Прилог синтаксичкој типологији пољског и српског језика

1. Више од једног века полонистичких истраживања у Србији (СГПС 1996), и приближно исто толико дуга традиција пољских интересовања за српски језик (на чијим су почецима интересовања пољских филолога за рад В. Караџића), дали су, поред осталог, и многе плодове упоредних истраживања двају језика, различитих и по обиму и по дубини захвата у проблематику, али још нису уродили њиховом конфронтативном или неком сличном граматиком, нити општим прегледом типолошких одлика пољског језика у поређењу са српским. У овом раду предлаже се преглед важнијих проблема синтаксичке типологије пољског и српског језика, а због форме рада, која изискује селективност, за ужи предмет су, у петом одељку, узете предикатско-аргументске структуре с аргументима првог реда.

Као што је уобичајено у типологијама двају језика, и овде се типолошким карактеристикама сматрају оне које се одликују распрострањеношћу и регуларношћу у једном језику, а нема их у другом језику, или су у њему мање присутне или мање регуларне, изразитије профилишући главне специфичности једног језика у поређењу с другим, а остављајући изван такве типологије многобројне мање разлике (нпр. рекцијске, конгруенцијске и др.), које би пре могле бити интересантне за конфронтативно него за типолошко поређење. Релативност и градуелност садржаја појмова распрострањености и регуларности оставља простор за мању или већу селективност типолошких одлика, а ужи оквири истраживања овде упућују управо на другу поменуту могућност.

Фокусирање само једне предметне области, каква је у нашем случају синтаксичка, утолико је поузданије уколико има ослонац на широј типолошкој позадини. Зато се даље прво даје најопштија слика главних граматичких посебности пољског језика у поређењу са српским, да би се затим те опште констатације конкретизовале и допуниле нешто ширим прегледом типолошки релевантних граматичких чињеница, и, најзад, у фокус ставиле реченичне структуре с аргументима првог реда, према опису који је дао проф. Станислав Каролак у првом делу синтаксе савременог пољског језика (Składnia, 1984).

2. Најопштије посебности граматике савременог пољског књижевног језика у поређењу са српским огледају се у неподударности инвентара граматичких категорија и у степену распрострањености употребе њихових облика. Посматрани у светлу типолошке дихотомије која одражава степен номинализованости / вербализованости синтаксичког израза, пољски и српски су издиференцирани тако што су у пољској синтакси номинални изрази сразмерно обичнији и разноврснији него у српском језику, за који је, напротив, више карактеристична употреба личних глаголских облика. Највидљивије морфолошко објашњење те чињенице јесте постојање партиципа презента актива у пољском и његово одсуство у српском језику, али се разлике у степену номинализованости / вербализованости синтаксичких структура пољског и српског језика свакако не може објаснити само том чињеницом глаголске морфологије него и широм употребом именских група и глаголских прилога као и другим разлозима.

Друга од најопштијих граматичких разлика између пољског и српског језика тиче се имперсоналности, која је више карактеристична за пољску него за српску реченицу. Као код опозиције номинализованост / вербализованост ни опозиција персоналност / имперсоналност, посматрана у односу између пољског и српског језика, не испољава се као присуство или одсуство персоналности / имперсоналности него као већа распрострањеност имперсоналних реченица у пољском језику, где за то постоје и веће системске могућности будући да пољски језик има облике исказивања имперсоналности који у српском не постоје или су периферног статуса (нпр. реченице типа Spano do południa, Przechadzano się, Annę mdliło, Nie zauważyłam pojawienia się nowych gości и др.), док се не би могао понудити неки обрнути функционално иоле релевантнији пример.

Треће, језици се, као што је познато, генерално могу разликовати и према томе колико инклинирају активном или пасивном устројству реченице. Посматран с тог становишта, пољски језик показује веће могућности него српски у пасивном уобличавању реченице (поред преовлађујућих активних структура у оба језика) и већу распрострањеност употребе таквих реченица.

Прикључимо општим типолошким разликама између двају језика и запажање И. Лекова о изразитој раширености дублетних форми на свим нивоима језичке структуре српског језика, већој него у другим словенским језицима (Леков 1963), као још једну, али свакако не последњу чињеницу, која такође видљиво диференцира та два словенска језика и која тек треба да буде пажљиво испитана.

3. Увид у основна пољско-српска граматичка диференцирања проширују чињенице које се тичу појединих категорија. Оне до сада нису разматране на једном месту. Неке од њих су школски познате, неке су евидентиране у релативно новије време. Једне су објашњаване у светлу традиционалних граматичких појмова, док друге одражавају теоријска достигнућа новије лингвистике.

Тако се категорија персоналности, поред поменутих ширих могућности имперсоналног уобличавања реченице у пољском језику (упор. поред наведених и облике какве илуструју примери Jest się kierowcą или Było się kiedyś zakochanym, срп. Возач сам / си / је; Некад сам био / си био... заљубљен), највише се издваја од српског добро познатом хонорификативном употребом 3.л.sg. у обраћању другом лицу (у конструкцијама с Pan / Pani у субјекатској позицији), као и комитативним конструкцијама, које повезују персоналност са социјативношћу, какве српски језик не познаје, нпр. пољ. Andrzej z Hanką tańczą, срп. Андреј и Ханка играју. Главне специфичности дијатезе у пољском језику тичу се, пре свега, облика основне пасивне конструкције, која се од српске разликује и избором глаголског елемента (облици глагола zostać у перфекту или футуру) и избором предлога (нпр. пољ. Dwóch członków zostało wybranych przez Radę, срп. Два члана била су изабрана од стране Савета); сразмерно чешћег избора пасивног синтаксичког облика реченице у пољском језику ( нпр. пољ. Andrzej został zbudzony przez Annę, срп. Андреја је пробудила Ана); ширих могућности комбиновања пасивности и имперсоналности (нпр. пољ. Mianowano Piotra dyrektorem, срп. Петар је именован за директора); разлика у могућности исказивања с дијатезом повезане реципрочности повратном заменицом (нпр. пољ. Jan pokłócił siostry ze sobą, срп. Јан је посвађао сестре /једну с другом/), као и шире употребе пуног облика повратне заменице у значењу commodi / incommodi (npr. polj. Anna złamała sobie rękę, срп. Ана је сломила руку). У оквиру категорије модалности пољски језик се од српског најуочљивије разликује богатијим потенцијалом употребе кондиционалних облика у апелативној, или у некој другој модалној функцији (нпр. пољ. Zadzwoniłbyś do niej, срп. Telefoniraj joj. // Како би било да јој телефонираш?, пољ. Wydać by ją za mąż, срп. Требало би да је удамо.), као и инфинитивским изражавањем категоричне императивности (нпр. пољ. Nie ruszać się!, срп. Ни макац! // Да се ниси померио!), начином уобличавања алтернативних питања (нпр. пољ. Czy wolisz kawę, czy herbatę?, срп. Да ли више волиш кафу или чај), поред неких других, специфичнијих разлика на плану модалности, нпр. употреба облика sobie у реченицама типа Babcia sobie siedzi (срп. Баба седи). Разлике у вези са одређеном референцијалношћу тичу се пре свега разлика у дистрибуцији демонстративних заменица у два језика, заснованој првенствено на делимично друкчијем и целини већем функционалном оптерећењу пољских Т-заменица (нпр. ten, tamten, поред уско специјализованог ów), за разлику од српских ОВ-, Т- и ОН-заменица (нпр. овај, тај онај), а разлике у вези с неодређеном референцијалношћу и нереференцијалношћу произилазе поглавито од неподударног устројства система неодређених заменица, чија је основна одлика у јасној раздвојености средстава за неодређену референцијалност (тип ktoś) од оних за нереференцијалност (тип ktokolwiek) у пољском језику, према могућности српских заменица типа неко да буду употребљене у једној или у другој функцији (нпр. срп. Зове неког. / Зови неког!) поред средстава са искључивом и специфичном нереференцијалном функцијом типа ико, било ко и сл. Спацијалност се у пољском језику у односу на српски најизразитије одликује малим и мало коришћеним могућностима разликовања лимитатативне и нелимитативне адлативности (нпр. пољ. Przyszedł do domu, срп. Дошао је до куће / Дошао је кући), због широке употребе именских група с предлогом do у оба значења, као и доследнијом раздвојеношћу употребе предлошких адвербијала с локативним и адлативним значењем (нпр. пољ. Za samochodem / Za samochód, према српском, обично за оба значења истом: иза аута). Најважније типолошке разлике на плану темпоралности у пољском и српском језику више су морфолошке природе и одређене су у првом реду мање развијеним системом глаголских времена у пољском, и (као и у другим северним словенским језицима и словеначком) футурском употребом презентских облика перфективних глагола (нпр. пољ. On to zrobi, срп. On će to uraditi), те аналитичким футуром с глаголом być у пољском (нпр. będzie czytać) према балканској структури српског сложеног футура с помоћним глаголом хтети (нпр. читаће). У оквиру категорије посесивности главна разлика је морфосинтаксичке природе и тиче се знатно шире употребе посесивног генитива у пољском језику, чему у српском у многим таквим случајевима одговара посесивни придев (нпр. пољ. matka Marii, срп. Маријина мајка и сл.). У домену квалификативности једну од изразитијих разлика носи инструментална именска група у пољском језику (нпр. dziewczyna z zielonymi oczami), којој у српском обично одговара квалификативни генитив са обавезном адјективном детерминацијом (нпр. девојка зелених очију), поред низа мање изразитих диференцирања, као што је, на пример, категорија начинских прилога као одредби предиката са уграђеним аргументом (нпр. ubierać się długo), према слабије заступљеном таквом типу прилога у српском језику (носити дугу одећу), в. Grzegorczkowa 1975: 78, Ivić 1985: 265. (Уп. такође пољ. Uwiązałem psa krótko, срп. Везао сам пса на кратак ланац и сл.) Међу многобројним разликама између пољског и српског језика у сфери квантификације, које су махом конгруенцијске природе. највише се издваја структура именске групе с бројевима на 2, 3 или 4 (и неких других квантификатора), у којој је у пољском језику конститутивни елеменат групе плурализован, док је у српском "паукализован", нпр. Ci dwaj nowi studenci byli obecni, срп. Та два нова студента била су присутна.

4. У главна формална синтаксичка обележја, релевантна за типолошко поређење пољског језика са српским, иде пре свега поменута релативно заступљенија номинализованост синтаксичких структура у пољском језику (упор. пољ. Piotr uprzedza Jana o grożącym mu niebezpieczeństwie, Idącą samotnie dziewczynę, zaczepili chuligani, Nie zauważyłam pojawienia się nowych gości; срп. Петар упозорава Јана на опасност која му прети, Девојку која је ишла сама напали су хулигани, Нисам приметила да су се појавили нови гости).

У групу формалних обележја која изразитије диференцирају пољски језик од српског, свакако спадају нека, у принципу добро позната, обележја линеаризације као што је карактеристично постпонирање релативних придева у пољском језику (нпр. пољ. język polski, срп. пољски језик), линеаризација неких клитика, нпр. пољ. сиę испред заменичке личне клитике (Gdzieście się go pozbyli?) према обратном распореду одговарајућих клитика у српском (нпр. Ви сте га се наслушали) или место дативске клитике у односу на копулу (нпр. пољ. Maria jest mi droga, срп. Марија ми је драга); могућност иницијалне позиције помоћног глагола у презенту, коју српски језик не познаје (пољ. Jest się hetmanem, срп. Хетман сам / си / је), лоцирање негације испред прилошког интензификатора у пољском језику (нпр. пољ. co mnie nie bardzo dziwi, срп. што ме много не чуди); различита линеаризације предлога у односу на негацију одричне заменице (нпр. пољ. z nikim; срп. ни с ким); обичнија у пољском него у српском , иако не обавезна, друга позиција анафорског елемента у субјекатској именској групи (нпр. пољ. Człowiek ten zawsze budził we mnie nieufność, срп. Тај човек ми је увек изгледао непоуздан) итд. (в. о линеаризацији и у т. 5)

Језици се разликују и према функционалној оптерећености појединих граматичких речи, а тиме, по правилу, и према њиховој фреквентности. У поређењу са српским језиком у пољском је то посебно карактеристично за предлог do и заменички облик to, који поред своје примарне деиктичке и анафорске функције у пољском језику функционише и као везничка реч, отварајући специфичне семантичке типове клауза (нпр. пољ. Jeżeli się dowiem, to ci powiem; Łeb ci rozbiję, to będziesz cicho, срп. Ако сазнам, рећи ћу ти, Разбићу ти главу па ћеш се смирити;), и као копула (нпр. пољ. Doktor Kowalski to znany pediatra, срп. Доктор Ковалски је познати педијатар).

Поједини граматички облици имају знатно богатије могућности употребе у једном језику него у другом, што може имати размере типолошки препознатљиве особине. То се пре свега тиче кондиционала, који је у различитим модалним функцијама обичнији у пољском језику него у српском (в. горе), али, што је посебно карактеристично, који је такође изузетно чест облик у структурирању зависне клаузе у пољском језику у поређењу са српским (нпр. пољ. Co Anna chce, żeby Maria kupiła; срп. Шта Ана хоће да Марија купи и сл.).

Иако инфинитив постоји у оба језика распрострањеност конструкција да + презент у српском језику у функцијама које у пољском има инфинитив чини и ту чињеницу типолошки важном (нпр. пољ. Proszę wejść, срп. Молим Вас да уђете; односно тзв. "баре инфинитиве" нпр. пољ. Ktoś rzucił myśl, aby świnkę hodować w piwnicy, срп. Неко је предложио да свињу држимо у подруму). Поменута шира заступљеност номиналних конструкција у пољском у поређењу са српским понекад иде на рачун конкурентности инфинитиву, друкчије, дакле, од ситуације у српском језику, где је инфинитив доста потиснут финитним глаголским обликом (нпр. пољ. Zmusza go ukrywać myśli // Zmusza go do ukrywania myśli, срп. Тера га да крије мисли), иако у српском вербум финитум понекад (мада ређе него у пољском ) факултативно алтернира са именском групом (нпр. пољ. Zabronił jej wychodzić z domu, срп. Забранио јој је да излази из куће. // Забранио јој је излазак из куће.). Функције падежних облика иако добрим делом подударне у та два језика, показују и разлике, које су у неким случајевима врло карактеристичне, што се у синтаксичком поређењу пољског језика са српским мора констатовати пре свега за инструментал, као када је у питању предикативни инструментал (нпр. пољ. Ojciec jest pilotem, Brat jest młodym, срп. Отац је пилот, Брат је млад), диферентивни инструментал (нпр. пољ. Przyjaźń przyjaźnią, a interes interesem, срп. Љубав за љубав, а сир за паре, Шала је шала, а ово је озбиљно и сл.), комитативни инструментал (нпр. пољ. Piotr z Jankiem idzie do kina, срп. Петар и Јанко иду у биоскоп), словенски генитив, који се, са ограничењима, у пољском сачувао, а у српском практично нестао (нпр. пољ. Nie czytali tego czasopisma, срп. Нису читали тај часопис)...

5. Методологија типолошких истраживања поседује широк репертоар поступака који обезбеђују релативну вишестраност истраживања, поузданост процедуре издвајања типолошки релевантних обележјима и квантификовања степена типолошких сличности и разлика. У ситуацији када се жели већи број чињеница изложити на сразмерно малом простору, као што је то случај у овом прегледу, нема много места за методолошку апаратуру. Да бисмо изоштрили слику о типолошким карактеристикама пољске и српске синтаксе и да бисмо бар у једном већем сегменту, дали не сасвим селективан него потпунији преглед језичких чињеница, даље ћемо се послужити поступком више својственим конфронтативној анализи, која обично може бити као добра подлога за типолошка уопштавања. Поређење коначног списка реченичних структура с аргументима првог реда у пољском језику (Składnia 1984) и њихових српских еквивалената доста прецизно показује степен подударности између два језика у том делу њихове граматичке структуре. Филтрација типолошки релевантних појава међу свим тако издвојеним структурама даје се у виду коментара, јер је за ову прилику то најекономичнији (иако не и оптималан) поступак, утолико пре што граница између појава које би претендовале на статус типолошки значајних и свих других појава није оштра и умногоме зависи од схватања језичког типа, од врсте типолошке анализе и броја њоме обухваћених језика. Као што је речено у уводу, типолошки карактеристичним чињеницама овде се сматрају појаве које се одликују распрострањеношћу и регуларношћу у једном језику, а нема их у другом језику, или су у њему мање присутне или мање регуларне, тако да истичу само важније особености једног језика у поређењу с другим (нпр. Dezsц 1986). Посматрано на ширем плану, типолошки значај такве појаве (поред већ наведених њених својстава која би требало да има), утолико је већи, уколико је она присутна у мањем броју других језика као differentia specifica у систему других типолошких обележја тог језика, дакле, не као обједињавајуће него као издвајајуће обележје, у смислу лингвистичке карактерологије В. Матезијуса. Додајмо томе следеће. Ако се поред других критеријума у обзир узима распрострањеност неке појаве у језику, нема разлога да се приликом утврђивања њеног типолошког статуса тако не поступи и са критеријумом распрострањености исте појаве у говору. Добро је познато да многе појаве имају високу учесталост иако немају висок степен регуларности нити граматикализованости. Ако се гледа типолошка препознатљивост неког језика, онда се мора имати у виду и његов говорни аспект. У одсуству фреквенцијских граматичких речника, одговарајуће оцене морају, на жалост, бити дате као субјективне процене.

Емпиријску основу овог рада чине сви реченички примери из првог дела Граматике пољског језика, Синтакса (Składnia 1984) који су у тој Синтакси дати издвојено. Тај корпус од 1756 реченица може се сматрати репрезентативним, како обимом и извором, тако и разноврсношћу примера, који одражавају све важније аспекте структуре просте реченице, а делом и сложене реченице, у савременом пољском књижевном језику. На основу структурно некореспондентних реченичних међујезичких еквивалената (примери у којима се понавља исти синтаксички модел бројани су као један случај међујезичке неподударности) формулисани су закључци у т. 2-5 овог рада. Иако је анализа била једносмерна, од пољског ка српском језику, имајући у виду репрезентативност узорка, може се сматрати да утврђене чињенице дају солидну основу за извлачење општијих закључака. Анализа у супротном смеру, од српског ка пољском, свакако би дала потпунију слику, комплетирану обележјима карактеристичним искључиво или претежно за српски језик (нпр. именске групе са етичким дативом, темпоралним генитивом, конструкцијама типа нас двојица и др.), али би то превазишло расположиве просторне оквире рада, а једносмерна анализа, иако ужа, има такође типолошку вредност. Све поређењем утврђене разлике нису обавезно типолошке природе. Неке од њих су сасвим тривијалне и типолошки неинтересантне. Полазећи од изнетог схватања да се у типолошком поређењу двају језика издвајају разлике које се у једном језику одликују изразитом регуларношћу и широком заступљеношћу у језичком систему и у говору, а у другом језику их нема или су слабо присутне, пажња је усмерена првенствено на такве појаве, чији се кратак преглед у раду износи.

У завршном одељку покушало се да се да се такав преглед учини прецизнијим (због чега је предмет морао бити сужен): даје се нумерички израз степена структурне међујезичке неподударности са по једном илустрацијом сваког таквог случаја, док су типолошке црте добиле посебан коментар.

На корпусу од 462 примера констатована је 171 међујезичка синтаксичка неподударност, већином изазвана друкчијом линеаризацијом. Од 96 модела формализације предикатско-арументских структура с аргументима првог реда у пољском језику констатовано је да у 28 случајева не постоји исти модел у српском језику. То су следећи случајеви (лево од знака "->" је семантичка експликација модела, а десно од тог знака је његова формализација, пољски модел и пример свуда претходи српском):

(1) V(Cpers) -> NaVfimp , нпр. Joannę mdliło, срп. V(Cpers) -> NdVfimp , нпр. Јовани је позлило. (2) V(Cpers) -> NnVfAg , нпр. Dwudziestu jeden żołnierzy zostało rannych, срп. V(Cpers) -> NnVfAn , нпр. Bio je ranjen dvadeset i jedan vojnik. (3) V(Cpers) -> NnAn , нпр. Ojciec chory, срп. V(Cpers) -> NnVfAn , нпр. Otac je bolestan. (4) V(Cpers) -> Nn to (Vf)Nn , нпр. Joanna to modelka, срп. V(Cpers) -> NnVfNn , нпр. Jovana je manekenka. (5) V(Cpers) -> zNg(Vf)Nn , нпр. Kłamca z ciebie, срп. V(Cpers) -> Pravi/prava /...VfNn , нпр. Pravi si lažov. (6) V(Opers) -> VfNi , нпр. Jestem cudzoziemcem, срп. V(Opers) -> NnVf , нпр. Stranac sam. (7) V(Øpers) -> Vfimp , нпр. U sąsiadów nad nami tańczono i śpiewano, срп. V(Øpers) -> Vfimp , нпр. Код комшија изнад нас се играло и певало (дакле, безлични облик на -ло према пољском облику на -no / -to, ређе V(Øpers) -> V3.l.pl : Код комшија изнад нас су играли и певали). (8) V(Øpers) -> VfimpNi , нпр. Było się kiedyś sportowcem, срп. V(Øpers) -> (Nn)VfNn , нпр. Био сам / Био си / ... некад спортиста. (9) V(Øpers) -> VfimpAi , нпр. Było się kiedyś pięknym i młodym, срп. V(Øpers) -> (Nn)VfAn , нпр. Био сам / Био си / ... некад леп и млад. (10) V Cobiect -> Vf w Nl , нпр. Od wszystkich tych sukcesуw kręci się w głowie, срп. V Cobiect -> Vf Nd u Nl , нпр. Од свих тих успеха врти ми / ти /... се у глави. (11) V(Cpers) -> NnVfNi , нпр. Anna jest blondynką, срп. V(Cpers) -> NnVfNn , нпр. Ана је плавуша. (12) V(C1pers, C2pers) -> NnVfPpass przez Na , нпр. Anna została porzucona przez męża, срп. NnVfNa , нпр. Ану је оставио муж. (13) V(C1pers, C2pers) -> Nn i Nn // NnplVf ze sobą , нпр. Matka i cуrka czuliły się ze sobą, срп. V(C1pers, C2pers) -> Nn i Nn // NnplVf један другог / једна другу / ... , нпр. Мајка и ћерка су пазиле једна другу. (14) V(C1pers, C2pers) -> NnVf Ni , нпр. Dyrektor pomiatał swoimi podwładnymi, срп. V(C1pers, C2pers) -> NnVfNa , нпр. Директор је кињио своје потчињене. (15) V(C1pers, C2pers) -> NnVf do Ng , нпр. Andrzej zbliża się tylko do tych, których uważa za wartościowych, срп. V(C1pers, C2pers) -> NnVf sa Ni , нпр. Андреј се зближава само са онима које сматра за вредне (16) V(C1pers, C2pers) -> NnVf w Na , нпр. Син се дао на мајку, срп. V(C1pers, C2pers) -> NnVf na Na , нпр. Син се дао на мајку. (17) V(C1pers, C2pers) -> NnVf nad Ni , нпр. Chłopka ulitowała się nad rannym, срп. V(C1pers, C2pers) -> NnVf na Na , нпр. Сељанка се смиловала на рањеника. (18) V(C1pers, C2pers) -> NnVf w Nl , нпр. Piotrowski zadurzył się w koleżance, срп. V(C1pers, C2pers) -> NnVf u Na , нпр. , нпр. Пјотровски се зацопао у колегиницу. (19) V(C1pers, C2pers) -> NnVf An njobec Ng , нпр. Jan jest brutalny wobec kolegуw, срп. V(C1pers, C2pers) -> NnVf An prema Nd , нпр. Јан је бруталан према колегама. (20) V(C1pers, C2pers) -> Nn Vf Ni Ng npr. Anastazja była babką mojej narzeczonej, срп. V(C1pers, C2pers) -> Nn Vf Nn Ng , нпр. Анастазија је била баба моје веренице. (21) V(C1pers, C2pers) -> Nn Vf Ai Ni , нпр. Anna jest moją znajomą, срп. V(C1pers, C2pers) -> Nn Vf An Nn , нпр. Ана је моја познаница. (22) V(C1pers, O2pers) -> Nn Vf Ni , нпр. Nareszcie Piotr został ojcem, срп. V(C1pers, O2pers) -> Nn Vf Nn , нпр. Петар је најзад постао отац. (23) V(C1pers, O2pers) -> Vf Ni , нпр. Zostałem ojcem, срп. V(C1pers, O2pers) -> Vf Nn , нпр. Постао сам отац. (24) V(Ø1pers, O2pers) -> Vf imp , нпр. żegnano się ze smutkiem; Rozwodzono się tam bardzo często, срп. V(Ø1pers, O2pers) -> Vf pl , нпр. Опраштали смо / сте / ... се с тугом. Тамо су се (људи) често разводили. (25) V(Ø1pers, O2pers) -> VfimpAi , нпр. Było się kiedyś zakochanym, срп. V(Ø1pers, O2pers) -> (Nn)VfAn , нпр. Некад сам / си /... био заљубљен. (26) V(Ø1pers, O2pers) -> VfimpNi , нпр. Jest się królem i ma się prawo do kaprysów, срп. V(Ø1pers, O2pers) -> NnVf , нпр. Краљ сам / си / је и имам/ имаш/ има право на каприце, или: Када је неко краљ, има право на каприце. (27) V(Ø1pers, Ø2pers) -> VfimpNi , нпр. Jest się hetmanem, срп. V(Ø1pers, Ø2pers) -> NnVf , нпр. Хетман сам / си / је. (28) V(C1pers, O2 obiect) -> NnVfNi , нпр. Mуj ojciec jest kierowcą, срп. V(C1pers, O2 obiect) -> NnVfNn , нпр. Мој отац је возач.

У овом прегледу у потпуности је задржана симболизација из пољске Синтаксе (Składnia 1984), иако би за поређење са српским језиком корисно било допунити је ознакама за рефлексивност и копулу као и неким другим симболима , нпр. уместо Cobiect -> Vf Nd у Nl (пример: Од свих тих успеха врти ми / ти / ... се у глави.) било би прецизније Cobiect -> V3.л.sg Nd у Nl . Симболички запис формализације модела не одражава линеаризацију нити оне делове примера који су факултативни, нпр. V(Ø1pers, O2pers) -> Vimp Ni , нпр. пољ. Jest się królem i ma się prawo do kaprysów, срп. V(Ø1pers, O2pers) -> Nn Vf Краљ сам / си / је и имам / имаш / има право на каприце. (У српском би се значење исте пољске реченице потпуније изразило сложеном реченицом: Када је неко краљ, он има право на каприце).

У оквиру констатованих неподударности највише је таквих које се односе на употребу инструментала у саставу предикатског израза (8, 9, 11 , 20, 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28) и на имперсоналне конструкције, у неким случајевима са инструменталом у предикатском изразу (1, 7, 24, 25, 26, 27). У три случаја ради се о употреби копуле или њеном изостављању (3, 4, 5), или о пасивним и реципрочним конструкцијама (12, 13), чему се прикључују и имперсоналне реченице с пасивно уобличеним глаголом (7, 24). У једном случају у питању је пољски синтаксички модел према којем у српском стоји ако не обавезно, оно врло уобичајено проширење таквог модела заменицом или именицом у дативу (10), а у једном о специфичности у конгруенцији. Остали случајеви међујезичких неподударности односе се на рекцију (14-19, 21-23), изразито су лексички условљени међусобно издифиренцирани и за синтаксичку типологију двају језика мање интересантни, донекле са изузетком конструкцијама с предлогом do (15) са знатно већом распрострањеношћу и већим семантичким потенцијалом у пољском језику него у српском.

Изложени преглед и број њиме обухваћених случајева треба схватити донекле условно јер је однос међујезичке еквивалентности и кореспондентности одређен не само синтаксичком структуром него и њеним лексичким садржајем, па због лексички изолованих примера не можемо констатовати потпуну подударност / неподударност сваког синтаксичког модела у два језика , нпр. модели V(Cpers) -> NnVf Ni; V(Opers) -> Vf ; V(C1pers C2) -> NnVf Nl , које илуструју реченице, истим редом: Joanna jest modelką; Dziś w teatrze nic nie grają; Sąsiadka opiekuje się kwiatami w czasie naszego urlopu у принципу не постоје у српском језику, осим у ретким, лексички издвојеним случајевима , нпр. Он се сматра стручњаком, Овде већ раде, Бави се спортом и сл. Још је више примера када се не може говорити о типичном изузетку него пре о чињеници да према истом синтаксичком моделу у пољском језику у једним случајевима постоје, а у другим не постоје правилне реченице у српском језику, што зависи првенствено од лексичког састава реченице , нпр. Po pracy śpi się doskonale, срп. После рада лепо се спава, али Przyjemnie podróżuje się po Francji *Пријатно се путује по Француској; Anna pogodziła się z bratem, срп. Ана се помирила с братом али Maria roywiodła się z mężem, срп. *Марија се развела с мужем (правилно је: Марија се развела од мужа) и сл.

У случајевима када се српски семантички еквиваленти пољских примера од њих формално разликују (171 случај од 462) разлог томе је најчешће друкчија линеаризација, а у оквиру линеаризације позиција повратне морфеме, која је у српском много слободнија него у пољском језику (где је најчешће непосредно иза основног глаголског облика), тако да се у корпусу нашао само један пример подударне линеаризације тих морфема (додуше, с неподударношћу линеаризације елемента też : такође), упор. пољ. Dziewczyna też się roześmiała, срп. Девојка се такође насмејала. Друга од типичнијих разлика у линеаризацији тиче се позиционирања односног придева (в. т. 4), а остале разлике углавном се тичу места помоћног глагола (пољ. Jestem ojcem. срп. Отац сам. и сл.) и уопште клитика (в. т. 4.), различитог места предлога у конструкцији с одричним заменицама (в. т. 4.), врло честе употребе у пољском посесивног генитива иза именице коју одређује према употреби посесивног придева испред именице карактеристичној за српски језик (в. т. 3) итд., што, разуме се, нису сви облици друкчије линеаризације реченице у два језика.

Степен констатованих разлика изражава чињеница да према 96 описаних модела предикатско-аргументских структура с аргументима првог реда у пољском језику у 28 случајева у српском језику стоји неки други синтаксички модел. Иако наведени нумерички показатељи не одражавају степен међујезичке разлике с апсолутном тачношћу, може се, упркос извесној условности, сматрати да га одражавају у великој мери адекватно, и да се примењени поступак може узети као доста поуздана процедура утврђивања основе за типолошко поређење синтаксичких структура двају језика.

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

• Dezsö 1986: L. Dezsö, Tipološka karakteristika hrvatskosrpske sintakse i njena usporedba sa sintaksom mađarskog jezika. – Budimpešta: Tankönyvkiadó, 1986.

• Grzegorczykowa 1975: R. Grzegorczykowa, Funkcje semantyczne i składniowe polskich przysłówków. – Wrocław-Warszawa-Kraków-Gdańsk, 1975.

• Ivić 1995: M. Ivić, O zelenom konju: Novi lingvistički ogledi. – Beograd: XX vek, 1995.

• Леков 1963: И. Леков, За някои от найсъществените типологични черти на сърбохърватския език. – Zbornik у čast Stjepana Ivšića. – Zagreb: Hrvatsko filološko društvo, 1963, str. 237- 245.

• Składnia 1984: M. Grochowski, S. Karolak, Z. Topolińska, Gramatyka współczesnego języka polskiego, Składnia. – Pod redakcją Zuzanny Topolińskiej. – Warszawa: Instytut Języka Polskiego PAN, 1984.

• СГПС 1996: Сто година полонистике у Србији, Зборник радова са јубиларног научног скупа. Ред. одбор, Г. Јовановић и др. – Београд, Катедра за славистику Филолошког факултета, Славистичко друштво Србије, 1996.