|
          |
Мирјана Костић-Голубичић (Београд)Међујезички хомоними у настави пољског језика на београдској полонистициСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
Прве трагове систематског проучавања лексичко-семантичке категорије међујезичких хомонима на београдској полонистици можемо да пратимо од самих њених почетка. Мада је пољски језик у Србији први почео да предаје Ђура Даничић (у оквиру својих предавања из српског језика и словенске филологије, држаних на београдском Лицеју, касније Великој школи),[1] почетак систематског изучавања пољског језика везујемо за 1895. годину, када је министар просвете Љубомир Клерић поставио Радована Кошутића за "привременог учитеља руског, чешког и пољског језика и књижевности у Великој школи".[2] Прихвативши се овога посла и почевши са радом 25. јануара те године, Кошутић је започео и рад на писању првих уџбеника намењених будућим студентима. Тако добијамо прво Примере књижевног језика пољског (1896), затим Граматику пољскога језика (1898), друге Примере књижевнога језика пољског (1901), a затим следе: Примери књижевнога језика руског (1910), Граматика рускога језика, II, Облици (1914), Граматика рускога језика (књижевни изговор) - тзв. петроградска, штампана у Петрограду 1919. године и Граматика рускога језика. Гласови, штампана тек 1969. на основу јединог сачуваног коректорског примерка. Овим својим лингвистичким радовима Радован Кошутић је ударио темеље и трасирао даљи развојни пут југословенској славистици. Као што видимо, Радован Кошутић је своју наставно-научну делатност у области славистичких наука започео објављивањем полонистичких дела - првим и другим Примерима између којих је изашла Граматика. И док су први Примери књижевног језика пољског из 1896. године садржали само текстове без икакве напомена и тумачења, дотле су се други Кошутићеви Примери књижевнога језика пољског из 1901. године састојали из два дела: први део представљао је књижевне текстове и напомене, као и биографије аутора ових књижевних текстова, a други део речник уз те текстове (етимолошки). Овим примерима ћемо управо и посветити пажњу. Радован Кошутић je у досадашњим радовима наших језичких стручњака углавном био проучаван као русиста. О његовим полонистичким радовима писала је (сем проф. Живановића, који их је све поменуо), проф. Гордана Јовановић (о Граматици пољскога језика из 1898). Нас ће овде, међутим, интересовати друго издање Кошутићевих Примера који представљају почетак проучавања конфронтативне лексикологије у српској славистичкој науци. За Радована Кошутића је, на његовом путу од књижевности ка језику, у оквиру његових језичких интересовања лексика била на првом месту.[3] Сам Кошутић у Предговору другога издања својих пољских Примера каже: "Кључ књизи је речник. Етимолошка тумачења његова, за која су употребљавани најбољи извори, биће вредном ученику од велике користи: на њима ће имати прилике да понови и утврди правила која су му позната из науке o гласовима и из упоредне науке o језику; речник ће му пружити многе лепе примере за развој и пренос значења, a из етимологије туђих речи, међу осталим, видеће каку је огромну улогу играо Запад у развићу пољске цивилизације, преко којих је земаља она продирала у Пољску, итд. Пред речником је списак речи, које су једнаке или сличне у пољском и у српском језику, a сасвим су другог значења или могу још и нешто сасвим друго значити. На њих треба обратити особиту пажњу: при превођењу c једног словенског језика на други, ту се најлакше и највише греши".[4] Издвајање, у оквиру речника, у посебну групу "речи, које су једнаке или сличне у пољском и у српском језику, а различног су значења", представља лексикографску концепцију Кошутићеву засновану на диференцијалном методу презентирања и усвајања лексике генетски и структурно сродног језика. У другом издању пољских Примера он је поставио основе своме методичком схватању које је касније развио у Предговору прве књиге Примера књижевнога језика руског у коме каже: "[...] методика руског језика за нас (а овако је и за остале Словене кад уче било руски било други који словенски језик) казује се сама собом: учити руски, то значи, у главном, учити значење непознатим речима, a код речи, једнаких или сличних по облику, хватати разлику између свог и руског језика."[5] Кошутић је, дакле, читавих педесет година пре појаве првих значајних радова из области међујезичке хомонимије експлицитно издвојио из диференцијалног пољско-српског речника ову категорију речи (у то време је, отприлике, Л. А. Мичатек штампао у Санкт-Петербургу свој Дифференциальный сербско-русский словарь, чији већи део вокабулара чини управо овај систем лексема, мада га аутор посебно не помиње).[6] Кошутићев речник међујезичких хомонима, или, како их он дефинише – "речи које су једнаке или сличне у пољском и у српском језику, a различног су значења", састоји се од 355 лексема које је Кошутић издвојио руководећи се трима основним критеријумима наведеним по тачкама: 1. У списку су само оне речи које су у овом речнику. 2. У обзир je узето само оно значење које реч има у књижевном језику. 3. Нису у списку: а. речи којима одговара слична српска реч, истина другог значења, али провинцијална или ретка, дакле мање позната или непозната; б. они сложени глаголи, у којих је, према простима, лако ухватити разлику у значењу. Пошто се свих 355 овако издвојених лексема већ налази у самом Речнику (и у њему је за њих дата граматичка, семантичка и синтаксичка структура уз навођење порекла где год је то било извесно), у оквиру речничког чланка налазимо српски преводни еквивалент уз најчешћа рестриктивна објашњења, тј. ограничења типа a не, a никад, али не (што би одговарало потпуним хомонимима), још u, a не само, поред, више (што би одговарало делимичним или непотпуним хомонимима). Разлике у номинационим значењима двеју лексема он истиче у речничком чланку рестриктивном напоменом главно значење. Као комплетан слависта у то време, Кошутић је уочио значај међујезичких хомонима у процесу наставе и превођења у двама словенским језицима (у руским Примерима он их је касније обележавао посебним ознакама). Таквог свог става према овој лексичко-семантичкој категорији он се придржавао све до краја своје наставно-научне делатности на Универзитету, где је пензионисан 1936. године, али је као хонорарни професор предавао све до почетка рата 1941. године.[7] После другог светског рата настављена је настава пољског језика и књижевности на Београдском универзитету. Предавања из пољског језика држе, у то време, Кошутићев ученик Кирил Тарановски (1946-1948) и Крешимир Георгијевић, a до 1955. године на Групи за источне и западне словенске језике радио је као асистент за пољски језик и Светозар Николић.[8] Практичну наставу из пољског језика држала је педесетих година лектор Јадвига Четић.[9] Из овог периода, нажалост, немамо скоро никаквих података o настави пољског језика, тако да не можемо са сигурношћу да утврдимо какав је био став предавача у односу на категорију међујезичких хомонима и да ли су je у настави посебно издвајали или не. После извесног "предаха" (како је овај временски период назвао Радмило Маројевић, говорећи o лингвистичкој русистици у нас),[10] на београдску полонистику долази још један Кошутићев ученик, професор Ђорђе Живановић. Од 1955. па све до одласка у пензију 1979. године, професор Живановић држи, поред предавања из пољске књижевности, и предавања из пољског језика. И професор Живановић је, као и његов учитељ Кошутић, своје бављење полонистиком одредио као пут од књижевности ка језику. У његовој богатој библиографији мањи је број радова које можемо сврстати у чисто лингвистичке. Од радова везаних за језик истаћи ћемо само два која се и данас могу користити у универзитетској настави. Први од тих радова јесте књига Пољски у 100 лекција намењена ширем кругу читалаца, онима који желе да науче пољски, па, према томе, писана сасвим приступачно, без икаквих научних претензија. Одмах на почетку аутор је одредио свој став према међујезичким хомонимима кад каже: "При учењу пољског језика најопасније биће оне речи које су по облику и изговору исте као наше a имају друкчије значење".[11] Или: "[...] морамо бити обазриви, јер понекад сличност може бити клопка за неопрезне".[12] Сличну мисао изрекао је и у предговору својих Пољских примера, говорећи o Кошутићевој Граматици пољскога језика: "Основна замисао професора Кошутића, које ће се придржавати и касније у радовима ове врсте, била је примена компаративног метода, било је непрестано указивање на сличности између српског и пољског језика. Ha то га je наводило искуство да највише потпуно несхватљивих грешака има у преводима баш са сродних језика, јер је тада пажња недовољна, a сличности често одводе на скривене странпутице".[13] Пољски примери професора Живановића настали су по угледу на Кошутићеве Примере књижевнога језика пољског. После избора књижевних текстова подељених на три дела дате су Напомене, затим Белешке o писцима и Пољско-српскохрватски речник. Професор Живановић није, за разлику од Кошутића, међујезичке хомониме издвојио у посебну групу, нити их је, пак, означио у оквиру речника. На њих је указивао у Напоменама. Чинио је то на различите начине. На пример: przystojny – пази, наше пристојан биће пољски: przyzwoity! Или: niewiasta није: невеста! Или: kipieć – значење није као наше! Или: woleć – значење није као у нашем језику! Или: imać не значи наше: имати! и сл. Видимо, дакле, да је он ипак скретао пажњу на ову категорију лексема, не дајући јој у напоменама преводни еквивалент који се налази у речнику. На међујезичке хомониме је мислио професор Живановић када je у предговору својих Примера написао: "Услед сродности нашег и пољског језика врло често долази до тежих неспоразума, или зато што су разлике у значењу скривене у фонетски сличним облицима, или пак зато што се конструкције из страног сродног језика лако дословце преносе у наш језик, a тиме се често дају спојеви који не одговарају духу нашега језика".[14] На својим предавањима из пољског језика професор Живановић је увек указивао на разлике у значењима фонички или графички истих или сличних речи. Био је можда ипак више окренут књижевности него језику, што се може закључити из неминовног поређења обе књиге Примера двојице аутора, професора и његовог ученика. Систематичност са којом су оба аутора пришла овој лексичко-семантичкој категорији иде у прилог Радовану Кошутићу. Али професор Живановић тиме ниуколико није одступио од концепције свога учитеља. То се, уосталом, види и из његових речи: "Ми смо се у своме раду придржавали смерница које је поставио професор Кошутић, уколико су нам снаге допуштале, не само зато што смо од њега учили како треба предавати нашим људима сродне словенске језике, најбоље и са највише успеха, него зато што смо и сами уверени да је то његово схватање оправдано и правилно. Правилно и оправдано чак и после многих лутања и нових покушаја да се дође до некаквог савременијег начина преношења сродних језика".[15] Савременији начин преношења сродних језика заснива се данас на дометима појединих грана лингвистике које су се развиле од Кошутићевог времена до данас. У настави пољског језика међујезички хомоними заузимају значајно место као један од кључних проблема у процесу учења пољског језика као страног и у процесу превођења. За протеклих сто година развила се лексикологија као важна теоријска наука која је резултирала и развијеном лексикографијом као њеном практичном применом. Развила се, такође, и семантичка теорија речи. Узимајући све ово у обзир, можемо само да констатујемо да је приступ проучавању ове лексичко-семантичке категорије много шири, обогаћен новом терминологијом у односу на ону из Кошутићевог времена (међујезички хомоними као лексиколошки термин, лажни преводиочеви пријатељи као преводилачки термин). Међутим, можемо да закључимо да неких радикалних промена и заокрета у презентирању ове категорије лексема нема, јер је Радован Кошутић ударио солидне темеље својим радовима из области полонистике даљим упоредним проучавањима пољског и српског језика. Компаративно-историјски (када је реч o дијахронијском аспекту истраживања), диференцијални односно конфронтативни и/или контрастивни метод у проучавању језичких појава остали су, бар кад је реч o генетски и структурно сродним језицима, до данас непревазиђени. У настави пољског језика данас, Кошутићеве "речи које су једнаке или сличне у пољском и у српском језику, a различног су значења", осавремењене су новим лексиколошким термином међујезички хомоними, a критеријуми по којима се издвајају могу бити следећи: 1. формални, 2. семантички, 3. критеријум спојивости, 4. стилистички, 5. критеријум фреквентности, 6. творбени, 7. граматички, 8. критеријум апсолутне вредности речи, 9. критеријум комуникативне вредности речи и 10. прозодијски (факултативни).[16] Истовремено, са лексиколошко-лексикографског аспекта не би требало обухватати анализом следеће лексеме: 1. речи које припадају различитим врстама речи, 2. хомоформе, 3. несамосталне врсте речи (предлоге, везнике, речце), 4. речи из два језика које у својој лексичкој семантици не садрже ни једну заједничку семему, чак иако су максимално блиске фонетски и графички, 5. речи из два језика које су истог порекла, a чије се лексичко значење, стилска и емотивна карактеристика потпуно поклапају, 6. речи из два језика од којих се једна ретко употребљава у књижевном језику, 7. речи из два језика од којих једна или обе представљају непродуктиван творбени тип и модел и 8. хетерониме који припадају периферном номинативном систему једнога или оба језика.[17] Напомене[1] Гордана Јовановић, Полонистичке студије у Србији и "Граматика пољскога језика" Радована Кошутића. [У зб.:] Радован Кошутић и развој југословенске славистике. Славистички зборник, књига I, Београд 1986, стр. 105. [2] Ђорђе Живановић, Прекретне године Радована Кошутића. Исто, стр. 12. [3] О лексикографском раду Радована Кошутића (опет на русистичкој литератури) писао је Љубо Милинковић: Лексикографски рад Радована Кошутића и савремени руско-српскохрватски школски речници, Исто, стр. 85-90. [4] Радован Кошутић, Предговор. [У:] Примери књижевнога језика пољског, Београд 1901, стр. IX. [5] Радован Кошутић, Примери књижевнога језика руског. I. Текстови, Београд 1926, стр. IX. [6] Овај податак сам преузела из књиге Милане Радић-Дугоњић: Међујезички хомоними и пароними у руском и српскохрватском језику, Дечје новине, Горњи Милановац 1991, стр. 13. [7] Ђорђе Живановић, Радован Кошутић (1866-1949). [У зб.:] Радован Кошутић и развој југословенске славистике. Славистички зборник, књига I, Београд 1986, стр. 124. [8] За ове податке захваљујем колеги Богдану Терзићу. [9] За овај податак захваљујем колеги Угљеши Радновићу. [10] Радмило Маројевић, Радован Кошутић и развој југословенске лингвистичке русистике. [У зб.:] Радован Кошутић и развој југословенске славистике. Славистички зборник, књига I, Београд 1986, стр. 32. [11] Đorđe Živanović, Poljski u 100 lekcija, Prosveta, Beograd 1971, стр. 6. [12] Нав. дело, стр. 245. [13] Đorđe Živanović, Poljski primeri, Naučna knjiga, Beograd 1970, стр. 8. [14] Нав. дело, стр. 10. [15] Нав. дело, стр. 8. [16] П. Пипер, Г. Г. Тяпко, Проспект "дифференциального русско-сербскохорватского словаря" ложных эквивалентов (рукопис), стр. 24-25. [17] Нав. дело. стр. 16-17. |