Младена Прелић

Срби у селу Ловри у Мађарској током XX века

Садржај

Предговор.

Увод

Теоријско-методолошки оквири истраживања

ПРВИ ДЕО

ИСТОРИЈСКИ И ДРУШТВЕНИ КОНТЕКСТ ПРОБЛЕМА

- Миграције Срба у Подунавље и настајање енклаве у околини Будимпеште

- Неке специфичности културе Срба у Угарској

- Процеси формирања мађарске нације и однос према Србима (1790-1918)

- Енклава Срба у околини Будимпеште

на прелазу из XIX-ог у XX век

- Срби у Мађарској од 1918. године до данас

- Концепција етничког идентитета Срба у Мађарској

- Карактеристике руралне културе у Мађарској у XX-ом веку

ДРУГИ ДЕО

Хроника Ловре у XX-ом веку

ТРЕЋИ ДЕО

ЕТНИЧКА СВЕСТ ЛОВРАНА

- Ставови о етничком идентитету

- Историјско памћење

Реализација симбола етничког идентитета

- Матерњи језик

- Лична имена

- Верска пракса

- Музика и игра

КОМЕНТАР

ЗАКЉУЧАК

БИБЛИОГРАФИЈА

ПРИЛОЗИ

- Топоними ловранског атара

- Терминологија сродства

- Лична имена Срба у Ловри

- Надимци Срба у Ловри

- Неке фреквентне речи локалног ловранског говора везане за свакодневни живот у селу

- Неке речи из локалног ловранског говора, везане за традиционални живот и начин привређивања

Summary

Хроника Ловре у XX-ом веку

Административни положај, окружење и изглед насеља

Село Ловра (Lоrеv) налази се на острву Чепел (Csepel sziget), на Дунаву, педесет четири километра јужно од Будимпеште. Административно, сеоска општина (Lоrеv kоsеg) припада округу Српског Ковина (Rаckevei jаrаs) и Пештанској жупанији (Pest megye). Чепелско острво се протеже од Будимпеште до Дунаујвароша (Dunaujvаros), и то је највеће острво у Мађарској. У Средњем веку оно је било део угарског краљевског поседа (мираз мађарских краљица) и служило је за лов и забаву. После периода турске власти (1526–1688), од 1689. до 1737. године било је у поседу Еугена Савојског, затим је више пута променило власника, да би од 1780. поново дошло у руке владарске породице /K.Galgоczy, 1877: 2-3/. У претходном делу већ је речено да је прво документовано насељавање Срба на територији данашње Мађарске везано управо за Чепел у XV-ом веку. После Велике сеобе 1690. године српска популација на острву је још увећана; наводно је Срба тада било не само у Ловри, Чипу (Szigetcsеp) и Српском Ковину (Rаckeve), већ и у Бечици (Szigetbecse) /ибид. : 33; S.Borovszky, 1990:134/, Сигетсентмартону (Szigetszentmаrton), Сигетсентмиклошу (Szigetszentmiklоs), Чепелу (Csepel) /S.Borovszky, 1990: 49, 135-136/. Од XVIII века забележено је и присуство Немаца на острву - на пример у Бечици (Szigetbecse) 1711. године, у Сигетујфалу (Szigetujfalu) и Сигетсентмартону 1720. године /ибид. :33, 135-136/. Етничка слика острва у XX-ом веку може се видети на основу следеће табеле:

Етничка структура округа Српски Ковин /Rаckevei Jаrаs/

- на основу матерњег језика /Извор: Државни пописи становништва/

Осим у Ловри, српског живља данас има и у Чипу. Осамдесетих година у овом селу је живело двеста четити особе српске националне припадности. Они имају црквену општину и двојезично обданиште, као и матерњи језик као изборни предмет у основној школи /Клупски живот, бр. 8, 1984: 7-8/. Данас их већ има мање од двеста, а у селу је основан и Српски клуб. Немаца има у значајнијем броју у Бечици, Сигетујфалу и Чипу, а у Тукуљи живи преко хиљаду Хрвата, који имају фолклорну групу и клуб, двојезично обданиште, а од 1984/85. и четири разреда основне школе на матерњем језику /Клупски живот, бр. 8, 1984: 27-28/.

Структура становника на основу вероисповести може се пратити у пописима становника до 1941. године - после II светског рата ови подаци се не пописују.

Верска структура округа Српски Ковин /Rаckevei Jаrаs/

Осим Ловре, на острву је данас још девет насеља (Szigetszentmiklos, Szigethalom, Tokol, Szigetcsep, Szigetszentmarton, Szigetujfalu, Rackeve, Szigetbecse, Makad). Насеље Чепел, на северу острва, индустријализовано је почетком века и прикључено Будимпешти, после I светског рата^[16]. Ловра, која спада мања села у Пештанској жупанији, је најмања од њих. Највећи је Српски Ковин /Rackeve, који је и административни центар округа, под који, осим Чепелског острва потпада још осам насеља на левој обали Дунава.

Када су се Срби населили у Ковину у петнаестом веку, претходно насеље је наводно било опустело. Они су обновили и прилагодили православном обреду постојећу цркву, претходно подигнуту у готским стилу /Д. Давидов, 1990:343/. Постоје размимоилажења у мишљењу када је тачно ова црква подигнута и када је обновљена. У сваком случају, то је данас најстарија православна црква у Мађарској.

Место је било погодније за трговину него за пољопривреду и захваљујући трговачким повластицама и праву на вашаре које су његови становници добили, у XV-ом веку је цветало. Имало је чак седам пијаца (једна од њих звала се рацка = српска) /K.Galgoczy, 1877:5/. Ту је такође била и јака шајкашка посада /Д. Давидов, 1990:374/. , После турских освајања, место је почело да пропада. Велике групе становника (Срби, Мађари, Талијани- који су дошли као трговци) су се иселиле, а Турци су запалили град /K.Galgоczy, 1877:5-6/. Срби су се иселили у Ђур и Коморан, на северу /Д. Давидов, 1990:374/. За време великог рата град је поново страдао, а становништво је 1689. погодила и епидемија колере. Године 1737. извори бележе да је то мала општина. Док је раније имала многе улице, пијаце и тргове, сад има само једну улицу и тек понеку већу зграду. Само једна особа бави се трговином (и то неуспешно), а остало становништво је земљорадничко. Једина импозантна грађевина је дворац Еугена Савојског подигнут почетком осамнаестог века (постоји и данас). Већину становника у то време представљају Мађари-протестанти, Немци-католици и Срби-православци /K.Galgоczy, 1877:6-7/. Број Срба већ у то време почиње веома да опада - после укидања ковинског манастира 1777^[17]. године и до XX века они се скоро сасвим асимилују^[18] /Д. Давидов, 1990:374/. Током XIX века, насеље полако расте и 1872. поново добија статус велике општине. Становништво је тада већином земљорадничко, али има и сто педесет занатлија различитих профила /K.Galgоczy, 1877: 15/.

Током XX века место се и даље развија и данас има општину, суд, пошту, банку, аутобуску станицу, станицу приградске железнице, пристаниште, четири основне школе, гимназију и музичку школу, хотел, робну кућу, дом здравља, дом културе, библиотеку, дом омладине, летњу позорницу, биоскоп и музеј. Православна, протестантска и католичка црква као и дворац Еугена Савојског спадају у споменике културе. У Ковину нема никакве значајније индустрије, али насеље је још почетком века спојено са Будимпештом приградском железницом, као и сва друга насеља на острву, осим Ловре, Бечице и Макада. Острво је са обалом спојено са пет мостова и три скеле. У изградњи је и кружни пут око Будимпеште који прелази преко северног дела острва.

Ловра је удаљена од Српског Ковина седам километара. Сеоски атар (1717 катастралних јутара) на северу се граничи са атаром Српског Ковина, на истоку са Бечицом, на југу са Макадом, а западна страна излази на Велики Дунав (десни речни рукавац). Ово насеље помиње се први пут 1276. године /M. Hajdu 1982:208/, али се ништа не зна о његовим становницима. Име села је према мишљењу филолога мађарског порекла и представља србизирану варијанту мађарског назива Лорев (мађ. lо- коњ, rеv - скела = коњска скела). Село је, дакле, добило назив према скели која се ту налазила /L.Kiss, 1983, II: 47/, и која се у историјском изворима први пут помиње 1240. године /М. Hajdu, 1983:208/. Ово тумачење етимологије имена познато је и данашњим становницима села, а за друга не знају.

О прошлости села не може се говорити са великом поузданошћу, с обзиром на недостатак података.

Кратак опис изгледа села с почетка овог века може се наћи у писму тадашњег ловранског свештеника Василија Хужвика упућеног Тихомиру Остојићу, 1905. године:

"Ловра је чисто српско село у срезу Пештанско - долњем са 656 душа и 138 домова, лежи крај великог Дунава на југозападу чепељског острва.

Село имаде четири сокака, који су доста несређени, куће су малене, у којима и споља и изнутра примерна чистоћа влада. Кућа нити једна није ограђена, имаде две /2/ собе, предњу и стражњу, у среди је кујна, у којој понајвише и пребивају /у Ловри кујну називају кућом/. Стаје за марву и остале потребе спојене су са кућом" /Д. Давидов, 1992:237-238/.

Постоји такође кратак опис села из 1923. године, и овај је из пера једног од српских свештеника у Мађарској - Светозара Ластића - забележен приликом посете Ловри за време црквене славе - "бучуре":

"... Кренули смо се мало у шетњу по селу које се састојало из три упоредна неких 500 м дугачка сокака. Куће мало подигнуте на насип од земље, некоје под трском. Авлије разграђене, тако да је свако могао ићи тамо, амо - уздуж и попреко. Прођосмо кроз главни, први сокак, и дођосмо до цркве и старе школе, где је омладина вежбала са изигравањем једног позоришног комада који ће приказивати други дан славе" /С. Ластић, s. a., s. p/.

До Ловре се данас може стићи асфалтним путем из Српског Ковина који води кроз винограде и њиве сеоског атара. На улазу у село је двојезична табла (сви јавни натписи у селу су двојезични), са леве стране на малом узвишењу је сеоско гробље^[19]. На десној страни је данас невелика задружна шума и пашњак (Слатина). На ту страну се одваја пут за скелу до Адоња (Adony) који води преко насипа подигнутог још почетком века (1902. године) ради регулације тока Дунава. Поред скеле је мали бифе, а недалеко одатле, на пољани иза које је ловранска шума Адица је капела грофа Зичија^[20] и фудбалско игралиште.

На улазу у село рачвају се две улице - ловрански "сокаци" - Велики или Први (Улица Алексе Дундића) и Мали или Други (Улица Ђерђа Доже). Паралелан с њима је Трећи сокак (Улица Лајоша Кошута), а сва три пресеца Четврти, Преки сокак (улица Арсенија Чарнојевића). Ловра припада типу ушорених села, а куће грађене до шездесетих година су тзв "дугачке", "парасничке" куће, са просторијама и помоћним зградама у низу, што је типично за панонска села.^[21] Неке од ових кућа имају трем са стубовима ("конг", нем.gang), али још чешће имају само надстрешницу и обавезно два прозора која гледају на улицу. Куће грађене од шездесетих година више немају просторије за становање распоређене по дужини једна за другом, али се трагови традиционалне архитектуре примећују (помоћне зграде су и даље у низу, два прозора гледају на улицу). Последњих десетак година зидају се у селу модерне куће на спрат (што се сматра симболом престижа), које изгледом потпуно раскидају са традиционалним градитељством (данас их има петнаест). Свака српска кућа има на спољном зиду на видном месту окачен ивањски венац.

Улице су без дрвореда, асфалтиране су седамдесетих година. Многе куће и дворишта су све до шездесетих година биле неограђене или су имале само ниске и ретке дрвене тарабе, а данас ниске гвоздене ограде. Ово се у селу сматра ловранском специфичношћу (мада није) и знаком поштења - у селу није било лопова, па није било потреба да се куће ограђују. Сва дворишта су према улици лепо уређена, већина домаћица негује цвеће. Неколико дворишта уређено је за одмор и игру деце (неговани травњаци, клупе и љуљашке), али већина још увек има функцију у домаћој економији, па су у доњем делу свињци и кокошињци, а у другом делу повртњаци који су остали у приватном власништву и после опште колективизације земље. , На крају Првог сокака је сеоски крст ("крст на сред села"), свештеникова кућа и црква. Село све до данас има само православну цркву, и по томе га његови житељи сматрају јединственим у Мађарској.^[22]

Село такође има школу,^[23] сеоски савет, пошту, аутобуску станицу, амбуланту која ради једном недељно од 1972 године, дом културе, библиотеку, две продавнице прехрамбене робе и кафану. Све ове институције налазе се неправилно распоређене у Првом и Другом сокаку, у зградама које се не разликују битно од кућа за становање, тако да у простору села нема препознатљивог центра (црква је готово у самом крају насеља, према насипу и шуми; чак се ни њен торањ не истиче сувише). На крају Улице Арсенија Чарнојевића налазе се зграде сеоске земљорадничке задруге Подунавка. Улица се наставља у сеоски пут преко њива до три километра удаљеног, Ловри најближег села Макад, у самом јужном шпицу Чепелског острва. Недалеко од задруге у сеоском атару је дрвени крст ("крст у пољу") до којег је до шездесетих година на Марковдан (8. маја) ишла литија да би се посветиле сеоске њиве.

Пут до Српског Ковина асфалтиран је 1946. године, приградска аутобуска линија уведена је 1948. године. Струја је у село уведена 1949, од када постоји и пошта, као филијала поште у Српском Ковину. Исте године уведен је и први телефон, али до данас осим јавне говорнице и телефона у задрузи и "сеоској кући", у селу постоје још само два приватна претплатника.

Водовод је уведен и спроведен до сваке куће 1972. године новцем ловранске земљорадничке задруге.

Ипак, село ни до данас нема добре везе са Будимпештом - да би се стигло до ње приградским превозом потребно је око два сата, а веза постоји само четири пута дневно.

Оно што је упадљива карактеристика овог села за сваког посетиоца је малобројност људи који се, без обзира на доба дана или године могу срести на ловранским "сокацима". Нешто живље је у летњим поподневима када се комшије међусобно посећују, или, обично млађи људи са децом, одлазе у шетњу на обалу Дунава, а мале групе деце играју се у понеком дворишту, или за празнике, када веће групе мештана одлазе у цркву. У зимском периоду пролазници су изузетно ретки и већ са првим мраком готово је немогуће видети некога на улици. Ово је последица малобројности и депопулације становника Ловре, као и великог броја старачких домаћинстава, о чему ће даље бити више речи.

Демографски подаци

Српско становништво Ловре сигурно је из времена Велике сеобе, а може се претпоставити и да је старије, с обзиром на близину Српског Ковина и старост насељавања Срба на Чепелу. Међутим, за сада је то само претпоставка.

На читавом Чепелском острву се може евидентирати велики број топонима јужнословенског порекла /М. Hajdu, 1982. /, што сведочи о присуству нашег становништва у овим крајевима, које је оставило трагове све до данас. Називи делова земљишта у Ловранском атару уписани су и у званичне данашње катастарске књиге у српској варијанти (видети Прилоге, Топоними ловранског атара).

Осим времена досељавања Срба, тешко је и одговорити на питање о њиховом пореклу, с обзиром да докумената нема. Неки филолози указују на могућност, на основу карактеристика говора, да становништво садржи и једну источнохерцеговачку компоненту, али се не може поуздано тврдити да ли је та струја ишла директно из Херцеговине, или преко Западне Србије. Ова компонента била је према том мишљењу превладана досељеницима србијанског порекла /П. Ивић, 1966: 200/. Евентуални показатељ порекла би могла да буду презимена, али питање је да ли је то поуздано, јер није сигурно да ли су то породична имена донесена из старог краја или су формирана по досељавању.

Што се породичних презимена тиче, вреди напоменути да црквене матице показују у том погледу велику стабилност, и већ се у најстаријим црквеним матицама, од 1788. године појављују презимена која у Ловри постоје до XX-ог века.^[24]

Такође, у вези са могућностима утврђивања порекла становника Ловре, отежавајућа околност је што се међу садашњим житељима Ловре изгубило историјско сећање на досељавање. И најстарији житељи села не знају ништа о свом породичном пореклу - од српских свештеника су увек слушали да су сви Срби у околини Будимпеште дошли са Чарнојевићем са Косова, па би тај утицај свештеника могао бити узрок зашто су се губила породична предања о пореклу која би била ближа стварним збивањима. Извођење порекла становника српских села и породица од Чарнојевићеве сеобе сматрало се за ствар престижа код Срба северно од Саве и Дунава /С. Ћирковић, 1990: 9/. Од када крајем XVIII-ог века почињу да се редовно воде црквене књиге, не могу се установити нова досељавања - врло је мало нових презимена, а губи се један број породица.^[25] Међутим, могу се евидентирати локалне миграције, и појединачна досељавања породица из околине.^[26]

Судећи по пописима становника, Ловра је била мало насеље - према у пописима обављеним 1715. и 1720. године, Ловра има 21, односно 22 куће /И. Јакшић, 1968:100, 119-120/.

Попис који је Хабсбуршка монархија обавила 1828. године^[27] је најпотпунији (условно речено, јер не пописује чланове домаћинства млађе од 18 нити старије од 60 година). У Ловри је тада пописано је 80 домаћинстава, а имена њихових чланова су очигледно српска. На основу пописа се такође може закључити да су једна трећина сигурно неподељене (задружне) породице, једна трећина су инокосне, а за једну трећину није могуће тврдити каква им је структура.

Године 1851. Е. Фењеш наводи да Ловра има 530 становника /E.Fenyes, 1851:38/, а евиденција Српске православне цркве у другој половини XIX-ог века бележи:

1878. - 600 душа, бр. парова 141, кућа 118 /С. Болманац, 1878: 37/

1896. - 585. , м. 293, ж. 292, домова 130 /Г. Марјановић, 1896: 78 - 79/

1900. - 618. , ж. 298, м. 332, кућа 139, бр. парова 178 /Д. Руварац, 1900: 126/.

На основу црквених матица рођених, венчаних и умрлих може се видети и колики је био наталитет (I), нупциалитет (II) и морталитет (III) у Ловри од 1780. до 1900. године:

На основу изабраних година (свака десета), не може се закључити да је било неких значајнијих промена броја становника Ловре у периоду 1780 - 1890. године.

Према евиденцији Српске православне цркве у XX-ом веку, 1905. године бележи се у Ловри 672 становника, од тога 650 Срба; од 147 домова, српских је било 144 - /Косовац, М. , 1905: 495/. У већ поменутом писму свештеника Хужвика, стање се 1905. године описује овако:

"Странаца у Ловри имаде 5, осталих 651 су православни Срби, овамо сам убројао и 22 Бугарина, који имају своје баште у околини Пеште али одавде су ожењени, овде стално пребивају, говоре добро српски и славе крсно име као и ми.

(...)

Народ бројно не опада, али се и са напретком похвалити не можемо, у год. 1895. било је 622 душе, а до данас је тај број порастао на 651" /Д. Давидов, 1992: 238/.

Већ тада је дакле било приметно да број становника не показује значајан пораст, а током двадесетог века супротна тенденција - опадање броја становника - постала је толико изразита да је седамдесет пет година касније, према државном попису становника 1980. године, житеља села скоро двоструко мање - 348, од тога је 236 за свој матерњи језик означило српски. Године 1992. Срба има само 202.

Кретање броја становника у другој половини XIX века, затим његово опадање у Ловри током овог века, као и упоредне податке за суседна села (Макад, Бечица, Чип, Српски Ковин), даје следећа табела /извор: Држави пописи становника/:

Број становника

Да би се употпунила слика кретања броја становника (Срба) у Ловри, могу се погледати и подаци о наталитету (I), нупциалитету (II) и морталитету (III), као и просечној дужини живота пунолетних особа (IV) у Ловри од 1900. до 1990. године (узети су релевантни подаци за сваку другу годину; извор: црквене матице):

На основу ове две табеле - упадљив је процес депопулације српског становништва. Узрока овог процеса има више. Промена структуре породице довела је до пада наталитета (мањи број деце у породици после рата), али још више су томе допринеле миграције - пре свега оптирање 1924. године за Краљевину СХС, али и послератна миграција село - град.

Већ је спомињано да је после успостављања граница између Мађарске и Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, велики број припадника српског народа у Мађарској оптирао за матичну државу. Према сећању житеља села, агитација за ову сеобу вршила се из Београда, углавном преко Посланства Краљевине СХС и неких свештеника Српске православне цркве. Из Ловре се иселило око 150 становника, у највећем броју сиромашних породица, са мало земље, а много деце, дакле из економских разлога, мада се агитација наводно вршила због "српства", односно због указивања на опасност асимилације која је наводно претила Србима у Мађарској. Управо чињеница да су се селили млади људи са доста деце, иако на први поглед број становника није много опао, смањила је у перспективи могућност Ловрана да одрже и увећају своју популацију. Изгубљена млада генерација није више могла бити обновљена, а наталитет је од 1924. године редовно мањи од морталитета, са две-три године изузетка. Већ тада мали број Срба у Ловри и у Мађарској од тада се још више смањио и овај догађај је вероватно био пресудан у погледу могућности даљег физичког одржања српске мањине у овим крајевима. Међу Србима у Ловри, последице се данас веома добро осећају, и то пре свега у виду малобројности и врло неповољне старосне структуре становништва. Важно је приметити још неке последице сеобе - најпре, сви или готово сви Ловрани имају родбину у Југославији, углавном још увек у Молу (али неки су и у Новом Саду, Београду и др. ), са којима одржавају везе, а потом, од тог периода се у село насељавају Мађари у већем броју, и док број Срба опада, њихов број од тада стално расте.

Депопулација српског становништва у околини Будимпеште услед оптирања за Краљевину СХС после I светског рата

/извор: Б. Чобан, 1981:23/

Миграција са села у град, појачана после II светског рата, имала је, такође, удела у депопулацији Ловре.

До 1945. године, број особа које су отишле да живе изван села био је врло мали (7,8%), а узрок му је пре свега била удаја девојака у друга села где је још било српског становништва. После другог светског рата свака трећа пунолетна особа рођена у Ловри живи изван села (34,8%). И даље је број жена које су напустиле село већи него број мушкараца (жене - 61,3%, мушкарци - 38,7%). Од 34,8% одсељених, у друга села отишло је 15,7%, (ради се већином о приградским селима и запошљавању у индустрији), у Будимпешту и друге градове 12,9%, у Српски Ковин 2,2%, у Југославију 2,8%, у Аустрију и Немачку 1,1%. Иако и даље постоји мотив склапања брака изван села као узрок за одсељавање, почиње да преовлађује мотив запошљавања у граду, нарочито изражен педесетих година. По завршетку II светског рата, кад нова социјалистичка држава настоји на што бржој индустријализацији, водећи политику неповољну по село, од тадашњих нешто више од триста Срба - становника Ловре, више од 10% се одселило у град, пре свега у Будимпешту, с тим што је миграција била израженија 40-их и 50-их година него после тога. Пошто се и у овом случају радило о младој генерацији, последице су биле сличне као и претходне.

Процес асимилације која се може означити као природна током целог овог периода износи око 4% и односи се на оне Ловране који су, отишавши из села ступили углавном мешовите бракове и потпуно изгубили везу са етничком групом из које потичу.

Резултат ових процеса није само малобројност, него и врло лоша старосна структура села, што се види из следеће табеле, упоређено са суседним селом Макад (извор: пописи становника, домоводни протокол православне цркве у Ловри и лична истраживања на терену):

Старосна структура Ловре 1900 - 1990. /упоређење са Макадом

Током двадесетог века у Ловри су живеле (или још увек живе) следеће српске породице (уз презимена су наведене и крсне славе):, Аврамовић (св. Јован), Бечејић (св. Јован, св. Стеван, св. Димитрије), Богдан (св. Јован), Видак (св. Никола), Величков (св. Алимпије), Вукајловић (св. Лука), Драгојловић (св. Ђорђе), Дошић (св. Илија), Коларовић (?), Ковачевић (?) , Лукић (св. Јован), Мијатовић (св. Никола), Мојић (св. Никола), Малуш (св. Јован), Милованов (?), Марјановић (св. Димитрије), Николов (св. Ђорђе), Остојић (св. Јован), Павловић (Ђурђиц), Поповић (св. Јован), Радула (?), Радановић (св. Никола), Радашин (св. Аранђео), Радивој (св. Јован), Суботић (св. Ђорђе), Симић (св. Јован), Скорић (св. Јован), Станковић (Ђурђиц), Ћосић (св. Никола), Хранислав (св. Ђорђе), Шакрак (Ђурђиц), Шаин (св. Никола), Хајџан (св. Василије), Колонић (св. Ђорђе), Томић (св. Јован).

Интересантна је чињеница да данашње српско становништво села има и значајну бугарску компоненту.

Група Бугара који су се током периода од око педесет година асимиловала у Ловри путем домазетских бракова (од 1881. године, када сам евидентирала први, до 1922. године кад сам евидентирала последњи српско-бугарски брак - у XIX-ом веку их је склопљено 16, у двадесетом 22) била је део економске миграције из Бугарске по Средњој Европи од краја деветнаестог па све до средине XIX-ог века (стизали су и до Чешке, а у Мађарској је било сезонских миграната још и у годинама после II светског рата). Бавили су се повртарством, а у Мађарској су се насељавали већином око Будимпеште, где су биле велике баште, а и највећа пијаца. Ова миграција је била не само сталног него и сезонског карактера. Бугарски досељеници су већином живели на баштама на којима су радили, нису били толико бројни и имућни да би оснивали сопствена насеља. Осим тога мигранти су били већином мушкарци (било је и оних који су доводили и жене из Бугарске, али знатно мање од неожењених мушкараца). Ако су се одлучивали да остану у Мађарској, придруживали су се већ постојећем становништву, женећи се као домазети. Што се овога тиче, посебно су им била привлачна српска села у околини Будимпеште, с обзиром на исту веру и блискост језика. Тако се једна група Бугара асимиловала у Ловри, а и у Бати (Szаzhalombatta) - оближњем насељу на десној обали Дунава, где такође још има српског живља, их је било доста. , На основу црквених матица и сећања данашњих Ловрана евидентирала сам следеће бугарске породице које су живеле или још увек живе у Ловри у току овог века, и њихове крсне славе, које су обично узимали од женине породице:

Алексов/ић/ (св. Јован), Василијев (?), Генов (св. Јован), Гергев /Георговић/ (св. Ђорђе), Димитров/ић/ (св. Јован), Иванов (св. арх. Михајло), Јорданов (св. Јован), Лазаров (св. арх. Михајло), Митев-Савов (св. Јован), Нидеков /Недељковић (св. арх. Михајло), Петров (св. Јован), Рајко (?), Рашковић/ (св. Јован), Славев (св. Јован), Стеванов /Иванов (св. Јован), Танасов/ић/ (св. арх. Михајло, Теодосијев (св. Ђорђе), Христов (св. Јован), Хубев/Худов (св Стеван Дечански).

На основу црквених матица може се установити порекло ове групе Бугара - најчешће се наводе села Драганово, Куцина, Билиш, Трнова...

Почетком века у Ловри је живела само једна Мађарска породица. После 1924. године доселило их се још неколико, а број се значајније повећао од 1960. године. Данас у Ловри живи тридесет четири мађарске породице, и још увек се повремено досељавају нове. Због тога, као и због повољније старосне структуре, њихов број постепено расте.

Материјални аспекти живота

Занимања

Становници Ловре у XX-ом веку све до 1960. године (до потпуне колективизације земљишних поседа) су били земљорадници ("паори")^[31]. Осим "паора", у селу је, све до година после II светског рата било и неких неземљорадничких занимања (неколико приватника који су држали кафане - "мијане", "мијанџије", и продавнице - "дућане", "дућанџије" и неколико занатлија - берберин, касапин, ковач, кројач, чизмар, ципелар, столар, пиљар). Село је наравно имало и свештеника и учитеља, као и скелеџију. , Неке битније промене у структури занимања у селу примећују се тек од шездесетих година, од када црквена матица почиње да наводи све већи број службеничких и радничких занимања. Проценат пољопривредног становништва и промене у току овог века, за Ловру упоређену са околним селима даје следећа табела:

(Извор: Државни пописи становника за 1900. и 1980. годину)

Проценат пољопривредног становништва

(Чепел је, што је већ речено, припојен Будимпешти после I светског рата и за њега нема података)

Из ових података види се да је Ловра од свих ових села у највећем проценту још увек земљорадничка. Види се, такође, разлика између села која имају добру комуникацију са Будимпештом и оних која немају. Ови подаци се односе на становништво које живи од пољопривреде (дакле убројана су и издржавана лица), а истраживање на терену међу српском популацијом у Ловри, показује да је 1991. године у сеоској задрузи радило 54,5% запослених становника, а 45,5% су занатлије и службеници. Сви запослени у задрузи, ипак, нису земљорадници, већ има и службеника. Исте године, 73,8% запослених Срба ради у селу, а 26,2% изван села, у највећем броју у Српском Ковину. Што се тиче образовне структуре Ловрана, у данашњој пунолетној популацији стање је овакво:

Образовна структура 1991. године

С обзиром на степен образовања, постоје и разлике унутар генерација:

Степен образовања

Сеоска економија до 1960. године

Процеси индустријализације и модернизације у Мађарској почињу од половине XIX века, као последица револуције 1848. и ослобађања кметова, утицаја са Запада, и жеље Мађарске, као и других источноевропских земаља да се придруже развијеним земљама. Ови процеси имали су утицаја и на модернизацију пољопривредне производње, и мада нису дали у потпуности задовољавајуће резултате, феудални модели полако се разарају, а пољопривреда се дефинитивно орјентише према тржишту /J.Held,1979:141/.

Ловрански сељаци били су од 1862. године, када је спахијска земља на Чепелском острву подељена сељацима, што је била последица револуције 1848. године /J.Fegyo,1968: 57-84/ до 1960. године, када је у Мађарској извршена општа колективизација земљишних поседа, самостални поседници. Пошто сеоски атар није велики, убрајали су се у ред средње опорезованих. Величина земљишног поседа обично се кретала од 5 до 25 катастралних холти.^[32} Дешавало се да се наслеђивањем или женидбом и удајом створи и много већи посед, али он се већ у следећој генерацији деобом уситњавао. Посед изнад 14 холти сматрао се великим, а те породице добростојећим /"бољи газде"/, и таквих је у селу било неколико. Као "сироти" - сиромашни - су били сматрани они са поседом од 5 и мање катастралних холти, нарочито ако је породица имала доста деце. Сиромашне породице су се, међутим, већином одселиле 1924. године у Краљевину СХС. Просечна величина поседа од тада је износила око десет холти.

Због релативно малих поседа, непропорционално великих пореза који су самосталним сељацима били одређени и честих елементарних непогода које су их погађале, нарочито честих изливања Дунава, Ловрани и поред погодности које им је пружала близина пијаце нису били богати сељаци.

О привређивању ловранских сељака у XIX веку могу се пронаћи неки подаци у литератури. На пример, половином 19-ог века Е. Фењеш бележи да становници Ловре гаје највише коње, да је земља плодна и да на њој успевају нарочито поврће, пшеница и диње /E. Fenyes, 1851:38/. Голгоци (Galgоczy) 1877. бележи да је Ловра сиромашно село иако је народ вредан, а земља релативно плодна, јер су времена тешка за газдовање. Као производе ловранског атара наводи пшеницу, кукуруз, кромпир, а нарочито јечам. Сеју се и мувар и детелина (сточна храна). Сточарство је врло развијено (говедарство, коњарство, и у малој мери овчарство), а пашњак је првокласног квалитета. Због развијеног сточарства, и ђубрење је довољно и редовно. Винограда има мало, али воћарство цвета, а воћке су гајене без калемљења. Од баштенских производа, најчешће су диње. Ниже делове атара често плави Дунав /К. Galgоczy, 1877:35/.

У поменутом писму свештеника Хужвика из 1905. године, може се прочитати и ово:

"Наш ратар је миран, побожан, воле своју цркву и школу, разборит је, честит и поштен, високог је узраста и лепог соја, бави се земљорадњом и млекарством и од овога више користи има но од земљорадње јер млеко због близине престонице добро може да прода. Економно је на жалост у току последњих година наш ратар услед недаћа, које су га стизале врло посрнуо. Цело село је 1894. год. 30. авг. изгорело, поплаве, које са малог које са великог Дунава чиниле су нам до скора великога квара у усевима, но сад смо од овога обезбеђени долмом, која је пре две године око целог чепељског острва подигнута. Виногради, као главни извор доходка, пропали су нам од филоксере. Све ове непогоде учиниле су то, да се становништво задужити морало и тако га у напретку за 20 - 25 год. у натраг бацило". Д. Давидов, 1992: 238/.

Прилике између два рата биле су за сељаке врло тешке. У селу се и данас памти тежак живот, високи порези (38 златних круна по хектару за приватнике, а само 10 за поседе који су били у државном власништву), велике камате на зајмове које су морали да узимају, високе цене и хронични недостатак новца услед тога. Нешто боље су у том периоду живели само занатлије и трговци.^[33]

Порези и обавезе сељака били су несразмерно високи и после рата, четрдесетих и педесетих година, све док земља није дата у задруге 1960. од када стандард сељака постепено расте.

Све до опште колективизације земље, породица је била основна производна јединица на селу. И поред одређене орјентације према пијаци која датира и пре интензивније модернизације и индустријализације Мађарске^[34], Ловрани, као мали поседници, нису могли да буду јаки конкуренти на тржишту, па већина домаћинстава није била уско специјализована за пласман производа на пијацу, већ је припадала мешовитом економском типу, и у производњи пре свега водила рачуна о сопственим потребама (мада више није могло бити речи о потпуној самодовољности и независности сеоског домаћинства), а вишкове је износила на пијацу. Изузетак представља неколико баштованских (бугарских) породица, за које је баштованство и продаја на пијацама била искључива делатност. Осим тога изразита специјализација није постојала.^[35] Готово све породице бавиле су се земљорадњом, сточарством, баштованством, одгајањем живине, виноградарством. Начин привређивања сељака у Ловри према њиховом сопственом запажању, није ни у чему био специфичан у односу на друге етничке групе у околини.

Док је породица била производна јединица, послови су били подељени према полу и узрасту и сваки члан породице знао је своја задужења. Женски послови су били у првом реду кућни - кување и прерада намирница, прање, чишћење, ложење пећи, затим мужа крава и прерада млека, одгајање живине, рад у башти, прерада кудеље, израда одеће и других предмета од текстила, продаја оних производа који су били у женином делокругу на пијаци (најчешће млеко, сир, кајмак, живина), и одгајање деце. Мушки послови су били везани за рад на њиви (орање, копање, сетва... ) и око стоке, делимично у башти (сађење и копање кромпира), набавка дрва, трговина оним производима који су спадали у њихов делокруг, прерада грожђа, шљива, итд. Деца су најчешће имала задужења око живине (чување гусака, патака... ), девојчице да помажу мајци, а дечаци оцу и често су већ и са 10 - 12 година учествовала у најзначајнијим пољопривредним пословима. Нарочито је у периоду жетве било значајно да цела породица учествује у послу. У винограду су такође радили сви кад је потребно, а најчешће заједно муж и жена.

Земљорадња се све до оснивања задруга обављала на традиционалан начин, интензивно, и на тај начин обрађивана земља давала је отприлике једну тону жита по хектару (али род је варирао од године до године). У ловранском атару се сејала пшеница, кукуруз, јечам, раж, овас. Било је уобичајено да се на истој њиви усеви ротирају сваке године (после ражи кукуруз, после кукуруза пшеница) јер се сматрало да то доприноси бољем роду. Справе за обраду земље (плуг, дрљача, гургов/тањирача, бицигла - за заоравање кукуруза) биле су гвоздене и индустријски произведене.^[36] За вучу је употребљаван пар коња (уместо старије варијанте са воловском запрегом). Две или три породице имале су плугове са две главе у које су упрезале волове и ово се сматрало као брже и квалитетније орање. Њиве су се орале два-три пута годишње, "на разор", и после тога су се дрљале, бранале и ваљале. Ђубриво је било природно, све до године после рата, када су неке бољестојеће породице почеле да користе и вештачка. У јесен се сејала пшеница, раж и јесењи јечам. У пролеће се најпре сејао пролећњи јечам, затим кукуруз. Сејало се руком, а после II светског рата појавиле су се и сејалице које су вукли коњи. Жетва је била у јулу, и трајала је и по две недеље. Жњело се косом^[37] и то је био мушки посао: жене су ишле за жетеоцима са срповима и "руковедале" (сакупљале руковети). За њима је ишла још једна мушка особа која је везивала снопове (садевала петице у крст). Последњи, четрнаести сноп звао се "попов". Снопови су се превозили колима у двориште чији се задњи део користио као гувно, и ту су се садевали у "камаре" (стогове). Вршидба је обављана вршаћом машином још пре I светског рата (претходно се врло коњима)^[38]. Жито је одлагано у амбаре у коморама. Млело се у воденицама на Дунаву (према сећањима Ловрана било их је седам), а после I светског рата у Ковину је постојао и парни млин.

Кукуруз се брао у септембру, заједно са љуштиком. У старијој варијанти плели су их у венце и одлагали на таван, а током овог века појавиле су се горије - кошеви за кукуруз у двориштима домаћинства. Љуштили су га момци и девојке у моби. Крунио се већином руком, али су постојале и мале ручне машине за круњење.

Овас се сејао у пролеће а косио се у јуну и користио се као сточна храна.

Баштованство је у Ловри било врло развијено. Свако се њиме бавио, на мало или на велико. На велико су се бавиле углавном бугарске породице. Узгајале су се паприке, лук, целер, кромпир, келераба, карфиол, купус, парадајз, грашак, пасуљ... Рад у башти био је женски посао, за копање су се користиле различите мотике (каластир - мали, за лук, дугачка, шиљата мотика за паприку, "бугарска" мотика за копање канала за наводњавање, итд). Једино је сађење кромпира било мушки посао, "под плуг" или "под мотику", ако је семе било проклијало. Баште су се већином налазиле уз кућу.

Поврће се одлагало у коморе или на таване, а кромпир се обично држао у трапу - јами у земљи у дворишту домаћинства.

Сточарство је такође било развијено. Све ловранске породице узгајале су говеда, свиње, а посебно коње. Коњи су били неопходни у сваком домаћинству као животиње за вучу. Пошто су пашњаци на јужном делу Чепела били изузетно квалитетни, свака породица је узгајала и коње добрих раса за продају једном или два пута годишње на сточним вашарима у околини (Ковин, Адоњ, Лацхаз). Ловрански коњи су били чувени, као и коњи из околних села (Бечице, Маката). Узгајане су мађарске, али и енглеске тркачке и јахачке врсте. Добри, неговани коњи били су симбол престижа домаћина.

Стока и коњи напасани су од 1. маја до 1. новембра. Говеда су преко зиме храњена плевом, репом и мекињама, сечком, детелином и кукурузовином.

Коњи су свакодневно тимарени и преко зиме храњени у штали сеном, овсом, сечком, детелином, мухаром и кукурузовином.

Свиње (већином мађарске сорте - мангалица), су гајене за потребе домаћинства, али и за продају. Храњене су мекињама, кукурузом и јечмом. Клане су три пута годишње.

Због близине града, млекарство је током целог века представљало врло уносну делатност за готово сва ловранска домаћинства. Већина жена у Ловри носила је млеко, кајмак и сир у Будимпешту, једанпут или два пута седмично, у приватне продавнице које су то откупљивале и препродавале. Пред II светски рат отворена је откупна станица за млеко и у самом селу (постоји и данас). Између два рата неколико домаћинстава у селу је набавило сепараторе - машине за прераду млека.

Живину је такође гајила свака породица. Кокошке су гајене за потребе сопственог домаћинства, а јаја су продавана унутар села, ретко на пијацама. Посебно уносно за трговину је било гушчарство, јер су се гуске веома добро продавале на пештанској пијаци. Свако домаћинство их је гајило по 40-50 и од трговине је успевало да заради новац потребан за порез и за куповину свих неопходних ствари које само није успевало да произведе. Гуске су после жетве пуштане на стрњике, а затим су их ујесен четири недеље домаћице кљукале кукурузом и носиле на пештански Велики чарнок (највећа пијаца) где су наводно имале сталне муштерије, пошто су ловранске гуске биле познате по свом квалитету. Гуске су се черупале два пута годишње и перје је, такође, могло да се прода.

Виноградарство у Ловри није било много развијено, односно, готово свака породица је имала виноград, али су парцеле углавном биле мале, и сељаци су вино правили само за потребе свог домаћинства. Врсте које су се гајиле, такође, нису биле квалитетне, то су биле углавном полудивље врсте које су се рашириле после епидемије филоксере крајем XIX века (отела, нова, динке, числе, ранке, липолист, скадарка, итд). Виногради су се у зиму загртали, а у пролеће одгртали. Винова лоза се резала маказама, а окопавала жуљачом. Преко лета су је везивали ликом и љуштиком кукуруза; прскали су је плавим каменом. Грожђе се брало крајем септембра, у моби. Прерађивало се у домаћинствима (муљало се, остављало да проври, затим се "прешовало" неколико пута и изливало у бурад која су се остављала у подруме или у коморе за вино). Комина се остављала за ракију, која се пекла у Ковину, у ракиџиницама, које су биле специјализоване за тај посао.

Риболов у Дунаву није био тако широко распрострањен, али га је увек било и у Ловри се он сматра као стара српска традиција. Срби су, поштујући обичаје везане уз своју веру, користили рибу у исхрани за време постова. Риба се хватала кошаром, сушила се и користила нарочито за светог Николу, али и за друге постове.

Ловранска домаћинства су, такође, узгајала и прерађивала кудељу и од ње су израђивала углавном ужад, која су се користила за разне сврхе.

До тридесетих година овог века ловранске жене су ткале памучно платно на разбоју, од индустријски произведене памучне нити која се куповала.

Општа колективизација земљишних поседа и оснивање земљорадничке задруге 1960. године

Примарни задатак који су политичари на власти у послератној Мађарској себи поставили био је претварање аграрне капиталистичке земље у индустријску и социјалистичку. Основна замисао везана за трансформацију мађарског села била је потпуна колективизација земље у складу са марксистичком доктрином, и по угледу на Совјетски модел. Колективизација земље није изведена одједном, него у етапама, а први корак представљала је аграрна реформа 1945. године. Од 1949. се у Мађарској оснивају добровољне земљорадничке задруге, а од 1960. колективизација је обавезна.

У складу са овим, и у Ловри је 1951. године основана задруга "Источни сјај", у којој је чланство било добровољно и у коју је ушло тринаест породица. Убрзо затим основана је и задруга "Нови живот", али су обе ове задруге после неколико година пропале Задруга "Подунавка"/ "Dunamente"/, која је основана у децембру 1960. била је обавезна, имала је сто педесет једног члана (чланови су они који су дали земљу) и око сто двадесет запослених радника. Површина земљишта које је унето у задругу износила је 676 хектара. На земљи су се и после оснивања задруге гајиле исте културе као и до тада, пошто су Ловрани узели су бескаматни зајам од државе - што је у почетку за сељаке било врло неповољно, али их је учинило самосталним у односу на бирократизоване државне планове, па се на дуже стазе гледано, узимање кредита, исплатило. Они су сами одлучивали о свом пословању и често били међу три најбоље задруге у Пештанској жупанији, а два пута и у целој Мађарској. Од оснивања задруге отпочело се са механизацијом (трактори, жетелице и комбајни) и применама савремене аграрне технологије. Седамдесетих година основан је при задрузи један мањи погон за прераду фурнира.

На иницијативу самих Ловрана чија је земља у задрузи, ловранска задруга је данас, после промена које су доживеле и Мађарска и друге земље Источне Европе, у процесу трансформације у приватно предузеће са мешовитим власништвом, пошто је начелно 1990. године донет закон о реприватизацији земље у Мађарској.

Трговина

Почетком века робно-новчани односи дефинитивно продиру у мађарска села, па се ово односи и на Ловру. Мада све до година после II светског рата има и облика трампе - рецимо жито за занатске производе, или за помоћ у пољопривредним пословима, на пример у жетви, у XX-ом веку преовлађује размена сопствених производа за новац, а затим куповина онога што у домаћинству недостаје.

Трговало се и у самом селу, али још чешће изван њега, пре свега на ковинској пијаци.

Унутар села мештани су једни другима продавали јаја и поврће. Све до периода после II светског рата у Ловри су обично постојала два "дућана" у којима су сељаци куповали шећер, со, бибер, кафу, пиринач, брашно, цигаре и дуван. "Дућанџије" су се снабдевале робом преко трговачких путника из Пеште. Године 1947. ове продавнице су национализоване, и уместо њих је отворена једна државна. Данас, после реприватизације, поново у селу постоје две приватне продавнице прехрамбених производа.

Изван села, трговало се у суседним селима са занатлијама којих у Ловри није увек било (чизмарима, ковачима, столарима). Сталне продавнице су постојале у Ковину (у првој половини века - продавнице мешовите робе, месаре, пекаре, гвожђаре, продавнице грађевинског материјала, шеширџије, седлари, итд), и у њима су се Ловрани снабдевали. Ковински трговци до II светског рата су били већином Јевреји. После рата се Ковин даље развијао и у њему се и данас може купити роба најразличитијих врста, већином у државним продавницама.

Већ је речено да Ковин као трговачки центар постоји још од XV века, мада се његов значај током времена мењао. Године 1877. забележено је да се недељни вашари (пијаце) у месту одржавају сваке среде и суботе, са много света који долази из целе околине. Највише се продавало жито, животне намирнице, занатски производи из околних села /K.Galgоczy, 1877:15/.

Током овог века, недељни вашар (пијаца) такође се одржавао средом и суботом, а тако је и данас. До II светског рата био је смештен на Иштвановом тргу (Istvаn tеr), у центру насеља где су и католичка и протестантска црква. Посебан део био је одређен као житна пијаца, а одвојен, мањи део, за трговину свињама; поврће, сир, кајмак, јаја, продавани су дуж улице са обе стране. Није било тезги (осим за сир и кајмак) него се роба стављала на простирке на земљи. Продавци и купци су у највећем броју били Макађани, Ловрани и Бечичани, Ковинчани, Пережани и Чипљани. Већ је речено да није било искључиве специјализације ни између села ни између етничких група - понуда је била мање-више иста (са изузетком Бугара - баштована). Било је, такође, мало сталних продаваца, а иста особа се појављивала и као купац, али и као продавац. Постојала је, међутим, специјализација између полова - мушкарци су продавали жито, а жене поврће, јаја, сир, кајмак. Ловрани су своје производе довозили запрежним колима (за одлазак ван села користила су се "федер" кола, мало свечанија, очуванија и лепше офарбана, него она која су се користила за пољопривредне послове у атару села), али су многе жене долазиле и пешке, носећи џакове на леђима. За пијацу се није одевала свечана одећа, али се пазило на одевање ("чисто, лепо, новије рухо, што смо облачили само кад смо ишли негде"). Док су се људи одевали традиционално, одећа је указивала на етничку /локалну припадност ("Свако село се помало разликовало, а села прије нису била мешана"). Одећа жена разликовала се према силуети (Немице - "шире рухо, широке сукње", Мађарице - дуже сукње, позади врло набране), или по бојама (Мађарице - шарена одећа, више црвене боје, шарене мараме, црвене чизме, Српкиње - тамније боје, већином плава, црне мараме, црне чизме). Мушка одећа била је потпуно уједначена у целој околини, али свако село имало је специфичан шешир (Ловрани, Срби - црни, високи плишани шешири; Макађани, Мађари - ниски, равни; Бечичани - заобљени, итд). Тако се већ по изгледу знало ко којој групи припада. Језик комуникације између група је био мађарски, а унутар група матерњи.

После рата пијаца је премештена на обалу Дунава. Данас је подељена на два дела - половину држе сељаци (поврће, воће, семе, живина, цвеће), а у другој половини могу се купити одећа, обућа, сатови, ауто-делови, техничка роба, посуђе, књиге, козметика, апарати за домаћинство, касете, дечје играчке, кафа, детерџенти, чак и намештај. Другу половину држе углавном шверцери, домаћи или из околних бивших социјалистичких земаља (Пољаци, Украјинци, Румуни), а има чак и Корејанаца. За све њих је уврежен назив Пољаци, мада међу њима етнички Пољаци више не преовлађују. Од ловранских породица, само још три долазе још увек да продају поврће, остали су купци. Спољних разлика између припадника различитих група више нема, а језик комуникације је мађарски. Данас се дешава да продавци и купци, или продавци између себе разговарају, а да њихов етнички идентитет остане непознат.

Осим у Ковин, речено је већ да је током века једном или два пута недељно већина ловранских жена одлазила бродом или возом, ноћу у Будимпешту, носећи на леђима завежљаје ("путуње") са обично по три велике канте млека, сиром и кајмаком. Најчешће је више Ловранки ишло заједно, а пут је трајао и по три сата. Своје производе продавале су сталним продавцима прехрамбених производа, са којима су имале претходни договор. У јесен су на Великом чарноку продавале гуске сталним купцима (нарочито Јеврејима који су гушчије месе користили у ритуалној исхрани). После успешне продаје својих производа, било је уобичајено да обаве и неке куповине (ситни поклони за децу, деликатесни прехрамбени производи каквих није било у сеоском "дућану", обично уочи празника, или друге ствари потребне за домаћинство).

Према традицији, у Мађарској се државни вашари одржавају четири пута годишње (април. јул, септембар, децембар). И у Ковину се вашар одржавао одређених дана у овим месецима, и до година после II светског рата трајао је три дана (први дан - сточни вашар, следећа два - занатски производи). Данас се такође одржава, али само два пута годишње по један дан, као сточни вашар, знатно мањег обима него у прошлости. Занатски производи више се не продају, јер их је у међувремену потиснула масовна индустријска производња.

Ковински сточни вашар је био познат, па су на њега долазили и купци из разних крајева, не само из ближе околине. Ни Ловрани нису говеда и коње куповали и продавали само на ковинском вашару, него и у Адоњу, Лацхазу, Демшеду, чак и у Печују. Дан вашара сматран је као празник. Стоком су трговали искључиво мушкарци, ценкање је било обавезно, а онај ко оствари добру трговину обавезно је чашћавао познате и непознате људе испод циганских шатри где се пило вино и свирала музика.

Трговина има превасходно економску функцију, али пошто се овде ради о етнички мешовитој средини, па је трговина и начин да различите етничке групе долазе у додир, може се поставити питање и о евентуалном утицају економских функција на интеретничке и друге социјалне односе. Као што је на примеру босанских Муслимана показао В. Локвуд, ови утицаји су минимални /W.G.Lockvood, 1974:195-213/. Прво питање је да ли припадност етничкој групи условљава успостављање економских односа, а одговор је негативан. Свима заинтересованима (продавцима и купцима) основни циљ је био економска корист. При томе етничка припадност није играла никакву улогу, нити је омогућавала повластице приликом трговине. Исто је важило и за становнике истог села. Друго, приликом трговине се између присутних на пијаци или вашару некад успостављала спонтана комуникација која је обухватала и више информација од оних везаних за економију (свакодневни живот, прилике у појединим селима, актуелна збивања... ), али она није доводила до уједначавања ставова (није играла нормативну функцију), и чак иако је била дуготрајна (стални купци, стални прекупци... ), није имала ефекта ни на један други вид социјалног живота. У трајна пријатељства, узајамна посећивања и друге социјалне контакте изван пијаце могла су евентуално да прерасту само познанства унутар исте етничке групе, никад између различитих. Осим у економској сфери, пијаце и вашари су имали ефекте и као место сусрета и комуникације особа које се већ претходно познају, или сродника. Поједина истраживања вашара у Мађарској указују да су они у етнички хомогеним срединама доводили до уједначавања неких локалних и регионалних културних разлика /I.Balassa-Gy. Ortutay, 1984:118/. У етнички мешовитој средини, изван економске сфере, они нису деловали као механизми интеграције или уједначавања.

Промене у сфери економије и процес модернизације који је захватио село у току овог века, изазвале су промене и у другим сферама живота, а најупадљивија од њих је пораст стандарда живота сељака. Овде ће бити посматране промене у области становања, исхране и одевања у току XX века.

Становање

Типична кућа грађена у селу до шездесетих година имала је распоред: соба - кухиња - соба; комору и шталу у продужетку; свињац и кокошињац у дну дворишта. Биле су могуће и варијације (летња кухиња - у низу или посебна зграда у дворишту, посебна комора за вино - у низу или одвојена, једна или две сенице /шупе, за кола, и справе за орање, пљевњак - надстрешница за сточну храну, итд. Неке куће су имале подруме, али не све. Да ни типични модел соба - кухиња - соба није био и најучесталији, показује табела Структура станова према броју соба. Према попису становника, још 1941. године већина домаћинстава у Ловри имала је заправо само једну собу.

Куће су у највећем броју биле грађене од ћерпича и покривене обично до пола црепом (део за становање), а од пола сламом или трском (помоћне зграде). Биле су окречене у бело, са малим прозорима. Дуж куће је била извучена надстрешница, неке куће су имале и трем са дрвеним стубовима. Између два рата бољестојеће породице подизале су и куће са широким тремом и зиданим стубовима, а забати кућа, окренути према улици, били су кречени у две боје (црвено - жуто), некад са барокним орнаментима. Неки подаци о материјалима за градњу кућа могу се наћи у пописима становника:

Уколико је кућа имала две собе и кухињу, прва, "предња", "чиста" соба до улице била је нешто већа од друге, опремљена квалитетнијим и лепшим намештајем (дрвеним, лепо офарбаним, обично шареним) и користила се за примање гостију и спавање. У њој су била два кревета са високим ногарима, шлингованим уштирканим чаршавима, високим дуњама и чипканим прекривачима, орман, сто и канабе за седење, на зидовима су биле урамљене породичне фотографије, иконе и огледало обавезно украшено везеним пешкиром од танког тканог домаћег платна ("усновице") и босиљком, на прозорима уштиркане завесе од гренадина. Већина породица ипак је имала подове само од набијене земље, али у неким кућама подови су бар у овој соби били од дасака ("палов"). У кухињама ("кујнама") се кувало на ниским "шпорама", озиданим од цигала, са отвореним димњацима (старија варијанта, која се губи током века). Поред шпоре постојала је и озидана висока пећ за хлеб. У неким кућама се ова пећ налазила у соби, а ложила се из кухиње. Поред тога у кухињи је била и сталажа, "стелажија" за судове, изнад које је била полица са тањирима, "касла" (сандук, на коме се могло и седети), у углу канта са водом и лавор за прање руку и умивање. У другој, "малој", "стражњој" соби, која се користила за свакодневни живот и спавање, постојала је такође озидана "шпора" (за загревање, али некад се зими на њој и кувало), сто и столице, "шублон" са фијокама, два висока кревета са дуњама, али са постељином и прекривачима од једноставних материјала, и орман. На зидовима су биле фотографије, и сат. Куће су се осветљавале металним гасним лампама, које су висиле на зиду или на плафону. Претходно описани облик није био специфичан само за Србе. На сличан начин су своје куће градили и опремали и становници околних села. Наводно су Срби једино дуже задржали отворене димњаке у кухињама. До промена у начину становања долазило је током овог века (рецимо између два рата многе породице куповале су металне шпорете на дрва и угаљ), али интензивне промене почињу тек од шездесетих година. У селу се граде многе нове куће, а пошто сељаци више нису били самостални произвођачи - изглед домаћинства и организација простора нису више били подређени потребама домаће економије. Индустријски намештај потискује претходни, који су производиле занатлије из околних села, а домаћинства се опремају белом техником, телевизорима, итд.

Следеће табеле на основу пописа становника показују године градње кућа у Ловри 1960. и 1980. године, као и промене у структури станова према броју просторија од 1940 до 1980:

Година градње кућа

Структура станова према броју соба

Према истом извору 1940. године још увек је 91 кућа имала под од набијене земље. Године 1960. таквих кућа више нема. Те године струја је била уведена у 121 домаћинство (87,1%), али водом се још увек снабдевало са бунара (110 домаћинстава је имало сопствени бунар у дворишту), а купатило је постојало само у једној кући. Опремљеност домаћинстава 1980. године, као и структуру станова према величини показују следеће табеле:

Опремљеност домаћинстава 1980. године

Структура станова по величини (м²) 1980.

Исхрана

Према сећању Ловрана, "у старо доба била је већа сиротиња, па су и јела била једноставнија, парасничка". Исхрану је карактерисала велика употреба цереалија и кромпира, а мало меса (једанпут или два пута недељно). Јела су припремана са свињском машћу. Хлеб се месио у домаћинству од белог или полубелог брашна, са додатком ражи, све до шездесетих година овог века. У тешких периодима или сушним годинама, употреба кукурузног брашна у исхрани била је већа него иначе, а проја, као и црни хлеб сматрани су изразом немаштине. У исхрани је било заступљено и поврће, лети свеже, а зими из туршије.

Јело се три пута дневно - ујутру ("ручак"), у подне ("ужина") и кад се заврше дневни послови (вечера). Неке породице су имале и "мале ужине" између оброка. Ујутру се јео хлеб или земичке и сланина, погачице са чварцима, и сл. Пила се бела кафа, а одрасли мушкарци пили су по чашицу ракије (иначе се преко дана пило вино). За ужину су се припремале супе, гулаши, паприкаши, јела од купуса, пасуљ, кувано тесто са сиром, поврће. За вечеру - кајгана са куваним поврћем, печени кромпир са чварцима, каша (качамак), пупачке (попара), опаруша (запржен хлеб, најчешће са луком). За малу ужину - хлеб и сланина или хлеб и маст. Петком се обавезно кувао пасуљ, а недељни ручак био је бољи него обично - супа, главно јело од меса, колачи (пите, куглови). Такође се у многим породицама месо обавезно јело уторком или четвртком. Најчешће се употребљавало свињско месо прерађено у домаћинству (димљена шунка, кобасице, чварци, кулен, хурке, сланина) или живина такође гајена у домаћинству, али се месо и куповало (телетина за празнике).

Ловрани сматрају да се режим исхране у селу знатно побољшао од шездесетих година (не само у овом селу него и у околини), од када су јела разноврснија и обилнија. Нарочито се од тада повећава употреба меса која је данас готово свакодневна. Ипак старачка и самачка домаћинства и даље се хране скромније. Од шездесетих година је и утицај мађарске кухиње знатно већи, па данас врсте јела која припремају Срби у Ловри нису више ни по чему специфичне у односу на околину (евентуално у начину зачињавања). Процес уједначавања начина исхране постепено је почео још од година после I светског рата (неке Ловранке су према сопственом сведочењу размењивале рецепте са Мађарицама и Немицама из околних села). Данас постојање етничких разлика у врстама и начину припреме јела памте само најстарије жене у селу. За Србе су била специфична јела печена у тепсији - ђувеч са пиринчем, печени кромпир и паприка, сарма у виновом листу, "папула" - густи пасуљ, чорба од белог лука, јагњетина на ражњу, ајвар, "мандара" - запршка са сланином, "ташке" - пита од гриза, пита од јесење, жуте бундеве, итд. , али ово нема утицаја на данашњи начин исхране. Као специфично српска сматра се такође исхрана у току поста - наводно су Срби у прошлости постили знатно дуже и строжије него друге етничке групе у околини. У периоду поста, јела су се припремала на уљу, "олају" (пасуљ, теста разних врста, печени кромпир, поврће на различите начине, сушена усољена риба, печене бундеве, пите... ). Данас је период поста знатно редукован, али се верски прописана храна за Бадње вече, Божић и Ускрс обавезно поштује. У свечаним приликама када врсте јела нису ритуално прописане (славе, свадбе, рођендани), свечани ручак и вечера имају следећи редослед: супа, кувано месо са сосом ("умачка"), сарма, више врста похованог и печеног меса (свињско, пачије, ћуреће, пилеће) и разне врсте салата, колачи (ситни колачи, торте, куглови). Овакав јеловник био је уобичајен током целог века и био је исти и код других етничких група у околини.

Одевање

До година после II светског рата одећу која се свакодневно носила углавном су израђивале жене у селу, свака за потребе свог домаћинства (мада се у Ловри између два рата неколико особа специјализовало за овај посао), а за свечане прилике се увек шила код шнајдерки, најчешће у Ковину. Тридесетих година почела је да се купује и готова одећа, али ово није било правило све до година после II светског рата. Материјали од којих се одећа израђивала су се куповали, у Ковину, али за свечане прилике и бољестојеће породице куповале су у Пешти. Израда памучног платна у домаћинству се губи после I светског рата.

За свакодневну одећу жена, користили су се материјали који се лако одржавају (фланел, порхет), а од њих су се израђивале блузе (лепенџе) и широке сукње испод којих су се носиле подсукње (скуте) од платна. Кецеље су биле обавезне. Зими су се жене увијале у велике мараме, или су носиле краће капуте од кадифе. Чарапе су се штрикале од вуне разних боја (лети су се носиле и памучне) до I светског рата. Зими су се носиле чизме (црне), и дубоке, потковане, на шнирање, а лети најчешће папуче. Није било правила у избору боја, али је у свакодневном одевању преовлађивала плава.

Свечана ношња носила се недељом у цркву и за празнике. Почетком века носиле су се беле кошуља од усновице (фино тканог памучног платна), са кратким шлингованим рукавима везаним машном, а преко њих свилени прслук ("пруслук") са поставом који се копчао копчама, тамније боје, обично бордо или плав, а некад и са ситним шарама цветних мотива. Сукње - свилене, жуте или тамних боја са утканим цветним мотивом исте боје, са чипком по дну и белим шлингованим подсукњама ("рокљама"). Кецеље су, такође, биле обавезне, обично такође свилене, светлије, розе и беле, са карнерима. Девојке се радије облаче у тање материјале и живе боје, а удате жене у тамније. Од накита су ношени дукати (са ликом Франц Јозефа - "Ференц Јошком") на траци од сомота уз врат, и златне минђуше као алке или од малих дуката. Накит је наслеђивала ћерка од мајке, или је кумица добијала на поклон од куме. И уз свечану ношњу почетком века су ношене шарене чарапе и ципеле.

Око првог светског рата кошуља и прслук замењују се блузом, обично свиленом, украшеном машнама, карнерима, чипком, која се израђивала најчешће од истог материјала као и сукња. Тих година почињу да се носе и ципеле са малом штиклом заобљеног врха, са два каиша.

Девојке су косу украшавале цвећем (правим или вештачким), док су удате жене од дана венчања носиле црну мараму од делина - конђу, везану на посебан начин, тако да покрива већи део чела, и делимично уши, а везује се на потиљку. Према сведочењу свештеника Хужвика "глава је у тој марами врло утегнута, ову мараму жена више не скида пред мушким, жена се пред мужем никада не чешља, ово ради или кад муж није код куће или скривена од мужа" /Д. Давидов, 1992: 238/. Испод ове мараме носио се "чепац", врло танка марама, уз главу, која је потпуно покривала косу. Када се млада први пут "шамила" у конђу ујутру после свадбе, за ту прилику се користила црна марама са белим крајевима. Нова млада је следећих годину дана носила ову мараму у свечаним приликама, са позади закаченим свадбеним венцем. Коса је испод конђе била уплетена у две кике, које су се затим сплитале у једну. Девојке су носиле четири кике ("витице") причвршћене у круг око главе ("у коло").

Међутим, у годинама после I светског рата, напушта се ношење конђе као свакодневне мараме, и она се носи само у свечаним приликама, а свакодневно се носи "редовна марама", савијена на пола и везана испод браде, на начин како су то чиниле становнице околних мађарских, немачких, словачких села. Старе жене су испод ове мараме и даље носиле чепац.

Млађе жене и девојке у Ловри почињу да напуштају традиционални начин одевања у свечаним приликама, већ двадесетих година, раније него у другим српским селима у околини Будимпеште, и готово двадесетак година раније него на пример суседно мађарско село. Уместо ношње из два дела, носе се хаљине /"уцело рухо"/, по градској моди /"матроске" - морнарске хаљине, хаљине до колена са ниским струком, фалтане сукње и џемпери, итд/ од свиле /"креп де шина"/, севета, штрикане од вуне. Од тада се чарапе купују, за сваки дан памучне, а за свечане прилике свилене. Тридесетих година носе се и ципеле са високом штиклом (10 сантиметара). И жене и девојке уместо фризура са "витицама", почињу да носе пунђе, а пред II светски рат марама престаје да буде обавезна у свакој прилици. Конђа се потпуно губи после II светског рата чак и као део свадбеног ритуала. Четрдесетих година, само су још две жене биле ушамљене на свадби, а данас би тек још понека стара жена умела да "ушами снашу".

Понека девојка је већ двадесетих година одсекла косу, и правила фризуру по моди, али само ако је, на пример, отишла даље у школу, рецимо, да учи за учитељицу, и то се сматрало знаком еманципације. Иначе су девојкама које су остајале на селу још педесетих година родитељи бранили да секу косу, и обично су је носиле сплетене у две кике, што се сматрало као "паорски" (= сељачки) начин чешљања.

Дукати су се носили у свечаним приликама и пошто је ношња напуштена, али на дужем ланцу, а не на сомотској траци. После II светског рата - не носе се више уопште. " Отприлике до I светског рата жене су се удавале у свечаној народној ношњи, а од рата постају уобичајене беле венчанице од свиле купљене у Пешти шивене код шнајдерке. Уместо шареног венца направљеног од крпица куповао се шлајер, такође у Будимпешти.

За разлику од жена, мушкарци су се у Ловри и између два рата облачили на сеоски, "паорски" начин. Свакодневно су носили чакшире или панталоне мало ширих ногавица ("прундле") зими од штрукса, на штрафте, а лети од тањих материјала, кошуљу од платна, прслук, обично до пола раскопчан, зими капут ("лајблик"), или штрикану јакну ("шпенцел"). За време свакодневних послова, обавезно су и мушкарци носили кецеље ("запрег"). Зими су се носиле чизме од дебеле, масне коче, а лети сандале или папуче. На глави се носио качкет ("мицика"). Широке кошуље и панталоне од белог платна (почетком века кројене од пет "пола", а касније од две) губе се током века.

У свечаним приликама, ношено је одело са прслуком (најчешће тегет), кошуље од батиста (обично крем боје), лаковане црне официрске чизме са високим сарама и црни, плишани, високи шешири. Зими се носио и кратки капут са крагном од астрагана ("микадо"). Ожењени мушкарци носили су и астраганске шубаре.

Почетком века, сви одрасли мушкарци обавезно су пуштали дуге бркове и "сукали" их. Око I светског рата у моду су ушли кратки, штуцовани бркови ("енглески"), а између два рата више се нису обавезно носили.

Неки бугарски баштовани који су се обогатили између два рата и неки момци који су ишли у школу ван села (да уче за учитеље и свештенике), почели су да се облаче на градски начин (одела са панталонама уског кроја, ципеле). У селу се, Међутим, сматрало да "није момак ко нема чизме", и девојке на игранкама поред градски одевених момака ("панталонаша") нису ни хтеле да се хватају у коло.

Деца су до половине овог века до поласка у школу носила само кошуље, округлог изреза, извезене око врата, које су се закопчавале дугметима. Од пролећа до јесени су ишли боси. Када су пошли у школу, девојчице су носиле једноставне хаљине, а дечаци кратке, а кад мало порасту дугачке панталоне и кошуље, џемпере итд. За свечане прилике деца су између два рата најчешће носила "матроска" - морнарска одела и хаљине, а дечаци обавезно и шешир.

Из претходног описа следи да ловранска ношња, по својим општим карактеристикама припада ношњама Паноније XIX и прве половине XX-ог века, која је у свој одевни хабитус инкорпорирала бројне елементе градског модног костима. Етничке дистинкције означаване су не типом ношње, већ појединим специфичним детаљима. Половином овог века, ношња се напушта.

Четрдесетих и педесетих година, за време и после II светског рата, услед лоших економских прилика, Ловрани су носили и преправљали шта су имали и до чега су могли да дођу. Кад се стање мало поправило, шездесетих година и касније, то се одразило и на начин одевања, па од тада Ловрани углавном купују конфекцијску одећу у Будимпешти.

Данас више нема разлике у начину одевања између села и града. Он зависи од индивидуалног укуса и могућности. Старије сеоске жене се, ипак, повезују марамама, што их разликује од становница града. Млади људи углавном носе одећу од џинса, спортску одећу, патике (нарочито је популарна марка адидас). Интересантно је да је седамдесетих и осамдесетих сматрано за ствар великог престижа куповати одећу (а и друге ствари) у Југославији, чак више него, рецимо, у Аустрији.

Што се тиче народне ношње, она се користи само на приредбама фолклорне групе, израђена према запамћеном моделу са почетка века. Данас се не могу наћи скоро никакви одевни предмети ове врсте у Ловри - већина предмета од текстила (као и покућство, књиге, итд. ) уништена је за време боравка Црвене армије у селу 1945. године.

Промене стандарда живота у Ловри показују још неки параметри. На пример, први радио-апарати појавили су се у овом селу после I светског рата (1926). Попис из 1941. бележи 15 радио-апарата у селу, а током шездесетих свака кућа је набавила радио. Док су до II светског рата у Ловри била само 4 бицикла, шездесетих године се појављују и први аутомобили, и данас их у селу има преко педесет. За сеоски стандард индикативно је и то да током 70-их и 80-их година, већина припадника послератне генерације почиње да одлази на летовања, а кад је то могуће и на туристичка путовања. Пошто је у Мађарској, као земљи Источног блока, приватно путовање у иностранство после II светског рата било отежано, Ловрани су најчешће путовали захваљујући успешном пословању своје задруге - добијали су наградна колективна путовања од надлежног Министарства (Чешка, Италија, Русија... ). Ипак, посебан значај за њих имале су увек посете земљи - матици, и Ловрани овакве прилике никад нису пропуштали ако би се указале. Табела показује процентуални број путовања у Југославију данашњих становника села предратне и послератне генерације:

Социјални аспекти живота

Социјални живот у селу структуиран је одређеним институцијама, од којих су неке најопштијег карактера (брак, породица, сродство, црква), неке су одраз глобалног система (локална управа), а неке су специфичне због тога што село настањују припадници националне мањине (Демократски савез Јужних Словена /Српски демократски савез, Српски клуб... ).

Може се рећи да је најупадљивија карактеристика бракова склопљених у Ловри до 1945. године њихова верска и етничка ендогамија. Ако се не рачунају бракови склапани са Бугарима, (који су, међутим, били верски ендогамни, и чији је резултат био асимилација Бугара у српску рупу), број бракова са Мађарима у овој заједници није прелазио 5,4%.

Свештеник Хужвик о браковима на почетку века бележи и ово:

"Жене се махом из места, за момка и девојку је срамота је ако се из места не ожени или овде не уда, врло ретко се жене из горњих српских села Помаза и Калаза, помешаних бракова до сада нема" /Д. Давидов, 1992:238/.

Ипак, прегледом црквених матица венчаних, може се установити да није тачно да уопште није било мешовитих бракова - први брак између Србина и Мађарице склопљен у ловранској православној цркви још 1873. године, и тада је млада прешла у православну веру, а још два су склопљена у деветнаестом веку - 1875. и 1898. године, али ови бракови су остали и конфесионално мешовити. Ово су, међутим, очигледно били малобројни изузеци.

Процес и ступањ "отварања" заједнице после II светског , рата, види се из приложене табеле.

Мешовити бракови Ловрана у селу и изван њега у XX веку

(српско - хрватских, - немачких, - руских, - јеврејских)

Карактеристично је и то да је после 1945. чак 39% бракова које су Ловрани склопили у Ловри или ван ње мешовито (са Мађарима 31%, остали са Хрватима, Немцима, Јеврејима... ). У самој Ловри данас (1992. ) има 11 мешовитих домаћинстава (13,6%). Број породица које у својој најближој родбини имају Мађаре или припаднике неке друге нације (брат, сестра, дете у мешовитом браку) у Ловри или ван ње, је, међутим, знатно већи (48,2%).

Друга значајна карактеристика ловранских бракова је сеоска ендогамија чији се проценат током целог века креће око 70%. Прегледом црквених матица венчаних, почевши од 1781. може се установити да је, напротив, крајем XVIII-ог века бракове карактерисала изразита сеоска егзогамија. Све до 1790. године, бракови се склапају између припадника српског етноса по целој Будимској епархији. Од 1790. до почетка 30-их година XIX века, број једних и других је скоро подједнак, да би од тада број сеоски ендогамних бракова знатно порастао. Са тим затварањем села у своје оквире у погледу избора брачног партнера може се врло лако повезати појава први пут констатована у црквеној матици венчаних - 1877. године - склапање брака између сродника у трећем колену /шестом степену сродства, са дозволом православне цркве. Оваквих бракова до краја XIX-ог века биће још седам, а исто толико и у XX-ом веку.

Док су породице у селу биле производне јединице и имале земљу у приватном власништву, према сећању Ловрана бракови су се склапали у највећем броју између особа приближно једнаког имовинског стања (жене су овде биле равноправни наследници, што ће даље бити објашњено). Већина породица настојала је да браком повећа свој посед, и због тога су се старији чланови породица веома мешали у избор брачних партнера своје деце, а проводаџилук, којим су се бавиле већином старије жене, био је врло раширен. Било је, међутим, увек и бракова из љубави, а ако се породица противила, дешавало се да девојка "ускочи" за момка, односно побегне од куће и уда се за кога жели. Удаја кћери била је у извесном смислу задужење мајке - она се старала да се кћерка, од када се задевојчи, па док се не уда, што лепше облачи и одлази на игранке (обично у пратњи мајке), а помагала јој је у изради девојачке спреме, "штафира". Он се обавезно састојао од постељине - две дуње и шест јастука, и других предмета од текстила, одевних или за употребу у домаћинству (кошуље, пешкири, столњаци). У мираз (јуш, мађ. juss - наследство) је девојка обавезно добијала краву и комад земље.

После другог светског рата бракови су далеко учесталије склапани по слободној вољи партнера, а на мираз се више не обраћа толика пажња. У првим годинама после рата, времена су била тешка за сељаке, па се за мираз већином није питало, а после 1960. земљишна својина више нема значаја. Ипак, пре свадбе породице уговарају на који ће начин која од њих потпомоћи ново домаћинство, које у почетку не може да опстане без помоћи старије генерације. Уобичајило се да момак уз помоћ родитеља сагради кућу пре женидбе, а девојка у мираз доноси намештај. Девојачка спрема ("штафир") још увек је обавезна, и данас се састоји такође обавезно од постељине, и других текстилних предмета, већином за употребу у домаћинству.

Иако се данашњи бракови заснивају на слободној вољи партнера (или се то бар тако декларише), породице се мешају и избор, односно обично бар покушавају да се мешају. Колико је некад као критеријум била значајна својина земље, толико је то данас етничка ендогамија. На младе људе породица врши изузетан притисак да склапају овакве бракове (од усађивања одговарајућих ставова васпитањем, преко претњи избацивањем из куће, до заклињања на самрти да само овакав брак буде склопљен). И сами млади људи усвајају ове ставове - зато црквене славе у летњем периоду, на којима се окупља велики број људи, и данас врше функцију места на коме млади Срби и Српкиње могу да се виде, упознају и евентуално, касније склопе брак. Због све веће комуникације са несрпском околином, и смањене могућности избора партнера у својој етничкој групи, мешовити бракови су ипак све учесталији и то је најчешћи узрок сукоба генерација у ловранским породицама данас. Додатни проблем у вези са избором брачног партнера исте етничке заједнице је и тај што су послератни ловрански момци углавном завршавали занате или неке краће курсеве, остајали у селу и запошљавали се у задрузи или негде у ближој околини. Ловранске девојке, међутим, завршавале су средње и више школе, неколико њих и факултете, и нису желеле да се удају на село (у Ловру се уопште девојке нерадо удају, јер је мала, има лоше саобраћајне везе са Будимпештом и могућност запослења само у сеоској задрузи). Неколико девојака последњих година, проблем удаје у истој етничкој групи, али не на селу, решило је тако што су се удале за Србијанце и Војвођане и отишле у Југославију. Резултат свега овога је тај да је у селу од 11 мешовитих бракова , 9 склопљено између Србина и Мађарице из неког од околних села, а само 2 између Српкиње и Мађара из Ловре. Уобичајених 30% сеоски егзогамних бракова, у прошлости се склапало са Српкињама, најчешће из Бате, Помаза, Калаза и Чипа, а данас у селу половина снаха које нису Ловранке су Мађарице из Маката и Бечице.

У току овог века дешавали су се у селу случајеви заснивања ванбрачних заједница, рођења ванбрачне деце и развода брака, али је њихов број, у оквирима опште слике, и данас и у прошлости, занемарљив. Дешавало се и да млада буде старија од младожење (14 случајева у току овог века), а на ту појаву се није гледало као на нешто изузетно. Такође је увек било и домазетских бракова ("презећење") И данас у селу има пет таквих случајева.

Структура сеоске породице током овог века показује прво, смањење броја деце у породици^[40], а друго све већу тежњу ка животу у нуклеарној уместо у неподељеној или вишегенерацијској породици. Ова тенденција ка индивидуализму постоји још од почетка века - на основу већ поменутих података шематизама православне цркве за 1878 и 1900. годину) следи да је у Ловри још тада било преко 70% нуклеарних породица.

Промене у структури породице од 1960. до 1990. године у Ловри виде се из следеће табеле:

Структура породице /само Срби/

(извор: Домоводни протокол села Ловре и лична истраживања)

И ова табела потврђује појаву изразите депопулације села, пораст броја самачких и старачких домаћинстава, али и нуклеарних на рачун вишегенерацијских.

По правилу, док је земља била у приватној својини, породица се делила кад се сва деца пожене и поудају. Дешавало се и пре тога, ако је неко од чланова породице то изричито захтевао, или тек по смрти родитеља. Почетком века, а посебно између два рата, већ је постало уобичајено да млади брачни пар, што пре, невезано за то да ли је земља подељена или заједничка, започне живот у сопственом домаћинству. При томе им је у почетку помоћ старије генерације била неопходна. Дешавало се и обрнуто, али далеко ређе - да се земља подели, а да породица, рецимо два брата, остану у једној кући. У том случају, онај ко "дохрањује", "догледава" родитеље добија већи комад земље и предњу, већу, "чисту" собу. Кћери су такође код Срба у околини Будимпеште, па и у Ловри, наслеђивале земљу равноправно са синовима (у случају удаје у друго, удаљено село, земља коју су наследиле остајала је на њиховом имену, а други чланови породице су ту земљу обрађивали, оно што роди продавали на пијаци и слали јој новац). Одмах по удаји, кћер је у мираз обавезно добијала краву, која је у новој породици била извор њених прихода, продајом млека на пијаци, али овим новцем жена није сама располагала, него заједно са мужем, а величина комада њене земље се уговарала на прошевини и добијала или одмах или онда кад се цела породица делила. После деобе, свако од синова славио је славу у свом домаћинству, а дешавало се чак и да неудата кћер која остане у родитељској кући, после смрти оца слави славу (евидентирала сам два оваква случаја у селу, и два код неудатих женских особа које живе у Будимпешти). Ово се не сматра за необично, мада се углавном зна да је "правилно" да само мушкарац наследи славу.

Земља је пре смрти родитеља била подељена по договору између чланова домаћинства, али не и по закону - тек после смрти родитеља ова подела се званично уписивала у земљишне књиге. Родитељи су најчешће остављали тестамент. Дешавало се да тестаментом неко буде оштећен, односно да се претходни договор не поштује, па је ово могао бити узрок свађа у породици, па и суђења.

Није било обавезно, али се водило рачуна и о томе да синови наслеђују земљу оца, а кћери ону коју је мајка удајом донела. Породичну кућу наслеђивао је онај који "дохрани" родитеље, а онима који "изиђу из куће" исплаћивана је новчана вредност њиховог дела. Ако је породица имала само кћери, кад се старије поудају, најмлађа остаје у кући и заснива домазетски брак. Такав брак је заснивала и кћер јединица.

Обавезна колективизација земље 1960. године, учинила је већину ових својинских односа ирелевантним.

У породичним односима, ауторитет оца према деци био је неприкосновен све до година после II светског рата. Деца су оцу дуговала потпуну послушност и не само да нису смела да одбију да изврше његово наређење, него ни да му одговоре, а често ни да она прва нешто питају - нарочито за столом за време ручка. Честа су била физичка кажњавања деце, али у великом броју случајева сама деца су потпуно прихватала принцип послушности, па казне нису ни биле потребне ("Доста је било ако нас је /отац/ поглед'о... "). Деца су персирала свим старијима, укључујући и родитеље (ово се у неким породицама у Ловри ради и данас), а старије су поздрављали речима "Помози Вам Бог" и малим наклоном, на шта су им одговарали "Да Бог да!" (Ово се губи после рата).

Ауторитет мужа према жени није био овако изражен. Већ у генерацијама рођеним крајем XIX-ог века могла сам да утврдим да је жена одлучивала заједно са мужем о улагању новца, пословима у домаћинству, и да је могла да му се супротстави у мишљењу. Било је ретко да муж удари жену (али се дешавало), а још ређе да је често туче и на оваку појаву би сви у селу гледали са презиром. Током века, евидентирала сам три случаја жена у селу које су остале неудате по сопственој вољи, и, мада су њихове породице сматрале да би било боље да се удају, нико их на то није присиљавао. Само док је жена била у положају снахе у великој неподељеној породици, у првим годинама брака, имала је мању моћ. Мотивација за "излазак из куће", односно заснивање сопственог домаћинства, врло често је управо и била та да жена/снаха не мора сваког да слуша и да ради више од осталих, а да сама има мању моћ. Други мотив је био уверење да је у појединачном домаћинству живот удобнији, мада на селу овај идеал вишег стандарда живота није остварен све до седамдесетих година. Иницијатори раздвајања породица (према њиховим сопственим сведочењима) најчешће и јесу биле жене - снахе.

После рата још више се мења положај жене у правцу еманципације - школовање, запошљавање ван куће, већа моћ у кући, брачни партнер по сопственом избору. У периоду социјализма јавно је пропагирана еманципација жене - не улазећи овде у то да ли се она и како заиста остваривала. У једном броју данашњих породица у Ловри заправо жене одлучују о томе шта ће се радити, како зарађивати, како трошити, штедети, улагати новац (али то није правило - најчешћи случај је договор). За три данас економски најуспешнија домаћинства у Ловри у селу важи мишљење да је то постигнуто захваљујући "вештим", способним, предузимљивим женама. Овакву улогу жене, већу него што запамћена традиција прописује, Ловрани доводе у везу са утицајем мађарске средине, у којој су патријархални односи раније анулирани. И мада се данас још (али само од старијих особа мушког пола), може чути да "онај ко носи шешир мора да се слуша", опште распрострањена изрека у Ловри која описује односе у браку је "Муж је газда, жена заповеда", а сама послератна генерација Ловранки ову промену приписује сопственој иницијативи: "Можда би они (мужеви) и 'ћели да их ми у свему послушамо, ал' ни ми жене се не дамо" /ж, 1952/.

Тешко је рећи и поред тога да су сеоске жене данас потпуно еманциповане, као и да је овај процес текао без проблема. Ипак, школовање и запошљавање девојака и жена се охрабрује.

Подела на мушке и женске послове постоји, и некад је била врло строга, а данас већ мање, и већина младих брачних парова изјављује да и синове учи или ће их учити "женске" односно кућне послове. Данашњи родитељи поступају са децом благо и не очекују више од њих потпуну послушност, што сматрају за бољи метод васпитања.

У односу на традиционалну српску културу, код Ловрана, и уопште код Срба у Мађарској, може се запазити рестрикција сродничког система - сродство се рачуна до трећег колена (шести степен сродства), а после тога се, као што је већ речено, може склопити и брак. Терминологија сродства, такође, далеко је једноставнија него у традиционалној српској култури, и у терминима се може приметити мађарски утицај (видети Прилоге, Терминологија сродства). За одржавање родбинских односа у Ловри се некад користи израз "рођакање", такође и "држање" и "добро држање", ("и род смо, и држимо се... "). Односи узајамности изражавају се терминима "дуг", и "одужити се" ("Хвала, док ти се не одужим").

У периоду кад је породица била и производна јединица, постојала је као облик солидарности међу рођацима моба (кад се радило о неком већем послу или градњи куће). Рођаци који су имали по једног коња такође су заједничку орали. У данашње време, може се приметити да су у селу сроднички односи и даље битни, мада сужени, најчешће само до другог колена (четврти степен сродства), а највећа блискост и солидарност постоји унутар нуклеарне породице. Већина казивача је одговорила да се, ако има неки проблем, ослања на мужа или жену, мајку, или неко од своје одрасле деце. Пошто више нема великих земљорадничких послова, "дуг" се данас најчешће односи на са припрему свадби, слава, сахрана, даћа...

Кумство се и данас веома поштује и кум се сматра духовним сродником породице. Кумови такође помажу једни другима кад је то потребно, и учествују обавезно у свим битним породичним догађајима. Према традицији, све до двадесетих година поштована су "стара" породична кумства. После одсељавања великог броја Ловрана из села 1924. године многа од њих су нарушена, а један број породица био је принуђен да потражи нове кумове. Врло је интересантно да су тада многи за кумове бирали даље сроднике по женској линији, што уопште није уобичајено, ни у српској, а ни у мађарској традицији. После рата, а нарочито последњих двадесетак година, за кума се узима добар пријатељ.

И комшије се "држе" - ("Кад смо ту комшије, морамо да се држимо... "). Ловрани такође кажу "Комшија је највећи род" и "Добар комшија је к'о добар брат". Као комшије се рачунају само по једна кућа с лева и с десна и две-три куће преко пута улице, тако да је и комшилук доживео извесне рестрикције. Добри односи одржавају се и са комшијама Мађарима, а комшијска солидарност најчешће се тиче домаћих, "женских" послова: самим тим, комшијске односе чешће одржавају жене него мушкарци. За разлику од комшилука, сеоска кафана, ("мијана") је скоро искључиво мушка институција. Жене не иду у "мијану", или иду понекад, (рецимо, девојке иду кад је у "мијани" игранка - "проводња"), али никада саме. Понашање жене која би сама и честo ишла у "мијану" би у селу било врло лоше процењено.

Једино место на којем се у начелу окупљају сви сељани је сеоска црква. Интересантно је приметити да је место које свака особа заузима у цркви прецизно одређено с обзиром на њен социјални статус, мада се ова правила данас више не поштују доследно. Простор цркве је подељен на "мушку цркву" (источни део - до олтара) и "женску цркву" (западни део), у које се улази на посебне улазе - ова подела постоји у свим српским црквама у Мађарској. У "мушком" делу по правилу стоје ожењени мушкарци и школска деца и то мушка са десне стране, женска са леве, гледано према олтару (ово се више не поштује), момци стоје на "корушу" (на балкону), удате жене у "женској цркви", а девојке испред њих. Према традицији која се изгубила у послератним годинама, кад се девојка уда и први пут после свадбе одлази у цркву, ушами се у конђу као на дан венчања и кума је уведе на место поред свекрве уместо испред мајке - пољубе се и од тада она заузима ново место, као удата жена. Уз зидове цркве су "столови" које закупљују виђеније породице и старији људи. Уз ово, све до послератних година је, према памћењу старијих Ловрана, поштовано правило да се онај ко у цркви стоји с лева, односно с десна, у односу на олтар, сахрањује с лева, односно с десна, у односу на заједнички крст на гробљу; онај ко стоји ближе олтару по правилу се сахрањује ближе крсту, а свештеник најближе, до крста. До пре двадесетак година, ако би се и десило да се нека особа која није православне вере сахрањује на ловранском гробљу њој се или није стављало никакво обележје или, кад су Мађари почели трајно да се настањују у селу, сахрањивана је у за то посебно одређеном делу гробља. Млађи Ловрани, међутим, не знају за ова правила у вези сахрањивања. У традиционалној култури генерацијско пријатељство постоји, али губи на значају после склапање брака. Пријатељи се стичу у школи, војсци, а данас и на послу. Још од почетка века могла сам да евидентирам постојање пријатељских веза између Срба - Ловрана и Мађара и Немаца из околних села, обично Маката, Бечице и Ковина. Ова пријатељства најчешће су склапана у војсци, дакле, склапале су их мушке особе, али су она касније могла да обухвате и остале чланове породица, дакле да се прошире и на жене. Женске особе саме успостављају пријатељске везе са Мађарицама тек од када Мађара има и у Ловри и од када се жене школују и запошљавају ван куће.

Према запажању самих мештана, данашњи пријатељски односи између српских породица у селу угрожени су великом међусобном компетицијом, нарочито у погледу достигнутог степена животног стандарда ("Сад су једно на друго злобни", "Сад је велика завист, прије то није било").

Иако већински српска, ловранска сеоска заједница није етнички кохерентна. Осим Срба, она има још две битне компоненте, Бугаре и Мађаре, па треба нешто рећи и овим заједницама и њиховим односима са Србима унутар села.

Долазећи да живе у српским кућама као домазети, Бугари су се прилагођавали ловранском животу, научили су српски (мада је прва генерација миграната између себе говорила бугарски), прихватали су српске обичаје. Крсна славе су узимали на два начина - или ону коју је славила женина породица, или, када су били у могућности да купе кућу, узимали су славу бившег власника. Показало се, међутим, да овај процес асимилације није текао без икаквих проблема, као што су казивачи приказивали у првим контактима. Мало по мало, почели су да излазе на видело погрдни етнички стереотипи ("гадни", "црни", "неверни" Бугарин), испоставило се да су се за Бугаре удавале сиромашне девојке без мираза, а да се "чисти" Срби нису ни у другој генерацији потомака бугарских досељеника радо са њима венчавали, сматрајући их нижим од себе! Нису их такође одмах примили у црквену општину као равноправне чланове (тек крајем тридесетих година) - а поједини свештеници су бугарска имена у матици крштених посрбили (Минчо - Михајло, Пена - Персида, Гергев - Георговић, Алексов - Алексовић... ). Данас потомци Бугара у селу сами себе сматрају, а и остали Ловрани их сматрају за Србе, и потпуно су интегрисани у заједницу, јер су већ у првој генерацији по женској линији укључени у систем сродничких односа у селу, а матерњи језик им је био српски, мада нико од њих не пориче бугарску компоненту свог порекла. Што се тиче питања да ли су Бугари донели неке елементе културе који су се задржали у селу, осим баштованства (укључујући и алатке - "бугарска мотика" за рад у башти) изгледа да се задржало само "бугарско коло", "Хоп, сига, де", али већ се ни оно не игра. Значајно је рећи и то да бугарски досељеници нису били хомогени, неки од њих су били Шопови. Данас у Ловри постоји двадесет једно домаћинство са бугарским презименима (Алексов, Гергев, Христов, Иванов, Митев, Славев, Димитров). Неколико старијих особа у селу зна бугарски (прва или друга генерација миграната), две породице одржавају везе (дописивањем) са родбином у Бугарској, а неки потомци досељених Бугара (трећа и четврта генерација) су, када су имали могућности за то, путовали туристички у Бугарску, осећајући одређену везаност за њу. Три особе у селу за себе кажу да су Бугари, остали се изјашњавају као Срби.

Може се рећи, иако број мађарских становника у Ловри расте, да Мађари у селу не постоје као заједница. Они нису кохерентни ни по вероисповести (има и католика, и протестаната, и атеиста), ни по социјалном статусу, ни по местима са којих су се доселили и времену кад су дошли. Ловра се сматра као једино насеље у Мађарској које има само православну цркву и мада се католичка миса обавља једном месечно у капели Зичи, (служи је свештеник из Бечице), у селу постоји само православна црквена општина. Председник сеоског савета (у периодима кад је постојала локална управа) увек је био Србин. У Ловри не постоји ни једна јавна манифестација коју би организовали ловрански Мађари (уколико прослављају верске празнике, то чине на породичном нивоу). Мађари у селу код Срба долазе чешће у кућу, него Срби код Мађара. На питање да ли се узајамно посећују са Мађарима, неки испитаници су одговорили да Мађари долазе у српске куће када честитају славу или имендан својим комшијама или колегама с посла, а Срби Мађарима честитају Божић, али их том приликом не посећују.

Систем локалне управе у Мађарској био је све до 1950. године углавном наслеђен из периода феудализма, јер револуција 1848. није укинула све елементе феудализма из институција и праксе. Самоуправни органи локалних заједница били су магистрат и нотаријат, чији је домен био спровођење закона и јавног реда у селу, наплата пореза, управа над заједничком земљом, изградња путева. Следећа инстанца изнад њих је био округ (мађ. jaras). Половину представника - вирилиста у сеоској управи чинили су највећи поседници, а другу половину мештани изабрани од стране села /C.M. Hann, 1980:108/.

До 1950. године сеоска управа у Ловри (вирилиште) бројала је 30 људи (петнаесторица највећих порезника, и петнаесторица изабраних, а сви одрасли људи оба пола су имали бирачко право). У вирилишту је био само један Мађар, а сви остали чланови између два рата су били Срби. Кмет или биров (мађ. биров) је био на челу села, и у Ловри је ту функцију увек вршио Србин. Мандат вирилишта и кмета је био три године.^[41]

Тек у јесен 1950 овај систем је промењен. Јавно је прокламовано да је демократија у друштву остварена. У стварности - локални органи били су потпуно подређени вишој бирократији, која се мешала у целокупан живот. Моћ је била централизована обично у једној особи, председнику сеоског савета, која је била наметнута селу, а и сама морала да извршава наредбе "одозго". Центри моћи налазили су се изван села, а заједница није могла сама да доноси одлуке које су је се директно тицале /C.M. Hann,1980: 108 - 111/. Од 1950. године, укинута је сеоска самоуправа и у Ловри и уведен је срески и сеоски савет при ковинској општини. Прво је биран срески савет од стране власти. Делегати су бирани у свим селима, укупно је био шездесет један члан у ковинској општини. Из Ловре је било четири делегата (сви су били Срби). Сеоски савет је бирало свако село само, тајним гласањем између више чланова. У њему је било 11 чланова. Пошто су четири села спојена у општину Ковин, 1984. године, установљен је окружни сеоски савет. Сва четири села бирала су у њега чланове. Ловра је 1988. имала у њему три члана - једног Мађара и двоје Срба.

Од 1990. године опет постоји сеоска самоуправа као и свуда у Мађарској - на њеном челу је "градоначелник" (мађ. polgаrmester) и пет чланова савета (сви су српске националности) - изабраних тајним гласањем од десет кандидата на локалним изборима у септембру 1990. године.

Административни послови у селу воде се током целог овог посматраног периода на мађарском језику. Постоји право на тумача - али га Ловрани не користе. Само почетком века бележник у Ловри је био Србин.

Православна црквена општина је заједница свих сталних становника једног насеља који су православне вере, и њиховог свештеника, која има циља да се стара "о користима и потребама своје цркве и школе" /М. Клицин, 1909:41/. Сваки члан општине обавезан је због тога да прилаже својој црквеној општини утврђену своту новца, годишњи "црквени прирез". Руководство црквене општине представљају Месна црквена скупштина, црквени одбор и школски одбор, ако насеље има школу /ибид./.

И у Ловри функционише црквена општина. До 1949. године и основна школа је била у њеном делокругу, после тога је подржављена. Црквени одбор има девет чланова (број зависи од броја чланова црквене општине), а мандат му је четири године. Функционери у одбору су председник, потпредседник и тутор, и њих чланови одбора бирају између себе. Свештеник - /+ је перовођа, али нема право гласа. Седнице одбора држе се једном годишње обавезно, али се сазивају и по потреби. На њима се утврђују црквени приходи и издаци, старају се о одржавању цркве, између осталог одређују и исплаћују плату свештенику и звонару, итд. Функционери општине обавезно присуствују седницама Епархијске конзисторије, где се одлучује о црквеним питањима на нивоу целе Будимске епархије.

Данашњи сеоски свештеник,^[42] осим у Ловри, услед недостатка свештеника, и због врло малог броја верника у појединим местима, у којима не постоји потреба за сталним свештеником, повремено служи и у Медини, Рац Мечки, Баји и Српском Ковину.

Српска православна вероисповедна школа постоји од 1756. године. Архивски извори бележе, међутим, да је 1771/72. школске године још увек без посебне школске зграде, те се предавања одржавају у једној сељачкој кући, која је за ту сврху изнајмљена. Тадашња школа била је затворена само 10 дана за време бербе грожђа, док је остало време радила. Имала је 14 ђака, 11 дечака и 3 девојчице, који уче српско читање, писање, молитве и псалме. Учитеља је поставила општина и њен свештеник, али је он уједно био и црквени звонар и појац, а не само наставник /С. Пецињачки, 1969:59/.^[43]

Пошто је црквено-школски архив уништен 1945. године, док је у селу боравила Црвена армија, о школи у XX-ом веку може се сазнати нешто једино на основу сећања Ловрана. Српски учитељи учили су обавезно у сомборској препарандији до оптирања после I светског рата, а затим у Будиму, мада је било и сомборских ђака.^[44]

До 1924. године обично је било око 70 ђака у свих шест разреда, по 10-15 у једној генерацији. Предмети који су се у школи учили били су: у првом разреду - читање, писање, и рачун; у другом се уз ове добијао и мађарски језик и цртање; у трећем још веронаука; у четвртом и земљопис, историја, читање, словенски, псалми; у петом се учила и латиница, а у шестом разреду није било нових предмета - учили су се и даље сви ови заједно. После Првог светског рата, постојао је стални проблем недостатка уџбеника, јер им из Србије нису ништа слали, па су учили из старих и неадекватних књига, којих није било за сваког ученика, него је по неколико њих заједно учило. Ловрани се сећају уџбеника за веронауку - Катихизиса, Литургике, Велике литургике, а кориштено је и Свето писмо. Уџбеници су били издавaни у Новом Саду почетком XX-ог века, и били су коришћени све до после II светског рата. Главни предмет у школи била је веронаука, док се на остале није обраћало толико пажње. Било је врло важно савладати и црквено појање - суботом и недељом пре подне сви ученици одлазили су са учитељима на службу у цркву. Ђак који падне из веронауке није могао да полаже друге предмете. И у мађарској грађанској школи у Ковину- ако се неко школовао даље - било је омогућено да ученик полаже веронауку код свештеника своје вероисповести. Неки Ловрани су настављали школовање, али им је сметњу представљало то што је ниво знања који су могли да стекну у православној вероисповедној школи био нижи него код ученика који су завршили државне школе. Они, рецимо, нису учили граматику, ни природне науке, математику само на елементарном нивоу, а и недовољно знање мађарског језика им је у почетку задавало тешкоће... Ова врста школе била је више усмерена на чување матерњег језика и православне вероисповести, него на то да ученицима да нека претерано широка знања и опште образовање. И иначе лош квалитет наставе још је погоршан недостатком учитеља после оптације 1924. године...

Школски надзорник за српске школе имао је седиште у Сент Андреји. Ипак постојао је и државни надзор над српским школама. Ево како је изгледао Извештај главног државног школског саветника Маргитаија приликом посете ловранској школи 1927:

"Становништво села Ловре је српско, изузев 15 мађарских и немачких породица. У селу постоји само српска вероисповедна школа. Број ученика је 29. Међу ученицима има 5 римокатолика и један реформат. Наставни језик је српски. Мађарски језик уче само 6 сати недељно, али већина ученика зна мађарски. Према сеоском бележнику у селу би требало отворити државну школу. "Извештај се дакле бави пре свега питањем усвајања знања мађарског језика од стране припадника српске мањине /Б. Чобан, 1981:30/.

1930. године заиста је у Ловри отворена државна мађарска школа, у згради старе српске школе, поред цркве. Шта је била једна од намера отварања ове школе говори извештај стручног референта Матаија за 1936/37. годину:

"Пошто ова, пре неколико година основана школа има важан позив у овом, мањинама настањеном селу, било би врло пожељно да учитељ станује у месту и да овамо доспе мушка учитељска снага, која има више могућности да у овом експонираном селу прибави што више присталица из српског табора. " /ибид. :31/.

Српска православна вероисповедна школа подржављена је 1948. године, и од тада је Основна школа у Ловри са српскохрватским наставним језиком део Основне школе у Српском Ковину, само са прва четири разреда (следећа четири деца уче у Ковину, на мађарском језику). Наставни програм је истоветан као у мађарским школама. Од 1960. године број часова на матерњем језику је смањен по закону само на друштвене предмете. Од 1991. године добили су и право на допунске часове на матерњем језику у ковинској основној школи, које им држи ловранска учитељица.^[45]

Мађарска државна школа је укинута 1960. , године јер у малом селу није било потребе за две школе, а српска је имала више ђака. Од тада мађарска деца или иду заједно са српском у ловранску школу, или иду у школу у Ковину.

Обданиште је отворено у годинама после II светског рата. Двојезично је, а васпитачица је увек Српкиња, обично мештанка, или је из неког од околних села где још има српског живља. До 1924. године, постојало је у Ловри мешовито певачко друштво, које су водили свештеник и учитељ. На репертоару је било и народно певање, и црквено појање, а када је било потребно и песме за позоришне комаде. После 1924. функционисало је мушко певачко друштво, које се угасило у годинама после II светског рата.

Дом културе "Бранко Радичевић" подигнут је 1958. заједничким добровољним радом Ловрана, и Срба и Мађара. То је био први Дом културе у срезу. Званично је завршен и свечано предат на коришћење за државни празник - тада се звао Дан Устава, а од 1990. поново Св. Иштван- 20. 8. 1958.

Сала Дома културе са бином користи се за приредбе, игранке, свечане ручкове и вечере, свадбе...

До 1961. године библиотека је била филијала ковинске библиотеке, а од тада је самостална. Данас има скоро 1000 књига, од тога половину на српскохрватском језику. Има 55 чланова. Библиотекар је учитељица, ради једно поподне у недељи.

Културно-уметничко друштво основано је у Ловри 1950. године, а реорганизовано 1972. Има сталну плесну (фолклорну) групу коју води Јулијана Фаркаш-Немењи, кореограф из Будимпеште, и повремену драмску секцију коју води сеоска учитељица. Финансирао их је Ковински савет, а такође и ловранска задруга, од 1984. године. Сваке године размењују посете са културно - уметничком групом фабрике "Мерима" из Крушевца. У последњих годину дана, међутим, због неких организационих проблема, ловранско културно - уметничко друштво не ради.

Клуб за неговање матерњег језика "Бранко Радичевић" основан је 30. маја. 1980. године, на иницијативу ловранске омладине. Делује у оквиру истоименог Дома културе. Циљеви клуба по замисли оснивача били су "неговање матерњег језика, унапређивање читалачке културе на матерњем језику, информисање, популарисање политике Мађарске социјалистичке радничке партије, упознавање сопствене етничке културе, као и савремене књижевности, ликовне и музичке уметности матичног народа и чување сопственог идентитета". Руководство клуба бројало је пет људи, чланарина је износила 10 форинти. Клуб је отпочео рад са четрдесет пет чланова, а радио је суботом и недељом (окупљање чланова у просторијама клуба, занимања: шах, слушање народне музике... ). Битна делатност клуба била је и организовање предавања разноврсне тематике - држали су их на српском језику лекари, професори универзитета, активисти Демократског савеза Јужних Словена, као и одржавање веза са другим клубовима - тукуљским и сегединским (заједничке филмске пројекције, узајамне посете приредбама и баловима), организовање заједничких излета, на пример одлазак у Грабовац за манастирску славу на Петровдан... Приредбе приликом "бучуре" (Велике Госпојине, 28. августа) и Божића такође су организоване под покровитељством клуба. Добили су и једну просторију у Сеоском савету, јер се сала Дома културе показала неадекватном /Клупски живот, бр. 8, 1984: 60 - 65/.

Временом је ипак опало интересовање за овакве активности, јер су млади људи све радије организовали слободно време у приватним оквирима него у оваквој врсти колектива, предавања су била све мање посећена, финансијско стање клуба било је веома лоше (клуб није имао никакав годишњи буџет, а ако би нешто зарадио сопственом активношћу, морао је та средства да уплати у заједничку касу општине Ковин, из које међутим никада није добијао никаква средства за свој рад). Према речима тадашњих активиста овог Клуба, ни везе са Демократским савезом Јужних Словена нису најбоље функционисале... Тако се већ 1984. године рад Клуба практично угасио, мада формално још увек постоји.

У селу су од политичких организација у току овог века постојале једино локална организација Комунистичке партије /Социјалистичке радничке партије Мађарске (1945. године имала је осамдесетак чланова, седамдесетих година око четрдесет, на крају двадесетак - и Срба и Мађара - и постојала је при сеоском савету), као и Народни фронт, и KISZ - савез омладине. После 1990. године и поновног успостављања вишепартијског система - у селу нема више никаквих политичких организација, нити припадника било које од новоформираних партија. Образложење Ловрана за чињеницу да нико од њих није постао члан ни једне нове партије било је да се ни једна од њих у свом програму не бави положајем националних мањина у држави. , У периоду социјализма, партија на власти се мешала и у економски живот и у рад свих институција у друштву, мада њена свеобухватна моћ није била јавно прокламована. У малој заједници комунистичка партија је била медијатор онога што шире друштво жели. За сада је, ипак, мало студија о утицају партије на живот сеоских заједница у Мађарској за време социјализма /C.M.Hann, 1980: 112 - 113/.

Демократски савез Јужних Словена / Српски Демократски Савез у Ловри, такође, има своје представнике. Делатност ове организације на нивоу сеоске заједнице углавном је везана за област културе - рад Српског клуба, Дома културе, набавка књига за библиотеку, организација приредби, и сл.