Комета

(1938)

Превео с пољског Стојан Суботин

Извор: Бруно Шулц, Продавнице циметове боје - превод с пољског и предговор др Стојан Суботин. [Београд : Нолит, 1961, 264 стр.]

1

Крај зиме те године био је под знаком погодне астрономске коњуктуре. Шарена пророштва календара су црвено процветала у снегу на граници јутра. Од врелог црвенила недеља и светаца падао је одсјај на пола недеље и ти дани су хладно горели, лажним и сламнатим огњем, обманута срца су тренутак куцала живље, заслепљена тим гласоносним црвенилом, које ништа није јављало и било је само прерани аларм, шарена календарска обмана, нацртана дречавим цинобером на корицама недеље. Почевши од Три краља сваку ноћ смо проводили седећи над белом парадом стола који је блештао од свећњака и сребра, ређајући без краја пасијансе. Из сата у сат ноћ иза прозора је постајала све светлија, превучена шећерном глазуром и сјајна, пуна бадема, који су без краја клијали и шећера. Неисцрпиви трансформиста месец сав утонуо у своје касне месечевске послове редом је пролазио кроз своје фазе, све јасније и јасније, излагао се свим комбинацијама преферанса, дублирао у свим бојама. Већ у току дана би често стајао по страни, пре времена готов, месинган и без сјаја – меланхолични валет са својим светлећим жиром – и чекао на свој ред. За то време су цела неба јагањаца прелазила преко његовог усамљеног профила тихим и белим, широким путовањем, једва га сакривајући седефастом рибљом љуском која се преливала, и у коју се пред вече сажимао шарени фирмамент. После су се дани већ празно листали. Ветар је с хуком прелетао преко крова, издувавао охлађене оџаке све до дна, дизао над градом имагинарне скеле и спратове и рушио те бучне, ваздушне грађевине уз грмљавину рогова и греда. Понекад је у далеком предграђу избијао пожар. Димничари су оптрчавали град у висини кровова и галерија под патинираним и поцепаним небом. Прелазећи са једног кровног нагиба на други, крај ћошкова и петлова града сањали су у тој ваздушној перспективи, да им ветар за тренутак отвара поклопце кровова над ложницама девојака и одмах их с треском поново затвара над великом узнемиреном књигом града – опојном лектиром за многе дане и ноћи. Затим су се ветрови уморили и престали. У излогу радње помоћници су повешали пролећне штофове и од меких боја вуне одмах је постао блажи ваздух. Обојила се деспићем, процветала бледом резедом. Снег се згрчио, наборао у руно одојчета, упио у сув ваздух, испијен од кобалтних поветараца, поново упијен широким и угнутим небом без сунца и облака. Погдегде у становима су већ процветали олеандри, прозори су отварани и бесмислено цвркутање врабаца је испуњавало собу у тупој замишљености дана. Над чистим трговима су се на тренутак скупљале страсне туче зеба, зимовки и сеница с продорним цвиљењем – и распрштавале се на све стране, почишћене ветром, смазане, уништене у пустом плаветнилу. Тренутак су после њих у оку остајале шарене пегице – прегршт конфета бачених наслепо у светло пространство – и нестајале на дну ока у неутралном лазуру.

Почела је прерана пролећна сезона. Адвокатски писари су носили бркове спирално уврнуте нагоре, високе, круте оковратнике и били узор елеганције и шика. У дане опране ветром као поплавом, кад је ветар хучећи јурио високо над градом, издалека су шареним полуцилиндрима поздрављали познате даме, наслоњени плећима на ветар, раширених пешева, и окретали погледе, пуни одрицања и деликатности, да не би своје вољене излагали оговарањима. Даме су за тренутак губиле тле под ногама, преплашено узвикивале замршене у лепршаве хаљине, и повраћајући равнотежу са осмехом су одговарале на поздрав. По подне се дешавало да се ветар утиша. Адела је чистила у трему велике бакарне шерпе које су метално звониле под њеним додиром. Небо је стајало непокретно над крововима, од шиндре, задихано, разгранато небеским путевима. Помоћници, послати из радње са неком поруком дуго су остајали крај ње на кухињском прагу наслоњени на ограду трема, опијени ветром који је дувао по цео дан, с хаосом у глави од заглушног цвркута врабаца. Из даљине је поветарац доносио залутали рефрен вергла. Нису се чуле тихе речи, које су изговарали полугласом, као преко воље – с невиним изразом лица – а у суштини срачунатих на то да наљуте Аделу. Погођена у живац, реаговала је страсно, узбуђено их псовала, сва запенушена, а њено лице, сиво и мутно од пролећних маштања, прекривало се црвенилом гнева и веселости. Они су обарали очи с поквареном побожношћу, с нечасном сатисфакцијом, што им је пошло за руком да је изведу из равнотеже.

Текли су дани и поподнева, пловили у хаосу свакидашњи догађаји над градом виђеним са висине нашег трема, над лавиринтом кровова и кућа у мутној светлости тих сивих седмица. Дротари су их оптрчавали, извикујући своје услуге, понекад је Шломино кијање духовитом поентом обележавало далеку и разбацану гужву града; на неком далеком тргу луда Тлуја, доведена до очајања пркошењем малишана, почињала је играти своју дивљу сарабанду, високо подижући сукњу на радост гомиле. Дах ветра је гладио, исправљао те експлозије, распоређивао их по монотоној и сивој галами и једнолично развлачио над морем кровова од шиндре у млечном и димљивом ваздуху поподнева. Адела наслоњена на ограду трема, нагнута над тај далеки узбуркани шум града, ловећи у њему све гласније акценте, са осмехом је састављала те изгубљене слогове, трудећи се да их повеже, да ишчита неки смисао из те велике и сиве, растуће и опадајуће монотоније дана.

Епоха је стајала под знаком механике и електрике и цео рој проналазака се просуо на свет испод крила људског генија. У грађанским кућама су се појавиле гарнитуре за цигаре, снабдевене електричним упаљачем. Окретан је контакт и рој електричних искри је палио фитиљ натопљен бензином. То је будило бескрајне наде. Музичка кутија у облику кинеске пагоде, навијена кључем, одмах је почињала да свира минијатурни рондо, окрећући се као вртешка. Звонца су подрхтавала на завијуцима, крилашца врата су се широм отварала, показујући осовину вергла која се обртала, табакерски триолет. У све куће су увођена електрична звонца. Домаћи живот је текао под знаком галванизма. Калем изоловане жице постао је симбол времена. У салонима су млади кицоши демонстрирали Галванијеву појаву и примали ватрене погледе дама. Електрични кондуктор је отварао пут у женска срца. После успелог експеримента јунаци дана су слали пољупце са уста усред аплауза салона.

Није дуго требало чекати и град се заројио од велосипеда разне величине и облика. Филозофски поглед на свет је обавезивао. Ко се изјаснио за ту идеју напретка, извлачио је консеквенце и појахивао велосипед. Први су наравно били адвокатски писари, та авангарда нових идеја, са уврнутим брчићима и у шареним полуцилиндрима, нада и цвет наше омладине. Растављајући бучну руљу, улазили су у гомилу на огромним бициклима, трициклима, свирајући жичаним паоцима. Наслонивши руку на широки управљач, са високог седишта су маневрисали огромним обручем точка, који се у веселу гомилу усецао таласавом и вијугавом линијом. Неке од њих је обузимало апостолско лудило. Дижући се као у стремену на својим педалама која су свирала, са висине су говорили народу, проричући нову срећнију еру човечанства – спасење помоћу бицикла... И возили су се даље праћени тапшањем публике, клањајући се на све стране. Па ипак било је нешто жалосно компромитујуће у тим величанственим и тријумфалним вожњама, био је неки болни и непријатни шкргут, којим су се кривили на врху тријумфа и срозавали у своју сопствену пародију. Морали су то осећати и сами кад су обешени као пауци усред филигранске апаратуре, раскречени на педалама, као велике скакутаве жабе, правили своје неспретне покрете у обручу који се широко котрљао. Само их је корак делио од смешног и они су га прелазили с очајањем, сагињући се над управљачем и удвостручујући брзину вожње – разгимнастиковано клупче страсних враголија које се преметало. Шта ту има чудно? Човек је ту снагом недозвољене досетке улазио у област нечувених олакшања, освајаних исувише јефтино, ниже од цене коштања, скоро забадава, и та диспропорција између улога и ефекта, то очито варање природе, то претерано исплаћивање генијалног трика поравнавало се аутопародијом. Возили су кроз стихијске експлозије смеха, јадни победници, мученици своје генијалности – тако је велика била комична снага тих чуда технике.

Кад је мој брат први пут донео електромагнет из школе, кад смо сви с унутрашњим дрхтајем додиром упознавали тајанствени вибрирајући живот, затворен у електрични круг, отац се осмехивао са висине. У његовој глави је сазревала далекосежна мисао, спајао се и затварао ланац давно насталих подозрења. Зашто се отац осмехивао само себи, зашто су се његове очи превртале, сузећи, у орбитама са побожношћу коју је исмејавао? Ко је у стању да одговори? Да ли је предосећао груби трик, ординарну интригу, прозирну махинацију сем запрепашћујућих појава тајанствене снаге? Од тог тренутка датира очево бављење лабораторијским опитима.

Очева лабораторија је била проста, неколико комадића жице савијене у калеме, неколико каленица са киселином, цинк, олово и угаљ – то је била цела радионица тог необичног езотерика. »Материја«, говорио је спуштајући стидљиво очи због свога пригушеног фрктања, »материја, моја господо...« Није довршавао реченицу, дозвољавао је да нагађате, да је био на трагу неке важне ствари, да смо сви, како смо ту седели, преварени. Спуштених очију отац се тихо ругао том прастаром фетишу. »Panta rei!« викао је и покретом руке означавао вечно кружење супстанце. Одавно је желео да мобилише притајене снаге које су кружиле у њој, да претвори у течност њену крутост, да јој крчи путеве ка свудапродирању, ка трансфузији, ка свудациркулацији, једино својственој њеној природи. Principium individuationis furda – говорио је и тиме изражавао свој бескрајни презир према том основном људском принципу. Бацао је то у пролазу, јурећи дуж жице, затварао је очи и деликатним додиром пипао разна места круга, осећајући малу разлику потенцијала. Засецао је жицу, нагињао се ослушкујући и већ се налазио десет корака даље да би на другом месту круга поновио то исто. Изгледао је као да има десет руку и двадесет чула. Његова раштркана пажња радила је на сто места истовремено. Ниједна тачка у простору није била слободна од његових подозрења. Сагињао се, боцкао жицу на некој тачки круга и наглим скоком иза себе гађао је као мачка у одређено место и постиђен промашивао. »Извините«, говорио је нагло се обраћајући запрепашћеном гледаоцу, који је посматрао његове манипулације, »извините, потребан ми је баш тај комадић простора који ви заузимате својом особом, да ли бисте изволели да се за тренутак склоните?« И журно је вршио своја хитна мерења, окретан и спретан као канаринац, вредно подрхтавајући на дрхтајима својих свесних нерава.

Метали загњурени у растворе киселине, слани и покривајући се патином у том болном купању, почињали су у мраку да стварају електрицитет. Пробуђени из укоченог мртвила, монотоно су певушили, метално певали, светлели честицама у средини у непрекидном сумраку тих жалосних и позних дана. Невидљива пуњења расла су на половима и прелазила их одлазећи у узвитлани мрак. Једва осетљив свраб, слепи жмарци струје претрчавали су преко простора поларизованог у концентричне линије снага, у кружења и спирале магнетског поља. Час овде, час онде су апарати кроз сан испуштали сигнале, одговарали један другом са закашњењем, у невреме, безнадежним моносилабама – цртица, тачка – у паузама глуве летаргије. Отац је стајао усред тих путујућих струја, с болним осмехом, потресен том муцавом артикулацијом, том несрећом једном заувек затвореном и безизразном, која је монотоно сигнализирала кљастим моносилабама из неослобођених дубина.

Резултати тих испитивања су били запрепашћујући закључци до којих је дошао мој отац. Доказао је, на пример, да је електрично звонце, направљено на принципу т.зв. Нефовог чекића, обична мистификација. Није ту човек проваљивао у лабораторијум природе него је природа њега увлачила у своје махинације, постижући преко његових експеримената сопствене циљеве, смерајући ко зна куда. Мој отац је за време ручка дотицао свој нокат на палцу дршком кашике загњуреном у супу и ево у лампи је почињало да зврји Нефово звонце. Цела апаратура је била непотребан претекст, није спадала у ствар. Нефово звонце је било место скупљања извесних импулса супстанце, која је тражила свој пут кроз човекову досетљивост. Природа је хтела и учинила је, човек је био стрелица која осцилира, чунак ткачког разбоја, који се искрио час овде, час онде по њеној вољи. Он сам је био само саставни део, део Нефовог чекића.

Неко је бацио реч »месмеризам« и отац га је журно прихватио. Круг његове теорије се затворио, нашао своју последњу карику. Човек је по тој теорији био само пролазна станица, тренутни чвор месмеричних струја, које су лутале тамо и овамо у крилу вечите материје. Сви проналасци, којима је тријумфовао, били су замке у које га је природа намамила, били су кљуса незнаног. Очеви експерименти почели су добијати карактер магије и мађионичарства, укус пародистичног жонглераја. Нећу говорити о многобројним експериментима с голубовима, које је у току баратања штапићем умножио у два, у три, у десет, да би их касније, с муком поново вратио у штапић. Скидао је шешир и ево они су излетали редом лупајући крилима, враћали су се у стварност, у пуном броју, прекривајући сто таласавом, живом гомилом која је гугутала. Понекад би прекидао у неочекиваној тачки експеримента, застајао неодлучан, зажмиривши очима, и тренутак касније је већ ситним корацима јурио у трем где је стављао главу у отвор димњака. Тамо је било мрачно, глуво од чађи и пријатно као у самој сржи ништавила, топле струје су путовале доле и горе. Отац је затварао очи и неко време стајао тако у том топлом, црном ништавилу. Сви смо осећали да тај инцидент не спада у ту ствар, излазио је некако изван кулиса тог проблема, у себи смо затварали очи пред том чињеницом изван маргина, која је спадала у сасвим други ред ствари.

Мој отац је у свом репертоару имао вештине које су заиста депримирале човека, које су обузимале правом меланхолијом. Столице у нашој трпезарији су имале високе, лепо изрезбарене наслоне. Биле су то неке гирланде лишћа и цвећа по реалистичком укусу, али довољно је било да их отац дотакне и резбарија би нагло добијала духовиту физиономију, неодређену поенту, почињала је значајно трептати и намигивати и то је било преко мере застиђујуће, скоро да се није могло поднети, све док намигивање не би добило сасвим одређен правац, несавладљиву непобитност, и овај или онај од присутних не би почињао узвикивати: »Тетка Ванда, тако ми бога, тетка Ванда!« даме су почињале да пиште јер је то била тетка Ванда као жива, не, она сама је већ долазила у посету, већ је седела и држала своју бескрајну беседу, не дозвољавајући никоме да дође до речи. Очева чуда су се сама уништавала, јер то није била никаква утвара, то је била стварна тетка Ванда у свој својој обичности и свакидашњости, која није дозвољавала чак ни помисао на неко чудо.

Пре но што пређемо на даље догађаје те значајне зиме, треба још кратко споменути један инцидент који се у нашој породичној хроници увек стидљиво замазује. Шта се десило са ујаком Едвардом? Допутовао је био у то време к нама у посету не предосећајући ништа, пуцајући од здравља и предузимљивости, жену и ћерчицу је оставио у провинцији да чежњиво чекају на његов повратак – допутовао је у најлепшем расположењу, да се мало забави, проведе даље од породице. И шта се десило. Очеви експерименти су деловали на њега као удар грома. Одмах после његових првих трикова он је устао, скинуо капут и сав се ставио на расположење оцу. Безусловно! Ту је реч изговорио с упорним погледом и снажним стиском руке. Мој отац је схватио. Запитао је нема ли ујак традиционалних предрасуда у погледу principium individuationis. Показало се да нема никаквих, баш никаквих. Ујак је био либералан и без предрасуда. Једина његова страст је била служење науци.

У почетку му је отац још мало остављао слободе. Вршио је припреме за главни експеримент. Ујак Едвард се тиме користио разгледајући град. Купио је себи веома велик велосипед и обилазио трг унаоколо на његовом огромном точку, завирујући са висине седишта у прозоре првог спрата. Пролазећи поред наше куће, елегантно је скидао шешир пред дамама које су стајале на прозору. Имао је спирално увијене бркове и малу шиљату брадицу. Ускоро се ипак уверио да велосипед није у стању да га уведе у дубље тајне механике, да тај генијални апарат није био у стању да му трајно добавља метафизичке дрхтаје. И тада су почели експерименти, приликом којих се показало колико је био неопходан недостатак предрасуде код ујака у погледу principium individuationis. Ујак Едвард није имао ништа против да ради добра науке дозволи да физички буде редуциран на наги принцип Нефовог чекића. Без туге је пристао на постепену редукцију свих својих особина да би могао открити своје најдубље биће, идентично, како је то одавно осећао, поменутом принципу.

Затворивши се у свој кабинет, отац је започео постепену анализу ујка-Едвардовог бића, заморну психоанализу подељену на низ дана и ноћи. Сто у кабинету почео је да се пуни разложеним комплексима његовог ја. У почетку је ујак још учествовао у нашим обедима, јако редуциран, покушавао је да учествује у нашим разговорима, још једном се провозао велосипедом. Затим је то оставио, видећи да је све више декомплетиран. Код њега се појавила извесна врста стида, карактеристичног за тај стадијум, у коме се налазио. Избегавао је људе. Истовремено се отац све више приближавао циљу својих напора. Редуцирао га је до неопходног минимума, једно по једно је уклонио све што није било битно. Сместио га је високо у удубљењу на степеништу, организујући његове елементе на принципу карика Лекланша. Зид је на том месту био плеснив, гљивице су тамо шириле своју беличасту чипку. Отац се без скрупула користио целим капиталом ујаковог одушевљења, разапињао је његову нит дуж целог трема и левог крила куће крећући се на лествицама дуж зида тамног ходника, закуцавао је мале ексерчиће у зид дуж целог колосека његовог садашњег живота. Та задимљена жућкаста поподнева су била скоро мрачна. Отац се служио запаљеном свећицом, којом је изблиза осветљавао плесниви зид, педаљ по педаљ. Круже верзије да је ујак Едвард, који је до тог времена био тако јуначки присебан, у последњем тренутку ипак испољио извесну нестрпљивост. Говоре чак да је дошло до страсне иако закаснеле експлозије, која умало што није уништила скоро готово дело. Али инсталација је већ била готова и ујак Едвард, као што је целога живота био узоран муж, отац и послован човек, тако се и у овој последњој улози на крају био предао вишој неопходности. Ујак је функционисао одлично. Није било случајева да би отказао послушност. Изашавши из своје замршене компликације, у којој се раније толико пута губио и бунио, најзад је нашао чистоту јединственог и праволинијског принципа, коме је отада имао заувек да буде подложан. По цени своје с муком администриране многообразованости сада је добио просту непроблематичну бесмртност. Да ли је био срећан? Узалуд је питати то. То питање има смисао кад је реч о бићу, у коме је садржано богатство алтернатива и могућности, захваљујући чему актуелна стварност може да се супротстави половично реалним могућностима и да се у њима огледа. Али ујак Едуард није имао алтернативе, супротност: срећан-несрећан није постојала за њега, пошто је до крајњих граница био идентичан самом себи. Није било могуће уздржати се од извесног признања, видећи га како тачно, како прецизно функционише. Чак ни његова жена, тетка Тереза, кад је после извесног времена допутовала за мужем, није могла да се уздржи, да не притиска сваки час дугме, да би чула тај гласни и продорни глас, у коме је препознавала давни тембр његовог гласа кад је био љут. Што се тиче ћеркице Еђе, могло се рећи да ју је одушевила очева каријера. Касније, што је истина, осветила се неком врстом одмазде на мени, светећи се за чин мога оца, али то већ спада у другу историју.

2

Пролазили су дани, поподнева су постајала дужа, човек није знао шта да чини с њима. Сувишак времена, још сировог, још празног и без примене, продужавао је вечери пустим сумрацима. Адела је, пошто би рано обавила прање посуђа и спремила кухињу, стајала беспомоћна у трему бесмислено гледајући у све црвенију бледу вечерњу даљину. Њене лепе очи, у друго време тако изразите кочиле су се од тупе замишљености – испупчене, велике и сјајне. Њена кожа, која је поткрај зиме постала мутна и сива од кухињске врућине, подмлађивала се сада под утицајем пролећне гравитације месеца, који је растао од четврти до четврти, добијала је млечне рефлексе, опалне нијансе, емајлни сјај. Сада је тријумфовала над помоћницима, који су се збуњивали под њеним тамним погледима, испадали су из улога блазираног посетиоца кафана и јавних кућа и потресени њеном новом лепотом, тражили су другу платформу за приближавање, спремни на концесију на рачун новог уређења односа, спремни да признају позитивне чињенице.

Очеви експерименти и поред свих очекивања нису довели до преврата у свакидашњем животу. Калемљење месмеризма на тело савремене физике није се показало као плодно. Не да у очевим открићима није било зрна истине. Али истина не одлучује о успеху идеја. Наша метафизичка глад је ограничена и лако се засићује. Отац се баш налазио на прагу нових сензационалних открића, када су се међу све нас, у редове његових присталица и адепата, почели увлачити нерасположење и дезорганизација. Све чешћи су били знаци нестрпљивости, која је долазила до отворених протеста. Наша природа се бунила против лабављења фундаменталних права, доста нам је било чуда, желели смо да се вратимо у стару, толико поуздану и солидну прозу древног поретка. И отац је то схватио. Схватио је да је отишао предалеко и укочио је лет својих идеја. Група елегантних адептки и адепата уврнутих бркова топила се из дана у дан. Отац је желео да се часно повуче, баш је намеравао да одржи последње, завршно предавање, кад је изненадни нови догађај упутио пажњу свију у сасвим неочекиваном правцу.

Једнога дана мој брат, вративши се из школе, донео је невероватну, а ипак истиниту вест о блиској пропасти света. Наредили смо му да понови мислећи да смо пречули. Али не. Баш тако је гласила та невероватна, сасвим несхватљива вест. Да, тако како је стајао, неспреман и незавршен, у случајној тачки времена и простора, незавршених рачуна, не стигавши ни до какве мере, некако у половини реченице, без тачке и ускличника, без суда и божјег гнева – некако у најлепшој љубави, лојално, према обостраном договору и обострано признатим принципима – свет је имао да добије по глави, – једноставно и неопозиво. Не, то није био есхатолошки, одавно од пророка предсказани трагични финале и последњи чин божје комедије. Не, то је пре био бициклистичко-циркуски, хопла-мађионичарски, величанствено-окус-покусни и поучно-експериментални крај света – уз аплауз свих напредних духова. Није било скоро никога, кога није одмах убедио. Они који су били престрашени и који су протестовали одмах су ућуткани. Зашто нису схватили да је то просто била нечувена шанса, најнапреднији крај света, слободоумни, који је стајао на висини времена, просто частан и онај који је чинио част Највишој мудрости? Страсно се убеђивало, ad oculos се цртало на истргнутим листовима из нотеса, непобитно је показивано, опоненти и скептици су били потучени до ногу. У илустрованим часописима су се појавили цртежи на целим странама, антиципиране слике катастрофа и ефектних инсценација. Тамо су се видели велики насељени градови у ноћној паници под небом које је блештало од светлосних сигнала и феномена. Већ се видело задивљујуће дејство далеког болида, чији је параболични врх стално управљен у земљин глобус трајао на небу у непокретном лету, приближавајући се брзином од толико и толико миља у секунди. Као у циркуској фарси дизали су се шешири и полуцилиндри, коса се јежила, кишобрани се сами отварали, а ћеле обнажавале под перикама које су одлетеле – под небом црним и огромним, које треперило истовременим алармом свих звезда.

Нешто свечано је ушло у наш живот, неки ентузијазам и одушевљење, нека важност и свечаност ушле су у наше покрете, рашириле наше груди космичким уздахом. Земљин глобус је ноћима кључао од свечаног жагора, од солидарне екстазе хиљада. Дошле су црне и огромне ноћи. Звездане маглине су се згушњавале око земље у небројеним ројевима. У црним планетарним пространствима, скоро смо изгубили земљин глобус под ногама, дезоријентисани, помешавши правце, висили смо као антиподи са главама надоле над преврнутим зенитом и путовали по звезданим ројевима, вукући попљуваним прстом кроз целе светлосне године од звезде до звезде. Тако смо путовали преко неба у издуженом неуредном стрељачком строју, разбежани на све стране по бескрајним степеницама ноћи – емигранти напуштеног глобуса, који су пљачкали бескрајне мравињаке звезда. Отвориле су се последње баријере и бициклисти су се увезли у црно звездано пространство, пропевши се на својим велосипедима, трајали су у непокретном лету у планетарној празнини, која се отварала све новим и новим сазвежђима. Летећи тако слепим колосеком, правили су путеве и друмове бесане космографије, а у ствари су трајали у планетарном летаргу, црни као чађ, као да су увукли главе у враташца на пећи, последњу мету и циљ свих тих слепих летова.

После кратког, хаотичног, полупреспаваног дана, отварала се ноћ као огромна, ројна отаџбина. Гомиле су излазиле на улице, просипале се на тргове, глава на главу, као да су отворена бурад кавијара који се котрљао потоцима сјајног олова, пловио рекама испод ноћи црне као смола и бучне од звезда. Степенице су се сламале под теретом хиљада, на свим прозорима су се појављивале очајне фигурице, људи-шибице на покретним дрвцима су прелазили преко прозорске даске и стварали живе ланце, као мрави, покретне гомиле и стубове – један другом на раменима – цурећи с прозора на платформе тргова, сјајне од блеска смолних буради.

Молим да ми се опрости, ако описујући те сцене пуне високих гомила и гужве претерујем, угледајући се и против воље на неке старе гравире у великој књизи пропасти и катастрофа људског рода. Све оне теже ка једној праслици и то мегаломанско претеривање, огромни патос тих сцена показује да смо ту избили дно прастарој бачви успомена, неке прабачве мита и провалили у прељудску ноћ пуну муцаве стихије, клокотаве анамнезе, и више не можемо да задржимо надошлу поплаву. Ах, те рибне и ројне ноћи, зарибљене звездама и сјајне од крљушти, ах, ти слојеви њушки које неуморно гутају ситним гутљајима, гладним сркутањима свих надошлих, неиспијених потока тих црних и кишних ноћи! У какве фаталне бубњеве, у какве жалосне мреже су пливала та мрачна поколења размножена у хиљаде?

О, небеса тих дана, цела у светлосним сигналима и метеорима, ишарана прорачунима астронома, хиљадама пута прорачуната, исписана цифрама, ишкрабана воденим знаковима алгебре. Лица плавих од сјаја тих ноћи путовали смо по небесима која су пулсирала од експлозија далеких сунаца, у сидеричним заслепљивањима – ројеви људи, који су текли по плићацима млечног пута разливеног преко целог неба, људски поток изнад кога су штрчали бициклисти на својим паучинастим апаратима. О, звездана арено ноћи, исцртана до крајњих ивица еволуцијама, спирале, замке и петље тих еластичних, спирале, замке и петље тих еластичних вожњи, о, циклоиди и епициклоиди извођени у надахнућу по небеским дијагоналама, губећи жичане паоке, равнодушно сјајне обруче, стижући наги, само на чистој бициклистичкој идеји на сјајну мету! Јер од тих дана датира нова констелација, тринаесто сазвежђе примљено заувек у свиту Зодијака, које отада светли на небу наших ноћи: »Бициклиста«.

Станови су тих ноћи стајали пусти и широм отворени у светлости лампи које су се обилно димиле. Завесе прозора, избачене далеко у ноћ лепршале су се, тако су те амфиладе стајале у свеобухватној непрекидној промаји, која је пролазила кроз њих једним непрестаним, бучним алармом. То је ујак Едвард алармирао. Да, најзад је изгубио стрпљивост, покидао све везе, погазио категорички императив, отео се из стеге свог високог морала и алармирао. Журно смо га запушавали уз помоћ дуге мотке, покушавали смо да кухињским крпама запушимо његову изненадну експлозију. Али чак и тако запушен, беснео је дивље, трештао је бесвесно, трештао је неприсебно, било му је свеједно, а са тим трештањем је одлазио и живот, крвавио је пред очима свију, без спаса, у фаталној острвљености.

Понекад је неко на тренутак упадао у празне собе кроз које је продирао тај бучни аларм, између лампи које су гореле високим пламеном, претрчао би на прстима неколико корака и неодлучно застао, као да нешто тражи. Огледала су га без речи узимала у своју прозрачну дубину, ћутке делила међу собом. Ујак Едвард је галамио до неба кроз све те светле и пусте собе и самотни дезертер звезда, пун нечисте савести, као да је дошао да направи неки преступ, крадом се повлачио из стана, заглушен алармом, и упућивао се вратима, праћен опрезним огледалима, која су га пропуштала кроз свој сјајни шпалир, док је у њихову дубину бежао на прстима у разним правцима рој поплашених двојника са прстом на устима.

Опет се над нама отварало небо са својим безданим засејаним звезданом прашином. На том небу се већ у ране сате из ноћи у ноћ јављао онај фатални болид нагнут укосо, обешен на врху своје параболе, непомично уперен у земљу, гутајући без успеха толико и толико хиљада миља на секунду. Сви погледи су били управљени према њему, док је он, светлећи се метално, округлог облика, мало светлији у свом испуњеном језгру, с математичком тачношћу вршио свој дневни пензум. Како је тешко било поверовати да је тај мали црвић, који се невино светлео усред безбројних ројева звезда, ватрени Валтазаров прст, који је на таблици неба исписивао пропаст нашег глобуса. Али свако дете је знало напамет ту фаталну формулу обухваћен лулом многоструког интеграла, из кога је после стављања граница произилазила наша неизбежна пропаст. Шта нас је још могло спасти?

Док се руља била разбегла по великој ноћи, губећи се усред звезданог сјаја и феномена, отац је био тајно остао код куће. Само он је знао тајни излаз те замке, задње кулисе космологије и тајно се осмехивао. Док је ујак Едвард очајнички алармирао, запушен крпама, отац је тихо ставио главу у враташца на пећи. Тамо је било глуво и црно, да се прст пред оком није видео. Тамо је мирисало топлим ваздухом, чађу, затишјем и пристаништем. Отац се удобно наместио и задовољно затворио очи. У ту црну виндјаку куће, која је над кровом израњала у звездану ноћ, упадао је слаб зрачак звезде и преломљен, као у стаклима дурбина, клијао светлом у огњишту, зачињао заметком у тамној реторти димњака. Отац је опрезно окретао завртањ микрометра и ево у поље виђења догледа је лагано ушао тај фатални створ, светао као месец, дат кроз сочиво на даљину длана, пластичан и светлећи вапненим кипом у ћутљивом црнилу планетарне пустоши. Био је мало шкрофулозан, изоран оспом – рођени брат месеца, изгубљени двојник који се после хиљадугодишњег путовања враћао материнском глобусу. Мој отац га је преносио изблиза пред изгубљеним оком као круг швајцарског сира, јако шупљикавог, бледожутог, оштро осветљеног, покривеног крастом белом као губа. С руком на завртњу микрометра, са оком светло обасјаним светлом окулара водио је отац хладним погледом по вапненом глобусу, видео је на његовој површини компликовани цртеж болести која га је изједала изнутра, вијугаве каналиће поткорњака-штампара који рије сирасту и црвљиву површину. Отац задрхта, приметио је своју грешку, не, није то био швајцарски сир, био је то најочитије људски мозак, анатомски препарат мозга у целом свом компликованом саставу. Отац је јасно видео границе половина, вијуге сиве супстанце. Напрегнувши јаче поглед, прочитао је чак ситна слова натписа који су се пружали у разним правцима на компликованој мапи полукугле. Мозак је изгледа био опијен хлороформом, дубоко успаван и благо насмејан кроз сан. Испитујући језгро тог осмеха, отац је кроз хаотични цртеж површине угледао суштину појаве и насмешио се сам за себе. Шта нам све не открива сопствени поуздани димњак, црн као дуван у рогу! Кроз вијуге сиве супстанце, кроз ситну гранулацију инфилтрата отац је угледао јасне контуре ембриона у карактеристично преврнутој позицији, с песничицама крај лица, како унатрашке спава свој слатки сан у светлој води амниона. У тој позицији га је отац оставио. Устао је са олакшањем и затворио враташца.

Дотле и не даље. Како то, а шта се десило са пропашћу света, са тим сјајним финалом после тако развијене интродукције? Спуштање очију и осмех. Да ли се у прорачуне прокрала грешка, мала грешчица приликом сабирања, штампарски ђаволчић приликом преписивања цифара? Ништа од свега тога. Прорачун је био тачан, никаква грешка се није увукла у колоне цифара. Па шта се десило? Изволите послушајте. Болид је јуначки јурио, летео као амбициозни коњ, да на време достигне мету. Мода сезоне је јурила заједно са њим. Неко време он је летео на челу епохе, којој је дао свој облик и име. Онда су се та два пола поравнала и ишла паралелно у напорном галопу, наша срца су куцала солидарно са њима. Онда је мода лагано изашла напред најпре за једну дужину носа, престигла је неуморни болид. Тај милиметар је одлучио судбину комете. Била је већ одлучена, једном заувек је заостала. Наша срца су сад већ јурила са модом, остављала позади сјајни болид, равнодушно смо гледали како бледи, смањује се и на крају резигнирано стаје на хоризонту, накривљен у страну, правећи већ узалуд последњи заокрет на својој кривој путањи, далек и плав, заувек безопасан. Немоћно је отпао у конкурсу, снага актуелности се исцрпла, нико се није бринуо за заосталог. Препуштен самом себи тихо је венуо усред опште равнодушности.

Враћали смо се спуштене главе свакидашњим пословима, богатији једним разочарањем. Журно су свијане космичке перспективе, живот се враћао у обичне колосеке. Тих дана смо непрестано и дању и ноћу спавали, надокнађавали изгубљено време. Лежало смо једни преко других у већ тамним становима, савладани сном, ношени на сопственом дисању слепим колосеком без звезданих маштања. Пловећи тако, таласали смо – пиштаве трбухе, кобзе и гајде, пробијајући се мелодиозним хркањем кроз све јаруге већ затворених и беззвезданих ноћи. Ујак Едвард је већ ућутао заувек. Још је у ваздуху лебдео одјек његовог алармантног очаја, али сам он више није живео. Живот је изашао из њега са оним трештавим пароксизмом, круг се отворио, а он сам се без препрека пењао на све више ступњеве бесмртности. У тамном стану је бдео једино отац лутајући тихо по собама пуним мелодиозног спавања. Понекад би отварао враташца димњака и насмешен завиривао заувек насмејани Homunculus, затворен у стаклену ампулу, обасјан пуноћом светлости као неоном, већ одлучен, прецртан, стављен у акта – архивски број у великој регистратури неба.