Dubravka Knežević

Delovi pogovora knjige "Slovenski Orfej i druge drame" Zorana Stefanovića, Beograd, 1995.

[...] Ono što Stefanovića izdvaja kao samosvojnog autora, što je zaloga njegove autentičnosti, a što je sasvim očigledno u ovim dramama, jeste njegova oporost, gorčina, ubojitost, direktna provokacija. Zaslugu za to ne nose njegove godine, već čini se nasleđe silovitosti barbarogenija, talog jedne istinske umetničke pobune karakteristične za ovo ovde parče Balkana. Ta kombinacija jednog srednjeevropskog promišljanja sveta i jednog silovitog, Micić bi rekao 'divljačkog', duha i zamaha, sad mračnog, sad bezobraznog, specifičnost je pisca Stefanovića. [...]

Diskurzivna dramaturška tehnika vidljiva je već na nivou sižea – Stefanović samo polazi od tradicionalnih mitova, preobraćajući ih u anti-mit ili bolje rečeno meta-mit, a ne od kauzalno-logičke priče koju treba ispričati. Takvo sižejno opredeljenje, nužno uslovljava i odgovarajuću strukturu njegovih celovečernjih drama, fragmentarno organizovanu dramsku celinu. Za sve ovde uvrštene Stefanovićeve drame važi nekoliko načela, više ili manje karakterističnih za svaku dramu pojedinačno.

Moglo bi se reći da upravo "Slovenski Orfej" definiše budući stil ovog pisca, način i vrstu diskursa, i ovde ćemo ga uslovno nazvati načelom poetsko-filosofskog angažmana. Činjenica je da su gotovo svi dramski autori iz naših krajeva, bilo posredno, bilo neposredno, koristili dramsku formu da bi se njome razračunavali sa realnošću. Pa tako i u poetsko-filosofskoj drami, s časnim izuzecima, imamo situaciju da drama predstavlja tek alegoriju na jednu zadatu političku temu. Kod Stefanovića realnost, pa i ona društveno-politička, postoji kao pre-dramska činjenica. Pisac na njoj vrši intervencije tako što joj pronalazi odgovarajuće mitske i arhetipske pandane kako bi omogućio sebi prostor da progovori sa stanovišta čiste filosofije, kako bi sumnjivoj tragici bezbožničkog XX veka pripravio prohodnost ka antičkoj tragediji. U "Orfeju" je ta veza čak direktno vidljiva.

Sledeće Stefanovićevo stvaralačko načelo je princip oksimorona kao stilske figure. [...]

Načelo igre. Čini se da je ovo načelo motorni princip Stefanovićeve dramaturgije, i da kao takvo zaslužuje malo zasebno poglavlje u ovom pogovoru. U prethodne dve drame poigravanje igrom vidljivo je još na strani zvanoj dramatis personae gde nam odmah biva objašnjeno kako se Orfej (rekli bismo umetnik) zapravo igra Apolona (rekli bismo svog učitelja, boga smrti i ratnika), tj. kako pisac kaže 'vođe-zloslutnika'. [...] Svi Stefanovićevi likovi stalno se pojavljuju kao ono što nisu i što bi hteli da budu, ili što bi mogli biti, i obrnuto, a što piscu upravo otvara mogućnost za raznovrsne kombinatoričke mogućnosti diskursa. [...]

Vreme koje dolazi biće dugotrajna kušnja za drame Zorana Stefanovića koje će jednog dana, nadajmo se, zaslužiti daleko veću, precizniju i metodološki organizovaniju stručnu analizu. U ovom ovde vremenu i na ovom ovde tlu, gde su drame poput "Slovenskog Orfeja" i "Vikenda sa Marijom Broz" retke ili ih uopšte nema, gde je broj njihovih ljubitelja i poštovalaca sramno mali, gde je svako talasanje, i ne samo na pozorišnoj sceni, unapred osuđeno na netoleranciju, pa se i mladi pisci priklanjaju liniji manjeg otpora, mnogo je značajnije upozoriti na njih kao na dragocen sociološki fenomen. Tako je i samo njihovo objavljivanje veliki prosvetiteljski korak za nas koji još uvek tabanamo po mraku.

[Dubravka Knežević - pisac, pozorišni kritičar i svojevremeno predavač na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Poslednjih godina živi negde u SAD.]

• Glavna strana • Slovenski Orfej - pozorišna drama • Slovenski Orfej - radio-drama•
• Hronologija • Recenzije • Bibliografija, teatrografija... • Dokumenti •
• O Orfeju u mitu i umetnosti • Linkovi • Projekat Rastko • Srpsko pozorište i drama•