Дејан Ајдачић

Полонистички мозаик

Київ, «Освіта України», 2016. – 223 с. ISBN 978-617-7241-87-3

О језику

1. Пољске речи у значењу „издајник“ (zdrajca).

Испитују се пољске речи у значењу издајник, особе која мења етничку или конфесионалну припадност и прелази на страну противника. Анализирају се блискозначне речи из семантичког поља „zdrajca“ у низу речника (Karlowicz, Doroszewski, Dubisz, Szymczak, Bańko, Zgólkowa), текстова и корпуса пољског језика. Уз позивање на текст Јежи Бартмињског „О појму језичке слике света“, анализирају се одређења Ко је издајник, кога-шта издаје, зашто издаје. Указује се на порекло речи у значењу издајник и дијахроне промене значења. Аутор анализира заједничке семантичке компоненте речи са речима из блиских семантичких поља указујући на црте карактера непостојаног, насилног, поткупљивог човека и варалице.

<> Пољске речи у значењу „издајник“ (zdrajca) // Зборник Матице српске за славистику. – Нови Сад, Бр. 79, 2011. – с. 121–135.

2. Пољске речи у значењу издајник вере, ‘апостата’ (przeniewierca)

Испитују се пољске речи у значењу апостата, особе која мења конфесионалну припадност и прелази на страну противника. Анализирају се блискозначне речи из семантичког поља „zdrajca“ у низу речника (Karlowicz, Doroszewski, Dubisz, Szymczak, Bańko, Zgólkowa), текстова и корпуса пољског језика.

<> прво објављивање

3. Теоријски аспекти проучавања пољских лексема у значењу „мигрант“ (migrant)

У тексту су представљени различити теоретски приступи проучавању пољских лексема са значењем ‘мигрант’. Истраживање се бави текстовима историчара Јана Замојског, лингвисте Влођимјежа Височанског и социолога Елжбјете Чапке. Аутор анализира семантичко поље речи у значењу ‘мигрант’ и оквиру етнолингвистичког приступа Јежи Бартмињског из текста „О појму језичке слике света“ разматра одговоре на питања: ко, с ким, где, када, зашто.

<> Теоријски аспекти проучавања пољских лексема у значењу „мигрант“// Компаративні дослідження слов'янських мов і літератур Пам'яті академіка Леоніда Булаховського, Київ, 2009, Вип. 10. – С. 3–11.

<> Теоретичні аспекти вивчення польських лексем зі значенням “мігрант” // Славістичні дослідження: фольклористичні, літературознавчі, мовознавчі, Київ, 2010. – с. 145–157.

4. Самоодређење емиграната у есејима пољских писаца друге половине 20. века

Аутор анализира текстове пољских књижевника 20. века Тимона Терлецког, Чеслава Милоша, Јузефа Витлина и Станислава Барањчака с тачке гледишта њиховог самоодређења као емиграната. Животно искуство ових аутора се исказује у различитим језичким сликама: емигрант, изгнаник, Пољак који живи ван граница Пољске.

<> Самовизначення емігрантів в есе польських письменників другої половини XX ст. // Компаративні дослідження слов'янських мов і літератур Пам'яті академіка Леоніда Булаховського, Київ, 2009, Вип. 11. – С. 232–241.

<> Самовизначення емігрантів в есе польських письменників другої половини XX ст. [у:] Деян Айдачич: Славістичні дослідження: фольклористичні, літературознавчі, мовознавчі, Київ, 2010. – с. 131–144.

<> Samoodređenje emigranata u esejima poljskih pisaca druge polovine 20. veka // Светът на словото. Сборник в чест на проф. Николай Даскалов, Велико Търново, 2011. – с. 299–307.

5. О Јежију Бартмињском

Јежи Бартмињски пољски фолклориста и етнолингвиста, рођен је у Пшемишљу 1939. Завршио је пољску филологију и на почетку академске каријере бавио се сакупљањем дијалекатске и фолклорне грађе у лублинском крају, да би потом почео да шири своја интересовања на поетику и стилистику фолклора. Указује се на прве кораке у утемељивању речника симбола пољске народне културе и етнолингвистичког архива, као и на студије Бартмињског о појмовима језичка слика света, когнитивна дефиниција, стереотип (који он лишава представе о негативним цртама, истичући устаљене представе стереотипа). Бартмињски је даље развијао идеје о субјекту, вредносном ставу субјекта, профилисању и профилима стереотипа. Истраживања аксиолошких аспеката Јежи Бартмињски је спојио са поредбеним разматрањима њиховог вредности у различитим језицима. Истиче се огроман уреднички рад Бартмињског, његов организациони дар и значајан допринос у обликовању нових увида који нису ограничени само на круг филолога, већ имају важност за друштво уопште. Текст представља поговор књиге изабраних студија Јежи Бартмињског.

<> Белешка о Јежију Бартмињском // Јежи Бартмињски. Језик – слика – свет. Етнолингвистичке студије. Приредио Дејан Ајдачић, Београд, 2011. – с. 537–549.

<> Про польського мовознавця Єжи Бартмінського // Компаративні дослідження слов'янських мов і літератур. Пам'яті Леоніда Булаховського, Київ, 16, 2012. – с. 3–12.

<> Про польського мовознавця Єжи Бартмінського // http://rastko.rs/projekti/etnoling/delo/14120

6. Поредбена пољско-хрватско/српска истраживања фразеологије

Указује се на поредбена пољско-словенска истраживања фразеологије, истраживаче и постојеће речнике и студије. Представнице загребачке фразеолошке школе (Ивана Видовић Болт, Неда Пинтарић) и фразеолози из Гдањска (Агњешка Спагињска Прушак, Регина Вижкјевич-Максимов) и Вроцлава (Влођимјеж Височански, Хенрик Јарошевич) бавили су се неким пољско-хрватскo/српским фразеолошким и паремиолошким поређењима. Аутор излаже уверење да заостатак у српско-пољским фразеолошким поређењима може бити надокнађен уз ослањање на значајна славистичка истраживања.

<> // Компаративні дослідження слов'янських мов і літератур. Пам'яті Леоніда Булаховського, Київ, вип. 29, 2016. – с. 276–280.

О књижевности

7. Представе о Пољацима у Мемоарима Симеона Пишчевића

У тексту се разматрају представе о Пољацима у „Мемоарима“ Симеона Пишчевића, српског официра који је служио у руској армији у другој половини 18. века. У овом делу Пишчевић описује Пољаке које је срео на путовању кроз територију Пољске према Балкану, као и приликом извршавања задатака у околини Житомира. повезаних са пољским конфедератима у лето 1767. године, те поверљивом мисијом спровођења пољских заробљеника. Како је рукопис Симеона Пишчевића недовршен, у његовим мемоарима се не описују догађаји после 1767. године, па није описан период његовог живота у коме би присутност Пољака била много већа. У анализираним фрагментима Пољаци су описани као религиозни, причљиви људи, свадљиви шљахтићи, људи који воле да попију.

<> Представе о Пољацима у Мемоарима Симеона Пишчевића // Компаративні дослідження слов’янских мов і літератур. Пам’яті академіка Леоніда Булаховського, Київ, вип. 7, 2007. – с. 276–280.

<> http://rastko.rs/rastko/delo/12261

8. Пољаци о Русима у пољској књижевности

Кратак преглед пољских студија о ликовима Руса у пољској књижевности.

<> прво објављивање

9. Руски цареви у паклу пољских романтичара

Указује се на дела пољских романтичара у чијим приказима пакла се налазе руски цареви и војсковође. Посебна пажња се поклања стиховима Адама Мицкјевича и спеву Јулијуша Словацког „Поема Пјаста Дантишка“ уз упућивање на бројне историјске и књижевне алузије.

<> Російські царі у пеклі польських романтиків // Літературознавчі студії, Вип. 29, Київ, 2010. – с. 8–13.

<> Російські царі у пеклі польських романтиків [у:] Деян Айдачич: Демони і боги у слов'янських літературах. Літературознавчі огляди, Київ, 2011. – 140–146.

10. Пољакиње и заљубљени руски официри у два пољска романа (Ј. Крашевски и С. Жеромски)

Указује се на историјске оквире разлоге сучељености Пољака и Руса после распарчавања Пољске и гушења устанака Пољака. Описују се и анализирају љубавни и породични односи књижевних ликова официра Руса и Пољакиња у унеколико сличним пољским романима: „Москаљ“ Јузефа Игнаци Крашевског, објављеном под псеудонимимом Болеславита (1865) и „Лепота живота“ Стефана Жеромског (1912). У оба дела главни јунак је руски официр, по мајци пољског порекла, који се заљубљује у Пољакињу и њом жени. Писци су сижеом, мотивацијом ликова и поруком исказали идеју да Пољаци не смеју и не могу да се одроде од свог народа. Русификација јунака је тек привремена, а судбина их враћа у окриље пољског националног осећања. Следећи сентименталне патетичне романе, писци су најпре своје јунаке везали за руску лепотицу, али ту развргнули те везе, оптерећене страшним манама Рускиња (у роману Жеромског и самоубиством Татјане) како би праву срећу полу-Руси, полу-Пољаци нашли тек у загрљају Пољакиња. Пољском читаоцу су тривијалности заплета и етнички стереотипови свезнајућег приповедача били потребни за пољског патриоту као подразумеваног читаоца.

<> Дејан Ајдачић: Еротославија. Преображења Ероса у словенским књижевностима, Београд, 2013. – с. 180–187.

<> Закохані російські офіцери у двох польських романах (Ю. Крашевський и С. Жеромський) // Еротославія: Перетворення Ероса у слов’янських літературах, Київ, 2014. – с. 222–230.

11. Искушења и муке издајника у „Бохињу“ Тадеуша Конвицког

Тадеуш Конвицки je написао роман Бохињ (Bohiń) као наизглед старинску повест о забрањеној љубави племкиње Хелене и сиромашног јеврејског младића на обалама тамнозелене реке Вилије. Важно место писац даје ситном пољском племићу који је за Русе обављао по свој прилици неке тајне послове, своје презиме Корсак (на пољском оно означава степску лисицу) променио у руско Корсаков. Приповедач у фрагментима приказује живот Корсакова, описујући и његову подсмешљиво приказану жену, Рускињу која не зна ни реч пољског. Анализирају се психолошка стања јунака према коме се Пољаци односе са подозрењем.

<> прво објављивање

12. Против укидања уније – приче Стефана Жеромског и „Из хелмског краја“ Владислава Станислава Рејмонта

О противљењу гркокатолика из хелмског краја насилном превођењу у прављославље у приповеткама Стефана Жеромског „Паганин“, „До свог бога “ и „Из хелмског краја“ Владислава Станислава Рејмонта.

<> прво објављивање

13. Пољски папучић и распусна Вјера (Томаш Јаструн)

У причи „Кармин гаћице“ из збирке „Врели лед“ пољског приповедача Томаша Јаструна приказује се брачно неверство Пољака са Рускињом који користи одсутност своје супруге, али његово неверство не остаје скривено, јер супруга открива изгубљене гаћице кармин боје у породичном дому. У Пољској има разних стереотипова о Русима, а Јаструн хуморно осветљава и развија мушко женске аспекте устаљених представа: он је Пољак – она Рускиња, он директор – она службеница, он чиновник – она уметница, он провинцијалац – она из метрополе, он стидљив – она чулна, он плашљив – она изазовна, а посебно писац истиче опозцију чистоће Пољака и његове супруге и Вјерине жеље да прља и квари чистунски ред, те опозицију здравља и болести кроз страх плашљивог љубавника да ће од распусне Вјере добити сиду.

<> Дејан Ајдачић: Еротославија. Преображења Ероса у словенским књижевностима, Београд, 2013. – с. 328–331.

<> Польський підкаблучник і розпусна Вєра (Томаш Яструн) // Еротославія: Перетворення Ероса у слов’янських літературах, Київ, 2014. – с. 403–407.

14. Руси мафијаши у трагифарси „Ноћ“ Анджеја Стасјука

Анджеј Стасјук је медицинску трагифарсу „Ноћ“ написао по наруџбини једног немачког театра. У комаду се представљају различита виђења односа према материјалном благу у сучељавању Руса као неустрашивих крадљиваца скупоцених аутомобила и Немаца као потомака ствараоца, освајача у Другом светском рату и произвођача Мерцедеса. Актуелизују се питање о везама у данашњем свету духовног и материјалног, Словена и Германа.

<> прво објављивање

15. Немилосрдни осветник „Ксаврас Вижрин“ Јацека Дукаја

Један од првих романа савременог пољског аутора фантастике садржи елементе алтернативне историје у којој је Ксаврас Вижрин приказан као сурови пољски осветник који креће са својим одредом на Москву. Испитују се књижевне и филмске алузије и промишља право на насиље.

<> пo: Уплетена времена у алтернативној историји Јацека Дукаја // Аспекти времена у књижевности. Зборник радова. Уред. Лидија Делић, Београд, 2012. – с. 417–426.

<> Русские в романе Яцека Дукая "Ксаврас Выжрын и другие национальные фикции" [у:] Россия и русский человек в восприятии славянских народов, Москва, 2014. – с. 372–379.

16. "Своје” и "туђе” у споровима Пољака око фантастике романтичара(о духу северних народа и духу северне књижевности)

Разматрају се полемички и програмски текстови пољских класициста и романтичара и њихових критичара кроз одразе сучељавања духа северних и јужних народа из списа Мадам де Стал. Посебно се указује на подразумевани, али не експлицирани статус фантастике у овим полемикама. Наводе се примери из поетичких, критичких и књижевних текстова.

<> "Своје" и "туђе" у споровима око фантастике словенских романтичара (о духу северних народа и о духу северних књижевности) // Компаративні дослідження слов'янських мов і літератур. Пам'яті Леоніда Булаховського. – Київ, Вип. 22, 2013. – С. 203-214.

17. Називи водених демона у пољској романтичарској књижевности 19. века

Указује се на различите називе водених демона у књижевним делима пољских романтичара кроз поређење са називима у делима источнословенских аутора, називима у пољској народној традицији. У баладама Адама Мицкјевича срећу се називи девојка, страшило, Свитежанка, у балади Александра Грота Спасовског – привиђење, у драми „Баладина“ Јулијуша Словацког – вештица, краљица Гоплана, а причи Јана Баршчевског чудо девојка. У књижевно историјским студијама се баладама Мицкјевича понекад приписује придев русалске, иако тог назива нема у самим песмама. Назив русалке у пољску књижевност је увео Јузеф Бохдан Залески, а потом су га користили и мање познати песници Антони Едвард Одиње, Август Бјеловски и други песници. Назив топилица из пољског фолклора јавља се касније, у делима песника варшавске боемије Романа Зморског и Влођимјежа Волског.

<> Називи водених демона у пољској романтичарској књижевности XIX века // 110 lat polonistyki w Serbii = 110 година полонистике у Србији. Зборник радова, Славистичко друштво Србије, Београд, 2006. – с. 123–134.

<> [у:] Дејан Ајдачић: Славистичка истраживања, Београд, 2007. – с. 160–171.

<> Назви водяних демонів у польскій романтичній літератури // Компаративні дослідження слов'нських мов і літератур. Пам'яті Леоніда Булаховського, Київ, 2008. – с. 256–267

<> Назви водяних демонів у польскій романтичній літератури [у:] Деян Айдачич: Демони і боги у слов'янських літературах. Літературознавчі огляди, Київ, 2011. – с. 86–101.

18. Вампир у пољској књижевности 19. века

У раду се наводе и анализирају појаве вампира у делима пољске књижевности 19. века (А. Мицкјевич, А. Маљчевски, З. Красињски, С. Гарчињски, Ј. Словацки, Т. Мичињски) уз указивање на значајне тумаче књижевности који су се бавили фантастиком у романтизму, фолклорном реализму и пољском модернизму (М. Јањон, Ј. Клајнер, М. Пивињска). У пољској књижевности 19. века, мотиви вампира су присутнији у поезији и у драмској књижевности, док се у прози они јављају у текстовима Н. Жмиховскe, В. Лозинског.

<> Упир у польській літератури XIX століття // Європейський вимір української полоністики, Київ, 2008. – с. 144–153.

<> Упир у польській літератури XIX століття [у:] Деян Айдачич: Демони і боги у слов'янських літературах. Літературознавчі огляди, Київ, 2011. – с.102–115.

19. Пан Твардовски и договор са ђаволом у књижевности 19. века

У средњевековним верзијама договора о продаји душе ђаволу постоји иноверни посредник између (најчешће сиромашног или заљубљеног) хришћанина и ђавола. Касније се посредник губи, а човек спреман да склопи договор са ђаволом најчешће је црнокњижник, негромант, зналац магије. Пан Твардовски је најпознатији фаустовски лик у словенској традицији. Он се јавио у пољским народним предањима, а од краја 18. века и у књижевним делима. Указује се на различите књижевне обраде овог лика у руској и пољској књижевности 19. века: Твардовског спасава иноверац; Твардовски страда и одводе га у пакао; Твардовски се спасава довитљивошћу

<> Чернокнижник пан Твардовский и договор c дьяволом в литературе ХIХ в. // Славянский и балканский фольклор. Вып. 11: Виноградье / Ред. А. В. Гура, Москва, 2011. – с. 323–330.

<> Чернокнижник пан Твардовский и договор c дьяволом в литературе ХIХ в.// Slavia Occidentalis, t. 68, 2011. – s. 57–64.

<> Чорнокнижник пан Твардовський і договір з дияволом у літературі ХIХ ст. [у:] Деян Айдачич: Демони і боги у слов'янських літературах. Літературознавчі огляди, Київ, 2011. – с. 116–139.

20. Инфантилизам и љубав у Фердидуркеу Витолда Гомбровича

Љубавни пориви нису плод само чежње, већ их могу обликовати и особе посредници. У роману „Фердидурке“ Пољака Витолда Гомбровича посредовање у љубавним односима се разматра као однос зрелих и незрелих кроз поступке и речи похотног професора и савременог дечка које привлачи неискусна пансионаткиња. Зрели жуде за младошћу, свесни да је фаустовско „Заустави се“ неостварив сан, а млади и незрели, оптерећени својом невиношћу и жељом да стекну искуство, бивају плен посредника и свог изигравања зрелости. Пољски писац у промишљању односа старих и младих, уз иронију разоткрива односе инфантилизма и љубави.

<> Инфантилизам и љубав у Фердидуркеу Витолда Гомбровича// Delo, Beograd, 32, 1986, 9–10. – с. 187–191.

<> Дејан Ајдачић: Еротославија. Преображења Ероса у словенским књижевностима, Београд, 2013. – с. 267–271.

<> Інфантилізм і кохання у „Фердидурке“ Вітольда Гомбровича // Еротославія: Перетворення Ероса у слов’янських літературах, Київ, 2014. – с. 326–331.