Дејан Ајдачић

Словенске идеје у мистификацијама фолклора 19. века

У словенским културама током романтизма паралелно су се развијале идеје националног буђења и процес наднационалног идентификовања кроз јачање идеја о словенској узајамности. Откривање блискости народних књижевности и веровања словенских народа представљало је једно од упоришта њиховог приближавања. Проширивање интереса за усмену баштину других Словена одражавало се у појави превода, вести о новим збиркама и студија. Поред изворног фолклора, као грађе за проучавање митологије словенских народа, појавиле су се у 19. веку и мистификације фолклора, засноване на неизворним, измишљеним цртама митолошких бића, јунака и догађаја. Ова појава понајвише се огледа у рукописима које је тобоже открио Чех Ханка, у збирци Милоја Милојевића, у стиховима српског гуслара Дивјановића у књигама Петрановића, радовима Белоруса Шпилевског (Древљанског), записима Руса Сахарова, Хрвата Луке Илића, бугарског учитеља Јована Гологанова, који је обманувши Стефана Верковића, обмануо и део европских слависта тобожњим открићима ведских старина налазе се, узгред, и неки елементи који упућују на прасловенско заједништво.

Славенофилске, палеобалканске, индоевропске и друге културно или надетнички центриране идеје у мистификацијама фолклора у своје време нису биле у жижи испитивања ових творевина насталих мимо усменог преношења. Само питање наднационалног центрирања мистификација неоспорно има и културно-историјске и теоријске аспекте.

Мистификатори који измишљају фолклорне црте митолошких бића ради истицања идеје словенске блискости користе неколико стратегија. Присвајањем туђег се митолошки, ритуални, лексички, ономастички, поетички и други елементи неке друге словенске традиције укључују у тобоже фолклорне записе свог народа. На пример, преузимају се имена људи или митолошких бића, преузимају се њихови атрибути и поступци из других словенских традиција или обредни поступци, поетичка средства. Поред присвајања инословенских елемената могу бити у словенском духу измишљена или преображена имена, својства, обреди и др. Такве симулације најчешће се јављају приликом измишљања бића која одуховљавају силе природе, оличавају морална начела или славе прапретке. Алегоријски се дограђују особине бића или појава и заокружује пантеон, чиме се сугеришу древност и целовитост митолошког система Словена.

Уношењем “старих” словенских елемената, аутори мистификација су постизали истовремено више циљева. Најпре су своју националну културу укључили у наднационалну, словенску породицу. При томе, они се, најчешће, ослањају на елементе који су у етнографској и фолклористичкој литератури већ познати. Национална култура тако се приближава другим словенским културама. Потврде о словенским особеностима фолклора доказују и да дотични народ има поуздано колективно памћење. Насупрот томе, ако је митолошки или фолклорни податак јединствен – истиче се врлина народа који је једини успео да сачува оно што су други већ заборавили. Поред националне гордости испољава се и наднационални понос у општесловенским оквирима, јер се потврђује да су и Словени, имали и запамтили свој пантеон – као Грци, Римљани или германски народи. Овде ће бити указано на неколико типичних примера пропагирања идеје словенске узајамности у мистификацијама фолклора.

ЈАРИЛО се јавља код источних Словена, а код јужних Словена нема потврда овог теонима. Ова реч се среће код Срба у Банату тек као изузетак у имену једног летњег празника. Милоје Милојевић је у својој књизи Песме и обичаји укупног народа српског, користећи своје “налазе” из источне Србије, написао је да је Јарило бог рата: Јарил је био Бог бојне и ратова старих Срба, кога су звали Јарил, Јар, Јари, Ђур, Ђурим и т.д. (26-27). Засењивање исцрпним списком Јарилових имена већ изазива подозрење. По избору имена, могло би се претпоставити да ће Милојевић Јарила у свом дописивању народне вере и песама везати за Ђорђа, али га он везује за Лазара и лазарски обред. У песмама које он наводи, Лазарево име се у форми призивања или обраћања изједначава са - Јарило, Јаруне, Божило, Божоле. У неким песмама, Лазар (Јарило) се позива да прими дар (бр. 151, 154, 165). Лазарски обред је код балканских Словена девојачки пролећни опход који предводи девојка обучена у мушко одело и коју називају Лазарем. Према аутентичним и вишеструко потврђеним етнографским изворима, није ваљало да се лазарице - групе девојака сусрећу, јер би тада долазило до њиховог сукоба. У томе се несумњиво огледа ратничка симболика. Милојевић о томе, међутим, не пише. Атрибути које он приписује Лазару, а који се не срећу у другим записима народних песама, дограђују слику Бога рата: престрашни, ратило, онај страшан јуришан (155). Песма у којој је најпуније Лазар представљен као ратник пева, по Милојевићу, о спремању велике војске у грмове у лугове која треба да се бије у далеким крајевима Великог Хиндуша и пустом Глобошђу са митским противницима – љутим Татаром, поганим Алеманом, црним Гогама, Гатама (148).

ЛАДА И ЉЕЉО. У обредним песмама источних Словена срећу се у припевима речи Лада, Ладо. У лазаричким и неким другим обредним песмама Срба, реч љељо јавља се у припевима. У староруским летописима густинском и ипатјевском, у Историји Пољске из 1460. Јана Длугоша, и у руским митолошким списима 18. века Ладо и Љељо се представљени као словенски богови љубави. У делу Словенска и руска митологија Андреја Кајсарова, Ладом се назива словенска Венера, док је Лелија (Лелио), син Ладе – мали бог љубави, сличан римском Купидону. Млади Вук Караџић, још недовољно упознат са границом изворног и неизворног, у Пјеснарици, првој збирци српских народних песама коју је објавио, пренео је мишљење Кајсарова да је Љељо божић син богиње Ладе, словенске Венере. Афанасјев, пише о Лади као богињи пролећа и облачној нимфи јесте, али тврди како је она и покровитељица љубави (I, 227-228).

Ове чињенице, уз уверења митолога 19. века да су Лада и Љељо богови у словенском пантеону, била је основ Милојевићевом дописивању стихова народних песама. Он је дао свој, тобоже српски прилог и допринос ономе што су тада митолози веровали. Милојевићева новина било је проширење породице богиње љубави мужем и ћерком, тако да код њега постоје отац и мајка, Љељ и Лада, те син и ћерка, Пољељ и Пољеља. Код њега се јавља и име Ђозмо , а глас љ повезује се каткад са женским именом Љиљана. Када се погледају врсте песама у годишњем циклусу у којима се појављују припеви - код сакупљача-мистификатора запажа се проширење пригода на иванданске, љуљашке, ђурђевданске, спасовданске, краљичке песме, у колу, жетелачке песме, - а тиме се нарушава мотивско-поетички систем народних обредних песама. Док се у поузданим записима љељо и ладо јављају само као припеви у неким Милојевићевим песмама они су и делатна лица, богови љубави (бр. 169, 245, 249).

Бугарски учитељ Јован Гологанов је за другу књигу Веде словена Стефану Верковићу послао измишљене песме ведских старина. Шест релативно кратких песама тобоже су певане на Ладовдан (бил праздник на момци-те и на моми-те, ко-то праздник празднували със свирки и хора). Очигледно је празник начињен по угледу на неке од пролећних празника младих. У ладовданским песмама јавља се Лазар. То, наравно, није хришћански, али није ни пагански Лазар - из лазарског девојачког обреда, јер нема ни опхода, ни девојака. У овим песмама, као у већини песама Гологанова, нема припева. У њима се наглашава љубавна и свадбена симболика – свадба небеских тела (1, 6), љубавно гатање (4, 5), љуљање у колевци (2) или у гори на самовилском месту (5).

Мистификатор белоруског фолклора, Шпилевски, представља Ладу и Љељу као богове љубави, ослањајући се на тада познате списе руских митолога.

Наивна је била вера твораца лажне словенске митологије да ће њихово дело на откривању заједничке баштине утицати на складне односе словенских народа у савремености, да ће богови из древних и заборављених векова умирити и ускладити различите политичке тежње и интересе. Племенити поглед на свет тих делатника био је одређен личним осећањем или прихватањем програма уклапања националних традиција у ширу словенску заједницу. Независно од тога да ли је такав подстицај био одређен осећањем упућености на блиске народе или компензацијом недограђеног идентитета, све мистификације занемарују истинско стање ствари и доносе лажни садржај.

Мистификацијом су аутори хтели да испредњаче у старини своје националне културе, а ослањали су се на доступна митолошка знања. Стога су њихови пантеони слични, а оно што се јавља као разлика, произилази из мистификаторовог давања важности силама у природи, друштву, херојима прошлости. Предео слободе у дограђивању митова налази се у именовању, атрибуирању, тобожњим текстовима и ритуалима. Детаљнија испитивања могу да укажу на укључивање и преображавање градивних честица мистификације, као и на цео мотивациони ланац у настанку једног неизворног дела.