|
          |
Мирослав Топић (Београд) и Петар Буњак (Београд)Професору Ђорђу Живановићу у споменСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
У стотој години српске полонистике, првих дана пролећа 1995, преминуо је њен доајен, професор др Ђорђе Живановић, човек који је овој грани славистике посветио више од шест деценија своје активне биографије. Јубилеј који обележавамо прилика је уједно да се подсетимо на живот и научну делатност нашега Учитеља, чије је монументално и разноврсно дело од преко 450 библиографских јединица[1] без сумње незаобилазни потпорањ у свеукупном проучавању пољске филологије у београдској академској средини. * Професор Ђорђе Живановић рођен је 1908. године у Београду као трећи син у породици угледног државног чиновника. Основно и гимназијско образовање стицао je у Зајечару, Београду и поново Зајечару, где је положио испит зрелости 1927. Четири године касније дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Школску 1932/33. годину провео је у Варшави као стипендиста пољске владе, а јуна 1933. постао је асистент за историју југословенске књижевности код професора Павла Поповића; на тој је дужности остао до избијања рата. После заробљеништва и повратка у окупирану земљу, наступили су за њега тешки дани слободе – оскудица и неизвесност. Прогнан са Универзитета, радио je у "Просвети", Народном позоришту, потом на Позоришној академији, док 1954. године, залагањем професора Радована Лалића, није враћен на Филозофски факултет најпре као ванредни, a потом и редовни професор за пољски језик и књижевност. Од тада до пензионисања 1978, па и петнаестак година после тога, професор Живановић је активно изграђивао нашу полонистику и као дисциплину и као студијску групу на београдском Филозофском a касније Филолошком факултету. Српску славистичку науку професор Ђорђе Живановић је трајно задужио својим многограним научним делом. Он је одиста редак пример човека који се компетентно огледао у неколиким областима славистике: историји међусловенских књижевних и културних веза, пољској и српској књижевној историји, проблемима пољског и српског језика. Овде се сећамо нашега Професора као ученика и следбеника Павла Поповића и Радована Кошутића, веродостојног историчара и поузданог тумача српске и пољске књижевности, али у првом реду најбољег познаваоца и заслужног градитеља мостова што их повезују. Проблемима чисто пољске књижевне историје Професор није приступао често. A први пут је то учинио нарочитим, јубиларним поводом – обележавајући стогодишњицу бесмртног Мицкјевичевог спева Пан Тадеуш, 1934. године. Поред сажетог прозног превода, "извода" из овога дела, који је излазио 1934. и 1935. у "Венцу"[2], Ђорђе Живановић је за ту прилику начинио и обимну брошуру Адам Мицкјевич и његов 'Пан Тадија' (1935). Ta Професорова младалачка књига, иако популарно писана, заправо је научно фундирана, те је по своме садржају, али и не баш занемарљивом обиму (броји осамдесетак страна веће осмине), најзначајније што је o Мицкјевичу и његовом делу код нас до тога времена написано. Ту je врло детаљно, мада не сувопарно, представљена песникова биографија c посебним нагласком на време настанка спева, рецепција Пана Тадеуша међу Пољацима, као и само дело, са становишта времена и места радње, композиције, фабуле, ликова и описаних обичаја, уметничких вредности, па и ширег књижевног контекста. Књигу чине укупно 24 кратка поглавља од којих је свако заокружена тематска целина, те је књига одиста могла бити лако и занимљиво штиво за најширу публику. Примера ради, уместо било каквог увода или предговора, Живановић у првом поглављу представља тему Сјенкјевичеве приповетке Светионичар, дотад више пута превођене на наш језик, и на примеру њеног јунака Скавињског врло једноставно, без сувишних речи, показује готово култни значај какав Пан Тадеуш има у свести Пољака. Овом приликом скрећемо пажњу само на треће поглавље брошуре Адам Мицкјевич и његов 'Пан Тадија'. Оно је посвећено првим одјецима велике славе Мицкјевичеве међу Србима. Професор Живановић ту наводи речи Павла Јосифа Шафарика o Мицкјевичу из његове књиге Geschichte der slawischen Sprache und Literatur... (1826) и подсећа на чињеницу да je у време када је та књига настајала Шафарик предавао у Новом Саду. Уз неколико речи o Шафариковој сарадњи у "Сербској летописи", аутор брошуре доноси и садржај анонимне белешке из 1828. године o Мицкјевичевим Сонетима (1826), приписујући ауторство Шафарику. Томе додаје и једну каснију, објављену такође у "Летопису" 1830. године, по којој је Мицкјевич "славни пољски стихотворац, највећи између свију сад живећи"[3]. Већ овај 'излет' у српску књижевну прошлост најављује даровитог и пасионираног књижевног историчара-компаратисту. О самој књизи закључујемо да је значајно приближила Мицкјевича нашој широј публици и квалитетно објаснила његово дело, али и да je, ca друге стране, складно спојила две природе Ђорђа Живановића – научника и популаризатора. * Професор Павле Поповић је свога младог асистента систематски усмеравао ка пољско-српској компаратистици од самога почетка њихове сарадње, али пресудно је утицао на његов каснији научни профил тиме што му је за докторску тезу сугерисао тему Срби и пољска књижевност (1800-1871). Истражујући богат материјал у задатом хронолошком оквиру, a пре но што је његов докторски рад добио свој коначни облик, Ђорђе Живановић је започео серију текстова o додирима наших књижевних посленика са Пољацима и њиховим литерарним и општим културним наслеђем. Први чланак те врсте објавио је на пољском језику: Dositeje Obradović a Polacy[4], где пружа податке o Доситејевим пропутовањима кроз Пољску и његовим личним познанствима са Пољацима (Ижица и Живот и прикљученија). У српској верзији, под насловом Доситеј Обрадовић према Пољацима објављен је у "Летопису Матице српске" 1941.[5] Слично је било и са прилозима o невеликој, али Професору и касније посебно блиској и драгој књижевно-музичкој теми - сарадњи композитора Франћишека Мирецког c Вуком на бележењу мелодија за Народну србску пјеснарицу: рад Wuk Karadżić i Franciszek Mirecki[6] најпре je изишао на пољском, потом на српском – Вук и пољски музичар Франћишек Мирецки[7], да би се после много година, продубљен и проширен, појавио опет на пољском.[8] У раду Мицкјевич и Његош[9] млади научник истражује околности које су утицале на Мицкјевича да се у својим предавањима, и поред извора којима је располагао, o Његошу изрази релативно неповољно. Чланак Павле Соларић и Пољаци[10] бави се Соларићевим пријатељевањем са грофом Јузефом Сјераковским, који је по сопственом Соларићевом сведочанству битно утицао на њега у време кад је приводио крају своју Јероглифику. Најпосле, веома важно питање Змајевог интересовања за пољске прилике и теме професор Живановић је отворио у раду Змај према Пољацима.[11] Монографија Срби и пољска књижевност (1800-1871), штампана 1941 (a завршена и предата као докторска дисертација четири године раније), и данас је фундаментално дело славистичке науке у тој области и свакако кључна позиција наше свеукупне књижевне полонистике. Доба чији први међаш означава почетак XIX века, a други - завршетак Омладинског покрета, време најживљег интересовања Срба за пољску књижевност, када је она владала срцима и умовима, када је будила, подстицала и усмеравала духовна прегнућа, кад су се њоме напајали и њу преводили и један Даничић, и један Новаковић - то време обухватио је, свестрано проучио и овековечио књижевни историчар Ђорђе Живановић у својој непроцењивој књизи. Рецимо неколико речи o њеној методологији. Седамдесетогодишњи период аутор монографије дели на три етапе: прва обухвата време од почетка XIX века до 1830, друга 1830-1848. и трећа 1848-1871. За прекретнице су узете 1830, година пољског Новембарског устанка и револуционарна 1848, обе као датуми из политичке историје. То, међутим, има своје оправдање у пишчевом ставу да је развој нашег интересовања за пољску књижевност у прошлости зависио од два веома важна чиниоца – 1) "од политичких прилика ... код Срба и Пољака уопште, a посебице њихових политичких узајамних односа" и 2) "од интересовања Срба за словенство и словенска питања, те је интересовање Срба долазило као део много ширег интересовања за све словенске књижевности".[12] Зато ће овде главни методолошки приступ бити заправо дедукција - од појава ширег значаја и са обележјима политичке историје ка оним ужим, културним, да би се најзад стигло до уско књижевних. Реч је, дакле, o својеврсном интегралистичком концепту књижевности и њеног пријема, који налаже строгу класификацију како по хоризонтали, тако и још више по вертикали. Но све то, ипак, потпуно проистиче из посебности времена и простора чија се обележја васпостављају у овој књизи. Управо то доба када је пољска књижевност имала код нас изузетно значајну мисију тема је читавога низа других, по обиму мањих радова професора Живановића: o полонофилству код Срба и Хрвата[13], o словенским програмима Георгија Магарашевића[14] и Теодора Павловића[15], o Милошу Поповићу[16], Ђури Даничићу[17], Стојану Новаковићу[18], Уједињеној омладини српској[19]... Како у фундаменталној монографији тако и у овој драгоценој нисци професор Живановић је убедљиво доказао и прегрштима примера потврдио да су за пријем пољске књижевности код нас (до 1871. године) била пресудна два међусобно повезана чиниоца: снажно деловање пољских емигрантских кругова у нашој средини и њена широка, општа "словенска оријентација јарко обојена полонофилством".[20] Неким магистралним темама начетим у монографији (у питању је рецепција оних пољских писаца чија је популарност код нас трајала дуже од романтичарског Омладинског покрета) професор Живановић се враћао и више пута, да би их проширио (обухватајући и време после 1871. године, и просторе који нису само српски), да би их допунио и обогатио новим подацима и сазнањима која су доносиле деценије неуморног, преданог рада. Тако су настајали и посебни тематски кругови: o корифеју пољског романтизма Адаму Мицкјевичу, преводима и одјецима његових дела код Срба и Хрвата[21], a нарочито o његовим париским предавањима посвећеним српској народној поезији[22]; o необузданом и трагичном писцу Крџалије Михалу Чајковском, његовим везама са нашим људима и српском народном традицијом, o изузетној популарности његових приповедака и романа код нас[23]; o највећем пољском комедиографу Александру Фредру, преводима његових врцавих комада, њиховом животу на београдским, новосадским и загребачким позорницама, одјецима у српској и хрватској критици.[24] * Посебно треба истаћи да је професор Ђорђе Живановић пољско-српске књижевне везе посматрао и проучавао у ширем, словенском контексту. Испитујући ону специфичну, "славјанску", полонофилством прожету духовну климу, која је захватила и наше поднебље, установио је и доказао да су за та благотворна струјања и плодна прожимања нарочито заслужна три знаменита Словака, три велика Словена – Павле Јосиф Шафарик, Јан Колар и Људевит Штур, који су и сами испољавали изразиту наклоност према пољској науци и пољској књижевности. Без словенског контекста се, дакле, не би могли јасно оцртати путеви којима је пољска књижевност улазила у нашу средину. Наш најбољи познавалац пољско-српских књижевних односа предочио нам је те путеве на узоран начин. О далекосежним, вишеструко значајним научним дометима књижевног историчара Ђорђа Живановића – полонисте широке славистичке оријентације – најречитије сведочи следећи низ одабраних података. Наши први прегледи руске и пољске књижевности појавили су се у "Сербској летописи" 1824. и 1825. године захваљујући сарадњи П. Ј. Шафарика и Георгија Магарашевића. To cy, у ствари, изводи из одговарајућих прегледа (историја књижевности) Николаја Греча и Феликса Бентковског, које ће Шафарик користити и у своме капиталном делу Geschichte der slawischen Sprache und Literatur. Све текстове о којима је овде реч детаљно је испитао и њихове односе прецизно утврдио словенски филолог Ђорђе Живановић. На питање зашто je у Магарашевићевом часопису пољска књижевност представљена боље и богатије од руске дао је поуздан, недвосмислен одговор: зато што је био богатији Шафариков пољски извор.[25] Наш први преводилац Мицкјевичеве гласовите Оде, која ће постати химна пробуђене словенске младежи, био је Теодор Павловић. Онај исти Теодор Павловић који је две године раније (1835) у своме "Сербском народном листу" штампао прву редакцију једног рада који ће широко одјекнути међу том истом омладином и постати њено јеванђеље. Наслов тога рада, који је Павловић превео из рукописа, гласио је: О литерарној (књижевној) заимности међу народи и наречијама славенским. Тако је славни програмски спис Јана Колара o словенској узајамности први пут представљен свету у своме српском руху. Годину дана пре објављивања на чешком језику, две године пре штампања проширене, немачке верзије.[26] Професор Живановић је, између осталог, установио да је наш први оглед o Пушкину (објављен 1826. године) уредник "Сербске летописи" Георгије Магарашевић превео са немачког језика из лавовског часописа "Mnemosyne"; утврдио је да је тај оглед, чији је пољски оригинал штампан 1824. у листу "Rozmaitości" (додатку новина "Gazeta Lwowska") написао Станислав Јашовски, један од поборника романтизма у пољској књижевности, онај исти Јашовски који ће касније (1837) написати сонет посвећен Вуку Караџићу.[27] C друге стране, професор Живановић је показао како је Пушкин преводио Мицкјевича[28], обавестио нас да су баладе пољског песника Заседа и Три Будрисова сина на словенски Југ стигле преко Истока, да су у нашу средину примљене као Пушкинове.[29] Песничкој полемици Пушкина и Мицкјевича o словенским потоцима и руском мору[30] додао је и разговетан глас Петра II Петровића Његоша, "духом ватреног Словена"[31], како гa je окарактерисао Људевит Штур, који је од Владике лично добио једну надахнуту, крилату песму и штампао je у свом часопису "Orol tatrбnski", "примајући овај дар као знак словенске узајамности".[32] Професор Живановић је утврдио да је Стејићев превод Полтаве (a то je први превод из Пушкина код нас) начињен према немачком преводу Карла Херлосзона, "немачког Валтера Скота", чије је чешко презиме Херлош.[33] Открио нам је како је комедија "пољског Молијера" Александра Фредра Нико ме не познаје двостепеним посредством чешког и словачког превода у Загребу постала Господар Томо.[34] Непобитно је доказао да роман Хасан-ага није оригинално дело Милорада Поповића Шапчанина, већ скраћени превод Босне пољског приповедача и романописца Михала Чајковског, начињен према руском преводу. Поређењем тако насталог Хасан-аге са књигом историчара Миленка Вукићевића Знаменити Срби мусломани професор Живановић је обелоданио како се од фикције прави историја – што је тема достојна романа.[35] Ништа мање значајни нису ни радови професора Живановића o појединим пољским ствараоцима c којима су се Срби упознали после 1871: o великим писцима пољског позитивизма – Хенрику Сјенкјевичу[36], Марји Конопњицкој[37] и Адаму Аснику[38], као и o истакнутим представницима књижевности Младе Пољске – Јану Каспровичу[39] и Казимјежу Тетмајеру.[40] Трагајући за одјецима пољских књижевних дела у делима српских стваралаца, професор Живановић је показао не само изванредно познавање двеју литература, већ и способност дубоког проницања у осетљиво ткиво сучељаваних духовних творевина. Најупечатљивију демонстрацију те способности налазимо у раду Једна Дyчuћeвa позајмица[41]. У непролазном, вечном шуму Дучићеве Морске врбе танани слух врсног зналца уметности речи разабрао је и сугестивни, подстицајни шум Тетмајерове Лимбе, коју је Радован Кошутић уврстио у обе своје пољске хрестоматије (1896. и 1901). * Константин Михаиловић, Србин из Островице, и његово дело Јаничарове успомене или Турска хроника, настало крајем XV века и сачувано у више рукописа на пољском и чешком језику, предмет је непресушног интересовања професора Живановића, и то од првог рада са научним атрибутима, објављеног у "Прилозима" Павла Поповића[42], па све до велике синтезе – монографије o Константину, довршене почетком деведесетих година, чије објављивање, на жалост, није доживео.[43] Циклусом радова o Константину, који je током година проистекао из тога интересовања, професор Живановић је трајно задужио српску науку, али, рекли бисмо, и културу у најширем смислу. У два наврата, у два посебна преводилачка подухвата, он је вратио нашој старој књижевности 'изгубљени' бисер. Специфичности тих подухвата, које се често губе из вида, најбоље нам је предочио сам преводилац. Професор Живановић је најпре, на тражење наших историчара, начинио (и 1959. године објавио) "дословни превод Константинова текста онако како га је издао Лосј"[44], да би нешто касније (1966) ширем кругу читалаца представио свој "покушај реконструкције Константинова текста у преводу".[45] Студиозним предговорима и коментарима додао је затим и низ посебних радова из тог тематског круга. C особитом топлином писао је o одјецима српске народне традиције у Јаничаровом делу[46], o свежини и непролазној лепоти његовог приповедања, које понекад подсећа на епску песму.[47] A када се почело сумњати у Константиново ауторство Турске хронике[48], умео је разложно да га брани[49], па и да са жаром доказује како је он могао да начини онако мудро и смишљено компоновану целину".[50] * Нашој славистичкој науци професор Живановић је подарио и квантитативно невелику, али веома значајну серију радова из историје српске славистике, насталу као резултат његових обухватних истраживања односа наше средине према словенским народима и културама. Ту посебно издвајамо обимну, фундаменталну студију Покушај оснивања катедре зa словенске језике и књижевности на Великој школи у Београду.[51] Одатле дознајемо, поред осталог, и то да је Ђура Даничић, у оквиру својих предавања из словенске филологије на Лицеју, где је предавао од 1859. године, организовао и неке облике наставе пољског језика, коју су похађали, примера ради, Стојан Новаковић, Мита Ракић, Сима Поповић, Владимир Николић-Илић и др., касније запажени и као врсни преводиоци пољске књижевности. Међутим, тематско средиште ове студије чине збивања по одласку Платона Кулаковског, који је између 1877. и 1882. године предавао руски језик и књижевност на београдској Великој школи. На основу прворазредних архивских материјала и богате преписке, професор Живановић нас обавештава o залагањима тадашњег министра просвете, Стојана Новаковића, да се оснује катедра за словенске језике, o настојањима да се као предавач на њу доведе Ватрослав Јагић, па и o томе да је, на Новаковићев предлог, 11. јануара 1883. за професора Велике школе изабран Јан Бодуен де Куртене, који, међутим, тај избор није прихватио. О првом предавачу шире засноване словенске филологије, оснивачу Катедре за источне и западне словенске језике и своме учитељу, Радовану Кошутићу, са чијим је доласком на Велику школу, 1895, почела историја српске високошколске полонистике, професор Живановић је писао више пута.[52] Међутим, највећи прилог познавању Кошутићевог научног и педагошког рада професор Живановић је дао библиографским открићем саопштеним у раду Досад непознат универзитетски пољски приручник Радована Кошутића.[53] Реч је o открићу, по свој прилици, јединог сачуваног примерка Кошутићевих Примера књижевног језика пољског из 1896. године. Ова изузетна књига из основа је променила слику o Кошутићевом раду, па и раније Професорове ставове o томе: Кошутић, дакле, није почео од Граматике пољскога језика (1898), већ од хрестоматије чисто књижевних текстова. * Од својих научних почетака, као што смо то већ истицали, професор Живановић је много пажње поклањао популарисању пољског језика и књижевности. Већ 1934. године започео је курс пољског језика за соколе на београдској радио станици. Taj циклус од 23 радио-предавања, који је најпре излазио у листу "Соко", a потом у илустрованој ревији "Радио-Београд", легао је у темељ Практичног уџбеника пољског језика (1934). Широком кругу корисника намењен је и неколико деценија каснији Професоров уџбеник – Пољски у 100 лекција (1971). Поучен дугогодишњим педагошким радом на групи за пољски језик и књижевност, где се непрестано суочавао са проблемима почетне наставе пољског језика, Професор је приступио састављању пољске универзитетске хрестоматије имајући пред собом велики узор – Кошутићеве пољске и руске примере. Тако је настао уџбеник на коме су стасале многе генерације наших полониста. Били су то Пољски примери (1967), снабдевени обимно коментарисаним књижевним текстовима, белешкама o писцима и пољско-српскохрватским речником. Та хрестоматија најречитије конкретизује приступ професора Живановића универзитетској настави пољске филологије. Полазећи од нераскидиве везе између језика и књижевности на њему писане, не одступајући у томе од најбољих традиција Кошутићеве школе, Професор је истицао потребу за постепеним, конфронтативно осмишљеним усвајањем језичке материје, и то на антологијским примерима класичног и модерног пољског књижевног језика. Циљ тако конципиране наставе био је оспособљавање слушалаца за читање и правилно разумевање књижевног текста, што је опет пресудан услов и за добро превођење, на које је Професор изузетно полагао. * Наша најшира књижевна публика упамтиће професора Живановића као преводиоца код нас најпопуларније пољске књиге свих времена, која ће се, без сумње још дуго, дуго читати. Реч je o Сјенкјевичевом омладинском роману Кроз пустињу и прашуму, који је од првог издања Геце Кона 1939. до његовога репринта из 1980. доживео више од двадесет издања у истом преводу. Српску културу Ђорђе Живановић је задужио одабраним позицијама пољске класичне и новије књижевности, међу којима Сјенкјевичевим Паном Володијовским и Рејмонтовим Сељацима (обе књиге професор Живановић је преводио у сарадњи c Војиславом Поповићем), потом Бескућницима Жеромског, Златним прозорима Рудњицког, Мрожековим Тангом... На овоме месту, међутим, посебног је спомена вредно и нешто друго. Преводилачки рад професора Живановића показао је да ова делатност не мора бити ни пуки занат, нити само естетско уживање, већ и својеврсно оружје, инструмент отпора неправди и насиљу. Почетком 1940. године, када Пољска више није постојала као политичка чињеница на карти Европе, у непоколебљивој, рекли бисмо, мицкјевичевској вери, Професор бележи: "Неко може помислити да је <...> пропала Пољска, али као што је и раније робовање од целог једног века само ојачало пољски народ и прекалило га у тешкој и великој борби, верујемо да је и ова трагедија дошла да прекали пољски дух, да га ојача и припреми за нова велика дела."[54] Ту своју веру професор Живановић je у пракси потврђивао интензивном сарадњом са београдском "Политиком", чији је фељтон тада уређивао књижевник Живко Милићевић. Од половине 1938. до пролећа 1941. године у угледној рубрици "Политикине" приче појавило се чак 25 наслова пољских приповедача, у Професоровом преводу. Ту су се нашле по једна приповетка Дигасињског, Рејмонта, Струга, Оркана, Домбровске, Налковске, Косовског, Кунцевичове, a ca пo више њих заступљени су Пежињски, Макушињски, Хојновски, Јан Виктор и Зигмунт Новаковски. Протест против рата довео је професора Живановића и у групу интелектуалаца c Јованом Кршићем на челу, која је почетком 1940. године припремала Антологију савремених приповедача Западних Словена, дакле, у време када су већ сви западнословенски народи робовали германском нацизму.[55] Тако сва прегнућа професора Живановића, било као ученог филолога, књижевног историчара, публицисте, педагога или преводиоца, добијају словенски печат, разуме се, не онај штуровски, деветнаестовековни, већ савремени предзнак генетске припадности и историјског идентитета, који је наш Учитељ у великој мери наследио од свога – великог слависте Радована Кошутића. Напомене[1] Подробнији библиографски опис: Др Ђорђе С. Живановић. Библиографија објављених радова. Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, 1993 <1996>, 44-45, 251-268. [2] Венац, Београд, 1934/1935, XX, 2-9/10. [3] Ђ. Живановић, Адам Мицкјевич и његов 'Пан Тадија'. Београд, изд. Пољско-југословенска лига, 1935, 16. [4] Ruch Słowiański, Lwów, s. II, r. I, 1936, 3, 46-50. [5] ЛМС, CXV/1941, CCCLV/1-2, 120-124. [6] Przegląd Polsko-jugosłowiański, Poznań, 1937, 6, 86-88. [7] Српски књижевни гласник, НС, Београд, 1938, LIV/3, 206-212. [8] Vuk Karadžić i jego polski, współpracownik, Franciszek Mirecki. Przeł. Z. Topolińska. <У зб.:> Literatura – Komparatystyka – Folklor. Księga poświecona J. Krzyżanowskiemu. Warszawa, 1968, 815-823. [9] Прилози за КЈИФ, 1939, ХIХ/1-2, 84-90. [10] СКГ, НС, Београд, 1940, LXI/6, 432-438. [11] Годишњак Матице српске за 1941, Нови Сад, 1940, 215-221. [12] Срби и пољска књижевност (1800-1871). Београд, 1941, V. [13] Полонофилство код Срба и Хрвата у првој половини XIX века као основа појачаном интересовању за пољску књижевност. Прилози за КЈИФ, Београд, 1963, ХХIХ/1-2, 73-86. [14] Словенски програм Георгија Магарашевића. Филолошки преглед, Београд, 1976, XIV, III, 139-146. [15] Словенски програм Теодора Павловића у "Сербском народном листу". <У зб.:> Научни састанак слависта у Вукове дане, МСЦ, Београд, 1980, 9, 269-282. [16] Милош Поповић o Микцјевичу. Прилози за КЈИФ, Београд, 1958, XXIV/1-2, 49-71. – Miloš Popović u slovačkom krugu. <У:> Sbornнk Filozofickej Fakulty Univerzity Komenského. Philologica, Bratislava, 1964, 195-205. [17] Млади Даничић. Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1954, I, 101-122; 1955, II, 108-122; 1957, III, 126-135. – Покушај оснивања катедре за словенске језике и књижевности на Великој школи у Београду. Анали Филолошког факултета, Београд, 1970, X, 115-161. – Позоришна критика у "Вили" током 1865. године. Прилози за КЈИФ, Београд, 1975, XLI/1-2, 24-46. – Даничић и Људевит Штур. <У:> Зборник o Ђури Даничићу, САНУ-ЈАЗУ, Београд-Загреб, 1981, 401-414. [18] Покушај оснивања катедре за словенске језике и књижевности на Великој школи у Београду. Анали..., 1970, X, 115-161. – О једном препеву Стојана Новаковића. Мостови, Београд, 1972, III, 1(9), 3-14; 2(10), 147-152. –Уп. такође: Позоришна критика у "Вили" током 1865. године. [19] Уједињена омладина и пољска књижевност. <У зб.:> Уједињена омладина српска. Нови Сад, Матица српска, 1969, 259-286. [20] Исто, 260. [21] Mickiewicz in Serbo-Croatian Literature. <У зб.:> Adam Mickiewicz in Worid Literature. Berkeley and Los Angeles, University of California Press, 1956, 495-523. – Adam Mickiewicz w literaturze serbochorwackiej. <У зб.:> Adam Mickiewicz 1855-1955. Wrocław-Warszawa, 1958, 307-349 и др. [22] Мицкјевич и Bук. <У зб.:> Научни састанак слависта..., МСЦ, Београд, 1973, 2, 169-185. – Адам Мицкјевич о 'Хасанагиници'. Ковчежић, Београд, 1974, XII, 93-105. – Неке мисли Адама Мицкјевича o нашој народној поезији и њихов одјек код нас. <У зб.:> Научни састанак слависта..., МСЦ, Београд, 1975, 4/1, 49-67. – Адам Мицкјевич o косовској епопеји. Исто, 1991,19/1, 511-521. [23] Милорад П. Шапчанин и Михал Чајковски, Анали Филолошког факултета, Београд, 1976, XII, 269-318. – Косово и наша народна традиција у делу пољског књижевника Михала Чајковског (1804-1886). <У зб.:> Научни састанак слависта..., МСЦ, Београд, 1977, 6/2, 367-381. – Из пољских интересовања Меда Пуцића. Исто, 1983, 12/3, 167-178. – Михал Чајковски o кнезу Милошу. Ковчежић, Београд, 1985-1986, ХХII-ХХIII, 83-95. [24] Фредро у Народном позоришту у Београду. Филолошки преглед, 1969, VII/1-4, 3-49. – Око једне Фредрове комедије у нас. Анали Филолошког факултета, Београд, 1974, XI, 71-112. [25] Срби и пољска књижевност. Београд, 1941, 44-50. – Магарашевићев и Шафариков преглед руске књижевности. Зборник за славистику Матице српске, Нови Сад, 1974, 7, 155-172. – Георгије Магарашевић (1793-1830). Матица Српска, Нови Сад, 1976, 179-181. [26] Словенски програм Теодора Павловића у "Српском народном листу". <У зб.:> Научни састанак слависта..., МСЦ, Београд, 1980, 9, 278-280. [27] Ђорђе Mагарашевић о Пушкину. Прилози за КЈИФ, Београд, 1939, ХIХ/1-2, 105-111. [28] Пушкин преводилац Мицкјевича. Studia Philologica, Приштина, 1981, II/1-2, 51-67. [29] Мицкјевич – Пушкин – Деметар. Питања књижевности и језика, Сарајево, 1956, III, 97-104. [30] Мицкјевич и Пушкин. Живи језици, Београд, 1957, 1-2, 15-29. [31] Један прилог Његошевом схватању словенства. Анали Филолошког факултета, Београд, 1963, III, 44. [32] Исто, 45. [33] Стејићев превод Пушкинове 'Полтаве'. Зборник за славистику Матице српске, 1979, 16, 125-152. [34] Око једне Фредрове комедије у нас. Анали Филолошког факултета, Београд, 1974, XI, 71-112. [35] Милорад П. Шапчанин и Михал Чајковски. Анали Филолошког факултета, Београд, 1976, XII, 269-318. [36] Sienkiewicz w literaturach serbskiej i chorwackiej. Pamiętnik Słowiański, Warszawa, 1967, XVII, 96-119. Под истим насловом, са мањим изменама, у зб.: Henryk Sienkiewicz, twórczość i recepcja światowa. Kraków, 1968, 367-378. [37] N. M. Rajko i kontynuatorzy. <У зб.:> Śladami życia i twórczości Marii Konopnickiej. Warszawa, 1963, 254-268. Друго издање: 1966, 263-267. [38] "Excelsior!" у преводу Јосипа Еугена Томића. Зборник за славистику Матице српске, Нови Сад, 1970, 1, 136-158. – Debiut poetycki Adama Ansyka. Przegląd Humanistyczny, Warszawa, 1972, 5, 81-82. [39] Миле Павловић преводилац c пољског. Прилози за КЈИФ, Београд, 1964, ХХХ/1-2, 71-76. – Tłumacz Kasprowicza – "M. P.". Pamiętnik Słowiański, Warszawa, 1965, XV, 199-206. [40] Једна Дучићева позајмица. <У зб.:> Упоредна истраживања, 1. Институт за књижевност и уметност, Београд, 1976, 603-620. [41] Упоредна истраживања, 1. Институт за књижевност и уметност, Београд, 1976, 603-620. [42] Ha ком је језику Константин из Островице писао своју хронику?. Прилози за КЈИФ, Београд, 1934, XIV/1-2, 174-180. [43] Рукопис je предат Одбору за проучавање књижевности САНУ. [44] Константин Михаиловић из Островице. Поводом неких нових радова. Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1976, XXIV/1, 35. [45] Исто, 36. [46] Константин Јаничар и српска народна традиција. Прилози за КЈИФ, 1976, XLII/1-4, 66-85. – Одјек народне традиције у делу Константина Михаиловића из Островице. <У зб.> Научни састанак слависта..., МСЦ, Београд, 1986, 15/2, 263-272. [47] Уп.: Константин Јаничар и српска народна традиција, 83-84. [48] Уп.: Angiolo Danti, Ani Janczar, ani autor Kroniki Tureckiej. Pamiętnik Słowiański, Warszawa, 1969, XIX, 101-113. [49] Константин Михаиловић из Островице. Поводом неких нових радова, 33-59. [50] Поводом одговора Анђола Дантија. Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1978, XXVI/3, 454. [51] Анали Филолошког факултета, Београд, 1970, X, 115-162. [52] Cтo година славистике у Србији. <У зб.:> Научни састанак слависта..., МСЦ, Београд, 1979, 7/2, 7-13. – Прекретне године Радована Кошутића. Славистички зборник, Београд, 1986, I, 9-20. – Радован Кошутић (1866-1949), исто, 123-125. [53] Зборник за славистику Матице српске, Нови Сад, 1982, 23, 171-181. [54] Poljska književnost XIX veka kao izraz poljskog nacionalnog duha. Preštampano iz časopisa "Soko". Beograd, 1940, 3. [55] Књига je у издању Матице српске изашла из штампе c пролећа 1941, пред сам рат на нашем тлу, иако је на насловној страни као година издања - c разлогом - означена 1938. |