Пројекат Растко : Пољска : Уметност : Књижевност

Мирко Демић

[Писмо двадесет друго
или
ВАРШАВСКЕ БИБЛИОТЕКЕ]

Одломак из романа "Ћилибар, мед, оскоруша" (Загреб, 2001)

Мора да већ дуго нисам био у Варшави када ме познаници све учесталије позивају. Разлози за неуобичајен изостанак мојих посета престоници су исувише лични да их било ко треба знати. Поверавам их Теби, јер већ од почетка ове наше једностране, а тиме и порочне кореспонденције, стичем утисак да седим на отоману и исповедам се самом себи. Тако ме ова исповест скоро ништа не кошта. Зашто, уосталом, да се одупирем било каквој терапији? И у њено постојање неопходно је да се верује, као и у постојање болести.

Прошле јесени, присетите се, неко време био сам ван Дрохобича. Наиме, уредник Wiadomości Literackie позвао ме је у главни град са молбом да напишем причу о варшавским библиотекама. Олако сам му обећао и већ следеће недеље возом допутовао у Варшаву. Он ме је сачекао на железничкој станици, одвео у "Зодијак" на пиће и том приликом уручио ми новац за хотел и остале трошкове. Учинио је несмотреност не дајући ми рок до ког прича мора да буде готова.

Наредне дане сам проводио у разгледању варшавских библиотека и архива. Свуд сам био најављен и сви ми беху на услузи. Све је било једнолично док ми се није догодио бродолом; почетнички, као сваком самоувереном и искусном морнару.

Непрегледни стокови књига и докумената нису успели да ме избаце из равнотеже и натерају ми оловку у руку. Посматрао сам те језичке маузолеје равнодушно, скоро са оном врстом надмености коју поседују живи када се нађу у гробљанском окружењу. Помишљам – добро је, коначно има довољно књига за чије читање је и најдужи живот прекратак.

Питао сам се шта је тако значајно морао да напише Теренције Вар у свом делу "De bibliothecis", које је судбина почаствовала да се заувек изгуби. Увек се кључне ствари затуре и остају недоступне.

Листам књиге, али ме се не тичу њихови аутори ни наслови, године и квалитет штампања. Тражим у њима трагове живог човека. Настојим да се ослободим страха нахватаног по сличним гробиштима. На оваквим местима неизоставно се обнавља моје дечачко сновиђење: буђење у мртвачком сандуку...

А све је почело, као и обично, неопрезно испричаном причом. Уши којима та прича није била намењена биле су моје. Отац је чинио надљудски напор да ту причу претвори у бајку. Тек сам овде, у Варшави, схватио да му је напор био узалудан. У тој причи или бајци умро је дечак. (Временом, тај дечак сам све чешће био ја.) Скрхани великом жалошћу, родитељи су дечака сахранили и оплакали.

– Али, мајка, једини могући мост способан за премошћавање понора што се испречио између сабласне приче и бајке, остаде на синовом гробу, не могавши да га остави сама. У то се, доле, у сандуку, син неким чудом пробудио и стао да запомаже. Никад пре ни после тога нисам чуо причу у којој се тако брзо нашла помоћ, ископао гроб и дечак спасао. Била је то прва бајка с горким укусом. Загушљиве, тесне и мрачне библиотеке само су пробудиле у мени заспалу неман. Додуше, у овој стварности изостаје она ксенофобична успаниченост. Умро сам, али не потпуно и до краја. Живот ми је поклоњен, али међу мртвима.

У свим библиотекама потурали су испред мене најстарије књиге, дела необичних корица и са занимљивим посветама, водили ме у просторије за које је ретко ко знао и још ређе улазио. Рапортирали су ми, као каквом генералу, о броју књига, лажући ме, приказујући увек макар за једну више од постојећег стања. Причали су ми о знаменитим људима који су прошли кроз њихове установе или су са њима стајали у вези на, убеђивали су ме, редак и занимљив начин.

Библиотекари су налик свештеницима задуженим за чување светачких моштију. Временом, њихову веру у чудотворност светачких остатака је нагризла сумња. Од исте бољке оболели су и они што долазе да изложене мошти целивају. – У недоумици сам, каже лепа библиотекарка – многи за читање траже да им се предложи нешто лепо и лагано. А ја не знам од кад су лепо и лагано постали толико блиски.

Одувек сам библиотеке доживљавао као бомбе. Нема места на свету где је онолико време уложено у писање свих тих књига сабијено на тако малом простору. Могућност да та бомба експлодира непрестано виси над свима нама. Зато не треба да се чудимо присуству бојажљивости приликом преметања сваке књиге; нико не зна у којој је књизи детонатор. Пожељно је да се поседује исти страх када се том непрегледном Универзуму прилаже своја књига. Могуће је да новоприложена књига у себи поседује извесну коегзистентност, али, капнувши у океан библиотеке, она почиње сасвим другачије да функционише, постаје саставни део нама непојамне констелације. Можда баш она постане узрок експлозије испод нечије чеоне кости, након које нема спаса ни повратка.

Ах, библиотеке – архиве милиона заблуда и самообмана о сврси и користи писања; складишта најширег спектра кокетерија са вечношћу; костурнице сурово смакнутих бунтовника, усталих на погубан бој са душманином – временом; надгробни белези усмрћених мисли и покрета...

Библиотеке су светилишта у којима се слави Ненаписана књига. Оне су жртвеници; на њих се приносе лажне књиге не би ли се помоћу њих умилостивио Творац и поново послао праву и истинску Књигу. Њој се некад давно догодило оно најстрашније – нико је није прочитао. Прокажена је [распета], спаљена, [забрањена], изгубљена. Њена поновна објава је извесна, неизвесно је само место и време где ће то да се деси. Зато библиотеке треба сматрати архивама узалудних покушаја, паноптикумом воштаних фигура оних који су се представљали за Месију. Библиотеке су окупљалишта јуродивих и узетих; они у њих долазе да би у миру ћутали, [дремали], зурили у једну тачку [грејали се]. Међу њима има оних који узимају и враћају једну једину књигу [и њу никад не читају], носе је са собом као талисман [ругајући се онима што похлепно гутају књигу за књигом]. Има и оних који доносе своја делца и прилажу их на олтар [Господу су најмилије жртве паљенице.] вечности [А та вечност мирише на буђ и прашину, устајали ваздух и прљаве руке.]

Срео сам једног историчара уметности чији је сто био претрпан књигама. Имао је рукаве засукане изнад лаката и често је надланицама брисао зној са чела. У паузи ми је испричао нека од својих искустава на послу рестауратора сакралних објеката. – Како смо се – каже – све више пењали у висину, према сводовима, тако смо све учесталије наилазили на трагове оних који су их осликавали. У мрачнијим угловима неимари су остављали по које слово, иницијал, геометријски знак, а на самим сводовима знали су да затекну и имена са датумом исписивања. [Да ли и у мрачнијим сводовима наше свести као и у вишим сводовима храмова бораве неверујући?]

Зашто све ово пишем? Какве то везе има са нама? [И са мном?] – Итекако има. Све је то плод истог настојања, исте потребе да се остави траг у очима других. Од истог је млива свако писмо упућено Теби. [Утилитарност Твог императива ме вређа и наноси бол. Креће се у распону од обожавања до потпуне игноранције, од ванредне нежности до дивљачке бруталности.]

Знао сам да сатима седим и посматрам људе док долазе у библиотеку. Једино што сам успео да региструјем јесте извесни страх од књига. Или сам тај страх хтео да видим?

Ја сам се, као дечак, оца плашио не само зато што ми је отац, већ што му је иза леђа стајала библиотека као пресудни аргумент у свакој нашој расправи.

Вредно сам бележио све затечене натписе по зидовима библиотеке: о књизи као најбољем пријатељу; о потреби да се са књигом пажљиво рукује; апеле за враћање књига на време; обавештења када је на снази пауза; упозорења о забрани пушења и оно – молимо тишину! (И заиста, књиге су биле само литургијски реквизити и црквене сасуде у рукама поданика Свете Тишине. Библиотеке су места где су успели да огромну количину речи сатерају у теснац. [О речима пишеш тако што их изједначаваш с временом. Спремаш ли се да демонтираш ту паклену машину?] Ту се тишина најлакше чује.)

Усред тог изложбеног мимохода тргнуо ме је један, вероватно нехотичан, додир женске руке. Не сећам се да ли је то било у Бреслеровој библиотеци или у оној у улици Кошикова. Додир руке је све библиотеке изједначио и потиснуо у позадину. У мом видном пољу остала је џиновска шака, као на катарским надгробним споменицима [Те шаке замењују наредбу: – стој! и – Не прилази! Никако: – ходи ближе! или – не бој се!] Та је рука, као и остале, имала за циљ да ми пружи на увид раритет достојан пажње.

Нисам у стању да напишем како се та рука нашла у мојој. Сећам се само да је једнако брзо устукнула од моје као што ју је и додирнула. Колико су остале, тако, једна у другој – није ми познато. Као да сам био опржен и данас тај додир јасно осећам, као да је њена рука заувек остала у мојој. Тако се десило моје просветлење. Ни једна књига, ни пре ни касније, није ми донела толико топлине, ни једна није била загонетнија и истинитија од ове руке.

Схватио сам да, након овога, о свим другим књигама преостаје једино ћутање. Исто као што је њихова премудрост недовољна у расветљавању тајне додира две руке негде у Универзуму. Сусрет који се збио налагао је стварање нове Космогоније. Све пре Великог Додира представља хаос и таму над [под] безданом.

Отворени длан се преда мном раширио као непрочитана књига; собом је нудио Све.

Неколико часова после тога спаковао сам ствари и првим возом кренуо пут Дрохобича необављена посла.

Остао сам без речи.

После тога се свако моје писање претворило у апологију погледа и додира. [Који са сексом чине свету тријаду.]

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт