Догађај у ботаничкој башти

Сусрели смо се случајно. Седео је на клупи, пред ноћ, у ботаничкој башти, опуштених руку, замишљен. Тако ми се бар чинило. Пришао сам му и затражио ватре. Рекао је да нема, али ће ме свакако замолити за једну цигарету. Дрво испод којег смо, трен затим, заједно седели, ако је веровати оном што је писало на таблици у његовом подножју, звало се Quercus robur, обичан храст лужњак. Приметио је књигу коју сам носио испод мишке (Пољска фантастика: Потоцки, Грабињски, Шулц, Мрожек и др.) и затражио да је погледа. Листајући, упитао ме: – Знате ли како је убијен Бруно Шулц? – и не сачекавши мој одговор наставио да прича: – Осамнаестог новембра 1942. године, у позно јесење вече, непосредно пред сам полицијски час (Школска улица, забачен провинцијски градић) пришао му је неки гестаповац, мислим да се звао Гинтер, да, Гинтер, и кратко запитао: "Bist du Schulz?" Упитани је збуњено и плашљиво потврдио. Одмах затим срушио се погођен са два метка.

Нисам коментарисао, случај ми је био познат, али, било је очигледно да је тих неколико реченица мом брбљивом саговорнику више служило као гласни подсетник, него као обраћање мени. Налазили смо се, у ствари, на ободу најудаљенијег пропланка запуштеног ботаничког врта, измакнути од градске вреве. Рекао ми је да свакодневно долази овамо; све што нас окружује полако пропада на његове очи. Књига коју управо завршава сачуваће од заборава многе одумируће врсте растиња. Да, храст испод којег смо разговарали, тачније, испод којег је одјекивао његов бесконачни монолог, већ неколико деценија чини му безгласно друштво у дугим размишљањима. Самоникао је и, што од старости, што од загађене атмосфере, полагано труне.

– Замислите, нисам још увек разрешио етимологију његовог имена – наставио је да гњави – и келтски и грчки праизвори истовремено су убедљиви и недоречени. Храст је култно дрво, симбол чврстине, снаге, моћи и дуговечности, посебно мудрости. О храст је обешено златно руно. Храст је пагански храм, испод њега су приношене жртве, певане молитве за кишу и вршен је лапот, убијање онемоћалих, сенилних стараца. Потом је говорио о некој тропској биљци, ако се не варам, била је то agava mague (или тако некако), која цвета само једном у свом веку и то у тридесетој години, да би, пошто потроши сву енергију на цвет, коначно увенула. Неколико дана касније у новинама сам прочитао следећу вест:

"Синоћ у забаченом делу градске ботаничке баште пронађен леш нашег познатог биолога П. М. – омиљеног педагога и светски познатог научника, иза кога, како сазнајемо, остаје незавршено капитално дело, животна синтеза Ендемске и одумируће врсте јужне хемисфере и могућност њиховог очувања у ботаничким вртовима. Судећи према досадашњим налазима, који, у интересу истраге, још не могу бити у потпуности саопштени, реч је о злочину из користољубља."

Матора будала, морао сам да слушам његове безвезне приче, а у новчанику није имао ни пребијене паре.