Mesto na balkanskom Olimpu

"Slovenski Orfej" Zorana Stefanovića, na sceni Narodnog teatra "Anton Panov", režija Gorana Trenčovskog

"Slovenski Orfej" nije uzbudljiv samo zbog svoje atrakcije i egzotike scenskog ugođaja, već najpre zbog poruka koje gledaocima ruše iluziju da im je pošlo za rukom da pobegnu od pakla koji besomučno, duhovno i fizički, razara naše urbane predele. Naprotiv, čarolija predstave strumičkog Pozorišta uspeva da razdeviči čistotu pastorale, i da pravo iz Dojranskog jezera na svetio scene izvede drevne slovenske bogove čiji sukobi upravljaju neprestanim poremećajima na trusnom Balkanu.

Dramski tekst Zorana Stefanovića, ispitni rad na trećoj godini beogradskog FDU poseduje nekoliko vanrednih odlika. Dramaturški skrojena priča o slovenskom Orfeju koji pokušava da pronađe svoje mesto na balkanskom Olimpu, u sukobu između apolonskih vojnih legija i dionizijskih "vudu" taktika, može se čitati i kao brižljiva etnografska studija o slovenskoj religiji Veselina Čajkanovića, i kao politički esej o aktuelnom, tzv. novom poretku, ali i kao bilo koji američki naučnofantastični strip Frenka Milera.

Režiser Goran Trenčovski je, zato, imao ne mali zadatak da gledaocima prenese sadržinu čija visoka literarnost ima jake tragičke tonove, i ujedno, čija je ironična savremenost komična. Trenčovski je, u tom smislu, posebnu pažnju obratio farsičnim momentima u "Slovenskom Orfeju", razradivši ih u detalje koji su radovali gledaoce, poput onih u kojima se izvanredan Kiril Zdraveski, u ulozi Apolona, ponašao poput podetinjelog matorog perverznjaka, pa do prizora u kojem se Orfej Trajčeta Georgijeva gospodaru Hadu obraća u rep-ritmu. Takođe, zavidna fizička kondicija Vlada Jovanovskog u višestrukoj ulozi Hada (Dionisa) Zevsa, na granici orgijastičke neobuzdanosti i zastrašujuće sile, uspela je najbolje da ocrta nameru režisera — da načini efektan spoj komičnog i zastrašujućeg.

Kamernost čitave scene i efektno štura scenografija Marjana Peceva, sa samo jednim otvorom u čijoj se dubini vidi pejzaž jezera, vešto su dočarali zgusnutu stravičnost pojedinih prizora. Završna scena, u kojoj Apolon, prestrašen oživljenom Orfejevom glavom, počinje da se davi u vodama paklenog jezera, vrhunac je stravičnog, ali i umešan završetak čitave predstave. Za kolorit i egzotičan izgled božanskih bića, naročito su se pobrinuli kostimograf Blagoje Micevski i autor maski [Dragomir] Čeda Nikolić.

Uz upotrebu relativno opštih naznaka, i u širokim preokretima režiran, "Slovenski Orfej" strumičkog Pozorišta je uspeo da nam predoči barem dva velika saznanja. Jedno se tiče istine da se tradiciji, izgleda, najbolje pristupa kad se to čini sa lakoćom i bez predrasuda. Drugo se, pak, tiče zajedničkog fatuma svih nas na ovim trusnim prostorima, gde su bogovi, tvorci večne tragedije i komedije, igrom slučaja, danas življi nego ikad pre.

Petar Grujičić

• Glavna strana • Slovenski Orfej - pozorišna drama • Slovenski Orfej - radio-drama•
• Hronologija • Recenzije • Bibliografija, teatrografija... • Dokumenti •
• O Orfeju u mitu i umetnosti • Linkovi • Projekat Rastko • Srpsko pozorište i drama•