови да учине чудан шенлук. Од најмање ствари хајдуци ови зазиру. Једва им доказа мудир ко су и шта су ове госпође, и тако стаде на пут њиховом злом умишљају. Ове су госпође од наше стране примљене са сваким одличјем и спроведене су за даље путовање, које мисле предузевши по Босни.

Европску јавност о овом нечувеном догађају обавестио је лист "Вандерер", од 20. октобра 1862. Ова вест од дописника листа из Београда гласи:

Оне две Енглескиње, које путују сада по Турској хтедоше видети и Сокол, али Турци скочише на градске топове и већ хтедоше дигнути руке до небеса. Једва их мудир одбрани. Срби свуда дочекују обе госпе са највећом готовошћу. Оне ће сада ићи у Босну.

Из Сокола Енглескиње су пребачене у Сребреницу, где су наставиле даље путовање по Босни. Осим Босне, пропутовале су током 1862. и 1863. године, Црну Гору, Космет и Македонију³.

Напомене:

1. Топови са Сокола су касније, 1863. године, одвучени, делом у Јајце а делом у Бијељину, у тек ископане шанчеве.

2. Ф. Каниц упорно ставља 1867. годину као годину коначног исељавања Сокољана из Србије.

3. Србски дневник број 207, од 29. октобра 1863, јавља: Из Београда јављају да се обе оне познате енглеске госпође мис Макензи и мис Ирби тамо баве и да ће. зимовати у престоници српској. Прошле су унакрст сву Србију. Црну Гору. Албанију и један део Бугарске. Оне намеравају да напишу књигу о свему томе.

Соко - поглед на горњи град са западне стране

13. Рушење Сокола

Шеста тачка Споразума у Канлиџи одређивала је рушење тврђава Соко и Ужице. Соко је рушен при крају сеобе Сокољана, октобра месеца. Још у току сеобе Сокољана, 19. октобра, стигли су турски инжињерци да минирају утврду. О превозу експлозива и обезбеђењу транспорта бринуо се срески старешина из Крупња, Петар Радојловић. Рушењу су присуствовали: са турске стране пуковник Махмуд Али-бег, комесар Али-беј и више официра, док је гарантне силе представљао енглески мајор Гордон. После два дана рада на бушењу рупа и подметању мина, 21. октобра 1862. године срушена је главна и највиша соколска кула - симбол турске власти у овом крају.

О овом драматичном догађају један очевидац је оставио следећу забелешку:

Кад је почивши г. Радојловић, капетан Рађевине, са царским изаслаником приспео граду Соколу, на вису Рожњу, доминирајућој тачци поменутог града, чекала је капетана сила света. Десетак кметова и преко педесет градских и волујских возова кренуло је одмах према Соколу, а остала светина посматрала је догађај са поменутог места. Док је изасланик читао ферман Турцима, дотле је срески старешина издао усмени налог својим потчињенима, а ови са возарима - кулучарима ставише се на службу Турцима за превоз пртљага и чељади бесплатно до М. Зворника. Само су остала троја товарна кола покривена, са десетак развијених људи, људи средњих година, а одважног лика код капетана, да, на дати миг испуне и остатак његове наредбе!

Након дужег чекања, потоварена кола, сневесељени јашаху Турци на својим коњима и, док се возови лагано пољем кретаху, дотле дођоше кметови и јавише старешинама да је и последњи Турчин из града исељен. Тада су се кренула натоварена троја кола са заоставшом групом под град, сав товар унели с кола, па се ова празна вратила, а људи још подуже застали у унутрашњости градској. Већ Турци беху зашли за "Грачанички теснац" а десеторица се Срба на "Чукар" вис подаљи изнад Сокола склонили а страшан тресак из града проламаше ваздушне стихије по свој градској околини. Сви, и Турци и возари стадоше као скамењени, а царски изасланик, који, са својом оружаном пратњом беше далеко измакао путем ка Крупњу, веле: у мал ' с коња није пао! На очиглед Турака, лагумирани град је експлодирао и, дотле чврсте градске заштите, створила се је огромна рушевина под гомилом камења. Кад су исељавајући Турци видели пропаст града, уздахнули су, тужно завртели главама и тихо прозборили: "Бива, и да нас падишах врати у Соко, - неимамо се нашта вратити амо".

Рушењу Сокола присуствовао је Стојан Обрадовић, државни чиновник. Све је то одмах описао и одштампао у листу "Световид"'.

У литератури стоји тврдња да је Соко два пута рушен. Милева Алимпић, супруга генерала Ранка Алимпића, пише да је њен муж, уз присуство војних комесара гарантних сила, рушио Соко по други пут почетком 1863. године. Недостају историјски извори који би то потврдили.

Војни комесари гарантних сила образовали су мешовиту војну комисију, сходно одредбама II и V тачке Канлишког споразума. Комисија је имала задатак да разграничи београдску тврђаву од вароши, утврди стање срушених тврђава Сокола и Ужица и регулацију режима реке Дрине. Рок за извођење ових радњи био је четири месеца.

Војну комисију представљали су: испред Порте Ахмет Али-беј; Русије генерал Тедебел, ађутант великог кнеза Николе Николајевића; Италију је заступао инжињеријски капетан кавалер Александар де Шабано; Енглеска је делегирала мајора Гордона; Пруску мајора Струберга; Аустрију је представљао мајор Хофингер а Француску гроф Д'Андел. Србију је заступао пуковник Лешјанин.

Комисија је започела посао 4. фебруара 1863. године седницом, а од 6, фебруара мерењима земљишта на Калемегдану. Седнице су често биле прекидане због разних несугласица међу комесарима. Према писању "Србског дневника" од 5/17. фебруара, италијански комесар признаје немоћ комисије у решењу задатог проблема и предлаже да се београдска тврђава једноставно сруши. Руски комесар подржао је овај предлог а њима су се касније придружили пруски и француски комесари. Против овог мишљења били су аустријски и енглески комесари, који су и иначе били у свему по страни и увек радили против српске ствари.

На крају је превагнуло мишљење да приликом разграничења не треба рушити много кућа. Српски комесар Лишјанин пристао је на ово решење, док је турски комесар Ахмет Али-беј био против.

Посао на раздвајању тврђаве од вароши завршен је крајем априла. О томе извештава "Србски дневник" (13. април 1863):

Војна европска комисија довршила је свој рад. Један примерак завршеног документа са картом биће послат у Цариград, а такође сваки комесар послати свој примерак својој влади.

Из Београда су комесари отпутовали у Мали Зворник, да би преселили заостале Сокољане и Ужичане у Босну. Ови муслимани противили су се исељавању и напуштању Србије. Они су стално крали и чинили зађевице са околним српским становништвом.

Комисија се још бавила мерењима и инспекцијом Дрине. По завршетку посла, урађена је карта реке Дрине, са распоредом караула, пикета, прелаза и скела са српске и турске стране. Војним комесарима придодат је у вршењу инспекције, од стране српске власти, генерал Ранко Алимпић. Осим тога што је био координатор комесарима, имао је и специјалан задатак - да на путу по Србији прати руског комесара, генерала Тедебела. У Подриње су допутовали средином маја 1863. године. Из Шапца су кренули у Лозницу, па затим преко Малог Зворника, Сакара, Црвених стијена стигли до Крупња а затим продужили до Сокола. Њихово путовање добило је драматичан ток, о чему извештава "Србски дневник" 8. јуна 1863:

Неки дан дошао је у Зворник руски ђенерал Тедебел са једним српским чиновником. Он је намеравао да прође кроз Мали Зворник и Сакар до Сокола и Ужица али му Малозворничани не дадоше пролаз хтедоше га убити. Кад за ово сазна зворнички мудир изађе лично у мали Зворник и изађе пред генерала и спровео га лично. Путем су на више места лоповске и мучке чете биле посакриване да их сусретну и побију, само су ради мудира прошли добро.

Крајем маја, војна комисија је предала Порти завршни документ, који је она у потпуности одобрила. Средином јуна, војни комесари, сем руског, напустили су Београд и отпутовали у своје земље.

Осим рушења у тврђави - кула и градских платна - рушене су у вароши јавне зграде, меџлис, конак, хан, џамије и куће грађана. Рушења су била до темеља, грађевински материјал однело је околно, српско становништво.

Напомене:

1. На жалост, није сачуван овај број "Световида" ни у једној установи Београда, Новог Сада и Беча.

// Епархија Шабачко-Ваљевска / Манастир Соко //
[ Актуелно | Историјат | Устројство | Владика | Светиње | Духовност | Историјска библиотека]
[ Промена писма | Мапа | Претрага | Контакт ]