|
          |
Марија-Магдалена Косановић (Никшић)Реченице са предикатом на -но, -то у пољском и српском језикуСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
У овом раду поклонићемо пажњу једном специфичном облику реченица: безноминативним реченицама c предикатом на -но, -то типа: Sprawę rozpatrzono. Људима je наређено. Циљ нам је био да илуструјемо сличности и разлике међу пољским и српским предикатским конструкцијама на -но, -то које је још далеке 1898. године наговестио Радован Кошутић у својој Граматици пољскога језика.[1] Грађу за овај рад смо ексцерпирали из текућих средстава информисања, пољских и српских (дневна штампа, часописи, телевизија и радио програм), мање из књижевних дела. У свим словенским језицима облици на -но, -то, ако врше улогу предиката, конституишу неноминативни модел реченице. У таквим реченицама одсуствује субјекат у номинативу и оне се најчешће називају безличним. Облици на -но, -то воде порекло од трпног глаголског придева средњег рода (именичке промене). У ствари, требало би говорити o суфиксима -nъ, -en, -t, који су се у старопољском језику користили према врстама основе: 1) За основе на -а, -е = -ě – суфикс – -nъ: poznan(y), widzian(y), (viděti); 2) За основе на сугласник или -i - суфикс -еnъ: wiedzion(y), (vedenъ: vedą), rodzon(y) *rodjenъ : roditi; 3) За основу инфинитива која je равна корену и завршава се на -i, -u, -y, -ę – суфикс – -tъ: umyt(y), bit(y). Како je током историје пољског језика дошло до губитка просте именичке промене придева (и партиципа) у корист сложене придевске промене (са крајњим -e у облицима средњег рода), краћи сингуларни облици средњег рода на -о (па и разматрани облици на -но, -то) нашли су се ван парадигматских веза са категоријом рода и броја. Као реминисценција некадашњих краћих облика средњег рода у савременом језику функционишу адверби на -o (młodo, blisko, daleko), дакле непроменљиве врсте речи. Облици на -но, -то у пољском језику нису, према томе, хомонимни са облицима средњег рода глаголског придева, исп.: wytyczony plan, wytyczona droga, wytyczone zadanie, али: wytyczono cel. O губитку повезаности ca трпним партиципом сведочи, између осталог, чињеница, на коју је скренуо пажњу Ј. Токарски, да се облици на -но, -то граде и од оних глагола који немају чак и потенцијално могућих партиципа: radzić – radzono, али не и: *radzony.[2] Пољски облици на -но, -то односе радњу ка прошлости: Zamknięto drzwi. Podano herbatę. Ти се облици користе без помоћног глагола, иако су се у историјско време поред облика на -но, -то налазили облици глагола бити. Отуд, рецимо, у савременом пољском језику нису могуће конструкције: *Herbatę było podano. *Zbiega było zabito. Или: *Herbatę będzie podano. *Zbiega będzie zabito. Али, зато су стандардни предикатски облици на -н, -т са помоћним глаголом: Herbata była podana. Zbieg był zabity. Herbata będzie podana. Zbieg będzie zabity. Пољским реченицама ca предикатом ca обликом на -нo, -тo одговарају српске безличне реченице ca партиципским пасивом и енклитичким обликом помоћног глагола јесам. Молби је удовољено. Суђено му је праведно. Понекад облици на -но, -то немају помоћног глагола. Најчешће у насловима новинских чланака: Ослобођено осам талаца. Приватизовано 70 одсто државних предузећа. Или у административним формулама: Достављено архиви. Француски лингвисти А. Меје и А. Вајан су 1924. године констатовали да облици трпног придева са енклитичким презентом глагола јесам у таквим примерима као: Паши је одмах јављено припадају перфекту.[3] Српски и хрватски граматичари, почев од Љуб. Стојановића[4] или Томе Маретића[5], сматрали су све облике сложене c презентом глагола бити и бивати облицима садашњег времена. A Маретић је чак тврдио да су ти облици исти за прошлост и садашњост. Изгледа да се овај неспоразум заснивао на губљењу из вида различитих функција глаголског придева. Да наведемо пример Михаила Стевановића: Он је јако цењен човек. Ту трпни придев не врши више глаголску функцију, већ је придевизиран и врши придевску функцију. Зато је Стевановић, 1956. године, закључио да трпни придев заједно са енклитичким облицима помоћног глагола јесам чини перфекат пасива, слажући се ca Мејеом и Вајаном да је "потпуно разумљиво, али и врло занимљиво" што они у реченици – Паши је одмах јављено – облик јављено је сматрају перфектом.[6] У српском језику лични облици партиципског пасива у мушком роду имају нулти наставак (Чланак је написан.). У женском – наставак је -а (Књига је написана.). У средњем роду – наставак је -о (Писмо је написано.). Друкчије речено, безличне конструкције на -но, -то су аналогне средњем роду: Овде је написано. Узгред, слично је и у руском језику, где су облици на -но, -то хомонимни са облицима средњег рода и, исто као и у српском, не управљају беспредложним акузативом: На пример: Писъмо написано. B писъме об этом написано. Истовремено, за разлику од пољског језика, чија се темпоралност испољава само помоћу једног облика без помоћног глагола, у српском језику осим перфекатске конструкције могући су и облици у плусквамперфекту и футуру егзакту: Кандидатима је било јављено; Кандидатима ће бити јављено. Треба нагласити да у српском језику реченице са предикатом на -но, -тo нису фреквентне. Радије се уместо безличних пасивних користе активне конструкције. Скоро у свим словенским језицима могућност грађења облика на -но, -то условљена је транзитивношћу глагола. У пољском језику грађење облика на -но, -то није везано за транзитивност полазног глагола, као што је то у српском. Поред облика грађених од транзитивних глагола, као на пример: Rozpoczęto emitowanie programów rozrywkowych. Złapano pasażera na gapę, има облика -но, -тo од непрелазних глагола: W spelunce grano w karty. Rozmawiano o tym w jego obecności. Облици на -но, -тo од транзитивних глагола управљају именицом у беспредложном акузативу, док исти ти облици у одричној реченици управљају генитивом: Nie rozpoczęto emitowania programu rozrywkowego. Nie złapano pasażera na gapę. У српском језику се облици на -но, -то граде једино од транзитива. Облици на -но, -то могу у пољском имати и објекат у инфинитиву: Kazano im złożyć broń. Telewizor chciano oddać do naprawy. У оваквој ситуацији у српском језику природније звучи глаголски комплекс са субјунктором да: Наређено му је да у року од 48 caтu напусти престоницу. Други не мање важан системски фактор од кога зависи грађење облика на -но, -то је видска припадност мотивацијског глагола. Категорија облика на -но, -то налази се у центру пажње аспектолога. Пољски облици могу се градити од перфективних, по правилу префиксираних, глагола: Rozpalono wielkie ognisko. Odnotowano wielki sukces. Да упоредимо ca српским: Од српског патријарха, наводно је затражено да поднесе оставку. Интересантно је да се у пољском језику облици на -но, -то исто тако често граде од имперфективних глагола. На пример: Codziennie palono w piecu. Narzekano na zaopatrzenie rynku. Облици на -но, -то од имперфективних глагола се често појављују и у српском: Људима је наређивано како да се облаче и које песме да певају. Претпостављано је да ће доћu до размене и на плану информисања. Контрастивна анализа показује да облици o којима је реч нису подједнако сачувани у свим словенским језицима. У овом погледу пољски и српски језик заузимају посебно место. У руском, на пример, имперфективни облици на -но, -то cу у повлачењу. Рецимо, руски језик не познаје облике на -но, -то од семелфактивних глагола док се такви облици регуларно граде у пољском. На пример: W tłumie kopnięto go w nogę. У српском језику такве конструкције су, међутим, сасвим ретке, али, ипак, постоје: Такнуто-макнуто! (као шаховски термин). Могло би се закључити да систем пољског језика не спречава настајање облика на -но, -то од интранзитивних и имперфективних глагола, a у српском интранзитивност спречава грађење поменутих облика. Слику још употпуњује чињеница да пољски лингвисти све аргументованије говоре o активности пољских предикатских конструкција на -но, -то, a у српском језику такве се конструкције третирају искључиво као пасивне. Говорећи o семантичким особинама облика на -но, -то вратићемо се на већ поменуту констатацију да они врше функцију предиката у безличним реченицама. Наравно, оваква дефиниција је базирана на површинској семантичкој организацији реченице. Ипак, у пољском језику све реченице са предикатом на -но, -то имплицирају постојање персоналног субјекта, тј. оне су семантички личне, будући да је њихову радњу извело неко неодређено лице, или група неименованих особа. У пољској лингвистичкој литератури нашли смо формулацију да ове реченице садрже квантор егзистенцијалности, што ће рећи да се у њима агенс подразумева.[7] Реченице са предикатском конструкцијом на -но, -то у лингвистичкој литератури се често називају и неодређено-личним. Могли бисмо прецизирати да се у оваквим реченицама могу издвојити ситуације у којима агенс, иако се не спомиње директно, није познат ни говорнику, ни слушаоцу: Raptem zastukano w okno. Претпостављени агенс је познат само говорнику: Rozkazano mi abym przyszedł do ciebie. Упор. ca српским: Јављено ми је да си се возила кочијама. Претпостављени агенс је познат саговорницима: Zastrzelono zakładników w Dagestanie. Упор.: Од српског патријарха, наводно, затражено је да поднесе оставку. Посебно место заузимају реченице са обликом -но, -то у којима је сугерисани агенс сам говорник у првом лицу – ја. Такве се реченице највише користе у научним и сличним текстовима: Jak już powiedziano... Jak wspomniano... Taj тип реченица ca обликом -но, -то je најфреквентнији у српском језику. Узгред, и конструкција познато је користи се искључиво у таквом стилу. Ево и других примера: Како је наведено... Како је процењено... Посебно је наглашено... У овом кратком прегледу није било места да говоримо подробније o видско-темпоралном плану, o синтаксичкој карактеристици, o дијатезним типовима конструкција на -но, -то које се такође разликују у два анализирана словенска језика. Изнели смо у први план само системске могућности грађења ових облика у пољском, односно српском језику. Реченице са предикатски употребљеним облицима на -но, -то, додуше фреквентније у пољском него у српском језику, заузимају у оба разматрана језика значајно место међу конструкцијама са блокираним местом субјекта. Напомене[1] Кошутић, P., Граматика пољскога језика. Београд, 1898, стр. 114. [2] Tokarski, J., Fleksja polska. Warszawa, 1978, s. 198. [3] Meillet, A., Vaillant, A., Grammaire de la langue serbo-croate. Paris, 1924, p. 195. [4] Стојановић, Љ., Српска граматика за III. разред гимназије. Београд, 1902, стр. 250. [5] Maretić.T., Gramatika i stilistika hrvatskoga književnoga jezika. Zagreb, 1931, str. 251. [6] Стевановић, M., Глаголски облици пасива. "Наш језик", Београд, 1956, књ. VII. стр. 212. [7] Saloni, Z., Cechy składniowe polskiego czasownika. Wrocław – Warszawa – Kraków – Gdańsk, 1976, s. 89. |