|
          |
Пројекат Растко : Пољска : Уметност : Књижевност Бруно ШулцПревео с пољског Александар ШаранацЈесен [1936] Република снова [1938] Домовина [1938] Јесен[1936]Знате то време, кад лето, недавно још тако бујно и пуно себе, слика универзалног лета, која је у својој широкој сфери обухватала све – људе, догађаје и ствари – једнога дана добије једва видљиву напрслину. Зраци сунца још увек падају густо и богато, у пејзажу још увек постоји племенити, класични гест, који је овом годишњем добу у наследство оставио Пусенов геније, али се – зачудо – са јутарње шетње враћамо чудно уморни и јалови: зар бисмо се нечега стидели? Осећамо се помало нелагодно и избегавамо међусобне погледе – зашто? И знамо, да ће у сумрак овај или онај отићи у удаљени кут лета да покуца у зид, да покуша да чује тон лета, да провери да ли је још увек пун, ненарушен. Постоји у том покушају превртљива сласт издаје, демаскирање, нежни дрхтај скандала. Али званично, још увек смо пуни поштовања, пуни лојалности: тако солидна фирма, тако добростојећа фирма... И поред тога, када се наредног дана пронесе вест о банкротству – то је већ јучерашња вест која више нема експлозивну моћ скандала. И док се лицитација одвија, апартмани се празне, губе своју магијску моћ и пуне се неким светлим трезним ехом – не буди то у нама тугу нити икаква осећања: читава ликвидација лета има у себи неку лакоћу, благост и провидност окаснелог карневала, који се протегнуо и у дане поста. А ипак, песимизам је можда поранио. Још се воде преговори, још нису исцрпљене резерве лета, још може доћи до пуне обнове... Али разум, хладна крв, нису нешто што би се могло приписати људима на летовању. Чак и хотелијери, хотелијери до ушију увучени у акције лета – потписали су капитулацију. Не! Тако мало верности, поштовања према верном савезнику не сведочи добро о овим трговцима! То су халапљивци, мали и плашљиви људи, чија мисао не трчи далеко у будућност. Свако од њих стеже на груди кесу са новцем. Збацили су циничну маску услужности, скинули су смокинге. Свако од њих претвара се у зеленаша... И ми пакујемо кофере. Имам петнаест година и још увек нисам оптерећен обавезама животне праксе. Пошто до поласка има још сат времена, истрчавам још једном да се опростим од летовалишта, преиспитам зараду овог лета, погледам шта може да се почне са собом а шта се мора заувек оставити у овом месту осуђеном на пропаст. Али у малом амфитеатру у парку, сада празном и светлом у поподневном сунцу, стојећи крај споменика Мицкјевичу, душа ми се просветлила истином о завршетку лета. У еуфорији тог објављења, стајем на степенице споменика, исцртавам погледом и раширеним раменима лук пун полета, као да се обраћам целом летовалишту, и говорим: – Поздрављам те, Лето. Било си врло богато и лепо. Ни једно друго лето не може да се пореди са Тобом. Признајем то данас, мада сам не једном био врло несрећан и тужан због Тебе. Остављам Ти за успомену све моје доживљаје расејане по парку, по улицама, по баштама. Не могу са собом да понесем мојих петнаест година, оне ће заувек остати овде. Осим тога на трему виле, у којој сам становао, оставио сам у прорезу између две даске цртеж који сам урадио Теби за успомену. Ти сада силазиш међу сене. Заједно са Тобом, спустиће се у царство сенки цело ово место пуно вила и башти. Немате потомака. Ти и ово место умирете, последњи у свом роду. Али ниси без кривице, о Лето. Рећи ћу ти у чему се састоји твоја кривица. Ниси желело, о Лето, да се завршиш на границама стварности. Никаква стварност није Те задовољавала. Напуштало си сваку реализацију. Не налазећи себе у стварности, стварало си гомиле метафора и песничких фигура. Кретало си се у асоцијацијама, у алузијама, у нестварности скривеној међу предметима. Свака ствар показивала је на неку другу, ова на следећу и тако без краја. На крају, твоја игра је постала досадна. Нисмо више желели да лутамо по тим таласима фразеологије. Тако је, фразеологије – опрости на овој речи. Постало је то јасно, када је овде и онде, у многим душама почела да се буди чежња за постојањем. У том тренутку си већ било побеђено. Показале су се границе Твоје универзалности, Твој велики стил, Твој лепи барок, који је за Твојих добрих времена био адекватан стварности, сада је постао тек манир. Твоје сласти и Твоје нејасне мисли имале су на себи знак младалачке егзалтације. Твоје ноћи су биле огромне и бесконачне, као мегаломанска надахнућа заљубљених, или су представљале зборно место привиђења, као халуцинације наркомана. Твоји мириси су били претерани и неприкладни људском дивљењу. Под магијом Твог додира свака ствар је бивала дематеријализована, расла је ка даљим, све вишим формама. Јели смо Твоје јабуке сањајући о воћу рајских крајева, а при Твојим бресквама мислило се о етеричним воћкама, које се конзумирају самим удисањем. На својој палети имало си само највише регистре боја, ниси познавало ситост и пунину тамних, земљаних, масних слика. Јесен представља чежњу људске душе за материјалношћу, за постојањем, за границама. Када, из неиспитаних разлога, метафоре, пројекти, људске жеље, почну да теже ка реализацији, долази време јесени. Утваре, које су до сада, распршене на најдаљим сферама човековог космоса, бојиле његове високе сводове својим илузијама – приближавају се сада човеку, траже топлину његовог даха, мало али удобно склониште његовог дома, собе у којој стоји његов кревет. Човеков дом, као шталица у Витлејему, постаје језгро, око кога се окупљају сви демони, сви духови горњих и доњих сфера. Прошло је време класичних покрета, латинске фразеологије, театралних подневних облина. Јесен у себи тражи пунину, простачку снагу Дирера и Бројгела. Та форма пуца од вишка материје, кристалише у чворове и везе, хвата материју у своје шапе и чељусти, стеже је, притиска, мучи и испушта је из својих руку пуну трагова те борбе, напола обрађене кладе у чијој унутрашњости још тиња неки немогући живот, видљив у гримасама које им је извајала на дрвеним лицима. Такве и још многе друге ствари говорио сам празном полукругу парка, који као да се повлачио преда мном. Избацивао сам из себе само неке од речи тог монолога, помало зато што нисам могао да нађем одговарајуће изразе, а помало и зато што је мој говор гестовима замењивао значења која су недостајала. Показивао сам орахе, класично јесење воће, сродно са намештајем у соби, хранљиво, укусно и дуготрајно. Присећао сам се кестенова, тих углачаних модела воћака, кугла створених за дечију забаву, и јесењих јабука зарумењених добрим, кућним, прозаичним црвенилом на прозорима станова. Сумрак је већ почео пепелом да пуни ваздух када сам се вратио у летњиковац. У дворишту су већ стајала два велика возила намењена за наш пут. Нервозни коњи клатили су главама завучени у вреће са храном. Сва су врата била широко отворена, свеће које су гореле на столу у нашој соби трепериле су на промаји. Овај мрак који се брзо спуштао, ови људи који ужурбано износе кофере пошто су изгубили лица у сумраку, неред у отвореној, обешчашћеној соби, све је то стварало утисак некакве ужурбане, тужне, закаснеле панике, некакве трагичне и уплашене катастрофе. Најзад смо заузели места у дубоким седиштима кола и кренули. Обавијао нас је таман, дубок, густ ливадски ваздух. Кочијаши су дугим бичевима у њему ловили сочне ударце и пажљиво поравнавали ритам коња. Њихова моћна, величанствена бедра њихала су се у тами међу растреситим узвицима возача. Тако су се кретала кроз усамљен, ноћни пејзаж без звезда или било каквог другог светла, та два конгломерата од коња, бучних кутија и задиханих кожних мехова. Повремено је изгледало као да се распадају, разлећу као крабе које се раздвајају у трку. Тада би кочијаши јаче затезали узде и сакупљали на гомилу олабавеле топоте, намештали их у строге, правилне кадрове. Дуге сенке које су бацале запаљене лампе падале су у дубину ноћи, издуживале се, откидале и великим скоковима бежале у дивљину. Тихо су трчале на дугим ногама, да би се негде далеко, у подножју шуме, непристојним гестовима подсмевале кочијашима. Возачи, ипак, нису дозвољавали да буду избачени из равнотеже и само су у том правцу широко ударали бичевима. Град је већ спавао кад смо зашли међу куће. Ту и тамо, гореле су светиљке у празним улицама, као да су створене у том циљу да осветле некакву ониску кућу, балкон, или да нам прикажу број написан на затвореној капији. Изненађене у ово касно доба, слепо затворене продавнице, капије са излизаним праговима, жалузине кидане ноћним ветром указивале су на безнадежну напуштеност, дубоко сиромаштво ствари остављених самих себи, ствари које су људи заборавили. Сестрина кола су скренула у бочну улицу, док смо ми кренули према тргу. Коњи су променили ритам хода када смо ушли у дубоку сенку дворишта. Бос пекар на прагу отвореног ходника пробо нас је тамним очима, прозор апотеке, још стражарећи, предао се и повукао своје светло боје малине. Калдрма се згуснула под коњским ногама, из топота су се издвојили појединачни и удвојени ударци копита, све ређи и јаснији, и наша кућа са попуцалом фасадом се полако издвојила из таме и зауставила пред возилом. Слушкиња нам је отворила капију, држећи у руци петролејку са рефлектором. На степеницама су израсле наше огромне сенке, које су се ломиле чак на удаљеном зиду степеништа. Стан је сада био осветљен само једном свећом, чији се пламен њихао на ветру који је улазио кроз отворен прозор. Тамне тапете обухватила је плесан шкрипе зуба и муке многих болесних поколења. Стари намештај, пробуђен из сна, ослобођен дуге усамљености, као да је са неким горким знањем, са стрпљивом мудрошћу гледао на повратнике. Нећете побећи од нас – као да су говориле ствари – на крају морате да се вратите у круг наше магије, јер већ смо међу собом поделили све ваше покрете, устајања и седања и све ваше будуће ноћи и дане. Ми чекамо, ми знамо... Огромни, дубоки кревети чекали су на наша тела пуни чисте, хладне постељине. Спојеви ноћи већ су шкрипали под теретом огромне масе сна, густе лаве која је била спремна да се излије, истекне из оставе, иза врата, из старих ормара, из пећи у којој је уздисао ветар. (1936) [Луча, 4/2000]
Република снова[1938]Овде, на варшавској калдрми, у ове вреле, тешке, мутне дане, преносим се мишљу до далеког града наших снова, узносим се погледом над овај предео низак, простран, валовит као Божији огртач бачен попут шарене крпе крај небеског прага. Јер читав овај крај подлеже под небо, држи га на својим раменима; тако шарено, вишеструко, пуно галерија, алеја, башти и прозора у вечност. Годину за годином овај предео ураста у небо, улази у зоре, цео се претвара у анђела у огледалима велике атмосфере. Тамо где мапа предела већ добија одлике југа, постаје златна од сунца, потамнела и спаљена летњим врућинама, зрела као крушка – тамо, као мачак на сунцу, лежи она – та изабрана земља, та толико посебна провинција, то место једино на свету. Узалудно је просечним људима говорити о томе! Узалудно је тумачити да се тим дугим, таласастим језиком земље, којим овај предео дахће у врелини лета, тим земљоузом кроз спарину окренутом ка југу, том израслином самотно истегнутом међу благе мађарске винограде – да се тиме одваја то место од остатка планете и почиње да живи на сопствену руку, независно, крећући се неиспитаним путевима, покушавајући да буде свет за себе. Тај предео и један град у њему затворили су се у самодовољан микрокосмос, на сопствени ризик застали су на самој обали вечности. Вртови предграђа стоје као на ивици света и кроз тарабе посматрају бесконачност анонимне равнице. Већ са друге стране ограде мапа предела постаје безимена и космичка, као Канаан. Над тим уским и изгубљеним парчетом тла отворило се још једном небо, дубље и пространије него на било ком другом месту, небо огромно, попут неке куполе, вишеспратно, упијајуће, пуно недовршених фресака и импровизација, летећих завеса и изненадних посвећења. Како то да изразим? Док су се други градови разрастали у економију, расли у статистичким цифрама, у бројчаности – наш град је ступио у есенцијалност. Ту се ништа не дешава узалудно, ништа се не догађа без дубоког смисла и без предумишљаја. Ту догађаји нису краткотрајни фантоми на површини, ту они пуштају корење у дубину смисла и досежу суштину. Ту се у сваком трену доноси нека одлука која служи као пример и траје за сва времена. Ту се све дешава само једном и неопозиво. Због тога постоји тако велика озбиљност, дубоки акцент, туга која лежи на свему ономе што се овде догађа. Сада, на пример, дворишта тону у коприве и коров, шупе и обори, криви и онесвешћени, упадају до појаса у огромне пузавице које пружају своје лишће према стрејама шиндром покривених кровова. Град је у знаку биља, дивље, халапљиве, фанатичне вегетације, која експлодира јевтиним, слабим зеленилом, отровном, паразитном и похлепном. То биље гори под додиром сунца, лишће дахће пламтећим хлорофилом – армије коприва, набујале и прождрљиве, руше културу цветних градова, врше освајачке походе на баште, преко ноћи јуришају на задње, небрањене зидове кућа и стаја, у рововима покрај путева постављају заседе. Чудно, каква лудачка, непродуктивна и узалудна виталност живи у тој прождрљивој мрви зелене супстанције, у том деривату сунца и воде. У пожару ових дана, она из трунке хлорофила изводи, гради ту набујалу и непотребну тканину, зелени живи песак, расплођен у милионе лиснатих равни, зелених и полужутих, што просијавају воденом, вегетативном крвљу биљака онесвешћених и влакнастих, што миришу оштро, ливадски, дивље. У тим данима, задњи прозор магацина продавнице, који је гледао у двориште, био је заслепљен зеленом копреном, пунио се зеленим одсјајима, лиснатим рефлексијама, шумом лишћа, таласајућих пахуља зеленила, монструозне набујалости те дворишне, аветињске хорде. Силазећи у дубоку сенку, магацин се пресијавао у свим нијансама зелене боје, зелени таласи пловили су по њему целом дубином трема, као у старој шуми. Град је тонуо у ту набујалу масу као у стогодишњи сан, онесвешћен пожаром, ошамућен блеском, спавао је стотину пута обавијен паучином, зарастао у зеленило, угушен и празан. У собама зеленим од лиснате завесе која је покривала прозоре, подводним и мутним као дно старе флаше, гасила су се племена мушица заувек заробљена и затворена у болној агонији израженој кроз монотоне и развучене ламенте, гневно и жалосно зујање. Прозор је полако сакупљао у себе сву ту распршену фауну на последњи, предсмртни боравак: огромни дугоноги комарци, који су дуго разбијали малтер на зидовима тихим вибрирањем својих аветињских летова пре него што су коначно, непокретни и мртви, заувек слетели на стакло, читава породична стабла мува и других инсеката израсли су у том прозору, разгранати спорим лутањем по прозорском крилу, размножена поколења тих мистериозних крилатих створења, плавичастих, као да су и сама направљена од стакла и метала. Изнад излога, на врелом ваздуху тихо дрхте велике, светле, слепе тенде и пругасто и таласасто горе у блеску. Мртва сезона се излежава на празним плацевима, на ветром пометеним улицама. Далеки хоризонти набујали вртовима стоје у блеску неба, ошамућени и несвесни, као да су тек долетели са небеских пустиња – светли, пламени, косе рашчупане од лета – и већ у следећем тренутку, искоришћени, чекају на нови товар блеска, у коме се обнављају. Шта радити у те дане, куда побећи од врућине, од тешког сна који као мора пада на груди у запаљеном подневном часу? Дешавало се да мајка у такве дане изнајми кола, и да сви, сабијени у њиховој црној кутији, пођемо ван града, на "Брдо". Кола су нас одвозила у брдовити, таласасти пејзаж. Усамљено возило дуго се клатило кроз запару међу грбавим њивама, купајући се у златној и врелој прашини пута. Коњска леђа обло су се напрезала, кожа, сваких пар тренутка истресана меким ударцима бича, пресијавала се приказујући рад мишића скривених под њом. Точкови су се полако окретали, јецајући на осовинама. Старо возило је пролазило поред равних пашњака засејаних кртичњацима, међу којима су се шепурили кровови – разгранати и рогати – огромне, безобличне шупе пуне углова, израслина и нефункционалних додатака. Лежале су монументалне, као некакве краљевске гробнице, и у њиховом су се спокојном погледу одбијали далеки, расплинути хоризонти. Задржавали смо се, коначно, на "Брду", поред зидане, широке крчме, која је самотно стајала поред потока, рефлектујући на небу свој разложени кров, стварајући на тај начин границу између две равни, два простора. Коњи су се са муком успињали до ње и сами се замишљено заустављали под тремом, под том линијом која је раздвајала два света. Иза крчме, отварао се поглед иа широки пејзаж, испресецан путевима, као стари гоблен пун различитих али врло избледелих боја, обавијен модрим, огромним и празним ваздухом. Ветар се дизао са те далеке, таласасте равнице, оживљавао коњске гриве и пловио под високим и чистим небом. Ту смо се задржавали да преноћимо, или је отац давао знак да упловимо у тај предео распрострт као географска карта, широко разгранат путевима. Пред нама, по далеким и кривудавим стазама померала су се возила која су нас престигла, једва видљива са ове даљине. Настављали смо да се крећемо светлим путем који је вијугао кроз алеју трешања, све до, у то време још увек мале, бање, сакривене у узаној, зеленој долини пуној извора, текуће воде и шумећег лишћа. У тим далеким данима, по први пут сам, заједно са пријатељима, подлегао тој немогућој и апсурдној мисли да одем још даље, даље од бање, на земљу ничију и божју, у спорну и неутралну пограничну област, где су се губиле контуре држава, гле је ружа ветрова блудно јурила сопствени реп под високим, вишеспратним небом. Тамо смо желели да се укопамо у ровове, да се одвојимо од одраслих, да у потпуности напустимо сферу њиховог утицаја, да прогласимо републику младих. Тамо смо намеравали да донесемо законе нове и независне, да уздигнемо нову хијерархију мера и вредности. Требало је то да буде живот под знаком поезије и пустоловине, непрекидних одушевљења и чуда. Чинило нам се да треба само разгрнути баријере и границе устаљених обичаја, стара легла у којима се лењо излежавао ток људске историје, па да се у наш живот излије свежина, велики талас непредвидљивог, потоп романтичних доживљаја и фабула. Желели смо да посветимо свој живот том потоку романтичне свежине, надахнутом извору авантура и догађаја, и препустимо се тим надирућим таласима, безвољни и само њима предани. Дух природе је, у суштини, био велики приповедач. Из његове суштине истицале су попут непресушивог потока фабуле и повести, романсе и епопеје. Читава велика атмосфера била је пуна романескних токова. Требало је само поставити замке под небом пуним фантома, забити штап који игра на ветру, и већ су се у клопци нервозно окретали ухваћени комади прича. Решили смо да постанемо самодовољни, да створимо нова правила живота, установимо нову еру, још једанпут конституишемо свет, истина, у малом, само за нас, али према нашим укусима и љубавима. Требало је то да буде бедемом опасан град, blockhaus, утврђен замак који господари над околином – пола тврђава, пола театар, пола визионарска лабораторија. Читава природа је требало да буде спрегнута у његову орбиту. Као код Шекспира, тај театар би залазио у природу, ничим ограничен, урастао би у реалност, примао у себе импулсе и надахнућа свега што живи, таласао са великим плимама и осекама природних токова. Требало је ту да буде чвориште свих процеса који се одвијају у великом телу природе, исходиште свих нити и свих фабула које су лутале кроз њену огромну и маглом обавијену душу. Желели смо, као Дон Кихот, да наш живот буде корито кроз које ће протицати све историје и романсе, да отворимо његове границе за све интриге, заплете и перипетије које извиру из велике атмосфере набујале фантастичности. Сањали смо о томе да околина буде угрожена неком неодређеном опасношћу, обавијена тајанственим ужасом. Пред том опасношћу и пред тим страхом налазили смо у нашој тврђави сигурно уточиште и азил. Дакле, околином су трчала вучја стада, разбојничке банде харале су шумама. Правили смо планове места која треба осигурати, зидове које треба утврдити, спремали смо се да издржимо опсаду, пуни раскошне грознице и пријатног страха. Наше капије су прихватале све оне који су побегли испред разбојничких ножева. Код нас су налазили склониште и сигурност. У галопу су кроз наше капије пролазила возила прогоњена од дивљих звери. Гостили смо уважене и тајанствене странце. Губили смо се међу назнакама, покушавајући да проникнемо у њихов идентитет. Предвече, сакупљали су се сви у великој сали, где су се, при светлу треперавих свећа, слушале стално нове приче и исповести. У одређеном тренутку, интрига која је прожимала те приповести излазила је из оквира нарације и залазила међу нас – жива и жељна жртви, увлачећи нас у свој опасни вир. Неочекивана препознавања, нагла просветљења, невероватни сусрети постајали су део нашег приватног живота. Губили смо тло под ногама, угрожени неприликама које смо сами изазвали. У даљини се чуло завијање вукова, ломили смо главу над романтичним заплетима, напола и сами увучени у њихов вихор, док је под прозорима шуштала неистражена ноћ, пуна неформулисаних аспирација, прождрљивих и необухватних исповести, бездана, неисцрпна, сама у себи хиљадоструко запетљана. Не без разлога се данас враћају ти далеки снови. Ниједан сан, ма колико био апсурдан и немогућ, не нестаје заувек, не бива узалудан. Сновиђење обухвата некакву глад стварности, некакву тежњу која обавезује реалност, неприметно расте као камата, постаје постулат, дуг који тражи покриће. Давно смо се одрекли наших снова о тврђави, а ето, после толико година, нашао се неко ко их је прихватио, схватио их озбиљно, неко наиван и веран у души, неко ко их је примио дословно, као чврсту валуту, узео их у руке, сматрао их нечим једноставним, не претерано проблематичним. Видео сам га, разговарао сам са њим. Очи су му биле невероватно плаве, нису биле створене да гледају, већ да се бездано и сањалачки стопе са небом. Причао је да када је дошао у тај крај о коме говорим, у тај анонимни предео, девичански и ничији – замирисало му је одједном поезијом и авантуром, угледао је у ваздуху готове контуре и фантоме мита како наткриљују предео. Пронашао је у атмосфери преформулисане обрисе те концепције, планове, прорачуне и табеле. Зачуо је позив, унутрашњи глас, као Ноје, када је добио наређења и инструкције. Посетио га је дух те концепције залутао у атмосфери. Прокламовао је републику снова, суверену територију поезије. На толико и толико хектара земље, на равни пејзажа баченој међу шуме, прогласио је апсолутну власт фантазије. Назначио је границе, поставио дубоке темеље под тврђаву, претворио окопину у један огромни врт препун ружа. Гостинске собе, келије усамљене контемплације, трпезарије, холови, библиотеке... усамљени павиљони у парку, алеје и белведере... Ко, прогоњен вуковима или разбојницима, дође пред капије те тврђаве – спасен је. Доживеће тријумфалан дочек. Скинуће му са леђа прашњаву одећу. Свечано опремљен, благ и срећан, ући ће у јелисејске мирисе, у ружину сласт ваздуха. Остаће далеко за њим градови и проблеми, дани и њихова врева. Ушао је у нову, свечану, блиставу праведност, збацио је са себе властито тело, као стару кожу, скинуо је маску гримасе прираслу на лице, препородио се и ослободио. Плавооки није архитекта, његова улога је ближа редитељу. Редитељ пејзажа и космички сценариста. Његово умеће се заснива на томе да прихвата намере природе, да уме да чита њене тајне планове. Јер природа је пуна потенцијалне архитектуре, пројектовања и градње. Шта су друго радили неимари великих столећа? Слушали су широки патос пространих поља, динамичну перспективу даљине, нему пантомиму симетричних алеја. Давно пре настанка Версаја облаци на пространим небесима слагали су се за летњих вечери у пројекте широких ескоријала, ваздушне и мегаломанске резиденције, испробавали су идеје, могућности, огромне и универзалне аранжмане. Тај велики театар необухваћене атмосфере неисцрпан је у идејама, у плановима, у ваздушастим моделима – халуцинира огромну и надахнуту архитектуру, облачну и трансценденталну урбанистику. Дела људских руку имају ту карактеристику да се, једном завршена, затварају у себе, одвајају се од природе, стабилизују се према властитим законима. Дело Плавооког није иступило из великих космичких чворова, траје у њима, до пола хуманизовано, као кентаур, спрегнуто у велике токове природе, још увек незавршено, још растуће. Плавооки позива све да наставе рад на њему, да граде, да помогну у стварању – јер сви смо ми по природи сањалице, браћа рођена под знаком мистрије, сви смо ми по природи градитељи... (1936) [Летопис Матице српске, март 2001]
Домовина[1938]После много перипетија и променљивих путева судбине, које овде не желим да описујем, нашао сам се коначно у иностранству, у земљи тако жељеној у сновима моје младости. До испуњења снова дошло је прекасно и у ситуацији сасвим различитој од оне коју сам замишљао. Стизао сам тамо не као победник, већ као бродоломник на мору живота. Та земља, у машти означена као сцена за моје тријумфе, сада је била терен за јадне, неславне, мале поразе, у којима сам, једну за другом губио своје узвишене и поносне амбиције. Борио сам се још само за голи живот и преморен, спасавајући, колико могу, бедну олупину од потонућа, гоњен променљивим ветровима судбине час тамо, час овамо, наишао сам коначно на то осредње велико провинцијско место, у коме је, у мојим младалачким сновима, требало да се налази вила, уточиште старог и славног мајстора од светске галаме. Не примећујући чак ни иронију судбине, сакривену у тој игри случајности, намеравао сам да се ту задржим неко време, да се негде склупчам, можда и да презимим, да дочекам следећу олују догађаја. Било ми је свеједно куд ће ме судбина даље одвести. Лепота земље за мене је бесповратно нестала, намучен и сиромашан желео сам још само мир. Десило се, ипак, другачије. Дошао сам, очигледно, до некакве окретнице мога пута, до специфичног заокрета судбине, моје постојање је неочекивано почело да се стабилизује. Осетио сам се као да сам ушао у некаква повољна струјања. Свуда, где сам се обраћао, затицао сам ситуацију која као да је припремана за мене, људи су тренутно прекидали своје послове, као да су само на мене чекали, примећивао сам тај безрезервни блесак пажње у њиховим очима, ту тренутну одлуку, спремност да ми служе, као по диктату некакве више инстанце. Била је то нормална заблуда, изазвана добрим сплетом околности, тим спретним повезивањем нити моје судбине искусним прстима случаја, који ме је, као у месечарском трансу, водио од догађаја до догађаја. Скоро да нисам имао времена за чуђење, заједно са тим повољним током моје судбине дошао је некакав смирени фатализам, некаква блага лењост, поверење које ми је наредило да се без отпора предам гравитацији догађања. Осетио као надокнаду дуго незадовољеној потреби, дубоко засићење вечите глади одбаченог и непознатог уметника, као да је неко коначно схватио моје способности. Од кафанског музичара, који је тражио било какав посао, брзо сам напредовао до првог виолинисте локалне опере; отворили су се за мене ексклузивни кругови заљубљеника у уметност, као на основу давно заслуженог права ушао сам у најбоље друштво, ја, који сам дотле обитавао у полу-подземном свету декласираних егзистенција, слепих путника, у потпалубљу друштвене барке. Брзо су се легализовале, саме по себи улазиле су у мој живот амбиције, које су, као гушени и бунтовнички снови, у дубини моје душе водиле подземни и мученички живот. Боре узурпације и узалудне љубоморе отекле су са мог чела. Све то описујем у скраћеном облику, некако из аспекта опште линије моје судбине, без улажења у детаље те чудне каријере, јер све то у ствари припада праисторији догађаја о којима желим да причам. Не, у мојој срећи није било ни трага од распусности, као што би неко претпоставио. Обухватао ме је само осећај дубоког мира и сигурности, знак, после кога сам са дубоким олакшањем схватио – поставши у току живота осетљив на све дрхтаје његовог лица, искусни познавалац физиономије судбине – да овај пут она не крије преда мном никакве подле намере. Квалитет моје среће налазио се на нивоу трајних и поузданих ствари. Читава моја прошлост луталице и бескућника, подземна беда мојег бившег постојања одвојила се од мене и летела је уназад, као слика неког предела, искошена у зрацима залазећег сунца, која се још једном издигла изнад хоризонта, док ме воз, залазећи за последњу кривину, носи стрмо у ноћ, и пуним груди будућношћу која ми навејава у лице, та густа, опојна, помало димом зачињена будућност. Ово је место да кажем неколико речи о најважнијој чињеници, која је затворила и крунисала ту епоху среће и успеха, о Елизи, коју сам срео на мом путу у то време, и са којом сам се, после кратког и опојног вереничког периода, венчао. Рачун моје среће је затворен и пун. Мој положај у опери је ненарушив. Диригент филхармоније, господин Пелагрини, цени ме, и тражи моје мишљење у вези са свим важнијим питањима. То је старчић који стоји на прагу пензије, и између њега, директора опере и челника локалног музичког друштва тихо је договорено да након његовог одласка диригентска палица без икаквих церемонија пређе у моје руке. Њу ми је и до сада позајмљивао више пута, било да диригујем концертима филхармоније, који су се одржавали сваког месеца, било да у опери заменим болесног мајстора, или када добри старчић није имао снаге да поднесе терет, туђе му духу, нове и модерне партитуре. Опера је једна од најбоље опремљених у земљи. Мој хонорар је сасвим довољан за живот у атмосфери добробити, обогаћеној позлатом повремених недостатака новца. Неколико соба, у којима живимо, Елиза је уредила према свом укусу, јер сам ја лишен било каквих жеља и иницијативе у том смеру. Зато Елиза има врло одлучна, мада врло променљива правила уређења стана, која реализује са енергијом достојном виших циљева. Стално је у сукобу са достављачима, храбро се бори за некакву робу или нижу цену и постиже на том пољу успехе на које је изузетно поносна. На њен труд гледам са попустљивом нежношћу, али, истовремено, и са одређеним страхом, као на дете које се лакомислено игра на ивици провалије. Како је наивно када се мисли да борбом за хиљаду ситница нашега живота градимо своју судбину! Ја, који сам срећно упловио у ту мирну луку – хтео бих још само да успавам њену пажњу, да јој не улазим у видно поље, да неприметно пригрлим своју срећу и постанем невидљив. Град у коме ми је судбина дозволила ла нађем тако мирно и удобно пристаниште, чувен је по својој старој, поштовања достојној катедрали, смештеној на високој платформи, нешто удаљеној од последњих кућа. Ту се град нагло завршава, стрмо опада у јаругу пошумљену лешницима, и отвара се поглед на далеке пределе. То је последњи, већ неприметан траг кречњачког масива што стражари над пространом и светлом равницом провинције, широко отворене за топао дах запада. Постављен на таквом месту, град се затворио у слаткој и тихој клими, која је, у оквиру већег, општег, стварала некакво лично, минијатурно метеоролошко подручје. Читаве године ту бивају једва приметна, нежна ваздушна струјања, која на почетку јесени прелазе у један непрекидни и као мед густи ток, у неку врсту светле, атмосферске Голфске струје, у непрекидан и монотон ветар, сладак до заборава и благог нестанка. Катедрала, изглачана протоком времена у богатом мраку својих витража, умножених без краја, дотеривана кроз многа поколења драгуљима лепљеним на драгуље, привлачи сада бројне туристе из читавог света. У свако доба године можете да их видите како са бедекерима у рукама пролазе нашим улицама. Они су ти који живе у нашим хотелима, претражују наше продавнице и антикварнице ловећи сувенире и пуне наше локале за забаву. Доносе са собом из далеког света мирис мора, полет великих пројеката, широки распон интереса. Дешава се да одушевљени климом, катедралом, темпом живота, дођу овде на дужи временски период, аклиматизују се и остану заувек. Други, одлазећи, одводе са собом жене, лепе ћерке наших трговаца, занатлија, хотелијера. Захваљујући тим везама, страни капитал бива често инвестиран у наша предузећа и ојачава нашу привреду. Уосталом, привредни живот града већ дуги низ година тече без стресова и криза. Јако развијена индустрија шећерних прерађевина храни својом слатком артеријом три четвртине становништва. Осим тога, у граду постоји и фабрика порцелана са лепом, дугом традицијом. Ради она првенствено за извоз, а осим тога, сваки Енглез, враћајући се у своју домовину, сматра за питање части да наручи један од тих сервиса са толико и толико комада порцелана боје слонове кости украшен сликама града и катедрале које су ручно урадиле ученице наше школе за примењену уметност. Уосталом, ово је град као и многи други у том крају, богат и правилно вођен – истовремено штедљив и предан пословима, као и заљубљен у комфор и добробит, али и амбициозан, и снобовски. Даме гаје једну скоро метрополску претераност у тоалетама, господа имитирају начин живота у престоници, помоћу неколико кабареа и клубова напорно одржавајући привид ноћног живота. Картарошке игре цветају. Робују им чак и даме и скоро да нема вечери да и ми не завршимо дан у неком од елегантних домова наших пријатеља, уз партију карата, која се не једном протезала до дубоко у ноћ. Иницијатива у тим питањима поново припада Елизи, која своју страст правда преда мном својом бригом за наш друштвени престиж, који захтева чест излазак међу људе, да се не би испало из тока, док је у суштини она подлегала чаролији тог бесмисленог и помало напорног губљења времена. Посматрао сам је често, како заокупљена игром, зарумењених образа и блиставих очију, читавом душом учествује у променљивим токовима хазарда. Испод абажура, лампа разлива благу светлост на сто, око кога група људи дубоко сконцентрисаних на карте које држе у руци, одиграва имагинарни лов, трчећи за заводљивим трагом фортуне. Скоро да видим ту аветињску силуету, дозвану страстима сеансе како застаје за леђима овога или онога. Тишина је, речи које падају у пола гласа само су путокази на променљивим и кривудавим стазама среће. Што се мене тиче, чекам онај тренутак када ће тихи и прождрљиви транс да обухвати све умове, када се, изгубивши памет, сви укоче каталептички нагнути, као над столом за призивање духова, да се непримећено повучем из тог уклетог круга и утонем у усамљеност својих мисли. Повремено, изашавши из игре, могу без скретања ичије пажње да напустим сто и тихо пређем у другу собу. Тамо је мрачно, само улични фењер из даљине шаље своју светлост. Са главом наслоњеном на стакло стојим једну читаву вечност и размишљам... Над јесењим лишћем парка ноћ се нејасно осветљава црвеним блеском. У гранама дрвећа, уплашене вране се буде уз несвесно крештање, збуњене симптомима тог лажног свитања, полећу у бучним јатима и њихова тела пуне комешањем и таласањем црвенкасту таму, пуну горке ароме чаја и опадајућег лишћа. Полако опада и смирује се тај на читаво небо раширен хаос крила и кљунова, спушта се и седа на проређене крошње немиран, импровизован покров, пун страха, утихлих разговора и болних питања, и смирује се полако, коначно налазећи своје место и спајајући се са тишином лишћа које вене. И поново овладава дубока и касна ноћ. Пролазе сати. Врућим челом, притиснутим уз прозор, осећам и знам: ништа лоше више не може да ми се деси, пронашао сам пристаниште, мир. Наићи ће сада дуги ред година тешких од среће и ситих, бескрајан ток добрих и благих времена. У неколико последњих плитких и слатких уздаха моје груди се до врха пуне срећом. Престајем да дишем. Знам: баш као све живо – примиће ме једном смрт у свој загрљај, добродушан и сит. Лежаћу до дна засићен у зеленилу, на лепом, негованом локалном гробљу. Моја жена – како ће јој лепо стајати вео удовице – доносиће ми цвеће у светла и тиха овдашња поподнева. Из дна те пуноће устаје нешто као тешка и дубока музика, жалосни, свечани, глуви тактови величанствене увертире. Чујем моћне ударце ритма који расту из дубина. Са подигнутим обрвама, загледан у неку далеку тачку, осећам како ми се коса полако усправља на глави. Слушам, непокретно... Гласни разговори ме буде из заноса. Смејући се распитују се о мени. Чујем Елизин глас. Враћам се из свог азила у осветљену собу, притварајући очи напојене тамом. Друштво се већ разилази. Домаћини стоје поред врата, разговарају са онима који напуштају кућу, размењују опроштајне учтивости. Моја жена прилагођава своје еластичне, слободне кораке мојима. Добро се слажемо у ходу и идући улицом, са нешто спуштеном главом, она ногом растура шуштаву гомилу увелог лишћа. Испуњена је игром, срећом која ју је пратила, испијеним вином и малим, женским пројектима. На основу прећутне конвенције тражи за та неодговорна маштања апсолутну толеранцију са моје стране, и замера ми на свакој трезвеној и критичној примедби. Зелена линија зоре се већ назире над тамним хоризонтом када улазимо у наш стан. Обухвата нас добри мирис топле и неговане унутрашњости. Не палимо светло. Далеки улични фењер црта на супротном зиду дезен завеса. Седећи на кревету у оделу, ћутећи узимам Елизину руку и држим је за тренутак у својој. (1938) [Летопис Матице српске, март 2001] |