Џек Лондон

Син сунца I

РОМАН У ПРИПОВЕТКАMА
I.

ОД ИСТОГА ПИСЦА

ГЛАС ДИВЉИНЕ, роман — осмо коло

СУНЦЕ ЈАРКО, роман — девето коло

ИЛЕМ ХАРНИШ, роман — тринаесто коло

СИН СУНЦА, роман — деветнаесто коло

---

СИН СУНЦА

1

Вили-Вау лежао је у каналу између обалских гребена и подводнога стења на пучини. Од овог последњег допирао је троми жамор морине, али је заштићени појас воде — испреко до белога жала са у прашину измуљаним коралним песком — који није имао ни стотинак метара у ширину, био гладак и раван као огледало. Канал је тесан а брод био укотвљен на месту најплићем где се уопште може да креће око сидришта, па ипак се ланац Вили-Вау-а отегао добрих стотину стопа, час дижући се час спуштајући по морском дну. Путања му се лако могла пратити на живом коралском дну. Попут огромне змијурине вио се лабави крај зарђалога ланца по поду океана, укрштајући се и преплићући вишекрато, да најзад стигне до отромавелога сидра. Крупни ослићи, мрки, пегасти и пругасти, врзмали су се обазриво у својој игри, час залазећи у корале, час излазећи из њих. Друге рибе, смешне обликом и бојом, биле су дрске у равнодушности својој, час и кад би понека већа ајкула лењо промакла и ослићи се стрмоглавце распрштали у своје омиљене пукотине.

На предњој палуби десетак црнаца тромо се играло чистећи ограду од индиске храстовине. Они своме послу ништа нису били вештији од мајмуна. И заиста, врло много су личили на мајмуне неког савршенијег преисториског типа. У очима им била кукавна жалостивност мајмуна а, без иједне маље на телу, беху и неодевенији од свакога мајмуна, јер од одела нису на себи имали ничега. Међутим, украшени су били као ниједан мајмун, никада. У рупама на ушима носили су кратке земљане луле, обоце од корњачине коре, огромне дрвене чепове, зарђале чавле од жице и празне пушчане чауре. Најмања рупа пробушена у увету била је калибра острагуше винчестарке; некоје између највећих рупа имале су по цол и више у пречнику, а свако уво носило је просечно од три до пола туцета таквих рупа. Дуге клинце и читава шила од углачане кости или од окамењених шкољки имали су проденуте кроз носеве. На прсима једнога од њих висела је бела квака, на грудима другога дршка од кинеске шоље, на грудима трећег месингани зупчасти точак од будилника. Чегртали су чудним некаквим гласовима, из фистуле, и, сви заједно, нису радили ни толико колико један једини бели морнар.

Позади, под тендом, била су двојица белих људи. Обојица су имали на себи јевтину поткошуљу и око бедара им било обавијено парченце платна. О појасу око струка и један и други имали револвер и дуванкесу. По кожи им избио зној у милијардама росних капљица. Овде и онде ти би се мехурићи стекли у мајушне млазове, који су капали на усијану палубу, да се готово истога тренутка испаре. Мршави, црнооки човек овлажио је прсте збрисавши с чела јетки млаз и треснувши га од себе уз уморну неку псовку. Тромо и без трунчице наде, буљио је он према пучини испреко шкоља и у крошње палми на обали.

„Тек осам, а овај пакао повећаваће се до самог поднева,“ тужио се он. „Молим Бога да пошаље који дашак ветра. Иначе се никад нећемо одавде ишчупати“.

Онај други, журав Немац од својих двадесетпет година, с масивним челом школована човека и са унутра посувраћеном брадом дегенерика, није се потрудио чак ни да одговори. Сав је био утонуо у сипање кинина у прашку на листић папира за цигарете. Начинивши од те дроге чврсту обланду отприлике од педесет грана, он је убаци у уста и прогута и без помоћи воде.

„Да ми је бар нешто мало ракије,“ простења први, дахћући после прекида од читавих петнаест минута.

Прође још толики размак времена пре него ће Немац, потпуно равнодушан на све:

„Мене је грозница појела. Мораћу да вас оставим, Грифитсе, чим стигнемо у Сидни. За мене нису више тропи. Требало је да сам био паметнији, кад сам с вама потписивао уговор.

„Па зар сте ми ви и били неки официр?“ одговори Грифитс коме је и самоме било и сувише врућина да би падао у ватру. „Кад су људи у Гувуту, на обали, чули да намеравам укрцати вас, смејали се сви. 'Шта? Џекобсена?' говорили су они. 'Од њега се на броду не може да сакрије ни најпоштеније присуство трговачке клековаче и сумпорне киселине а да их он не нањуши!' И несумњиво сте дорасли гласу, који вас прати! Ево већ две недеље дана откако нисам пио ништа, јер сте ви ишчачкали све моје залихе.“

„Да се у вас грозница толико ујела колико у мене, разумели бисте,“ рече официр плачевно.

„Не буним се ја,“ одговори Грифитс. „Једино сам пожелео да ми Бог пошаље неко пиће, или дашак ветра, или шта било. Сасвим сам зрео за сутрашњу трескавицу, која ми следује.“

Помоћник му понуди кинина. Савивши дозу од педесет грана, он намах и као криомице убаци обланду у уста и прогута је суву.

„Боже! Боже!“ застења он. „Сањам о некој земљи где се не би знало за кинин. Проклети производ пакла! У своје време превлачио сам читаве тоне, спрдајући се с њиме.“

И поново се загледа према мору, неће ли угледати знаке ветра. Обичних облака од пасата није било, а сунце, још ниско у своме успињању уз меридијан, претворило је цело небо у усијани метал. Човеку се чини да ту врућину не само осећа него је и види, и Грифитс је узалуд тражио олакшања зурећи према мору. Бело игало било је жива рана његовим очним јабучицама, која пече љуто. Палме, потпуно непомичне, оцртавале се безболно у мртвоме зеленилу густе џунгле, личећи на декорације од картона. Мали црни дечаци, играјући се голи у блеску песка и сунца, представљаху изазивање и бол за овога човека, болесна од сунца. Чисто му је лакнуло кад се један, трчећи, саплео и пао на све четири у млаку морску воду.

Један узвик црнаца на кљуну упути погледе оба човека према мору. Иза оближњега рта, на одстојању од четвртине миље и готово чешући се о гребене, избијао је дуг црни чамац, указујући се погледима.

„Гуманци из суседне увале,“ гласило је мишљење помоћника.

Један од црнаца дође на крму, газећи по врелој палуби с равнодушношћу човека чије босе ноге не осећају врелину. И ово је за Грифитса био бол, па је зажмурио. Али је већ у следећем тренутку очи разрогачио.

„Бели човек-господар стојати код Гума дечко“, рече црнац.

Оба човека већ су били на ногама, буљећи у чамац. На крми се несумњиво распознавао сомбреро белога човека. На лицу помоћникову нагло се оцртао немир.

„Оно је Гриф,“ рече он.

Грифитс се задовољи дугим погледом, а онда извали бесну једну псовку.

„Зашто се, ког врага, мува овуда?“ запита он... свог официра, рану љуту, море и небо, немилосрдни жар сунца и васколики онај прегрејани и немилосрдни свемир, с којим се његова судбина испреплетала.

Официр поче цоктати и пригушено се смејати.

„Говорио сам вам да се нећете моћи ишчупати,“ рече он.

Али Грифитс није ни слушао.

„Има толике паре, а обилази муштерије као инкасант,“ одверглао је он увреду, готово усхићујући се својим гњевом. „Пун је пара, накљукан парама, пукнуће од пара. Знам поуздано да је плантажу у Иринги продао за три стотине хиљада фунти стерлинга. Казао ми сам Бел, кад смо прошли пут били пијани у Гувуту. Има силне милионе а хоће да из мене шајлочки исцеди сумицу, која за њега не вреди ни колико лула дувана“. А онда се набаци на помоћника. „Казали сте ми, разуме се. И реците ми и сад, и понављајте сваки час. Него збиља, шта сте ми ви оно управо казали?“

„Казао сам вам да га не познајете, ако мислите да ћете моћи одједрити са Соломона не исплативши претходно њега. Тај Гриф је сотона, али је правичан. Знам ја. Рекао сам вам да је он у стању да баци и хиљаду соверена у ветар, од шале, а за грош ће се борити као ајкула за зарђалу кутију од конзерве. Кажем вам, знам ја њега. Зар није поклонио Балакулу Квинслендским Мисионарима, када су оно код Сан Кристобала изгубили своју Вечерњачу? — а Балакула је вредела три хиљаде фунти као једну? И зар није премлатио Стродерса, да је за две недеље дана у пао у кревет, а све због једне разлике од две фунте и десет шилинга у рачуну, и зато што се Стродерс спремио за полазак и покушао на превару да умакне?“

„Ух, зашто Бог неће да ми узме памет!“ повиче Грифитс у немоћноме бесу.

Официр настави с излагањем.

„Кажем вам, само сасвим отворен и правичан човек у стању је да баци на ледину човека отворена и правична као што је он, а на Соломоне још није дошао човек који би то могао да учини. Људи као ја и ви не могу да савладају њега. Ми смо и сувише трули, трули у свакоме погледу. Ви сте доле у кабини добили много преко хиљаду и двеста фунти. Исплатите га, и раскантајте се с том ствари“.

Али Грифитс зашкргута зубима и чврсто стисне танке усне.

„Ја ћу се с њиме ухватити у коштац,“ промрмља он више за себе и бронзаној сунчевој лопти него помоћнику. Окрете се и крете да се спусти доле, а онда се поново окрене. „Слушајте, Џекобсене. Он ће стићи овамо тек за четврт часа. Јесте ли уз мене? Хоћете ли да ми помогнете?“

„Наравно да ћу вам помоћи. Ја сам вам попио сву ракију, зар не? Шта намеравате радити?

„Не мислим га убијати, ако будем могао да избегнем. Али да платим немам намеру. То да знате.“

Џекобсен слеже раменима, покоравајући се немо судбини, а Грифитс пође кајути и спусти се доле.

2

Џекобсен је чамац пратио погледом преко ниских гребена, и видео како пролази напоредо и улази у канал. Грифитс, с мрљама од мастила на десноме палцу и на кажипрсту, врати се на палубу. Петнаест минута доцније чамац стане уза сами брод. Човек под сомбрером устаде.

„Ој, Грифитсе!“ рече он. „Џекобсене, ој!“ Ухвативши се руком за ограду, окрете се својој црнпурастој посади. „Слушајте, људи, вежите чамац уз брод.“

Док се пребацивао преко ограде и корачао по палуби, извесни наговештаји на мачију лакоћу показиваху се у привидно тромоме његовоме телу. Као и она друга двојица био је одевен оскудно. Јевтина подкошуља и бела прегача око бедара нису били такви да би могли сакрити лепо скројено тело. Имао је велике мишиће, али због мишића нити је био незграпан нити су они сачињавали хумкасте гунте. Били су благо заобљени, а кад би се покренули, клизили би меко, као свила, испод глатке, сунцем опаљене коже. Врело сунце је тако рећи ништавило његово лице, док није дошло црнпурасто као у Шпанца. Жути бркови чинили су се бесмислицом усред те мрке опаљености, док је бистро плаветнило очију код посматрача изазивало осећање зловоље и недопадања. Тешко је било и замислити да је кожа тога човека некада била лепа.

„Одакле је вас ветар овамо донео?“ запита Грифитс, пошто су се руковали. „Мислио сам да сте преко, у Санта Крузу.“

„Био сам,“ одговори ново дошавши. „Али смо путовали брзо. Чудни се налази ту у близини, у Гуманском затону, чека да дуне ветар. Неки бушмени јавили да је овамо дошла мала шкуна, те обиђох рт да видим. Па како је?“

„Ништа особито. Слагалишта копре махом празна и једва пола туцета тона виљевих ораха. Жене све пропале од грознице и напуштају посао, а људи нису у стању да их лове по мочварама. Све је то једна болесна булумента. Понудио бих вас пићем, али је мој помоћник свршио и са последњом боцом. Молим Бога да нам пошаље који дашак ветра.“

Гриф се смејао, преносећи с једнога на другог проницави, немарни поглед.

„Мило ми је што је бонаца“, рече он. То ми је дало да обиђем рт и дођем до вас. Мој комесар ишчепркао онај ваш мали рачун, па сам га понео успут.“

Официр се неприметно и учтиво уклони, оставивши капетана да се сам испетљава из незгоде.

„Жао ми је, Грифе, ђаволски жалим,“ рече Грифитс, „али немам. Мораћете ми још мало продужити рок.“

Гриф се наслони на кајуту, а на лицу му се оцрташе изненађење и немир.

„Ово превазилази већ и сами пакао,“ повери он своје мишљење, „како се људи науче лагати на Соломонским острвима. Не остане у њима ни трунке истине. Узмите, например, капетана Јенсена. Пристао бих да се закунем да је он увек говорио истину. Дакле, рекао ми је колико пре пет дана, — хоћете да знате шта ми је рекао?“

Грифитс олиза усне.

„Наставите.“

„Е па, рекао ми је да распродајете, распродајете све, мећете паре у џеп и одлазите за Нове Хебриде.

„Проклети лажов!“ повика Грифитс ватрено.

Гриф климне главом.

„И ја бих рекао. Имао је смелости да ми каже чак и то, да је од вас купио две ваше станице — Маури и Кахулу. И рекао да вам је исплатио хиљаду и седам стотина златних соверена, за све, цакум-пакум, како стоје и леже, за ваш пристанак, робу, кредит и копру.“

Грифитс састави веђе а лице му сине. Покрет је био нехотичан, и Гриф га је опазио, лењо пошавши погледом уза њ.

„А Парсонс, ваш трговачки агент у Хикимави, рекао ми да је ту станицу од вас откупила Фулкрум Компанија. Е, па какве је потребе тај имао да лаже?“

Грифитс прасну, савладан сунцем и болешћу. Цело његово огорчење појури му у лице и искриви уста у право правцато режање.

„Слушајте, Грифе, каква смисла има да се са мном играте на тај начин? Ја знам, и знам да и ви знате. Нека се на томе и сврши. Распродао сам и одлазим. И шта ми можете?“

Гриф слеже раменима, а на лицу му се не показа ни сенка од неке одлуке. Имао је израз човека, који се нашао у забуни.

„Овде нема закона,“ изађе Грифитс брже боље са својим преимућством. „Тулаги је удаљен стопедесет миља. Ја имам у рукама папире о несметеној пловидби и располажем сопственим бродом. Ништа ме није у стању задржати да не одједрим. Ви немате никаква права да ме задржите само зато што вам дугујем нешто мало новаца. А, Бога ми! и не можете да ме задржите! То да сте добро упамтили!“ Израз узнемиреног изненађења уреза се још дубље на Грифову лицу.

„Хтели сте казати, Грифитсе, да сте намерни преварити ме за тих хиљаду и двеста фунти?“

„Сасвим тако, друже стари. А да изговарате тешке речи, то вам ништа помоћи неће. Ево и ветра. Најбоље бисте урадили да прескочите ограду пре него кренем, јер ћу вам чамац повући и потопити га.“

„Ваистину, Грифитсе, то што свирате звучи сасвим тачно. Ја вас нисам у стању да зауставим.“ Гриф пробрка по кеси која му је висела о опасачу с револвером, и извади из ње згужвану хартију службена изгледа. „Али ће вас можда зауставити ово. А то је опет нешто за вас, да ви упамтите. Гутајте!“

„Шта је то?“

„Забрана поморске власти. Одлазак на Нове Хебриде неће вас спасти. Она се може удејствовати свуда.“

Кад је свршио са загледањем у званичну исправу, Грифитс је прво мало оклевао а онда прогутао. Набравши чело размишљао је о овој новој фази ситуације. Затим, намах, дижући поглед на више, лице му се ослободи у потпуну искреност.

„Паметнији сте него сам мислио, друже стари,“ рече он. „Везали сте ми и руке и ноге. Требало је да будем толико мудар, да и не покушавам да на вас ударам. Џекобсен ми је рекао да нећу бити у стању, али га ја нисам хтео да слушам. Али је он био у праву, а и ви сте. Новац ми је доле. Сиђите да уредимо ту ствар.“

Крете да пође доле, али крочи у страну да испред себе пропусти госта, погледајући у исти мах према пучини, где су налети ветра хитро набирали површину воде.

„Дижите котву,“ рече официру. „Једра у вис и будите спремни за полазак!“

Кад је Гриф седао на ивицу официровог кревета, тик уз сами мајушни сточић и спроћу истога, приметио је кундак од револвера, који је вирио испод узглавка. На столу, који је висео на шаркама у предњем попречном зиду, били су перо и мастило, као и искрзани бродски дневник.

„О, не марим ја баш ништа што сам ухваћен на делу у прљавом једном лукавству,“ рече Грифитс пркосно. „Дуго сам ја пробавио у тропима. И болестан сам човек, ђаволски болестан. А ракија, и сунце, и грозница начинили су ме болесним такође и у погледу морала. Ништа за мене није сада ни сувише прљаво ни одвише ниско, и схватам потпуно зашто се црвци међусобно једу, и скидају главе, и све те лепе ствари. И ја бих могао исто. И зато сам намислио да покушам једно веома благо лукавство, не бих ли вас насамарио у погледу на тај мали рачун. Жалим што нисам у стању понудити вам чашицу ракије.“

Гриф не даде одговора, а онај други даде се на посао да откључа велику ручну касу са врло много зубаца. Са палубе су допирали пискави гласови и шкрипа и звекет чекрка, док је црна посада дизала главно једро и ранду позади. Гриф је посматрао једну велику бубашвабу која је милела по замашћеној тапети. Грифитс, уз једну гњевну псовку, пренесе касу на степенице ради боље светлости. Овде, стојећи на ногама и погнут над касом а леђа окренутих госту, руке му стреловито пођоше карабину, који је стојао код степеница, па се у томе истоме тренутку и окренуо, брзином вихра.

„Да нисте мрднули ниједним мишићем,“ заповедио је он.

Гриф се осмехнуо, издигао обрве подругљиво и послушао.

Његова лева рука почивала је на кревету поред њега; десна му је рука лежала на столу. Револвер висео о десноме куку и видео се потпуно. Али у глави му је било сећање на онај други револвер испод јастука.

„Ха!“ изруга се Грифитс. „Успели сте да хипнотишете све и свакога на Соломонима, али нека вам је знано да мене нисте. Сад ћу да вас избацим са свога брода, заједно с оном вашом забраном истављеном од поморске власти, али имате да претходно нешто учините. Дигните тај бродски дневник.“

Онај баци радознали поглед на дневник, али се не помаче.

„Рекох вам да сам болестан човек, Грифе, и убити вас је за мене исто што и здрузгати ону бубашвабу онде. Дигните дневник, кажем вам лепо.“

А заиста је и изгледао болестан, и мршаво лице његово радило је нервозно у гњеву, који га је био опхрвао. Гриф дигне књигу и премести је у страну. Испод ње лежао је исписан ласт хартије из блока.

„Читајте,“ заповеди Грифитс. „Читајте гласно.“

Гриф послуша; али, док је читао, прсти његове леве руке започеше да бескрајно споро и стрпљиво миле према кундаку оружја под узглавком.

„На крову брика, ,Вили-Вау', у затону Бомби, на острву Ана, Соломонски архипелаг,“ читао је он. „Нека је овиме знано свима и свакоме, да ја овом исправом и својим потписом поништавам и, будући сам вредност примио, ослобођавам свих дугова, које ми по буди којем основу дугује Харисона Џ. Грифитса, јер ми је исти данас исплатио једну хиљаду две стотине фунти стерлинга.“

„С овом признаницом у мојим рукама,“ кезио се Грифитс, „све ваше забране адмиралитета не вреде ни колико хартија на којој су исписане. Потпишите „

„Неће вам ово донети никаква добра, Грифитсе,“ рече Гриф. „Исправа потписана под принудом не може се одржати пред законом.“

„Кад је тако, шта вам смета да је потпишете?“

„О, баш ништа, осим што бих вас спасао читаве хрпе непријатности кад је не бих потписао.“

Грифови прсти већ су били доспели до револвера и, док је разговарао, десном руком се играо пером а левом почео лагано и неприметно да оружје вуче к себи. Кад га је, најзад, његова рука покрила, ставивши кажипрст на ороз а средњи поред шаржера и дуж цеви, занимало га је какве ће бити среће отворивши левом руком брзу паљбу у месо.

„Мене немојте узимати у обзир,“ боцкао је Грифитс. „А имајте у виду да ће Џекобсен посведочити, како је гледао кад сам вам ја исплаћивао новац. Зато потпишите, пуним именом и презименом, у дну. Девид Гриф, и датирајте.“

С палубе је допирало шкрипање колотура и пуцкетење ужарије о једарска платна. У кајути могли су осетити како се Вили-Вау покренуо у месту, бацио се на ветар, па десно. Девид Гриф још је оклевао. С кљуна се разлегало звецкање прстенова на флоку, кад год би сартије биле нагло повучене кроз лежишта. Мали брод се окретао, па се кроз зидове од кабине чуло жуборење воде, која је дерала о корито.

„Хоће ли бити?“ повика Грифитс. „Сидро је већ дигнуто!“

Отвор пушчане цеви, свега четири стопе удаљен, био је уперен право на њега, кад се Гриф одлучио на делање. Пушка се зањихала док је Грифитс хватао равнотежу у неизвесности првих налета ветра. Гриф искористи љуљање, учини као да ће да потпише ону хартију, али у истоме тренутку, попут мачке, експлозивно сручи сву снагу у брзо и замршено делање. Док се сагнуо и у скоку пренео своје тело, лева рука му муњевитом брзином суне испод плоче од стола, а укочени покрет обарања аутоматског ороза био је тако тачно временски подешен, да је револвер праснуо управо кад је отвор цеви био уперен напред. Ни Грифитс није ни за длачицу заостао. Цев његове пушке спусти се за погнутим телом и, испаљени у месо, и пушка и револвер окинули су истовремено.

Гриф осети у кожи на рамену убод и ватру од куршума, а знао је да је његов властити метак промашио. Прискочио је Грифитсу пре него је могао бити испаљен други метак и стегао га чврсто око појаса, обухвативши му обе руке које су још држале пушку. А онда му цев револвера, који је још био у његовој левој руци, притисне дубоко на стомак. Гоњен гњевом и боцкањем огуљене коже, Грифов прст је већ дизао обарач, али га вал љутње прође одједном, и он се прибере. У кајугу су допирали љутити гласови Гуманаца из његовога чамца.

Све ово догодило се за неколико секунада. На око није било паузе у његову делању од тренутка кад је Грифитса стегао у наручје и однео га уз степенице у бесноме трку. Изишао је на заслепљујући блесак сунца. Један црнац стојао је код точка и кезио се, и Вили-Вау, окренут ветром на пођу, јурио је напред, покривајући се пеном. Његов чамац с Гуманцима заостајао је нагло по крми. Гриф окрене главу. Са средине брода, с револвером у руци, капетанов помоћник јурио је на њега у скоковима. У два корака, не испуштајући из руку беспомоћнога Грифитса, Гриф скочи на ограду, да се одмах преко ње и пребаци.

Обојица су се држали чврсто, кад су стрмекнули на ниже; али Гриф, дигнувши брзо колена ономе до прсију, раскине загрљај и силом потера противника у дубину. Притискујући обема стопалама Грифитсова рамена, потискивао га је све дубље, старајући се истовремено да сам избије на површину. И једва да му се глава појавила на сунцу, кад је вода два пута узастопце, брзо једно за другим, пљуснула на одстојању од две стопе од његовога лица, и тако се показало да Џекобсен зна како се рукује револвером. За трећи метак није било прилике, јер се Гриф загњурио, напунивши плућа ваздухом. Под водом радио је свом снагом и рукама и ногама, и није излазио док није видео чамац и весла, која су му пљускала над главом. Док се он успињао, Вили-Вау заорца, не би ли им се примакао.

„Вози и! Тера-ај!“ повиче Гриф својим момцима. „Људи, гледајте да будете на обали што брже можете.“

Да се већ бестидније не може, окренуо је леђа бојишту и потрчао у заклон. Вили-Вау, принуђен да успори брзину, да би извадио из воде свог капетана, пружи Грифу прилику за инициативу. Чамац удари у обалу пуном снагом, терајући на сва весла, а онда су поискакали и појурили преко жала к дрвећу. Али, још пре него су стигли до заклона, у песку испред њих три пута се дигла прашина. А онда су ушли у зелену заштиту џунгле.

Гриф је из близине пратио како Вили-Вау мења правац, излази из канала, а онда попушта шкоте кад је ударио на југ, примајући ветар право са стране. Кад се брод, прошавши рт, почео губити из вида, могао је видети још само папафиг, који је штрчао иза гребена. Један од Гуманаца, црнац од својих педесетак година, сав у ожиљцима и унакажен кожним болестима и старим ранама, погледа га одоздо у лице и искези се.

„Дајем реч,“ објаснио је човек, „онај капетан много љутити на вас.“

Гриф се насмеја, и врати се преко песка своме чамцу.

3

Колико милиона је Давид Гриф био тежак није знао на Соломонима нико, јер су његови поседи и предузећа били разбацани свуд по великоме Јужном Пацифику. Од Самоа до Нове Гвинеје па чак и северно од полутара биле су растурене његове плантаже. Имао је концесије за вађење бисера у Паумотосу. Иако му се име нигде није појављивало, он је стварно био Немачка Компанија, која је водила трговину у Француским Маркизима. Имао је читав низ трговачких станица по свима острвским групама, а велики је био број његових бродова, који их опслужују. Имао је атола тако удаљених и тако малих, да су његове најмање шкуне и брикови похађали усамљене агенте само једанпут годишње.

У Сиднију, у улици Кастелриг, његове канцеларије запремале су три спрата. Али је он ретко кад био у тим бироима. Било му је милије да стално лута између острва, цуњајући где се згодно може уложити капитал, надзиравајући и раздрмавајући стара предузећа, и тражећи свуда шалу и пустоловине у хиљаду најчуднијих видова, Купио је потонулу олупину великог пароброда Гавон тако рећи за мекиње и учинио немогућну ствар, да га извуче из мора, чиме је стрпао у џеп четврт милиона. На Луизијадама први је засадио каучук за трговину а на Бори-Бори је први пронашао памук у Јужноме мору и простосрдачне острвљане упрегао у посао да саде какао. Он је био тај који је заузео напуштено острво Лалу-Ка, колонисао га Полинезијанцима са коралског острва Онтонг Јава и засадио четири хиљаде јутара кокосове палме. И он је био тај који је измирио главна зараћена племена на Таити и дигао на велику висину фосфатско острво Хикиху.

Његови властити бродови врбовали су му радну снагу, која се код њега наимала под уговором. Они су пребацивали момке из Санта Круза на Нове Хебриде, људе с Нових Хебрида на копно, а ловце глава и људождере из Малаите на плантаже у Новој Георгији. Од Тонге до Џилбертовог острвља и даље до далеких Луизијада његови агенти су преоравали острва у потрази за радном снагом. Његове лађе бродиле су свима океанским пругама. Имао је три сопствена пароброда на редовним острвским линијама, иако би ретко кад путовао којим од њих, претпостављајући кудикамо дивљачнији и много примитивнији начин пловидбе помоћу ветра и једра.

У најмању руку четрдесетогодишњак, није изгледао старији од тридесет. А обалски разбојници су запамтили његов долазак на острва пре једно двадесетак година; у то време су на његовој наусници већ биле никле свилене маље садашњих жутих бркова. Разликовао се од осталих белих људи у тропима тиме што је дошао онамо зато што му се то свиђало. Имао је изврстан заштитни пигмент испод коже. Он је просто рођен за сунце. Био је један између десет хиљада у погледу отпорности на сунцу. Невидљиви зраци високих брзина нису могли да продру у њега. Остали бели људи су незаштићени. Сунце продире кроз њихову кожу, цепа им и разорава ткива и живце, док се не разболе духом и телом, не одбаце највећи део десет божјих заповести, срозају се у животињство, пију док се брже боље не сахране, или остану у животу али тако подивљали, да се понекад морају слати и ратни бродови, да обуздају њихову разузданост. Али је Девид Гриф био прави син сунца и напредовао је како год оно сијало. Једино је протеком година постао црнпурастији, ма да је у његовој мркој боји било наговештаја на златасте преливе што блистају на кожи становника Полинезије. Међутим, плаве његове очи задржале су своје плаветнило, бркови његови своју жуту боју, а црте његова лица биле оне које трају кроз векове у његовој енглеској раси. По крви је био Енглез, али они који мисле да нешто знају тврдили су да је он, у најмању руку, Американац по рођењу. За разлику од ових, он се није иселио у Јужна мора тражећи да ту себи нађе огњиште и седло за трку кроз живот. Стварно, он је донео собом и огњиште и седло. Онамо је дошао у Паумотас. Дошао је на мајушној шкуни, својој јахти, којој је био и капетан и сопственик, младић у потрази за романом и пустоловинама на сунцем купаној путањи тропа. Приспео је за време једног оркана, чији су га џиновски вали избацили, заједно с јахтом и са свим осталим, у честар кокосове шумице четврт километра далеко од великога мора. Шест месеци доцније спасао га је један котер, који је вадио бисер из мора. Али му се сунце ујело у крв. На Таити, место да седне на пароброд и врати се кући, купио је шкуну, снабдео је трговачком робом и гњурцима, и кренуо да крстари по Опасноме Архипелагу.

Уколико су златни преливи сагоревали на његовоме лицу, утолико су се истопљени цедили на врхове његових прстију. Што год би додирнуо претварало се у злато, али је он ту игру играо не злата ради, већ саме те игре ради. Била је то једна мушка игра, сурови додири и дивље узми-или-остави пустолова његова властита племена и половине племена Европе и осталога света, и била је то добра игра; али је за њега била виша од свега и нада свим осталим љубав за све друге ствари што сачињавају садржину живота скитнице из Јужних мора — мирис гребена; бескрајна лепота спрудова живога корала по лагунама зрцалне површине; бучни рођаји сунчеви сирових боја растурених вештином која неће да зна ни за какве законе; острвца с бокорима палми спуштена на тиркизне дубине; крепка опојност монсунских ветрова; рашћење и опадање правилно намрешканих вода; покретљива палуба под ногама и затегнуто једарско платно над главом; цвећем искићени и златом окупани људи и девојке Полинезије, полу деца и полу богови; па чак и арлаукање дивљака по Меланезији, ловаца на главе и људождера, полуђавола и потпуних животиња.

И тако, најмилија маза сунца, из чисте преобилности енергије и голе радости живљења, он, човек многих милиона, имао је стрпљења да на своме далекоме путу игра игру са Харисоном Џ. Грифитсом поради бедне једне своте. Била је то његова ћуд, жеља његова, изражавање самога себе и сунчане топлоте, која је кроз њега струјала. Била је то лакрдија, забава, проблем, трунчица игре у којој се лако ставља на коцку и сами живот из пуке радости од игре.

4

Рано јутро затекло је Чуднога оштро на ветру, на путу дуж обале Гвадалканара. Кретао се тромо кроз воду под све слабијим налетима ветра од краја. На истоку, тешке масе облака обећаваху повратак југоисточнога монсуна, праћеног оштрим налетима и бурама с кишом. Више напред, упутивши се дуж обале истим правцем којим и Чуднии полако сустизан, био је мали неки брик. Међутим, то није био Вили-Вау, а капетан Уорд, на Чудноме, спустивши доглед, именова га Каури.

Гриф, који се управо тада одоздо испео на палубу, уздахну с жаљењем.

„Да је то однекуд Вили-Вау,“ рече он.

„Не трпите да будете побеђени,“ примети са саосећањем Денби, бродски комесар.

„Наравно да не трпим.“ Гриф поћута и насмеја се искреном радошћу. „Моје је чврсто убеђење да је Грифитс вуцибатина и да је јуче према мени поступио сасвим срамно. 'Потпишите,' рекао је он, 'име и презиме, на дну, и датирајте.' А Џекобсен, онај мали пацов, био је с њиме у дослуху. Оно је чисто гусарство, где су се потпуно вратили дани друмских разбојника.“

„Да ми нисте мој послодавац, г. Грифе, ја бих вам радо дао трунчицу мојега мишљења,“ утаче се капетан Уорд.

„Дајте, само на среду,“ храбрио је Гриф.

„Е па, онда — —“ Капетан је оклевао и искашљавао се, „поред свега новца који ви имате, само би се луд човек излагао опасности, каквој сте се ви изложили са оне две џукеле. Зашто чините то?“

„Руку на срце, капетане, не знам. Потребно ми је то, мислим бар. А можете ли ви дати неки бољи разлог за ма коју било ствар коју учините?“

„Дочекаћете да вам та помамна глава једнога дана буде скинута,“ промумла капетан Уорд у одговор, прилазећи кутији с компасом да узме ситуацију једног планинског врха, што је тога тренутка промолио главу кроз облаке, који су застрли Гвадалканар.

Ветар од краја напињао се у последњем напору, а Чудни, клизећи брзо по води, изравна се с Кауријем и поче га престизати. Полетеше поздрави онамо и овамо, после чега Девид Гриф повика:

„Видесте ли где год Вили-Вауа?“

Капетан, под морнарском капом с оклопљеним ободом и босоног, таласастим покретом руке подиже избледели плави трико да га стегне јаче око струка и испљуну преко ограде течност од ижватаног дувана

„Него,“ одговори он. „Грифитс је ноћас био у Саво, укрцавајући прасад и јама-лук и пунио резервоаре водом. Изгледало је као да се спрема на дуго путовање, али није рекао ништа. Зашто? Јесте ли имали потребе да га видите?“

„Јесам; али ако га ви видите први, не казујте да сте видели мене.“

Капетан климне главом и размисли, па пође напред по својој сопственој палуби, да остане напоредо са бржим бродом.

„Слушајте!“ довикнуо је он. „Џекобсен ми је рекао да ће данас после подне у Габеру. Рече да ће се тамо усидрити и провести ноћ, и укрцати батате.“

„Габера једина има светионик на целим Саломонима,“ рече Гриф, кад му је шкуна добро поодмакла. „Је ли ово тачно, капетане Уорде?“

Капетан климне главом.

„А мала увала одмах иза рта на овој страни, зар то није најпроклетније сидриште, је л'те?“

„Уопште није сидриште. Све сами коралски спрудови и гребени, и гадна морина. Ту се пре три године Моли разбила у парампарче.“

Гриф је угашеним очима читав један минут гледао право преда се, као да пред духовним оком хоће да изазове некакву визију. А онда су му се у угловима очију начиниле ситне боре и крајеви жутих бркова се уздигли у осмех.

„Укотвићемо се у Габери,“ рече он. „И упловити поред саме оне увалице с ове стране. А вас ћу замолити да ме искрцате у чамац, кад онуда будемо пролазили. Исто тако, да ми дате шест људи и снабдете нас пушкама. Вратићу се на брод још пре јутра.“

Капетаново лице узе израз подозрења, који брзо и неприметно пређе у израз прекора.

„Не брините, капетане, само једна мала шала,“ бранио се Гриф с изразом извињења на лицу као ђаче, које је старији ухватио у несташлуку.

Капетан Уорд је мумлао, а Денби се сав претворио у веселост.

„Желео бих да и ја пођем, г. Грифе,“ рече он.

Гриф климне главом у знак пристанка.

„Понесите неколико секира и ножеве за сечење џунгле,“ рече он. „И, јест, узгред, и два три фењера. Гледајте да у њима буде доста гаса.“

5

Један сат пре смираја сунца Чудни је све дерао воду пролазећи поред мале увале. Обурило је јаче и море почело да се комеша. Гребени према обали већ су се белели у морској пени, док на шкољима даље вани није било никаквих других знакова осим промењене боје воде. Кад је шкуна бачена на срцу и олабавила флок и ранду, спуштен је у море чамац. У њега је ускочило шест момака од Санта Круца у искрпљеним гаћицама, и сваки био наоружан пушком. Денби, који је носио фењере, скочи у преграду на крми. Гриф, кренувши за њим, застаде код ограде.

„Молите Бога да ноћ буде мрачна, капетане,“ каза он тек да нешто каже.

„Имаћете је,“ одврати капетан Уорд, „Месеца нема, а ни небо се неће видети. Биће и мало бурна, такође.“

Од овог пророчанства заблистало је Грифово око, испољавајући јој јаче златне преливе његове опаљености. Он скочи у чамац поред комесара.

„Одби!“ командова капетан Уорд. „Исај флок! Пребаци тимун! Тако! Само напред! Држи корсу!“

Чудни притегне крижеве и обишав рт, отплови пут Габере, док је китоловка, терана са шест весала и с Грифом на крми, кљун окренула жалу. Сјајном веслачком вештином прешла је тесни, вијугави мореуз, који не би могао савладати никакав већи брод осим барке китоловке, док им гребени и спрудови нису остали за леђима према пучини и они се насукали на тихо, морем запљускивано игало.

Сат времена који је следовао био је испуњен радом. Прошавши на све стране кроз дивље кокосе и жбуње џунгле, Гриф одабере три дрвета.

„Обарати ово дрво овде; обарати оно дрво тамо,“ рекао је он својим црнцима. „Не обарати ово друго онде,“ казао је он завртевши главом.

Најзад је један одсек џунгле био искрчен у облику клина. Близу жала остала је једна висока палма. На темену клина дизала се друга. Већ је падао мрак кад су фењери били запаљени, дигнути на два дрвета и добро причвршћени.

„Онај спољни фењер је сувише високо.“ Девид Гриф проучавао га је критички. „Спустите га за једно десет стопа, Денби.“

6

Вили-Вау је парао воду клизећи као по уљу јер је непогода још прилично снажно гонила ветар Црнци су дизали у вис велику ранду, која је била спуштена за време саме пловидбе, кад је непогода била достигла врхунац. Џекобсен, који је надзиравао ту маневру, издаде црнцима наредбу да сартије свуку до саме палубе и да стоје у приправности, а онда оде на предњи део брода, на страну заштићену од ветра, да нађе Грифитса. Обојица су напрегнутим очима зурили у даљину, у непровидни бедем тмине кроз коју су летели, оштро ослушкујући шум ударања мора у невидљиву обалу. Они су у томе тренутку крмарили управљајући се једино по томе шуму.

Ветар је почео јењавати, узвитлани облаци разредише се и растурише, и у нејасноме треперењу звезда показаше неодређени обриси обале заодевене џунглом. Спреда и са од ветра заштићене стране брода, указа се искрзан стеновити рт. Оба човека упише се погледима у њ.

„Амбојски рт,“ каза Грифитс. „Воде мал'те не колико ти душа иште. Станите на точак ви, Јакобсене, док не установимо правац. Окрените једанпут!“

Одјуривши на крму, голих ногу и необувен, док му се киша цедила са оскуднога одела, помоћник одмени црнца на точку.

„Каква је корса?

„Југ — пола ромба на запад!“

„Помакните на југо-запад! У реду?“

„У реду.“

Грифитс расмотри промењени однос између Амбојског рта и правца којим је сада ишао Вили-Вау.

„И још пола ромба на запад!“

„И пола ромба на запад!“ дође одговор. „Тачно!“

„Држите тако! Биће добро!“

„Држим!“ Џекобсен предаде точак дивљаку. „Држати тај тимун добро, јес' чуо?“ опоменуо је он њега. „Не добро, ја одбити твоју проклету црну главу.“

И поново оде на прову и придружи се оном другом, а поцепани облаци се поново згуснули, треперење звезда ишчезло и ветар скочио и фијукао у налетима новога неверина.

„Пазите на ону ранду!“ продера се Грифитс у уво официра, проучавајући у исто време понашање шкуне.

А она је грабила напред и ограда испод ветра била јој нагнута готово до саме воде, док је он мерио тежину ветра и испитивао могућности растерећења. Млака морска вода, местимично са мајушним мехурићима фосфоресценције, запљускивала му глежњеве и колена. Ветар је звиждао у вишем једном тону а сваки коноп и сартија оштро су певали у хору одговор, док је Вили-Вау надирао даље, љуљајући се и ваљајући.

„Ранда доле!“ дрекне Грифитс и створи се у скоку код сартија од пика, одгурнувши црнца што је држао конопац, који одмота.

Џекобсен на буму обављао је исти посао. Велико једро спусти се са шкрипом, а црнци, уз вику и дерњаву, набаце се на непокорно платно. Официр, нашавши једног који се сакрио у помрчину, измахне коштатим зглавцима руке у лице тога створа и отера га на посао.

Бура је беснела достигнувши врхунце, а Вили-Вау готово потпуно савијених једара све једнако грабио напред, кроз пену. Поново су се оба човека нашла на прови и узалуд буљила у кишу, коју је ветар терао хоризонтално.

„У најбољем реду,“ рече Грифитс. „Ова киша брзо ће да престане. Слободно можемо задржати овај правац, док не опазимо лантерне. Сидриште тринаест хвати. Пре бих пристао да по оваквој ноћи пробискам четрдесетпети упоредник него ово. А онда повежите врвце на ранди. Неће нам више требати.“

Пола часа доцније његове уморне очи биле су награђене мигањем двају фењера.

„Ево их, Џекобсене. Ја ћу стати на точак. Спустите предњи папафиг и стојте тамо, да посао крене. Нека вам црнци скачу као јелени.“

На крми, држећи виљушке од точка у рукама Грифитс је држао правац, док се две светиљке нису појавиле напоредо, а онда је нагло скренуо и ударио право према њима. Чуо је ваљање и рику таласа на обали, али докона да је много даље — као што и треба да буде, у Габери.

У том се разлеже престрављени крик његова официра и он окупи лудом брзином окретати точак, свом снагом, — кад је Вили-Вау налетео на гребен. У истоме тренутку прсне велики јарбол и превали се преко прове. Следова пет дивљих минута. Сви без разлике истрајаше упорно на послу, док се корито брода дизало, да свом снагом груне на крти корал, и да море плине преко њих. Уз шкрипу и тресак. Вили-Вау пробио се сопственом снагом преко гребена да поуздано доспе у сразмерно глатки и плитки канал на другој страни.

Грифитс седне на ивицу од кабине, спустивши главу на груди, у немоћноме гњеву и огорчености. Једном је дигао лице да се загледа у оне две беле светлости, једна изнад друге и потпуно у једној линији.

„Ево их,“ рече он. „А није Габера. Па шта је онда, ког ђавола?“

Иако је море још грувало о обалу и преко гребена бацало пену, преливајући се преко њих, ветар је пао и небо се осуло звездама. Од обале је допирао пљусак весала.

„Шта је то било код вас? — земљотрес?“ повикао је Грифитс. „Изменило се дно. Ја сам овде бар сто пута бацао котву на дубину од тринаест хвати. Јесте ли то ви, Вилсоне?“

У том искрсне једна китоловка и неки човек се успуже преко ограде. На слабој светлости сагледа Грифитс аутоматски колт уперен у своје лице, па дигнувши поглед, виде Девида Грифа.

„Не, никада ви овде нисте бацали котву,“ смејао се Гриф. „Габера је иза рта, где је и до сад била, а где ћу бити и ја, чим уберем ону свотицу од хиљаду и двеста фунти стерлинга. А око признанице нећемо се мучити. Имам овде вашу признаницу, коју ћу да вам вратим.“

„То сте дакле ви урадили!“ повика Грифитс, скочивши на ноге у наглом налету беса. „Ви сте извели ону превару са фењерима! Ви сте ми разлупали брод, и, тако ми — —“

„Полако! Полако!“ Грифов глас био је леден и пун претње. „Ипак ћу вас морати да узнемирим за оних хиљаду и две стотине фунти, молићу лепо.“

Грифитсу се учинило, да га обузима огромна нека немоћ. Био је савладан дубоком одвратношћу — одвратношћу за сунчане земље и за болест од сунца, за бесциљност свих његових напора, за овог плавооког, вишег човека, коме се кожа прелива златом, и који га је победио у свему, потукавши га до ноге.

„Џекобсене,“ рекао је он, „молим вас, отворите касу и исплатите — овом крвопији — хиљаду и двеста фунти!“

---

ПОНОС АЛОЈЗИЈА ПЕНКБЕРНА

1

Ма колико да је имао брзо око у очекивању пустоловина и вазда био спреман да му нешто неочекивано скочи за врат иза најближе кокосове палме, ипак Девид Гриф није имао никаквог предосећања кад је први пут угледао Алојзија Пенкберна. Било је то на маломе пароброду Берта. Оставивши своју шкуну, да сама за њим дође, Гриф се укрцао као путник на краткој линији из Рајети у Папити. Кад је први пут видео Алојзија Пенкберна, тај већ ћефлеисани господин испијао је, сам, коктел у маломе бару између палуба, до саме бербернице. А кад је Гриф изишао из берберинових руку пола часа доцније, Алојзије Пенкберн још је дреждао у бару, још пио сам за свој рачун.

Елем, није нимало добра ствар за човека да пије сам, па је Гриф унео оштро испитивачко око у свој брзи поглед, у пролазу. Видео је лепо скројеног младог човека од својих тридесет година, лепих црта лица, лепо одевена и, очигледно, у друштвеном каталогу записана као господин човек. Али из бледога наговештаја запуштености, из подрхтавања похлепне руке која је алкохол просипала, и из нервозних, светлуцавих очију, Гриф је прочитао непобитне знаке хроничног алкохоличара.

После ручка набаса опет на Пенкберна. Сада је то било на палуби, а тај млади човек, ухвативши се за ограду и зурећи у даљину, у нејасне форме човека и жене у двема бродским наслоњачама примакнутим једна тик уз другу, плакао је пијанички. Гриф је приметио да је онај човек жени обавио руку око струка. Алојзије Пенкберн посматрао је и плакао.

„Није то ствар за плакање,“ рече Гриф весело.

Пенкберн га погледа и проли сузе дубоког саучешћа према себи самоме.

„Ово је сурово,“ јецао је он. „Тешко. Сурово. Тај човек је мој пословођа. Ја му дајем посао. Плаћам му лепу плату. А ево како се одужује.“

„Кад је тако, зашто томе не ударите тачку?“ посаветова Гриф.

„Не могу. Она би ми укинула ракију. Она је моја школована нудиља.“

„Премлатите њу, кад је тако, и попите главу.“

„Не могу. Код ње је сав мој новац. Кад бих је убио, не би ми дала сто пара да платим ракију.“

Ова жалосна могућност донесе нову бујицу суза. Грифа је ствар почела занимати. Од свих јединствених сатуација никад не би био у стању замислити овакву, као што је ова.

„Они су погођени да воде рачуна о мени,“ гњеветао је Пенкберн, „да ме задржавају од пића. А видите како они то чине, клатаре се и излежавају по броду, а мене пуштају да прецркнем од пића. Није право, кажем вам. Заиста није право. Послати су са мном у изричној сврси да ми не даду пити, а овамо пуштају ме да лочем као свиња, само да њих оставим на миру. Ако се пожалим, они прете да ми неће дати ниједну кап више. Шта могу, кукавац сињи? Моја смрт пашће на њихову главу, и ништа више. Хајдемо доле и правите ми друштво.“

Пустио је руку са ограде и пао би, да га Гриф није ухватио за мишицу. Тада као да се у њему одједном извршио преображај, укочио се физички, истурио браду изазивачки и гледао га строго у очи.

„Нећу им дозволити да ме убију. И биће им жао. Понудио сам им педесет хиљада — за доцније, наравно. Смејали су се. Они не знају. Али ја знам.“ Пробркао је по џепу од капута и извукао неки предмет, који засија на нејасној светлости. „Не знају они шта значи ово. Али ја знам.“ Погледа Грифа с наглим неповерењем. „Шта ви закључујете из овога, а? Шта закључујете из овога?“

Девид Гриф доби брзу визију алкохоличара дегенерика, који убија млади заљубљени пар бакарним клином, јер оно што је у руци држао био је бакарни клин, једна очевидно застарела врста јексера за везивање бродских делова.

„Моја мајка верује да ћу се ја овде излечити од пијанства. Не зна она. Подмитио сам лекара да пропише путовање морем. Кад стигнемо у Папити, мој пословођа најмиће шкуну, па ћемо одједрити даље. Али они не сањају. Мисле да из мене говори пиће. Знам ја. Само ја знам. Лаку ноћ, господине. Идем у кревет — то јест ако нећете — хм — да попијемо још по једну за добро спавање. Последњу чашицу, знате.“

2

У недељи која је следовала у Папити, Гриф је имао много прилика да Алојзија Пенкберна види с најчуднијих и с најсмешнијих страна. Као, уосталом, и сав остали свет те мале острвске престонице; јер ни обала ни Лавинин пансион много година не доживеше такве саблазни. Усред подне, гологлав, одевен само у пливачке гаћице, Алојзије Пенкберн пројурио је главном улицом од Лавининог пансиона до воде. Укрстио је рукавице са ложачем с Берте у Фоли Бержер, по списку пријављених такмичара, на мечу од четири рунде, и био нокаутиран у другој рунди. Покушао сумануто да се удави у бари од две стопе дубине, а потонуо, пијан и сјајно скочивши са педесет стопа висине, у конопцима Марипозе, која је лежала на шкверу; најмио котер Терау под кирију већу од куповне цене и био спасен једино непристанком пословође да финансиски оствари погодбу. Откупио сву робу ђутуре од неког старог, слепог губавца на тргу, и продавао плодове хлебнога дрвета, банане и батате у бесцење, тако да је била послата жандармерија да заустави јуриш урођеника, који су се са свих страна згрнули на ту трговину. Зато су га жандарми три пута хапсили због ремећења јавног мира, и три пута је његов пословођа прекидао удварање за време колико да поисплаћује глобе наметнуте од једне потребите колонијалне администрације.

Затим је Марипоза одједрила за Сан Франциско, а пословођа и школована нудиља, ново венчани, кренули на свадбено путовање. Пред полазак је пословођа Алојзију мудро поклонио осам новчаница од по пет фунти, са као у воску предвиђеним резултатом, да ће Алојзију требати неколико дана да дође к себи и осети се скрхан и пред опасном близином делиријума тременса. Лавина, на далеко чувена са свога доброга срца чак и међу шљамом јужно-пацифичких ниткова и неваљалаца, неговала га да боље бити не може, нити је дозволила да у разум који му се враћао продре макар и зрачак свести, да нема више ни пословође ни новца, да би платио стан и храну.

Прошло од тога доба неколико вечери, када се Девид Гриф, лешкарећи на задњем крову Китивека, под тендом, и лењо али пажљиво прегледајући мршаве ступце папитанскога Претече, одједном дигао и малтене почео трљати очи. Невероватно, али пише. Стара романтика Јужних Мора још није умрла. Прочитао је:

Гриф погледа на сат. Још је било рано, само осам сати.

„Г. Карлсене,“ викну он у правцу једне запаљене луле. „Дајте људе за чамац. Хоћу на обалу.“

Груби глас Норвежанинов разлегао се на прови и шесторица плећатих рапанских острвљана прекидоше певање и легоше на весла.

„Дошао сам до Лудоње, г. Лудоње, претпостављам бар,“ рече Девид Гриф Лавини.

Опазио је брзо интересовање у њеним очима, кад је окренула главу и на урођеничком језику бацила наредбу преко двеју отворених соба, у кухињу на крају. Кроз минут или два догега се у собу девојка доморотка и заврти главом.

Лавинино разочарење било је очигледно.

„Ви се налазите на Китивеку, је л' те?“ рече она. „Рећи ћу му да сте долазили.“

„Онда је то неки он?“запитао је Гриф.

Лавина климне главом.

„Верујем да бисте ви, капетане Грифе, могли да му се на неки начин нађете. Ја сам само једна болећива жена. Ја не знам. Али он је мио човек и, могуће, говори истину; не знам. Ви ћете знати. Ви нисте добросрдачна луда као ја. Можда бисте један коктел?``

3

Позади, на палуби своје шкуне, и куњајући у наслоњачи над неким магазином који је саставио већ три месеца живота, Девид Гриф се тргао од некаквог шума испреко ограде, који је био и стењање и фрктање... Отворио је очи. Са чиленске крстарице, удаљене једно четврт миље, одјекнуло је осам удараца звона. Била је поноћ. И преко палубе допирало је пљускање и, опет, као некакво фрктање. Њему се оно учини у половину водоземачко, а другом половином налик на звуке кад човек плаче сам, за свој рачун и плачевно гњевета, набрајајући своје невоље целој васиони.

Један скок пренео је Девида Грифа до ниске ограде. Доле, око тога фрктања као око неког средишта, треперила је површина узнемиреног фосфорастог светлуцања. Нагнувши се преко ограде, он је чврсто ухватио руком неког човека испод мишке и, вукући га и дижући у брзоме пропуштању кроз руке, извукао на палубу наге форме Алојзија Пенкберна.

„Нисам имао ни мангуре,“ тужио се он. „Морао сам да препливам, а никако да нађем спуштене лествице. Испало је врло кукавно. Опростите. Ако имате убрус да обавијем око бедара и неко добро јако пиће, бићу више свој. Ја сам г. Лудоња а ви капетан Гриф, претпостављам бар да сте, који сте долазили до мене кад ја нисам био код куће. Не, нисам пијан. Нити ми је зима. Ово није дрхтавица.

Данас ми је Лавина дала само две чашице. Налазим се на рубу највећих ужаса, и ништа више, и почело ми се привиђати свашта, те зато нисам могао наћи лествице. Кад бисте хтели да одемо доле, у кабину, био бих вам веома захвалан. Ви сте једини одговорили на мој оглас.“

Тресао се кукавно у врелој ноћи, а доле у кабини, пре него ће добити убрус, Гриф се постарао да му се у руци нађе пола водене чаше ракије.

„А сад ожежите,“ рече Гриф, кад је госта убацио у кошуљу и у пар белих тропских чакшира. „Шта значи онај ваш оглас? Слушам вас.“

Пенкберн погледа на боцу ракије, али Гриф заврти главом.

„Врло добро, капетане, иако вам кажем, на ово мало части што ми је још остало, да нисам пијан, — ни најмање. Зато, оно што ћу вам сада рећи, истина је, а казаћу укратко, јер ми је јасно да сте ви човек од посла и делања. Исто тако, и хемизам тела вам је исправан. За вас алкохол никада није представљао милион црва, који вам глођу сваку ћелију тела. Ви се још никада нисте спустили у пакао. А ја сам тамо и сад. Изгорех. Него слушајте.

„Мати ми је жива. Она је Енглескиња. Ја сам рођен у Аустралији. Школовао сам се у Јорку и у Јале. Магистар сам уметности, доктор филозофије, и не ваљам. Даље, алкохоличар сам. Био сам атлета. Био сам у стању ронити по сто и десет стопа у бистрој води. Држао сам неколико аматерских рекорада. У води сам права риба. Краул сам научио одмах у почетку, од највећег мајстора. Превалио сам тридесет миља на бурноме мору. Имам још један рекорд. Сатро сам више ракије него иједан живи човек мојих година. У стању сам украсти вам из ока сто пара, да платим ракију. Најзад, казаћу вам истину.

„Отац ми је био Американац — од Анаполиса. Био је поморски кадет у Грађанскоме Рату. 1866-те поручник на Сувани. Капетан брода био је Пол Ширли. У 1886-ој узимао Сувани угаљ на једноме острву Тихог Океана, које не намеравам спомињати, а које је било под протекторатом што тада још није постојао и који нека остане неименован. На обали, иза једне крчме, видео мој отац три бакарна клина — бродска клина.“

Девид Гриф осмехнуо се мирно.

„А ја ћу вам одмах рећи назив станице за снабдевање бродова угљем и протектората, који је касније дошао,“ рече он.

„И за она три клина?“ запита Пенкберн истом мирноћом. „Наставите, јер су они сада у моме поседу.“

„Свакако. Налазили су се иза бара код Швабе Оскара у Пино-Пини. Донео их онамо Џони Блек са своје шкуне оне ноћи кад је умро. Баш се био вратио са запада, са једног дугог путовања у лову на китове и тргујући сандаловим дрветом. Цела обала знала је ту причу.“

Пенкберн заврти главом.

„Наставите само,“ наваљиваше он.

„Било је то пре мога времена, наравно,“ објашњавао је Гриф. „Ја причам само оно што сам чуо. Прво је наишла екуадорска крстарица, богзна откуда, однекуд са запада, на путу кући. Њени официри познају оне клинце. Џони Блек је био умро. Они му ухвате помоћника и узму бродски дневник. И оду некуд на запад. Пола године доцније, опет на путу кући, навратила је крстарица у Пино-Пини. А онда ишчезла и прича пошла од уста до уста.“

„Кад су револуционари кренули на Гвајакил,“ прихвати Пенкберн, „федерални официри, уверени да је бранити град бесмислица, потопе у море државну касу, нешто око једног милиона долара у злату, али у енглеској монети, и дигну је на америчку шкуну Флерт. Имали су да крену у зору. Амерички капетан искраде се у поноћ. Наставите.“

„Стара прича,“ прихвати Гриф. „У пристаништу није било ниједног другог брода. Федералне вође нису могле побећи. Зато упру леђима у градске бедеме и одрже град. Рохјас Салцед, после форсираног марша из Квита, растера опсађиваче. Револуција је била сломљена, а онај једини стари пароброд, који је сачињавао еквадорску морнарицу, буде послат у потеру за Флертом. И ухватили су га између Бенксовог архипелага и Нових Хебрида, искренута; слао је на све стране сигнале опасности. Капетан је умро дан раније од црне грознице.“

„А помоћник?“ запита Пенкберн изазивачки.

„Помоћника су недељу дана раније убили урођеници на једном од Бенксових острва, кад је с брода спуштен чамац ради снабдевања слатком водом. Тако нису имали више ниједног морепловца. Људи су стављени на муке. То је било противно међународноме праву. Хтели су да, признају, али нису могли. Испричали су за она три клина у дрветима на обали, али где је острво то нису знали. Даље прича гласи двојако. Једно, да су сви помрли под оним мукама. Друго, да су преживели били дигнути на катарке и повешани. Тек, било како било, еквадорска крстарица вратила се кући без блага. Џони Блек донесе три клинца у Пино-Пини, и остави их код Оскара Швабе, али како их је и где их је нашао, то није рекао никад.“

Пенкберн погледа оштро на боцу с ракијом.

„Само два прста,“ заскича он.

Гриф се мало ломио, а онда врло мршаво насуо. Пенкберну засијају очи, и живот му поново омиле.

„А овде ја уносим појединости које недостају,“ рече он. „Џони Блек је ипак казао. Казао моме оцу. Писао му из Левуке, пре него је дошао у Пино-Пини да умре. Мој отац био му је спасао живот једне махните ноћи у Валпараизу. Неки ловац бисера из Чинка, са острва Четвртак, у потрази за новим ловиштима на северу Нове Гвинеје, цењкао се око она три клина са једним црнцем. Купи их Џони Блек, плативши тежину бакра. Није он ни сањао, исто колико ни онај Чинканез, али у повратку застане, да улови џиновску корњачу на ономе истоме жалу, где је, велите, био убијен први официр са Флерта. Само што он није био убијен. Острвљани с Бенкса држали га у ропству, и он је умирао од труљења виличне кости, изазваног раном од стреле у борби на жалу. Пред смрт исприча Џони Блеку ту дугу приповест. Џони Блек напише моме оцу из Левуке. Био је на крају својих мука — рак. Отац мој, десет година доцније, будући капетаном на Перију, добије клинове од Оскара Швабе. И од мога оца, по гласу његове последње воље и завештања, знате, дошли су мени клинови и подаци. Знам острво, земљописну ширину и дужину жала, где су она три клина била закуцана у дрвета. Клинци се налазе сада код Лавине. Ширина и дужина су у мојој глави. Шта мислите сад?“

„Турфа посла,“ пресуди Гриф у тренутку. „Зашто ваш отац није отишао сам да узме?“

„Није му требало. Умре један стриц и остави му богаство. Он иступи из морнарице, налети на епидемију професионалних нудиља у Бостону, а моја мати добије развод брака. И она добије неко наслеђе с приходом од неких тридесет хиљада долара, и пређе у Нови Зиленд, да тамо живи. Ја сам се нашао између њих, половину времена у Новом Зиленду, половину времена у Сједињеним Државама, све до смрти очеве, прошле године. Сада сам потпуно припао матери. Он ми је оставио свој новац — о, два три милиона — али ми мати постави чуваре због пића. Имам новаца колико год хоћете, али не могу дирнути ни паре, осим оно што ми се удели. Али мој стари, који је дочуо за моје пијанство, оставио ми је и три клинца и податке уз њих. Учинио је то преко својих адвоката, без знања матере; рекао је да је то кудикамо боље од осигурања живота, и још да ћу, узимам ли чврстине да одем и да узмем, моћи да пијем колико ми срце иште, све док не сперем у црева и последњи зуб, до смрти. Милиони у рукама мојих чувара, кесе материних сикала који ће бити моји кад ме отера у крематоријум, и још милион што чека да буде ископан из земље, — а ја мољакам Лавину, не бих ли испросјачио две чашице ракије на дан. Зар то није пакао, је л'те? — кад се има у виду моја жеђ.“

„Где је то острво?“

„Далеко одавде.“

„Кажите му име.“

„На за живу главу, капетане Грифе. А вама је тако лако да из овога истерате пола милиона. Заједрићете под мојим упуством, а кад будемо на дебеломе мору и на нашем путу, онда ћу вам казати, а раније не.“

Гриф слегне раменима, пустивши ствар.

„Кад вам будем дао још чашу ракије, послаћу вас чамцем на обалу,“ рече он.

Пенкберн је био запрепашћен. Најмање пет минута борио се са самим собом, а онда олизао усне и предао се.

„Ако обећате да ћете поћи, казаћу вам сада.“

„Наравно пристајем да пођем. Зато вас и питам. Како се зове то острво?“

Пенкберн погледа ону боцу.

„Да испијем ту чашу сада, капетане.“

„Не, нећете. Та чаша је за вас пред одлазак на обалу. Ако ми намеравате рећи које је оно острво, морате то учинити у трезноме стању.“

„Френсисово острво, кад баш хоћете да знате. Бугенвил га је назвао Барберово острво.“

„У страни, сасвим усамљено, у Малом Коралном Мору,“ рече Гриф. „Знам га. Лежи између Нове Ирске и Нове Гвинеје. Гадна јазбина сада, иако је било сасвим у реду, када је Флерт онамо донео клинце и око њих се цењкао ловац бисера, Чинканез. Пароброд Кастор, који је врбовао раднике за плантаже на Уполи, био је онде, пре две године, уништен са целим људством. Познавао сам добро капетана. Немци пошаљу једну крстарицу, бомбардују џунглу, спале неколико села, убију два црнца и силесију свиња, и — на томе се и свршило. Црнци су онде одувек били рђави, али су постали заиста сасвим рђави пре четрдесет година. То је било онда кад су уништили једну китоловку. Чекајте да видим! Како се оно зваше?“

Приђе полици с књигама, извуче дебели „Адресар Јужнога Пацифика,“ и стане га брзо прелиставати.

„Јест. Ту је. Френсис или Барбер,“ летео је он погледом. „Урођеници ратоборни и вероломни — Меланезијанци — људождери. Китоловка Вестерн уништена — тако се звала. Гребени — ртови — сидришта — а ево, Црвена Стена, Овнски Затон, Ликикилски Затон, ово је већ нешто ближе; велика разуђеност, баруштине обрасле мангровским шибљем, добро сидриште од девет хвати дубине, кад бели усек на рту показује запад-југо запад.“ Гриф диже поглед. „То ће бити ваше жало, Пенкберне, могао бих се заклети.“

„Хоћете ли ићи?“ запита онај ватрено.

Гриф климне главом.

„Ствар ми изгледа здрава. Иначе, мени би било свеједно да је у питању и сто милиона, или каква махнита свота, не бих се ни за тренутак задржао на њој. Кренућемо сутра, али под једном једином погодбом. Ви се морате потпуно покоравати мојим заповестима.“

Гост климне главом значајно и весело.

„А то значи нема пића.“

„То је врло сурово,“ кењкао је Пенкберн.

„То вам је мој услов. Ја сам у довољној мери лекар, да гледам да се не разболите. И мораћете радити — тежак посао, морнарски посао. Ићићете редовно на стражу и све остало, иако ћете јести и спавати позади, с нама.“

„Пристајем.“ Пенкберн пружи руку да утврди споразум. „Ако ме то не убије,“ додаде он.

Девид Гриф наспе дарежљиво три прста у чашу и пружи.

„А ево вам сада последње ракије. Узмите.“

Пенкберн пође руком и застане. У нагломе грчу одлуке ломио се, устурио рамена и уздигао главу.

„А ако нећу“, поче он, да се попуштајући немоћно под глодањем пожуде, журно маши чаше, као да се плашио да му може бити одузета.

4

Дуг је пут од Папитија у Друштвеним Острвима до Малог Коралног Мора — од 150 степена западне до 150 степена источне дужине — у ваздушној линији колико прелаз преко Атлантика. Али Китивек није ишла ваздушном линијом. Разнолични интереси Девида Грифа били су узроком честога скретања с пута. Застао је да разгледа ненасељено Ружино Острво, имајући у виду колонизацију и сађење кокосове палме. Затим је засведочио своје поштовање Туи Мануу, на источним Самоа-острвима и започео интригу ради постигнућа удела у монополу трговине код тога краља трију острва. Из Апије повео је на Џилбертово Острвље више помоћних агената и товар трговачке робе. Завирио је на Онтонг-Јава Атол, извршио преглед својих плантажа на Изабелу и купио терене од поглавица слане воде северо-западне Малаите. И за цело време трајања тог врлудавога пута он је од Алојзија Пенкберна стварао човека.

Тај вечито жедни човек, иако је живео у задњем делу брода, био је принуђен радити посао најпростијег морнара. И не само да је стајао на крми и на стражи, и дизао сартије и конопе, него су му били додељени најпрљавији и најтежи послови. Високо у корпи, гребао је јарболе, и доле рибао палубу. Од прања палубе песком и шљунком и премазивања свежом смолом, болела су га леђа и развијали се упропашћени, омлитавели мишићи.

Кад би Китивек била усидрена и њено бакарно корито трљали љускама од кокосова ораха урођеници из посаде, који би ронили и чинили то и испод воде, Пенкберн би био слат са својом сменом, и то онолико пута колико и смена.

„Погледајте се,“ говорио је Гриф. „Ви сте двојином онај човек него сте били кад сте се укрцали. Нисте попили ниједне ракије, нисте умрли, и отров се готово излучио из вас. То је донео рад. Он може више него све школоване нудиље и сви пословође овога света. Ево, ако сте жедни. Нагните!“

Са неколико вештих потеза кривим својим ножем, који је извадио из корица, Гриф исече троугласти комад љуске с темена огуљеног кокосовог ораха за пиће. Ретка, свежа течност, помало млечна и ускипела, клокоћући навре на отвор. Нагнувши се, Пенкберн прими природну зделу, устури главу и држаше је тако док се љуска није испразнила. Испијао је много таквих ораха свакога дана. Кувар, човек од својих шездесетак година са Нових Хебрида, и његов помоћник, једанаестогодишњи дечко са острва Шеве, водили су рачуна о томе да му не истече залиха.

Пенкберн није имао ништа против тешкога рада. Прождирао је рад, никад се није извлачио и вазда био бржи од морнара урођеника, да скочи и изврши заповест. Али његове патње у периоду кад је изгонио алкохол из организма заиста су биле херојске. Чак кад је ишчилила и последња трунчица отрова, у глави му је преостала жеља, као лудило. И зато, кад се на часну реч био искрцао на обалу у Апији, покуша да затвори све крчме, сатирући им пиће до последње капи залиха. Стога није никакво чудо што га је Девид Гриф, у два сата ујутро, нашао пред улазом у Тиволи, одакле га је Чарли Робертс избацио с буком. Алојзије, као и старих дана, исповедао је своје невоље звездама. У исти мах, и далеко опипљивије, наглашавао је ритам коралним шљунком, који је запањујућом тачношћу убацивао кроз прозоре Чарлија Робертса.

Девид Гриф га је однео оданде, али до сутрадан ујутро није га узимао у руке. Било је то на палуби Китивека, а оно није дечје забавиште Гриф га је ударао голим чланцима руке, избубао га и казнио —, ишчешљавши га страшније него је икада био чешљан.

„За добро ваше душе, Пенкберне,“ пропраћао је он и наглашавао буботке. „За добро ваше матере. За потомство које тек има да дође. За добро света, и свемира, и целог човечанства што тек има да настане. А сад, да добро утувите лекцију, поновићемо је испочетка. Ово, за добро ваше душе; а ово за љубав мајчину; а ово, за дечицу, несневану и још нерођену, чију ћете матер волети за њихову љубав, и за љубав саме љубави, у цвету мужанства у коме ћете бити, кад ја с вама будем свршио. Ходите да примите лек. Ја још нисам готов с вама. Тек сам почео. Има још много других разлога, које ћу ја сада тек почети да излажем.“

Мрки морнари и црни кувар и паракувар посматрали су и кезили се. Далеко је од њих било да стављају ма каква питања о тајанственим и непојмним поступцима белих људи. Што се тиче Карлсена, првог официра, он је са зловољом одобравао поступање свога послодавца; док је Олбрајт, комесар, само чупкао брк и смешкао се. Они су људи мора. И живе суровим животом. А алкохол, како у њима самима тако и у другим људима, био је проблем којим су они научили да рукују начинима што се не уче по докторским школама.

„Момче! Крчаг свеже воде и убрус,“ нареди Гриф, кад је свршио. „Два крчага и два убруса,“ додао је, кад је бацио поглед на своје властите руке.

„Леп сте ми ви,“ рече он Пенкберну. „Покварили сте све. Ја сам из вас отров био истерао потпуно. А сад сав заударате на ракију. И сад морамо да почнемо из почетка. Господине Олбрајте! Знате ону хрпу старих ланаца на обали, на кеју за искрцавање. Пронађите сопственика, купите и нека се донесу на брод. Имаће једно сто и педесет хвати, Пенкберне! Сутра ујутро почињите да стуцавате са њих рђу. Кад то урадите, да их трљате шмирглом. После тога ћете их бојадисати. И ништа друго нећете радити све док се тај ланац не буде сијао као нов.“

Алојзије Пенкберн заврти главом.

„Напуштам све. Френсисово острво нека иде до триста ђавола што се мене тиче. Сит сам вашег поступања, које је као код трговаца с робовима. Будите љубазни и искрцајте ме сместа. Ја сам човек беле расе. Ви са мном не смете поступати на тај начин.“

„Г. Карлсене, постараћете се да г. Пенкберн остане на броду.“

„Ја ћу вас упропастити за то!“ дрекао је Алојзије. „Ви ме не смете задржавати.“

„Може вам се десити да вас још једанпут измесим,“ одговори Гриф. „И казаћу вам још једну ствар, ви пијано штене, а то је да ћу вас дељати док ми песнице трају или док не пожелите да опет скидате рђу с онога ланца. Ја сам вас узео у своје руке и хоћу да од вас начиним човека, па макар вас морао и убити да то постигнем. А сад да идете доле и да се пресвучете. Будите спремни да се после подне ставите на посао с чекићем у руци. Г. Олбрајте, нека се онај ланац сместа пренесе на брод. Г. Карлсене, пошаљите по њега чамце на обалу. А с Пенкберна не скидајте погледа. Ако покаже знаке да хоће да се стровали или да га спопада трескавица, дајте му нека гуцне, али само једну кап. Може му затребати после прошле ноћи.“

5

Све остало време које је Китивек провела у Апији Алојзије Пенкберн скидао је рђу с ланца. Клепао је десет сати дневно. И на дугој линији преко океана, све до Џилбертових острва, он је још једнако клепао. А онда је дошло шмирглање. Стопедесет хвати је девет стотина стопа, и сваки прстен на целокупној овој дужини био је изглачан и блистао је као још ниједан прстен дотле. А кад је и последњи прстен био и по други пут премазан црном бојом, он се изјаснио.

„Овамо још прљавога посла!“ рекао је он Грифу. „Пребискаћу све остале ланце, ако ви будете наредили. И немојте због мене нимало више да бринете. Нећу попити ниједне једине капи више. Па ћу да се тренирам. Кад сте ме измлатили ви сте победили мој понос, али знајте да сте га победили само привремено. Тренираћу! Вежбаћу док не очврснем скроз и скроз, и чистићу тај ланац целим путем, ма колико дуг да је. И једнога дана, господине Девиде Грифе, негде, на неки начин, бићу у таквој форми, да ћу вас измлатити као што сте ви измлатили мене. Намеравам да вам лице претворим у кашу, да вас ни ваши црнци познати неће.“

Гриф је ликовао.

„Сад говорите као човек,“ узвикну он. „Једини начин да ме ма кад измлатите јесте да постанете човек. А онда, може бити —“

Заћутао је у нади да ће онај прихватити наговештај. Алојзије је тапкао по мраку и, нагло нешто слично надахнућу, засија у његовим очима

„А онда нећу ни пожелети, мислите ви?“

Гриф климне главом.

„И у овоме је проклетство тога,“ јадиковао је Алојзије. „Заиста мислим да нећу ни пожелети. Увиђам. Али ћу ипак да наставим и да себе образујем, па како било да било.“

Топли, сунчевом опаљеношћу прожети сјај на Грифову лицу као да поста још топлији. И сама се рука испружи.

„Пенкберне, ја вас тек сада волим!“

Алојзије дочепа ту руку, и заврти главом у тужној искрености.

„Грифе,“ рече он сетно, „победили сте мој понос, ухватили га за рогове, и бојим се, победили га за свагда.“

6

Једнога спарног тропског дана, када је издушивао и последњи дашак већ далеког југо-источног пасата и, с годишњим доба, наилазио, да њега смени, северо-западни монсун, Китивексе обрела испод руба у џунглу одевене обале Френсисова Острва. Гриф, с гониометром и догледом у руци, утврди истоветност вулкана који сачињава карактеристику Црвене Стене, пројури поред Овновог затона и остави за собом последње ћарлијање поветарца на улазу у Ликикилски затон. Спустивши у море две китоловке, да је вуку на конопцу, док је Карлсен оловом мерио дубине, Китивек је тромо упловила у дубоку и тесну увалу у зупчастој обали. Није било жала. Мангровско дрвеће почињало је расти код саме воде, а иза њега се стрмо дизала џунгла, испрекидана овде и онде искрзаним и зупчастим литицама. Поткрај једне миље, кад је бела црта на рту показивала запад-југозапад, бачено олово оправда податак Адресара и сидро се уз звекет ланца спусти на дно од девет хвати дубине.

Остатак тога дана и све до после подне идућега остали су на Китивеку и чекали. Нигде ниједног чуна. Није било никаква знака да би ту живели људи. Осим случајног пљеска рибе и дреке какадуа као да није ни било другог неког живота. Међутим једанпут, велики један лептир, дванаест цоли у распону крила, залепршао се над њиховим јарболима и одлетео преко воде у џунглу.

„Нема никаква смисла слати чамац, да га униште,“ рече Гриф.

Пенкберн није могао веровати, те се понуди да иде сам и да преплива, ако му неће да даду чун.

„Још нису заборавили немачку крстарицу,“ објашњавао је Гриф. „И, у колико хоћете, све ово жбуње кипти људима у овоме тренутку. Шта мислите ви, г. Карлсене?

Овај ветеран авантуриста острвљана бучно је изразио своје одобравање.

Предвече другога дана наредио је Гриф да се спусти у море једна китоловка. Заузео је место на кљуну, држећи у устима упаљену цигарету и динамитски патрон са кратким фитиљем у руци, јер је горео од нестрпљења да пуца у силесију риба које су онде киптале. Дуж седишта било је распоређено читаво туце пушака винчестерки. Олбрајт, који је држао думен, имао је на домаку маузер. Запловили су дуж бедема од зеленила. Час-по застали би на веслима, усред дубоког ћутања.

„Два према један да џунгла кипти од њих — у златнике се кладим,“ промрмља Олбрајт.

Пенкберн је ослушкивао још тренутак и прихватио опкладу. Пет минута доцније угледали су читав рој морских језика. Мрки веслачи зауставе весла. Гриф принесе кратки фитиљ цигарети и баци патрон. Фитиљ је био толико кратак, да се патрон распрскао у тренутку кад је пао у воду. А, у истоме тренутку, и џунгла је оживела, као експлозијом. Разлегоше се дивљи гласови неповерења, а црна гола тела нададоше се у бегство, скачући кроз мангрове као мајмуни.

У китоловци је свака пушка била дигнута на готовс. А онда је настало чекање. Стотинак црнаца, од којих је неколицина била наоружана острагушама Снајдеровог система — али је највећи део био наоружан сикирицама, на ватри накаљеним копљима, стрелама са шиљцима од кости — начетило се на корењу, које се дизало из увале. Није била изговорена ниједна једина реч. И једна и друга страна гледале су се непријатељски преко двадесет стопа воде, која их је раздвајала. Један стари, једнооки црнац чекињаста лица, притиснуо острагушу на кук, управивши цев на Олбрајта, који је опет на њега уперио маузер. Ова слика трајала је два-три минута. Побијена риба избила је на површину или се вила грчевито и полу омамљена у провидним дубинама.

„Врло добро, момци!“ рече Гриф мирно. „Спустите пушке, па у воду! Г. Олбрајте, баците мало дувана оној једноокој животињи.“

Док су се рапљани гњурали купећи рибу, Олбрајт баци на обалу пакет дувана за трговину. Једнооки човек заклима главом и исцери лице у подобије љубазности. Оружје је било оборено, тетиве попуштене, стреле враћене у тобоце.

„Знају за дуван,“ каза Гриф, кад су се враћали на брод, веслајући. „Добићемо госте. Отворите један сандук дувана, г. Олбрајте, и спремите неколико ножева за трампу. Ево једног чуна, долази.“

Стари једнооки, као што се и пристоји поглавици и вођи, навезао се на воду сам, узимајући сву опасност на себе за цело племе. Кад се Карлсен наднео над ограду, да госту помогне при пењању, окренуо је главу и приметио као узгред:

„Ископали су новац, г. Грифе. Стари слепац је претрпан њиме.“

Једнооки, батргајући се, испео се на палубу, кезећи се помирљиво и не успевајући да сакрије страх који је он савладао, али који га је још држао. Храмао је на једну ногу, и то се објашњавало ужасним једним ожиљком, дубоким неколико сантиметара, који се пружао по бутини, од кука па све до колена. Од одела није на себи имао ничега, ни кончића, али му је зато нос — избушен на дванаестак места и у коме је свака рупа била лежиште за иглу изрезану од кости — био сав накострешен као бодљикаво прасе. Око врата је имао ниску златних соверена, која је падала низ прљаве његове груди. О ушима му је висела читава маса сребрних полукруна, а у рскавици између ноздрва клатио се о врвци велики енглески пени, потамнео и зелен, али пени несумњиво.

„Слушајте, Грифе,“ рече Пенкберн, са савршено одглумљеном немарношћу. „Кажете да они знају само за џиџе и дуван. Врло добро. Држаћете се мојих упустава. Они су пронашли благо, и нама није остало ништа друго него да им га, тргујући с њима, изварамо. Позовите у страну целу посаду и научите људе да се интересују само за пеније. Разумете? Златан новац има више него да се ниподаштава, а сребрни само да се трпи. Пени су оно једино што се тражи.“

Пенкберн је трговање узео на себе. За онај један пени у носу Једноокога дао је десет паклића дувана. Будући је свако пакло Девида стало један цент, пазар је очигледно био рђав. Али је зато за полукруне Пенкберн давао само по једно пакло. Ниску златника одбио је, није хтео ни да их гледа. Уколико је он више одбијао, утолико је Једнооки више наваљивао да трампи. Најзад, с изразом љутње и гњева на лицу, као опипљив један уступак, Пенкберн даде два пакла за ниску, коју је сачињавало десет златника.

„Морам да вам скинем капу,“ рече Гриф Пенкберну тога дана за вечером. „Ситуација је дивна. Окренули сте тумбе мерило вредности. Они ће замишљати пеније као неко неоцењиво имање, а соверене испод сваке цене. Резултат: ухватиће се за пеније а нас натеривати да трампимо за соверене. Пенкберне, у ваше здравље! Момче, још једну шољу чаја за г. Пенкберна!“

7

Следовала је златна недеља. Од ране зоре до мркога мрака читав низ чунова стајао је на веслима на удаљености од две стотине стопа. То је била демаркациона линија. Морнари са Рапе, оружани пушкама, чували су је. Али би вазда пуштали да само један чун притера уз брод, и увек је само једноме црнцу било дозвољено да се пребаци преко ограде. Овде, под тендом, смењујући се свакога сата, четири бела човека водило је трговину. Мерило за трампу било је оно које је углавио Пенкберн с Једнооким. Пет златника доносе пакло дувана; сто златника двадесет паклића. И тако би какав људождер препредена погледа ставио на сто хиљаду долара у злату да се пребаци натраг преко ограде необично задовољан, са четрдесет центи дувана у рукама.

„Надам се, имаћемо доста дувана да издржимо до краја,“ промрмља Карлсен са сумњом, кад је био отворен и други сандук.

Олбрајт прсне у смех.

„Имамо доле педесет сандука,“ рече он, „и, како ја ценим, три сандука доносе сто хиљада долара. Закопан је био само један милион долара, што би значило да се имају добити за тридесет сандука. Ма да се, наравно, мора оставити нешто и за сребро и за пеније. Она еквадорска дружина морала је свући у море сав новац који је имала пред очима.“

Појављивало се врло мало пенија и шилинга, иако се Пенкберн стално и брижљиво за њих распитивао. Пени су оно што он, чини се, једино тражи, и кад год би који био изнесен, он се градио да му око похлепно сија. Потпуно у сагласности с његовом теоријом, дивљаци су били закључили, да се прво ваља да отресу злата, будући је оно од незнатне вредности. Пени, који вреди педесет пута колико соверен, представља ствар коју треба задржати и чувати на гомили. Нема сумње да су се по својим јазбинама у џунгли седе главе приклањале једна другој и доконале да подигну цену пенијима, кад се буде истиснуло све злато, које нема никакве вредности. Ко зна? Можда ће се ти чудни бели људи моћи да натерају да даду чак и по двадесет паклића дувана за бесцени бакар.

Поткрај седмице је трговина постала млитава. Злато је једва капало. Случајно ако би који пени и против воље био дат за десет паклића, док је у сребру утерано више хиљада долара.

Ујутро осмога дана није уопште било никакве трговине. У седим главама дозрео је план, те затражише по двадесет паклића за пени. Ново мерило за трампу саопштио је Једнооки. Бели људи су га прихватили, изгледа, врло озбиљно, јер су се искупили и препирали се пригушеним гласовима. Да је Једнооки разумевао енглески, пукло би му пред очима.

„Утерали смо нешто преко осам стотина хиљада не рачунајући сребро,“ рече Гриф. „И биће да је то све што овде има. Племена из џунгле у залеђу вероватно држе у својим рукама преосталих две стотине хиљада. Вратите се кроз три месеца, па ће их ова приморска булумента све повратити трампом; а дотле ће остати и без дувана.“

„Грехота у Бога куповати пеније,“ кезио се Олбрајт. „То вређа штедљиву жицу мог трговачког карактера.“

„Пирка ветрић од краја,“ рече Гриф и погледа Пенкберна. „Шта велите?“

Пенкберн климне главом.

„Врло добро.“ Гриф оцени слабост и неједнакост ветра окренувши образ према њему. „Г. Карлсене, дижите котву и дрешите једра. И спремите китоловке за потезање. На овај ветрић човек се не може ослонити.“

Дохвати већ отворени сандук дувана, у коме је било још шест или седам стотина паклића, гурне га у руке Једноокоме и поможе згранутоме дивљаку да се пребаци преко ограде. Кад се ранда почела дизати уз јарбол, вал запрепашћења диже се из чунова, који су лежали дуж демаркационе линије. А кад се котва дигла и прова Китивекасе повела за лаким поветарцем, стари Једнооки пркосећи пушкама које су на њега биле уперене, веслаше дуж бродскога корига, чинећи лудачке знаке о готовости својега племена да пеније трампи за десет паклића.

„Један орах за пиће, момче,“ узвикну Пенкберн.

„Сиднејски шампањ за вас,“ рече Гриф. „А шта онда?“

„Враћам се с вама овамо по оне две стотине хиљада,“ одговори Пенкберн. „У међувремену намеравам да саградим шкуну за отоке. Исто тако, намеравам да позовем оне моје чуваре на суд да покажу узрок, зашто се мени не предаје новац мојега оца. Да покажу узрок? Показаћу ја њима узрок зашто би имао да се преда.“

И напе гордо мишиће испод танкога рукава, дохвати два црна кувара и диже их изнад своје главе као пар ђулића за гимнастику.

„Овамо! Саргије на предњем буму исај!“ повика Карлсен с крме, док се ранда развијала.

Пенкберн спусти куваре на под и потрча да изврши заповест, престигнувши рапанског морнара у два скока и ухвативши се за крај конопца који се дизао увис.

---

Примедбе преводиоца

Морина је запљускивање валова — гибање с пучине на обалу.

Стопа — 30 см.

Ослићи — Морска риба величине и меса смуђа, само загаситих крљушти.

Тенда — затегнуто платно, против сунца.

Шкољи — гребени, ниско острвце од гребена.

1 гран — 64.799 мг.

Сидни — Престоница британско аустралиског доминиона Нови Јужни Велс. Пристаниште Порт Џексон.

Соломонски архипелаг, острвље у Меланезији, источно од Нове Гвинеје, од 1886 било под немачким протекторатом (Ново Гвинејска Компанија), сада британска.

Соверен — златник, 20 шилинга.

Бонаца — потпуно мирно море.

Ранда — Четвороугаоно једро на другом јарболу. Названа је и „задњача“ по новој терминологији, али нови књишки израз не потискује тако лако стари, укорењен.

Флок — мало једро сасвим напред, које се на положеној катарци (бонпресу) надноси над море. Рубом троугаонога флока иду прстенови као на завеси, кроз коју су провучени танки конопци — сартије —, помоћу којих се флок диже и спушта.

На пођу — низ ветар, брзо; на орцу — заорцати — окренути се на ветар, према ветру.

Шкота — конопац којим се једро затеже и попушта.

Папафиг — мало једро изнад главнога једра.

Маркиски архипелаг, у Полинезији, од 17 острва (1274 кв. км.). Открио Мендања 1595 г.

Атоли — прстенасти коралски спрудови и острва у Индиском океану и Полинезији.

Луизиади — британска меланезиска група острва, источно од Нове Гвинеје (2.200 кв. км.).

Тонга (Пријатељска острва) у Полинезиском архипелагу, 997 кв. км, 20.000 становника, 3 групе острва, — Пр. прев.

На орцу: окренута уз ветар да успори кретање и заустави се, и онда су се, разуме се олабавила и обесила онемоћала једра без ветра — флок (мало, напред) и ранда (велико, четвороугаоно).

Исај флок! — Дижи флок! Крму на другу страну... Држи правац!

Крижеви — крстови на катарци, попречне мотке.

Сартије се вуку на ниже — једро иде на више, јер га сартије — конопци — дижу, крећући се по колотуру у жљебу јарбола — катарке.

Корса — правац.

Тимун — крма.

Прова — кљун брода.

Неверин — брза олуја, непогода.

Бум и пик: попречни штапови између којих је једро разапето (доњи и горњи). Крећу се на алкама, прстеновима, горе и доле по катарци, вучени конопцима.

Лантерне — фењери.

45 упоредник. — Пловидба је у тим пределима врло тешка (чувени западни ветрови).

Повезати врвце т.ј. скупити једро око бума и пика и свезати га канапима.

Папафиг — горње, мало једро, изнад велике ранде.

Колт Самуило — проналазач америчког система револвера Колт (1814-1862).

Рајети — главно пристаниште Таитија.

Папити — острво у Друштвеном Архипелагу.

Шквер — бродоградилиште, мало.

Тенда — затегнуто платно против сунца.

Грађански Рат („Буна“): 1861-1865.

Гвајакил — пристаниште у Еквадору (Тихи Океан).

Квито — Престоница Еквадора (университет, трговина).

Бугенвил Луи Антоан, морепловац 1766-69 путовао око света. Умро 1811, у Паризу.

Исати — дићи.