Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Петар Буњак

Гномика "Горског вијенца" и њен пољски преводни еквивалент^[*]

[Polonica et polono-serbica, 2001]

Пољски превод Његошевог Горског вијенца из пера истакнутога историчара и слависте Хенрика Батовског (1907-1999) није обичан књижевни превод. Оптерећен је двема »хипотекама« које су се јавиле и пре но што му је преводилац уопште приступио: у питању је, наиме, у пуном смислу речи класично дело националне књижевности из које се преноси, а ништа мање и крупан, тешко решив славистички и компаратистички проблем. Због тога се наша средина у односу на овај превод – као, уосталом, и на преводе Горског вијенца на друге језике – показала као прилично осетљива, а то је, с друге стране, и разлог што му се славистика враћала у различитим приликама.

Током времена о преводу Хенрика Батовског настала је незанемарљива литература. Њени су слојеви, разумљиво, међусобно битно различити кад је реч о прилици или приступу, али сви се текстови – било да да су то рецензије и критике првог^[1] и другог^[2] издања, било радови о пољско-југословенским књижевним односима или о рецепцији Његоша у страним срединама – баве на овај или онај начин питањем еквиваленције пољскога текста у односу на бесмртни српски изворник. Оцене превода у том погледу биле су, као што се у таквим приликама може очекивати, крајње неуједначене – од позитивних и чак врло ласкавих, преко покушаја неутралног констатовања чињеничног стања, па све до изразито неповољних, ситничавих и малициозних. Међу рецензијама првога издања сам Батовски у предговору другоме издваја четири опширна и различито интонирана критичка текста^[3] која су, очигледно, пресудно утицала на коначни облик пољског превода. О веома занимљивом односу Батовског према рецензентима биће више речи другом приликом.

Овде се не можемо детаљно освртати ни на остале релевантне радове о пољском преводу и његовом ширем контексту^[4], али скренућемо пажњу на два важна питања којима се у досадашњим анализама и поређењима превода са оригиналом или уопште није приступало, или им се поклањала крајње оскудна пажња.

Прво, колико уопште има пољских превода Горског вијенца? Поводећи се за речима самога Батовског у предговору уз II издање – „Dla niniejszego wydania przekład został dokonany właściwie całkiem na nowo, przy uwzględnieniu wszystkich słusznych uwag recenzentów poprzedniego wydania…"^[5] – многи истраживачи говоре о „првом“ и „другом преводу“ Батовског. Разлике између текстова двају издања битне су, погдекад суштинске, те се можда не може говорити о двема редакцијама, али чињеничном стању би, држимо, најприближније одговарала тврдња да је реч о двема верзијама једног истог превода. Иако нисмо у прилици да темељно расправимо ову констатацију, настојаћемо да је бар илуструјемо наводећи примере паралелно према I и II издању.

Спомињемо и друго, не мање важно питање које су, зачудо, превиђали чак и неки наши рецензенти превода Батовског. Већина их је говорила само о преношењу Његошевог десетерца на пољски, понављајући и неке наше заблуде о природи десетерца, и неке пољске – о наводној реткости (или архаичности) тога стиха у пољској поетској традицији. Превођење Горског вијенца, међутим, није само решавање питања несиметричног, епског десетерца: Његошево ремек-дело је метрички полифоно, при чему избор метра у појединим партијама има снажну уметничку мотивацију. Дакле, осим основног десетерца, пред свакога преводиоца Горскога вијенца поставља се питање преношења свечаног (и то римованог!) четворочланог шеснаестерца Посвете, затим Мустај-кадијиних деветераца или трочланог дванаестерца тужбалице сестре Батрићеве, тачније, питање адаптације порука које носе ти метрички обрасци. Кад је реч о пољскоме преводу, констатоваћемо да је Хенрик Батовски – иако за себе скромно каже да није песник^[6] – врло добро уочио смене метра и њихово значење, те све ове стихове углавном доследно преточио у одговарајуће пољске обрасце.

Већ према том, чисто формалном критеријуму, али и по многим другим параметрима, превод Батовског је, дакле, песнички превод. А у случају Горскога вијенца тај атрибут подразумева готово неразмрсив сплет уступака које је преводилац морао учинити да би дело по могућности задржало формална обележја стила и сачувало изворно звучање – етнокултуролошке и етнопсихолошке реалије – а да би истовремено било отворено за нови круг читалаца и говорило им језиком који неће (битно) одударати од њихове књижевне традиције. Батовски, уосталом, и сам признаје да је прва верзија (а то је, мада у мањој мери, карактеристично и за другу) пре свега мирење формалне организације текста са његовом филолошком интерпретацијом.^[7]

Пошто је у данас већ приличној литератури пољски превод доста детаљно описан и углавном (и то потпуно заслужено) високо оцењен, сматрамо сувишним његово поновно представљање. За ову прилику зауставићемо се на једном важном обележју Његошевог стила уопште – гномици, односно сентенционалности. Ово обележје у Горском вијенцу прераста у конститутивни стилски принцип^[8], а реч је о поступку стилизације говора појединих јунака овога дела који као свој резултат има кондензован, лапидаран израз у облику разноврсних изрека.^[9] Неспорно је да је у том погледу Горски вијенац бескрајно отворена структура: апсорбује гномику из фолклора, надграђује је и варира и – поново је, у мањој или већој мери, кроз »живе« цитате враћа у фолклор. Колико је само Његошевих изрека из Горскога вијенца ушло у најшири комуникацијски оптицај и колико их се традира као да је реч о изворним (анонимним) народним умотворинама!

Разуме се да ово обележје Горског вијенца поставља врло тешко савладиви стилистички проблем при његовом репродуковању на страни, па макар то био и сродан словенски језик.

Но овде се нећемо бавити само пословицом у ужем смислу, већ и сентенцијама и гномским обртима, као и њиховим низовима, који Његоша квалификују, поред осталог, и као великог афористичара. Најпре се задржавамо на 1) кратким гномским исказима (углавном од једног, ређе двају стихова), било фолклорног порекла, било стилизованих према фолклорном обрасцу, 2) књижевним сентенцијама и њиховим низовима, чији основни сегменти и изван непосредног контекста, дакле, самостално могу вршити функцију гномских исказа и 3) гномским обртима унутар наративних микроструктура (парабола, алегоријских исказа и др.), чија је самосталност релативна. Напослетку, у непосредној вези са гномиком Горскога вијенца, али и са поетиком структурирања фолклорних гномских исказа уопште, указаћемо и на 4) обележје еуфонијске организације појединих Његошевих стихова које представља ваљда најтежи преводилачки проблем – на »унутрашње« риме, односно леонински стих.

Пољски преводилац се кроз све ове тешкоће, премда са променљивим успехом, пробијао храбро, очигледно поткован великим предзнањима, али и обдарен песничком интуицијом. Погледајмо изабрана места.

Међу пословичким исказима има и оних са блиским пољским еквивалентом, па преводилац ту није имао нерешив задатак. Тако, нпр., стих 553 – Врана врани очи не извади^[10] – у обема верзијама пољског превода има исти, адекватни лик: Kruk krukowi oka nie wykole, тј. одговарајућу пољску пословицу.

Када пак није у прилици да нађе сасвим адекватан пољски израз, преводилац се у великом броју случајева одлучује, чини се, за најлогичнији поступак: да, уз ослонац на архетипске значењске вредности речи – односно, на универзалност појмова које оне означавају – сам »изгради« пољски пословички исказ. Споља гледано, такав би се поступак могао учинити као пука дословност, међутим, смисао добијених спојева сасвим је адекватан, иако неминовно у већој или мањој мери умањује експресивност изворника. Навешћемо неколико примера.

У наведеним примерима наилазимо углавном на универзалне појмове и њихове склопове, изузев последњега, где се јављају гусле као етнокултуролошка реалија. Семантика је пренета готово дословно на нивоу стиха (при чему између прве и друге верзије превода има извесних прецизирања, па и исправки, нпр. zdrowy : prosty – „здрав“ : „прав“ или szopa : żłób – „штала“ : „јасле“ и сл.), а постигнута је и пуна контекстуална функција исказа. Стихови 1620-1621, и поред увођења гусала, пољском читаоцу могу деловати као пословички исказ, и то нарочито у првој верзији (док у другој, за љубав »трохејизације«^[12], бледи архетипско звучање, те се цео исказ помера ка књишкој сентенцији).

У другим приликама, када преводилац врши адаптацију оваквих исказа у духу пољског језика – што би, уосталом, и било некакав нормативни поступак – у пољском руху добијамо немаркиран, неутралан исказ. Као пример за то могао би послужити Његошев 2073. стих: Ко ће боље, широко му поље! који у преводу звучи: niech próbuje, kto lepiej potrafi! (I), односно niech próbuje, kto potrafi lepiej! (II).

Понегде преводиоцу нису од велике помоћи ни један ни други поступак. Упоредимо чувене Његошеве стихове 137-138: У добру је лако добро бити – / На муци се познају јунаци са пољским текстом: Być rycerzem nietrudno w pokoju: / w ogniu męki pozna się junaków! (I), односно, W dobrobycie być nie trudno dobrym, / w męki ogniu pozna się junaków (II). У обема верзијама срећемо карактеристичне »дословности«^[13] – нпр. пољска реч junak која има нешто специфичнију семантику у односу на свој српски корелат – а и једна и друга, без обзира на, наизглед, знатну разлику у 137. стиху, максимално верно преносе смисао оригинала. У првој верзији преводилац »кује« пословички исказ („у миру није тешко бити врли ратник“), у другој је и дословнији, а и ближи »духу« пољског језика, али зато даљи од пословице; употреба генитивне метафоре ogień męki/ męki ogień у 138. стиху, међутим, претвара исказ у литерарну сентенцију пре неголи у добро »исковану« пословицу.

У посебну групу издвајамо Његошеве сентенције из Горског вијенца које су грађене на сродан начин као и претходно разматрани пословички искази, али које и у изворнику носе примарна обележја писане, уметничке књижевности. У основи им је, као и код пословица, увек мудро запажање и сведена дефиниција.

Обратимо пажњу најпре на стихове 9-10. из Посвете праху оца Србије: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није: / У великим народима генију се гњ’јездо вије“. У обема верзијама пољског превода налазимо их исто уобличене: „Gdzie potężne puszcze rosną, tam się rodzi lew bez trudu: / tak swe gniazdo geniusz łatwiej śród wielkiego wije ludu.“ Основни смисао пренет је у потпуности, али не баш истим средствима. У 9. стиху примећујемо да грмен (у једнини) није исто што и puszcze=прашуме (у множини), тј. да се преводилац одлучио да неутралише и »објасни« синегдоху у склопу шире перифрастичне слике. У 10. стиху-објашњењу „грмен велики“ дешифрован је „великим народима“, „лаф“ „генијем“, при чему безлична радња – „гњјездо [се] вије“ – указује на стварање услова за појаву генија; пољски превод, где је „geniusz“ носилац радње, могао би се интерпретирати: „у великим народима геније се лакше може изборити за себе“. Ослобођен потребе да прати логику грађе народне пословице, преводилац у овом примеру адаптира исказ према неутралној норми пољског литерарног језика.

Сличним појавама у самом корпусу Горског вијенца, где га до извесне мере условљава и матрица епског десетерца, Батовски уопште узев приступа нешто пажљивије. Опет, као и у претходном одељку, уочавамо поступак дословног преношења уз ослонац на универзалну, архетипску семантику речи, али, готово у једнакој мери, и поступак адаптације и интерпретације. Навешћемо карактеристична места уз кратак коментар.

Бесмртни стихови 1155-1156. Његошевог оригинала: Коме закон лежи у топузу, / Трагови му смрде нечовјеством – биће веома успешно дословно »прековани« у пољски језички израз, и то уз незнатне промене од једне до друге верзије: Kto zasadza prawo na maczudze, / tego ślady nieludzkością trącą. (I) – Kto zasadza na maczudze prawo, / tego ślady śmierdzą nieludzkością. (II)

У Његошевим стиховима 874-875. Рад ноћи се зубље увијају, / Али што ће у сунчане зраке? препознајемо типичан ентимемски гномски исказ у којем је семантички самосталан први члан, док га други допуњава »премошћујући« премису: „зубље сијају“. Батовски те стихове конкретизује најпре: Na mrok nocny pochodni potrzeba, / ale czemże jej światło przed słońcem? (I) а затим: Gdy noc ciemna, świeci się pochodnie, / ale pocóż one w dzień słoneczny? (II) Наизглед, у обема верзијама превода имамо већ уочени поступак »ковања« изреке уз велики степен адекватности. Па ипак, у пољском преводу исказ губи ентимемски карактер и „зубље сијају“ – најпре у другом стиху (I), а после већ у првом (II).

Стихови 538-540. Зло се трпи од страха горега; / Ко се топи хвата се за пјену, / Над главом се надодају руке! у пољском руху гласе: Zła większego unika się mniejszem: / wszak tonący i słomki się chwyta, / napadnięty – ręką miecz odwraca! (I) – односно: Zła większego mniejszym się unika: / wszak tonący chwyta się i słomki, / a zaś głowę chroni się rękoma! (II). У питању је заправо ниска саткана од трију изрека, међу којима би прва била најближа дефиницији сентенције, док друге две нису непознате у говорном и књижевном језику Његошевог времена.^[14] У изворном облику све три изреке могу егзистирати самостално као једноставне форме, не губећи при томе своју семантику. Како је поступио преводилац? Прву је интерпретирао, рекли бисмо чак – парафразирао, отприлике као: „веће зло избегава се прихватањем мањег“; значењска окосница није јој битно повређена, али јој је лик заправо подешен према контексту. Другу изреку је прилагодио нормативној фразеологији, те уместо песничке „пјене“ имамо свакодневну „сламку“. Трећа је у двема верзијама превода имала различиту судбину; у I имамо самосталан, интерпретиран исказ који би се могао свести на: „када је нападнут, човек се рукама брани од мача“; у II верзији исказ је дословнији, али синтаксички не може бити самосталан: „а глава се пак чува рукама“.

Има случајева адаптације и интерпретације где је пољски преводилац, без обзира на извесна семантичка померања, успео да изгради складне сентенције. Примера ради, стихове 2350-2351. Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко! / Воскресења не бива без смрти – Батовски у обема верзијама конкретизује готово исто: Wieniec z cierni, lecz słodkie owoce! / Zmartwychwstania wszak nie ma bez śmierci. (I) према: Wieniec z cierni, lecz owoce słodkie! / Zmartwychwstania nie ma wszak bez śmierci; (II). Овде уочавамо само да је „тежак в’јенац“ у процесу преосмишљавања и адаптације постао „венац од трња“, док су сви остали елементи остали недирнути. Увођењем трновог венца пољскоме читаоцу сугерисана је само појачана хришћанска конотација, при чему исказ, понављамо, има све атрибуте сентенције.

Знатније померање уочавамо, рецимо, у преношењу Његошевих стихова 685-686. Што се црним задоји ђаволом, / Обешта се њему довијека са: bo kto czarcie mleko ssał z matczynem, / ten zatruty wiecznie pozostanie. (I) – bo kto czarcie mleko ssał w dzieciństwie, / ten na wieki będzie nim zatruty. (II) Осим довођења целога исказа у синтаксичку зависност од контекста (bo=јер), проблематично је преношење двају кључних глагола – „[се] задоји“ и „обешта се“. Први је схваћен дословно, без и најмањег наговештаја метафоричности; преводиоцу је, врло вероватно, извор обавештења био Вуков Српски рјечник са јединим значењем – „zu saugen geben“. Отуда једнозначно решење „ко је ђавоље млеко сисао са материним“, односно, „ко је ђавоље млеко сисао у детињству“, за које не тврдимо да није ефектно, већ само да сужава семантику Његошевог 685. стиха. Други кључни глагол – уместо „обећати се“, „обрећи се“ у смислу „одати се“, „посветити се“ – надовезује се на значење претходнога, односно шири непосредни контекст целог 685. стиха у 686. Тако 686. стих пољском читаоцу казује заправо: „тај ће вечно остати отрован“ (I) или „тај ће се заувек њиме отровати“ (II). Батовски је, дакле, успешно начинио сентенцију, тачније – сентенционални обрт, али не и потпуно еквивалентан Његошевој изреци.

У градњи драмског дискурса – јер Горски вијенац је ипак првенствено драмски пројекат^[15] – Његош се често користи језгровитим сентенционалним обртима, каткад сведенијим, каткад разгранатијим: својим јунацима препушта улогу наратора који, углавном »у своје име«, творе сажете, гномски обојене песничке слике, а понекад читаве наративне микроструктуре унутар реплика – афоризме, параболе, басне…^[16] Такве микроструктуре назваћемо за ову прилику афористичким композицијама; у њиховој основи по правилу је афористичка идеја, али гномски искази и обрти од којих су саздане теже могу сасвим да се осамостале, а да се при том не подразумева њихов изворни контекст.

Што су те афористичке композиције у Горском вијенцу богатије и развијеније – како год то изгледало мало вероватно – пољски превод их прати доследније и уметнички делотворније. Илустроваћемо то карактеристичним одломцима.

Чувена »мизогинистичка« реплика кнеза Рогана у својим пољским облицима ни у чему не изневерава основну поруку Његошевог јунака. Ипак, „ћуд“ Батовски преводи најпре са „каприц“ или „хир“, а у другој верзији са „женске мисли“, иако би то пре било нешто што се тиче „женске природе“, односно „непредвидивости женских поступака“ и „женске несталности“.^[17] Стих 477. најпре гласи (I): „Зар се која на веру осврће?“, а касније се додатно објашњава (II): „Вера мушкараца жйнг се не тиче“. И напокон 478. стих са (народном) хиперболичном констатацијом доживљава у обема верзијама мање-више исту преформулацију: „сопствену ће веру сто пута променити“.

Упечатљиво изнијансирани низ изрека владике Данила – од којих, додуше, свака може бити целина за себе, али које овако груписане имају пуно уметничко оправдање – био је за пољског преводиоца својеврсна проба. И формално (анафора, и то чак проширена – „иза“ према „wszak po“), па и значењски – стихови 778-780. показују да је Батовски углавном издржао ту пробу. Међутим, 777. стих у I верзији није добро схваћен („увек је боље наћи, него изгубити“), а у II – иако овога пута коректно протумачен – није тако лако разумљив; разлог је помало неспретна инверзија, какву пољски језик, иначе, трпи, али коју замагљује гомилање негација (niż nie).

Скендер-агин алузивни одговор владици Данилу, компонован по свим правилима беседништва, наводимо као својствен пример ткања параболе од гномских исказа. Стих 796. прецизиран је у II верзији („у мору пак оба нестају“ према „а на морској обали губе [име] оба“), а 801. и коригован (од »искованог« еквивалента „старо дрво се ломи, али не повија“ дошло се до пуне, али веома успеле дословности). Међутим стих 799, по свој прилици, није сасвим схваћен; биће да је Његош кроз Скендер-агина уста хтео да каже како је „[црногорска капица толико малена за уљаник да] нико из ње неће моћи да једе мед“, тј. да „меда неће бити“, а не да „меда отуд нико неће хтети“.

Ипак, случајева сасвим адекватнога преношења сродних одломака било би још и више. Констатоваћемо само да су, на пример, стихови 563-566 (парабола о меду и жучи) или 603-611 (реплика Вука Мићуновића – Без муке се пјесма не испоја…) пренети готово беспрекорно, те да је пољски читалац нека од најуочљивијих места Горскога вијенца добио у себи блиској гами, и то готово без икаквога одступања од изворног звучања. Послужимо се напослетку добрим запажањем Риста Ј. Драгићевића, једнога од рецензената I издања пољског превода: „…онај који је више пута прочитао Горски вијенац може многа мјеста оригинала скоро дословно репродуковати читајући превод г. Батовскога, а то је и јасан доказ о добро схваћеном и у цјелини успјешно преведеном дјелу“.^[18]

Једна од препознатљивих, мада не и обавезујућих формалних особености гномских исказа уопште јесте и њихово уклапање у одређене метричке обрасце. На досад навођеним примерима из Горскога вијенца ту смо појаву углавном пратили на примеру несиметричног, епског десетерца. Поред тога, међутим, поетика структурирања гномских исказа, нарочито фолклорних, има у своме арсеналу још једно, и то веома ефикасно оружје: разне врсте сазвучја између речи, односно појмова који се доводе у логичку везу, те тако еуфонијски истакнути доприносе експресивности целокупног исказа и његовој формалној заокружености. У хијерархији тих еуфонијских средстава на нивоу стиха челно место заузима тзв. леонински стих, тј. пуно римовање полустихова.

У Горском вијенцу тако грађених стихова има приличан број, а од њих су неки употребљени управо у функцији коју смо напред разматрали. При превођењу оваквих стихова на пољски језик Хенрик Батовски је углавном заобилазио ово еуфонијско средство.^[19] Такав је пример, да подсетимо, већ навођена пословица из 2073. стиха Ко ће боље, широко му поље! према: niech próbuje, kto lepiej potrafi! (I) или: niech próbuje, kto potrafi lepiej! (II). Исто је и са пословицом Ко разгађа у нас не погађа из Његошевог 508. стиха; налазимо је у овом облику: kto się waha, celu ten nie dopnie (I); kto się trzęsie, w cel swój on nie trafi (II).^[20]

Но Његош у свом ремек-делу не прибегава леонинској грађи десетерца само у гномским обртима, већ и на многим другим местима где римовањем посебно истиче кључне речи, било као семантички паралелне, било као антиподне. Илустрације ради навешћемо неколике примере са одговарајућим пољским решењима:

Не упуштајући се у коментарисање (семантички углавном адекватних) преводиочевих поступака, приметићемо само да је у последњем наведеном примеру, и то тек у II верзији почела да се назире структура изворника – захваљујући паралелизму, тј. извођењу глагола „służyć“ и „płakać“ на крај полустихова. Можда би, у недостатку потпуног еуфонијског еквивалента, овакав принцип – иако, разуме се, половичан – могао бити некакво компромисно решење.

У Горском вијенцу наћи ће се на нивоу стиха и известан број примера других сродних захвата, нпр. »унутрашњих« рима, и то унутар другог, дужег полустиха. И овде Батовски радије заобилази проблем. Стих 290: Не остаде крста од три прста! у обема верзијама налазимо једнако обликован (и интерпретиран): świętym krzyżem już się nikt nie żegna^[21], а слично је и са 1851: Пробуди му бухе у кожухе – Z pcheł kożuchy trzeba im wytrzepać (I/II).

Но ипак не бисмо били сасвим у праву када бисмо на овоме месту поновили закључак пионира наше књижевне полонистике, Константина Перића: „о леонинским стиховима у делу […] преводилац ништа не говори, а није их ни спроводио у своме преводу. То је, уосталом, и сувише тешко.“^[22] То свакако јесте веома тешко, погдекад сасвим неизводљиво, поготово ако се при превођењу првенствено води рачуна о основној значењској еквиваленцији. Па ипак, и пољско језичко ткиво понекад већ само по себи пружа одређене могућности. Његошев 30. стих: Што га брани, кад га не одбрани? Батовски већ у I верзији преноси: pocóż bronił, kiedy nie obronił?, а у II га незнатно дотерује: po cóż bronił, jeśli nie obronił? Тако је у овоме стиху, осим потпуне семантичке адекватности, очувана и његова леонинска организација заснована на споју паралелизма, етимолошке фигуре и богате риме.

Резултати поређења које смо илустровали примерима неупућеноме би могли изгледати као настојање да се изведе негативна оцена овог огромног преводилачког напора. Но то је ипак само привид, јер нас навођени одломци, а посебно ови последњи, враћају заправо на полазну тачку – на питање потпуне преводивости свих семантичко-стилских обележја једног књижевног дела на други језик, нарочито тако стилски херметичног као Горски вијенац, питање на које је могућно одговорити само пројекцијом пожељног, а никад или ретко кад – егзактно проверљивом чињеницом. Указивањем на решења у најделикатнијем стилском, па тако и преводилачки најтежем сегменту Горског вијенца, показали смо, надамо се, и да је преводилац углавном постизао максимум могућег.

Пољски историчар и слависта, врсни познавалац нашег језика, фолклора, историје и књижевности, али надасве добронамерни тумач наше културе и менталитета, Хенрик Батовски, имао је само двадесет и пет година када се појавило прво издање Горског вијенца на пољском. Тада свакако није знао да ће му то бити животно преводилачко дело, као и један од врхунаца пољског преводилаштва из српске књижевности.

* Славистика, 2000, IV, 244-254.

[1] Petar II Petrović Njegoš, Górski wieniec. Wydarzenie dziejowe z końca XVII stulecia. Ze studjum krytycznym Branka Lazarevicia. Przełożył, wstępem i komentarzem opatrzył Henryk Batowski – Warszawa : Dom Książki Polskiej, Spółka Akcyjna : 1932, 161+[3] s. [Biblioteka Jugosłowiańska, tom III.] Даље у тексту и напоменама: „I“.

[2] Petar Petrović Njegoš, Górski wieniec. [W:] Wybór pism. Przełożył i opracował Henryk Batowski – Wrocław-Kraków : Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo : 1958, CXVI+212+[2] s. [Biblioteka Narodowa, S. II, nr 113.] Даље у тексту и напоменама: „II“.

[3] Ристо Ј. Драгићевић, Пољски превод »Горског вијенца«. Записи, Цетиње, VI/1932, XII/6, 331-341. – Крешимир Георгијевић, Пољски превод »Горског вијенца«. Српски књижевни гласник, 1932, XXXVI/2, 135-138. – Fran Ileљić, Batowski Henryk, Petar II Petrović Njegoš, Górski wieniec… Slavia, Praha, 1933, XII/1-2, 258-266. – Jan Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1932, XII/2-3, 224-236.

[4] О Његошу код Пољака први је научно расправљао сам Батовски, и то најпре у предговору уз прву верзију превода: Petar II Petrović Njegoš (1 listopada 1813 – 19 października 1851). I, 5-17, а затим, опширније, у: Njegoš o Polsce i w Polsce. Slavia, 1934, XIII/1, 30-41. О истој теми, али узимајући у обзир превод Батовског писали су, између осталих: Edward Madany, » Gorski vijenac« w Polsce. [W:] Polsko-jugosłowiańskie stosunki literackie. Wrocław-Warszawa…, 1972, 109-120; Barbara Czapik, Пољаци о » Горском вијенцу« Петра Петровића Његоша. [У зб.:] Његошево песничко дело – Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1990, 18/2, 323-328; Milica Jakóbiec-Semkowowa, Питање пољских превода » Горског вијенца« П. П. Његоша. Исто, 329-336; Мирјана Костић-Голубичић, Његошеви турцизми из » Горског вијенца« у преводу Хенрика Батовског. Исто, 431-438.

[5] II, CXXIV.

[6] Уп: II, CXXV.

[7] Уп: Х. Батовски, О недостацима пољскога превода »Горскога вијенца«. Српски књижевни гласник НС, 1932, XXXVI/6, 477; H. Batovski, Odgovor prevodioca. Прилози за КЈИФ, 1932, XII/2-3, 236-237.

[8] Појава је у литератури о Његошу одавно запажена и истражена. Јован Деретић, нпр., гномику третира као „стилску доминанту“ Његошевог ремек-дела (Ј. Деретић, Композиција »Горског вијенца«. Београд, Завод за издавање уџбеника, 1969, 56 и passim.)

[9] Занимљиву анализу гномског у Горском вијенцу нуди Милош Ковачевић: Ентимемско и епифонемско структурирање дискурса у »Горском вијенцу«. [У зб.:] Његошево песничко дело – Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1990, 18/2, 391-400.

[10] Текст Горскога вијенца наводимо према тзв. »државном« издању Његошевих Целокупних дела у редакцији Милана Решетара, књ. I, Београд, Државна штампарија, 1926.

[11] Пољски текст према I верзији дајемо у изворном правопису.

[12] На епском десетерцу као 5-стопном трохеју, уместо појединих „амфибраха“ у I верзији превода нарочито је инсистирао Ф. Илешич у својој рецензији (Slavia, Praha, 1933, XII/1-2, 258-266), што је за Батовског, очигледно, било меродавно мишљење. Уп.: II, CXXIV-CXXV.

[13] Уп.: I, 17.

[14] Уп.: Никола Банашевић, Коментар. [У:] П. П. Његош, Горски вијенац. Београд, СКЗ, 1973, 210-211.

[15] О Горском вијенцу као драмском делу, и то као о типичном примеру европске романтичарске драме говоре Д. Вјешхоловска (D. Wierzchołowska, »Górski wieniec« Petra Njegoša. Poetyka utworu. Zielona Góra, 1986) и М. Бабовић (Поетика »Горског вијенца«. Подгорица, 1997).

[16] Деретић Горски вијенац третира као монолошку структуру „у којој је дијалог значајан али у бити само пропратни елеменат, посредник између ’историческог собитија’ као прометне основе и поезије и филозофије говора као суштине дела“. (Ј. Деретић, Композиција »Горског вијенца«. Београд, Завод за издавање уџбеника, 1969, 94.)

[17] Занимљиво је да је Стојан Суботин критиковао превод овога стиха у II верзији нудећи, иако то није знао, решење из I: „Wiersz 476: ’ Ćud je ženska smiješna rabota’ nie znaczy: ’ Żeńskie myśli to rzecz śmieszna przecież’ , lecz: »Kaprysy (czy: kapryśność) kobiece są śmieszną rzeczą«“. S. Subotin, Petar Petrović Njegoš, Wybór pism… Pamiętnik Słowiański, 1959, IX, 199.

[18] Р. Ј. Драгићевић, Пољски превод »Горског вијенца«. Записи, Цетиње, VI/1932, XII/6, 340-341.

[19] На то је први у својој рецензији указао Константин Перић: Његошев »Горски вијенац« у пољском преводу… Живот и рад, Београд, V/1932, XI/65, 705.

[20] И поред заокружености пољског пословичког исказа у обема верзијама превода, он ни у једној не преноси до краја смисао изворника. Најпре имамо: „ко се предомишља, тај неће постићи циљ“ (I), а затим: „ко дрхти, неће погодити свој циљ [мету]" (II). Оригиналном значењу ближа је, по свој прилици, прва верзија. Н. Банашевић овај стих тумачи: „Ко одлаже, тај не постиже код нас прави циљ (не погађа прави пут).“ – Н. Банашевић, Коментар. [У:] П. П. Његош, Горски вијенац. Београд, СКЗ, 1973, 209.

[21] II верзија богатија је за напомену уз овај стих, где се наводи оригинал и пружа културолошки коментар („три прста“= „православна вера“).

[22] К. Перић, Његошев »Горски вијенац« у пољском преводу… Живот и рад, Београд, V/1932, XI/65, 705.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт