Дејан Ајдачић

Иронија и љубав

Иронија почива на могућности да се распукли свет обухвати, да се оно што нема целовитост прикаже у својој подељеној потпуности, распрснутој целовитости. У свакој иронији, па и оној најблажој има некаквог исмевања и оспоравања, који произилазе из надмоћи познавања људског, али Свевидеће око ироније је и узнемирено распуклошћу света. У њој има прикривеног песимизма - постојање се доживљава као немогућност да човек усклади своје жеље и стварност, она показује лица и наличја љубави.

Иронијски приповедач својим надмоћним познавањем интимних осећања, ограђених срамежљивошћу или разузданошћу открива читаоцу сентиментална и еротска сањарења, сећања и очекивања као маску иза које је љубав тмурнијег лика. И нема радости у том разобличавању, али сету прати осмех саучествовања у жељи јунака да свет буде заносан и леп. Неузајамне љубави призивају иронијско осветљавање заноса заљубљеног и неузбуђености бића које оно воли. Смешна и болна је жеља љубавника који жуди да нестане у вољеном у светлу његових заблуделих очекивања да ће му љубав бити узвраћена. Његова преданост и посвећеност извргавају се у подређеност. А уколико онај надређени, кога ситуација наведе да, можда и без јасне воље буде нечастан, има разлога да из своје премоћи извлачи и некакве користи, појављују се преваре и лицемерје. Обожавање и очекивање милости љубавног роба све више поставља у недоличне и понижавајуће ситуације заслепљености идеализованим љубавним господарем. Иронија разоткрива и огољује и једног и другог показујући распуклину између њих и њихових крајњих жеља, између стрепње, с једне, и немара, с друге стране. Разобличавање преварне и заблуделе, слепе и занесене љубави руши мит о искрености и узајамности као о урођеним својствима љубави. За крајње подозриво иронијско гледиште љубавна је веза већ у свом зачетку неједнака, јер неједнака и различито усмерена хтења и ставови љубавника предодређују и да њихова љубав буде место несугласица и неразумевања који се не могу повезати са утопијским простором љубавне среће. Љубав је тако тек један од односа у којима раскол заноса и заблуда разапиње човека између очекивања и неостварености, али онај однос у коме је напетост између снова и промашаја понајвећа јер је најличнија. Иронија слика такву љубав и у ономе што тежи крхком сједињењу, стварању и у ономе разорном, слика Еросова крила и Еросове окове.

У надмоћности писца и читаоца над инфантилним јунацима који своја искуства нису још стекли такође постоји иронијски простор за приповедање о очекивању љубави. Прве љубавне заблуде и искривљена тумачења еротског призивају двосмисленост ироничног које укључује и још потпуно необликовану жудњу за другим полом.

Препорукe друштва појединцу о томе како треба волети, које могу да прерасту и у присилно обликовање његових поступака, своде љубав на друштвену игру која искључује лични избор, јер љубав следи прописана правила. Она се услишава и склапа по над-индивидуалном, било моралистичком, било трговинском, било хедонистичком налогу. Али осећања се, понекад, не могу потиснути или наметнути, па се и правила која то покушавају, као неутемељена конструкција, подривају и руше. Са бунтовном жељом да се љубави живи успркос препорука или забрана појављују се трагедија или иронија. По хедонистичкој редукцији, као налогу уживања, љубав је пријатна и не много обавезујућа игра. О љубави се много ћерета док се забавни рингишпил заводника, заводница и заведених окреће. Тако чине сви. Љупка и помодна гунгула често бива приказана под лампионима и маскама - људи су везани за себе и своју љубав као и за своје привремено лице. И само завођење са својом двосмисленошћу наговештаја и жеље се показује карневалским. И они који би цео свет натопили љубављу по својој мери, као и они који би је из њега изагнали или упрегннули у нека друга кола, показују силну вољу за редом. Иронија која познаје и нереде и страсти, такву вољу приказује као преозбиљне или сасвим несташне игре наметања љубавних очекивања.

Кроз векове је у европској традицији високе културе љубав схватана као оплемењујуће и узвишено осећање. Иронијском детронизацијом такве љубави оспорава се њена изузетност и своди на нешто сасвим једноставно, просто, па чак и банално. Иронија аутоматизма љубави укида разлике у индивидуалном доживљавању телесне љубави. Нема душе, психе и субјективног. Љубавници су добили својства механичких лутки.

Редукција сентименталног на неку хемијску течност, хормон, пронађену "супстанцу" љубави, а саме љубави на пијанство (као порок или слатку омамљеност) скида вео душевних тајанстава са неописиве љубави. У подцртавању биолошко еротског љубав се своди на телесност. Замах рашчлањавања и аналитике се усмерава ка анатомском завлачењу у људски организам, при чему се позитивистичко медицинска искуства о склоповима тела метафорички презначавају, тако што склопови еротског тела постају склопови еротске машине састављене од цевчица и полуга, резервоара, регулатора и клипова. Механизам је сачињен да се у споји и ужљеби са другим телом. Машине раде: потисак, ритам, брзина... неопходно подмазивање, пријатно појачавање притиска. Динамика је проста, одржавање лако, програм готов, савршен и вечан. У говору о механици љубавног тела иронијски подтекст је вишеструк. Односи се и ка душевно осећајном, ка узвишено научном, али садржи и иронијску саморезерву према неописивости задовољства. Има у њој и неке наивне веселости над склопом који савршено ради и ствара ужитак.

Као призма кроз коју се преламају вишеструкости и расцепљености света, иронија не може имати једну жижу виђења љубави. Љубав није јединствена, јер постоје типови иронијског центрирања - иронија прилази љубави као друштвеном, сасвим личном и биолошком, и у свима њима проналази њихове "карикатуре" уз бројна сучељавања налога друштва, природе и индивидуалности.

Иронијско маскирање и демаскирање приказује свет сложенијим или простим, а љубав више многоликом или механичком но што се она чини. И несводивост личног, и неухватљивост физиолошког, и интереси љубавних пројектаната сведени до аутоматског откривају љубавне лутке чија је надлична сврха сједињење. Објекат остварења жеље (или искривљене жеље) се не да прописати, страст се не да обликовати, а људи је ипак обуздавају и обликују, при чему је и љубав сама обуздана својом механичком природом. Други тип ироније сагледава немогућност остварења љубави, види заблуде и лажи "љубавника", њихове различитости и неускладивости због којих они никада неће бити једно. Огољујућа и иронија многоликог не јављају се нужно заједно, али се ни међусобно не искључују. За Свевидеће њихово око љубав је и - "савршена" једноставност и препрека узлетима и пуном остварењу љубави.