|
|
|
 |
Robert GrevsOrfejOdrednica br. 28 iz knjige Roberta Grejvsa "Grčki mitovi", Nolit, Beograd, 1991 (5. izdanje), str. 100-103, prevela Gordana Mitrinović-OmčikusOrfej, sin tračkog kralja Ojagra i Muse Kaliope, bio je najslavniji živi pesnik. Apolon mu je poklonio svoju liru, a Muse su ga naučile kako da svira na njoj, tako da nije samo očaravao divlje zveri, već se i drveće i stenje pokretalo s mesta na zvuke njegove lire. U Zoni u Trakiji i sada nekoliko hrastova na planini stoje u istom položaju u kome su se zatekli u trenutku kad je Orfej prestao da svira.[1] b) Pošto se vratio iz Egipta, Orfej se pridružio Argonautima i s njima otplovio u Kolhidu, a njegova muzika im je pomagala da prebrode mnoge teškoće na putu – a pri povratku oženio se Euridikom, koju neki zovu Agriopa, i nastanio se među divljim Kikonima u Trakiji.[2] c) Jednog dana, u blizini Tempe, u dolini reke Peneja, Euridika je susrela Aristaja, koji je pokušao da je siluje. Bežeći od njega, nagazila je na zmiju i umrla od njenog ujeda. Ali Orfej je hrabro sišao u Tartar nadajući se da će je vratiti u život. Pošao je prolazom koji je bio otvoren u Aorni u Tespotiji, i kad je stigao, on ne samo da je svojom žalostivnom muzikom zadivio vozača Harona, psa Kerbera i trojicu sudija mrtvima, već su privremeno obustavljena mučenja prokletih; do te mere je omekšao Hadovo svirepo srce da je dobio odobrenje da vrati Euridiku na gornji svet. Had je ipak postavio jedan uslov: da Orfej ne sme da se osvrne na Euridiku sve dok ne izađu na svetlost dana. Euridika je pošla za Orfejom kroz tamni prolaz, vođena zvucima njegove lire. Ali kad je izašao na svetlo dana, Orfej se osvrnuo da vidi da li ga Euridika još prati i tako je izgubio zauvek.[3] d) Kad je Dionis upao u Trakiju, Orfej je odbio da mu ukaže poštovanje. Umesto toga, on je Tračane učio drugim svetim misterijama i propovedao ljudima, koji su ga pobožno slušali, da se okanu ritualnog ubijanja žrtvi. On se dizao svako jutro da pozdravi zoru na vrhu planine Pangaj, učeći da je Helije, koga je on nazivao Apolonom, najveći od svih bogova. Uvređen, Dionis u Makedoniji nahuška na njega svoje Majnade. Dok su čekale da im muževi uđu u Apolonov hram, gde je Orfej služio kao sveštenik, Majnade dohvatiše pobodeno oružje što je stajalo napolju, provališe unutra, poubijaše svoje muževe a Orfeju odrubiše noge i ruke. Glavu mu baciše u reku Herbo, ali je ona stalno pevajući plivala, čak do mora, i dospela do ostrva Lezba.[4] e) Muse su plačući pokupile njegove udove i pokopale ih kod Leibetre, u podnožju planine Olimpa, gde i sada slavuj peva umilnije nego igde na svetu. Majnade su pokušale da se očiste od greha zbog Orfejeve krvi u reci Helikon; ali rečni bog je zaronio pod zemlju i iščezao bez traga, pojavivši se na udaljenosti od nekih četiri milje, ovoga puta pod drugim imenom – Bafira. Tako je izbegao da bude saučesnik u ubistvu.[5] f) Rečeno je još i da je Orfej osuđivao zajedničku ljubav Majnada i propovedao homoseksualnu ljubav, te je time na ljutio Afroditu isto toliko koliko i Dionisa. Ipak Afroditini olimpijski drugovi nisu mogli da opravdaju Orfejevu smrt, a Dionis je sačuvao život Majnada samo time što ih je pretvorio u hrastove sa dubokim korenom u zemlji. Tračani koji su preživeli ovo klanje odlučili su da tetoviraju svoje žene u znak opomene protiv ubijanja sveštenika; ovaj se običaj zadržao do danas.[6] g) Što se tiče Orfejeve glave, nju je napala ljubomorna lemljanska zmija (koju je Apolon smesta pretvorio u kamen); a zatim je položena da počiva u pećini kod Antise, posvećenoj Dionisu. Tamo je ona proricala i danju i noću, sve dok Apolon, našavši da su njegova proročišta u Delfima, Grineju i Klaru opustela, nije došao, stao iznad glave, i povikao: »Prestani da se mešaš u moj posao; dosta je što sam trpeo tebe i tvoje pevanje!« Posle ovoga glava je zaćutala.[7] Orfejeva lira je takođe dospela na Lezb i postavljena je u Apolonov hram; na Apolonovo zalaganje, kao i na zauzimanje Musa, najzad je postavljena na nebo u sazvežđe Lire.[8] h) Neki opet sasvim drukčije pričaju o tome kako je Orfej umro; oni kažu da ga je Zeus ubio gromom zato što je odavao božanske tajne. On je doista ustanovio misterije Apolona u Trakiji; Hekate u Ajgini; i Podzemne Demetre u Sparti.[9] • [1] Pindar: Pitijske ode IV, 176, sa sholijastom; Ajshil: Agamemnon 1629–30; Euripid: Bakhantkinje 561-4; Apolonije sa Roda: I, 28–31;[2] Diodor sa Sicilije: IV, 25; Higin: Fabula 184; Atenaj: XIII. 7;[3] Higin: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija: IX, 30, 3; Euripid: Alkestida 357, sa sholijastom;[4] Aristofan: Žabe 1032; Ovidije: Metamorfoze XI, 1–85; Konon: Naracije 45;[5] Ajshil: Basaride, navodi ga Eratosten: Catasterismoi 24; Pausanija: IX, 30, 3–4;[6] Ovidije: loc. cit.; Konon: loc. cit.; Plutarh: O sporosti božanske osvete 12;[7] Lukijan: Protiv neobrazovanih II; Filostrat: Heroika V, 704; Život Apolonija iz Tijane IV, 14;[8] Lukijan: loc. cit.; Eratosten: Catasterismoi 24; Higin: Pesnička astronomija 11, 7;[9] Pausanija: IX, 30, 3; II, 30, 2; III, 14, 5.• 1. Odsečena Orfejeva glava koja peva podseća na obezglavljenog boga Brana, iz doba kulta jovinog drveta, koji u Mabinogionu umiljato peva na steni kod Haleka, u severnom Velsu; to može biti skaska o pogrebnoj svirali napravljenoj od jovinog drveta. Ime Orfej, ako dolazi od Ophruoeis, »na obali reke«, treba da bude naziv za Branovog grčkog parnjaka Foroneja (vidi 57, 1), ili Krona, a zna se da je jova rasla pored obale Peneja i drugih reka. Ime Orfejevog oca Ojagar (»od divlje oskoruše«) upućuje na isti kult, jer oskoruša (na francuskom = alisier) i jova (na španskom = aliso) nose ime prehelenskih rečnih boginja Halije ili Alije ili Elide, kraljice Jelisejskih polja, kuda su posle smrti otišli Orfej, Kron i Foronej. Aorna je Averna, stara italska varijanta keltskog Avalona (»Ostrvo jabukovog drveta« – vidi 31, 2). 2. Diodor sa Sicilije kaže da je Orfej upotrebljavao staru azbuku sa trinaest suglasnika; a legenda da je očaravao drveće i divlje zveri izgleda da se odnosi na vezu sa sezonskim drvećem i životinjama simbolima (vidi 52, 3; 132, 3 i 5). Kao sveti kralj bio je pogođen gromom – što znači ubijen dvogubom sekirom – u hrastovoj šumi, o letnjoj dugodnevici, a potom su ga Majnade bikovog kulta raščerečile, kao Zagreja (vidi 30, a), ili kao Aktajona kulta jelena (vidi 22, i); Majnade, u stvari, predstavljaju Muse. U klasičnoj Grčkoj tetoviranje je bilo poznato samo u Trakiji, a na vaznom slikarstvu koje prikazuje Orfejevu smrt, na podlaktici Majnada istetoviran je mali jelen. Ovaj Orfej nije došao u sukob sa Dionisovim kultom; on je, u stvari, bio Dionis; svirao je na prostačkoj svirali od jovinog drveta, a ne na liri. Proklej piše (u Komentaru na Platonovu Politiku: str. 398): Pošto je Orfej igrao glavnu ulogu u Dionisovim obredima, kažu da je podelio sudbinu samoga boga, a Apolodor (I, 3, 2) smatra da je on ustanovio Dionisove misterije. 3. Neobično obožavanje sunca kao oca svih stvari izgleda da je poteklo iz severne Ajgeje, od odbeglog sveštenstva jednobožačkog Akhenatona iz 14. veka pre nove ere, i uticalo na lokalne kultove; odatle je utvrđeno da je Orfej pohodio Egipat. Potvrde da je ova vera postojala mogu se naći kod Sofokla (Fragmenti 523 i 1017), u kojima se sunce pominje kao »najstariji plamen drag tračkim konjanicima«, i kao »gospodar bogova, i otac svih stvari«. Izgleda da su se ovom kultu silom oduprli konzervativniji Tračani, suzbijajući ga u korenu u nekim krajevima. Kasniji orfički sveštenici, koji su nosili egipatske odežde, zvali su poluboga bika, čije su živo meso jeli, – »Dionis«, a imenom Apolon označavali su besmrtno sunce, razlikujući tako Dionisa, boga čula, od Apolona, boga intelekta, Ovo objašnjava zašto su Orfejevu glavu postavili u Dionisovo svetilište, a liru u Apolonovo. Tvrdi se da su i glava i lira doplovile do ostrva Lezba, koje je bilo glavno središte sviranja na liri; Terpander, najraniji muzičar za koga zna istorija, bio je rodom iz Antise. Zmijin napad na Orfejevu glavu predstavlja ili protest jednog ranijeg heroja proročišta u Antisi protiv uljeza Orfeja, ili protest Apolona Pitijskog, što Filostrat beleži mnogo neposrednije. 4. Euridikina smrt od zmijskog ujeda kao i Orfejev neuspeh da je vrati na svetlost dana, javljaju se samo u kasnijem mitu. Izgleda da se ovo izvodi sa slika na kojima se pokazuje kako Orfeja dočekuju u Tartaru, gde je njegova muzika toliko očarala Hekatu, zmijoliku boginju, ili Agriopu (»svirepa lica«) da je dala naročite povlastice svim duhovima koji su bili posvećeni u orfičke misterije; mit je takođe mogao poteći i sa drugih slika koje pokazuju Dionisa, čiji je sveštenik bio Orfej, kako silazi u Tartar u potrazi za svojom majkom Selenom (vidi 27, k). Nije Euridika umrla od ujeda zmije, već su tako umirale žrtve njoj podnošene (vidi 33, 1). 5. Mesec jovinog drveta je četvrti mesec svetog poretka drveća i prethodi mesecu vrbe, koji se dovodi u vezu sa vodenom magijom boginje Helike (»vrba« – vidi 44, 1); vrbe su dale ime i reci Helikon, koja krivuda oko Parnasa i posvećena je Musama – planinskoj Trojnoj Boginji nadahnuća. Zato se na zidnim slikama u Delfima (Pausanija: X, 30, 3) Orfej prikazuje naslonjen na vrbino drvo, dodirujući njene grane. Grčki kult jovinog drveta bio je potisnut vrlo rano, ali tragovi ostaju i u klasičnoj literaturi: jova okružuje ostrvo smrti veštice – boginje Kirke (Homer: Odiseja v. 64 i 239) – Kirka je takođe imala i vrbin gaj na groblju u Kolhidi (Apolonije sa Roda: III, 200 – vidi 152, b), a prema Vergiliju, u jovino šipražje bile su preobražene Faetontove sestre (vidi 42, 3). 6. Ovo ne znači da su Orfeju glavu odsekli samo simbolički, u smislu sasecanja grana i grančica jovinog drveta. Sveti kralj je obavezno stradao na taj način što bi ga raščerečili, a verovatno je da su sličan običaj održavali i Tračani. Kad bi se muškarci vratili iz uspešnog lova, ibanske žene bi upotrebljavale lovne trofeje kao sredstvo za bajanje radi plodnosti pirinčanih polja. Smatra se da glava ubijenog ima moć da oplakuje svoju sudbinu i da odgovara na pitanja, pa bi je zbog toga nežno držale u krilima, dok je najzad ne bi smestile u proročanski ćivot, kako bi odatle davala savete u presudnim trenucima; na isti način su i glave Euristeja, Brana i Adana čuvale gradove od najezde neprijatelja (vidi 146, 2).
• Glavna strana • Slovenski
Orfej - pozorišna drama • Slovenski
Orfej - radio-drama• |