Petar Hektorović

Ribanje i ribarsko prigovaranje

SADRŽAJ

Parvi dan
Drugi dan
Treti dan

Poslanica Mikši Pelegrinoviću

Gospodinu Hijeronimu Bartučeviću,
vitezu počtovanomu, vlastelinu hvarskomu,
Petre Hektorović
ova ribarska prigovaran'ja za milošću i za
razgovor šalje.

Parvi dan

Viteže naredni Bartučeviću moj,
Svim ljupki i medni ki znaju razum tvoj,
Koji nas svih brani u potribe naše
I brez cvarni hrani kako zlate čaše,
Koji nas svih kruni po mnoga zlamen'ja
Kojim smo pripuni svakoga počten'ja.
Najdoh čteć lipu stvar gdi mudri govore:
Brez izmine ništar dugo stat ne more
I mnoga trujan'ja koja su opora
Da budu skončan'ja ljudem do umora,
I da je stvar prudna tko će vred ne sahnut,
Uzmaknuvši trudna težan'ja, oddahnut,
Ka škodu donose kipu i živin'ju
I kriposti kose svisti i umin'ju.
I zato još pišu: za trudom daj pokoj
Tko neće na prišu skratiti život svoj.
Odlučih toga rad minutih ovih dan,
Pušćavši sve nazad, kudgodi pojti van,
Zide ostavivši, meštre i težake,
Brašno pripravivši i potribe svake.
Videć se zapleten u stvari primile
I čudno umeten povoljno brez sile
Kih nisam nigdar sit ni u san ni bdeći,
Mirniji moguć bit, manje se trudeći
Na Tvardalju momu koji me posvoji,
Ki, pravim svakomu, čudno me opoji,
Kim buduć savezan, kad njega napravljam,
I grad i grajski stan velekrat ostavljam,
I sve prijatelje (toli je on jaki),
Š njimi roditelje i razgovor svaki.
Bud da ki ga vide, toli jim drag bude,
Kad u njem poside, tomu se ne čude,
Negli budu pravit: ni u tom grihote,
Svaka taj ostavit rad ove lipote,
U kom svaki trud moj toliko me slaja
Da mi sarcu pokoj to veći poraja.
A sve ča se čini na božju jest slavu,
Na pomoć općini, meni na zabavu,
Na utihu mojih koji će za mnom bit,
Jer je pravo svojih pomagat i ljubit.
Li ne hteć u meni skratit mudrih svita
Koji su hvaljeni po svit mnoga lita,
Premda se slab čuju, odlučih za tri dni
Da kudgod putuju, neka me doma ni.
Ter za spunit želju najdoh dva ribara
(Istinu ti velju) najbolja od Hvara,
Paskoja jednoga, dobra muža i prava,
Nikolu drugoga, mlada i gizdava.
Jedan se Debelja, drugi Zet naziva,
Kim je plav postelja kad litnji lov biva,
I uho blazina, a kad je žešći znoj,
Pitje dobra vina sarcu mir i pokoj.
Činih da plav sprave i arbor i jidro
I vesla da stave i timun i sidro,
I mriže tankoga tega ke padaju
Der do dna morskoga i putom plivaju,
I na to ubranu travu gorske paše
Ličminom vezanu da se ribe straše,
Kopitnjak i osti i luča zametaj
S kim će ribe bosti večer vozeć uz kraj.
Još Paskoj dovede sina za potribe
Koji š njim prisede da buca na ribe.
Svi ulizši u plav veselo pri Ploči,
Maknuv se kako lav Nikola van skoči.
Plesnuv se reče: nut! Već slova ne reče,
Svivši dolami skut ter domom poteče,
Kako tko ne spravi pinez punu zdilu,
Al ne zna gdi stavi dragu rič i milu.
Nitkor nas ne mnjaše da je još u kući,
Kad se jur vraćaše veselo tekući
Noseć skrabijicu i š njom pobuk novi
I staru mrižicu kom ježine lovi,
Zatim tanke soli ka se kupi liti,
Ku trate na stoli ljudi plemeniti.
Paskoj mu reče: poj, kanjčenicu još daj.
Rih ja: dosti je toj, veće tud ne postaj.
Taj čas se diliše, tako se brodeći
Junački upriše, put Kabla vozeći.
Došad u Zavalu parvi lov počaše.
Gdi velu ni malu ribu ne ujaše,
Jer mrižu zadiše u parvo metan'je
Kom se utrudiše potezat zaman'je.
Zatim popadoše kolač od kamika,
Mrižu provargoše, spustiv ga dolika
Kojim (nuti čuda) taj čas ju oddiše
I sebe od truda barzo slobodiše.
Pojdoše naprida, opet ju spušćajuć
Kud je ribam črida, pobukom bucajuć.
Toj jutro ne htiše kopitnjak ni osti,
Mrižom bo loviše tuj ribe zadosti,
Obilno sasvima ča ne bih ja mnio
Da nisam očima mojimi vidio.
Jošće nakon toga jednoć ju metaše
Varh Kabla samoga gdi ino ne ujaše
Negli uhitiše zubaca za sriću
Ki priličan biše k jednomu teliću,
Koga ne izpletoše kako ribe ine
Negli ga ojdoše da tako počine.
Vide mi ga tada zgledat biše milo
Gdi je kako klada od pedlja mu rilo.
Vidit ga lipota, čudih se uistinu,
Kako mriža umota toliku težinu.
Vitar se podvizat tad poče odzdola,
Val vala dostizat: i reče Nikola:

NIKOLA
Pasko, neće nam dat smorac već loviti,
A vrime je ručat, ča je meni mniti.
Nu jidro napravi, argutlu izmi van,
I sve ino spravi, hodmo na drugu stran.

Pojdosmo jidreći od bada onoga
Po moru puzeći put kraja drugoga.

PASKOJ
Neka skratimo put, reče Paskoj, hodi
Kad je vitar u skut, recimo štogodi;
Štogodi najdimo, ne mučimo danas,
Čim obeselimo gospodara i nas.

NIKOLA
Ja sam vasda spravan njega veseliti
I njemu pripravan vas život služiti.
Nudire počni ti ki si razumniji
Umin'jem i liti od mene stariji.

PASKOJ
Mož' li se domislit, povij mi, jeda znaš,
Da pri htij razmislit neg mi odgovor daš.
Nigdi se tužio vele biše jedan
Da je čudnu imio nesriću na svoj stan,
Bogatac budući, pun svega iman'ja
Da u svojoj kući dopade skončan'ja,
Jer ga obstupili zlohotnici bihu,
Oružjem strašili ko s sobom imihu
I da mu ujde van hiža kroz prozore,
On osta savezan, jer ujti ne more.
Što ti se sad vidi, može li biti toj
Istina, besidi, ali je laž ovoj?

NIKOLA
Ako ti ja budu povidit toj što je,
Ča ćeš da dobudu, moj druže Paskoje?

PASKOJ
Pehar muškatila znaj da ćeš dobiti
Sladka i sazrila kim ti ću služiti.
S voljom dim ovoga ki nas njim uzčtuje
Ki će bit, vim, s toga vesel da te čuje.

Ja rekoh: ne jedan, da još mu dva daruj,
Ako ti po vas dan izreče pritač tuj.

NIKOLA
O tome dobitju ja ću se minuti
I o tome pitju, da sliš' ako ć' čuti.
Znaš ko je bogatac pun blaga zadosti?
Oni ozubatac komu ti ne prosti.
Ako ć' znat je li toj ča ti ja kazuju,
Pošad mu lustre zbroj ke srebro minuju.
Ribam da je more dom, toj mož' viditi,
Na suhu ne more nijedna živiti.
Ribam zlohotnici ki jih obstupaju
Jesu svi slovnici koji jih hitaju.
S koga riba gine oružje jest onoj:
Pritnji i travine i pobuci tokoj.
Od prozori bud znan: oka su u mriži
Ku kad iztegnu van kroz nje more biži.

Kada ja poslušah tej stvari, u taj čas
Začudivši se, stah nemalo smućen vas.
I rekoh: bratjo ma, svaki vas ufan stoj
Da vam sam sasvima obezan čuvši toj.
Odkle dojdoh na svit i po njem putuju,
Od sedamdeset lit daleč se ne čuju,
Ka mi starost daše i ne znam odkuda
Prid mnom ne gataše nigdar se taj čuda.
Gatku izrečenu ja bolje na svit saj
Ni liplje odrišenu ne slišah neg je taj.

Zatim dojidrismo s argutlom u ruku
Kako sami htismo u najliplju luku,
Gdino je bašćina ku sade i riju
Otca tere sina, vitezi obiju.
Došad, ugledasmo nepoznane gosti,
Na plav jim poslasmo svakih rib zadosti.
Ki viditi bihu razumna govora,
Naredno idihu s pokrovom odzgora.
Oni zahvališe cić dara lovnoga,
Ter se prem diliše put Grada Novoga.
I vaše težake lova nadilismo
I š njimi junake keto tu vidismo.
Rih ja: druzi mili, nač hitasmo ribe
Ča smo pozabili svi naše potribe?
Vrime je blagovat; ča se oblinismo?
Hodmo se počtovat, kakono želismo.

Taj čas potekoše ter oganj snitiše,
Variše i pekoše kako sami htiše.
Tuj se pokripismo na volju brez priše
I pismo i jismo koliko ki htiše,
Na onu tarpezu kamenu ka stoji
Gdino se vitezu takovu pristoji.
O kolke kon vode i sada postavi,
Toj svim ki dohode i sebi pripravi.
Pod sincom pri kući svi se veseleći,
Oni potičući, a ja sam sideći.
Paskoj nas ponudi, jer šćediti neće,
Reče: dobri ljudi, biste li što veće?
Hoćete l' od mene oni prisnac veli,
Al turtu ku žene peku na padeli,
Al da vam jajnik tuj prinesem, recite!
Nu se svaki počtuj ter se veselite.

Vazmi svaki vaju, rih; barže ribari
Mišati ne haju s ribom marsne stvari?
Meni je ovoj dosti po nauku momu.
Nitkor vas ne prosti tomu ni ovomu.
Sve je toj pečeno ne da se povrati,
I na plav sneseno, ner da se potrati.

Videć da neću ja, ni oni ne htiše
Neg da za drugovja hrane odlučiše
Nikola misleć sta; hoće l' reć al neće
Kakono nevista ka želi odveće,
A reć se ujima neg tretom pitana
Da muža vazima, li s pomnjom iskana.
Nikoko mučavši sam sebe izmori,
A pak se ustavši istom progovori:

NIKOLA
Svaki vas me zabi, zašto mi ne daste?
Nu, recte, kamo bi ča mi obećaste?
Gdi mi je dobitje ko s trudom misleći
Najdoh, ali pitje ko dobih jidreći?

Rih: Pasko, poteci, tri daj, kako rismo,
Već riči ne reci, nehote zgrišismo.
Iz manjega suda počni mu točiti,
Veći hrani onuda kud ćemo hoditi.

NIKOLA
Dosti mi će jedan, neka znate, biti
Nisam toli žedan da ću tri popiti.
A svakomu vaju kad jih natočite
Po jedan pridaju, isto mi zgodite.
Učinmo zdravicu ovde mi na staru,
Recmo počasnicu oba gospodaru,
Za njim ćeš ti meni, ja tebi, ćaćko moj,
Došad se ne kreni dokle se spuni toj.

Tad Paskoj barzo je sam na plav potekal
Govoreć: dobro je, budi što si rekal.
Barzo ti poteče, a barže se vrati,
Sve se zbudi, reče, i dug da se plati.

PASKOJ
Naš gospodin poljem jizdi,
Jizda da mu je,

NIKOLA
Na glavi mu svilan klobuk,
Sinca da mu je,
U ruci mu zlatne knjige,
Družba da mu je,
Prid njim sluga pisan poje,
Na čast da mu je.

PASKOJ
Majka mu je lipo ime dila
Svitla sunca gledajući,
Ljuba mu je zlatom venčac vila
Uz konjika potičući.

NIKOLA
Lipo ti je, brajo, pogledati
Lipa skoka junačkoga
Gdino mi junak poskakuje
Od kamenka do kamenka,
Bila lišca pokazuje
Iza šćitka perenoga.
Iza šćitka perenoga.

Tad ja okusivši, svaki se začudi,
A oni popivši, hvala vam, rih, budi,
Ki tako pojući mene veselite,
Razgovor dajući službu mi činite.

Zatim se Paskoje obazriv u čas taj:

PASKOJ
Nut, reče, kako je bašćina lipa saj!
Nut oni lipi sad, nut tarsja onoga!
Da bi mi ovdi sad gospodara od toga,
Platih bih što godi, aj Pasko nebore,
Veće ner tkogodi verovati more;
Dim vam starijega, i kad bih toj stekal,
Ne dim ni mlajega da bih se odrekal.

NIKOLA
Ako t' se ne grusti što je toj i nam reć,
Nudire izusti prid nami totu steć.

PASKOJ
Da stojim po vas dan s vami der do noći,
Neće mi nijedan, mnim, u tom pomoći.
U njemu ja čuju oni razum pravi,
Zato vas ne psuju, čuj mi ne zabavi.
Jednu ću tančinu samo da mi povi,
Za sarca lahčinu pojt ću u Grad Novi,
Najti ga na domu, jer veselo čuje,
Priklonit k svakomu ko ga potribuje,
Za znat je l' istina i biti li more
Ali je tašćina, ča slišah govore.

Rekoh ja: Paskoje, znam da s' prijatelj moj,
Rad ljubavi moje kazuj nam ča je toj.

PASKOJ
Za posluh ću riti i spunit ča želiš
I sve poviditi istinom kad veliš.
U družbi se najdoh na Solinskoj rici
(s kimi tamo sajdoh) s trima redovnici.
Bud' da š njimi bihu jošće mnozi ini,
Jedan red imihu u biloj skupšćini,
I ki jim služahu pripravni k volji njih
I u svem slušahu kakono starijih.
Oni tuj staviše nike cke nad riku
Na ke napraviše tarpezu veliku.
Tuj se je družina na obid skupila
Kon Urmanić mlina i kol njih kaštila.
Došad se umiše na same rike kraj,
Pak blagosloviše po redski običaj.
Tako i ti čini, Nikola, moj ti svit,
Tere se ne hini, jer ti ću čudo rit.
Ki ne zlamenuju jizbinu stavljenu,
Mnokrat izblaguju nepravdu paklenu.
Čul sam da tri daje blagoslov koristi
Tomu ki to haje, dobro se uvisti.
Parvo se ne boji toga što t' rih sada
Da brez sumnje stoji tko brašnu zlamen da
I da ga otrovat ne mogu otrovi
Ni mu ku škodu dat u zdili takovi.
Zatim da tučniji bit mu će obrok taj
I kipu vridniji, pameti toj i znaj.
I ov naš gospodar (zamirah ga vide)
Učini taku stvar pri ner jisti side.
Pak se pokripivši, ustav se na noge
K Bogu se obrativši hvale mu da mnoge.
Tako i mi činimo, jer pića i svaka stvar,
Očito vidimo da je toj njegov dar.
Tuj jiše i piše malo govoreći,
Zadovoljni biše, svi se veseleći.
Biše sve priprave, mlajši se dostižu,
Ništo teplo stave, a ništo podvižu.
Niki vino nosi u veloj bokari,
Tko će pit da prosi da se ne privari.
Vode bihu sudi ka rikom ploviše,
Razloženi svudi kako se gdi htiše.
Niki pogleduje, stav gdi ga svi vide,
Ako što tribuje da mu zapovide.
Neće da se krene zarčeći prid svima,
Očima da trene vrimena ne ima.
Niki pospišuje toga ki sir starže,
Ter mu poprićuje da ga nosi barže.
Nici dvorno služe riči ne imihu,
I dobro se druže kako sami htihu.
I barzo tecihu štogodi doniti,
Jer pomnjivi bihu starijim zgoditi.
Kad obid svaršiše prilipo na rici,
Ustav zahvališe Bogu svikolici.
Čudo vidit biše svim totu meu nami,
Gdi rika teciše pod naju nogami.
Sidoše zatime da se razgovore,
Oblast davši svime reći tko što more.
Tad jedan stariji koga svak zamira,
Kako razumniji, parvi rič prostira.
Reče: bratjo, znajte, čudo vam ću reći,
Nu me poslušajte rič moju zoreći.
Riku tuj vidite barzu i duboku,
Ovde gdi sidite, ne vele široku.
Od počatka vika nigdar ne pristaje,
Odkuda tolika u gorah voda je?
Da bi je sva bila polja puna i gore.
Jur bi se iztočila svej tekuć u more,
Nigdar ne stajući najmanji jedan čas,
Ni se vraćajući; ča je toj, prosim vas?
Drugi mlaji malo reče: ako ć' znati
Kako u zarcalo sve ću ti kazati.
Mater našu ovu, po kojoj se hodi,
Koju Zemlju zovu, more svu obhodi.
Ka ima šupljinu po mnoge načine,
Pisačje, paržinu, skrače i sadrine,
Kroz ke prohodeći more se zakriva,
Tanko se cideći tere sladko biva
Na gore uzhodi timi šupljinami,
Paka se slobodi iztičuć rikami.
Tako t' voda zgora u more dohodi,
A druga iz mora potajno uzhodi,
Tere zacić toga rike ne pristaju
Cić mora onoga kim se pomagaju.
Ne budući red taj svita od počala,
Znaj da bi rika saj i svaka ostala
I vela i mala, nizbardo prohode,
Jur prazna ostala i bila brez vode.
Salamun kazuje da nije inako,
I toj potvarjuje govoreć ovako:
Sve rike iz mora znajte da ističu
I opet odzgora u more dotiču.
Komu se do slova verovat sve more
Ča godi njegova pisma nam govore.
Otče, ča t' se čini ali ča ti se mni
Je li toj k istini prilično ali ni?

Koli nam drago svim toj bi naučiti,
Ja vam rit ne umim, vi ćete suditi.
Kada ga slišasmo govoreć ovako,
Barzo verovasmo da je sve toj tako.
Jer slišasmo čuda totu donesena,
Ne znamo odkuda, pritanko rečena.
Čuvši riči ovoga, ne postav, on reče:
Od puta pravoga vele si daleče,
Kako ćeš poznati po razumu tvomu,
Jer ti ću kazati način svemu tomu.
Zato nu pomuči, tere svaki vaju
Sada se nauči ča mali poznaju.
Parvo ću razorit ča si govorio,
Ne ča bi moglo bit neg ča si hotio.
Dim: sve tej šupljine ke si htil zbrojiti,
Ni mogu ni čine more sladko biti.
Jer ča u sebi nima nijedne sladkosti,
Toj ti ne vazima ni moru slanosti.
Razumni govore: tko ča nima u sebi
Da dati ne more ni meni ni tebi.
Nu da bi moglo bit, stavmo govoreći
I more se osladit tanko se cideći,
Drugu ti hoću rit neg rekoh još bolju,
Ku ćeš moć procinit sam na tvoju volju.
Je li toj istina, nu mi reci sada,
Da svaka težina zgora doli pada
Sama, dim, po sebi, po naravu svomu,
Ako ju tko ne bi siloval u tomu?
I da pojt ne more uzgora dovika
Kad ju ne pomore ka sila velika?
On reče: tako je, ni tomu protive,
Ča s' rekal dobro je i s desne i s live.
Stariji mu reče: ne budi t' sramota,
Već mi ne uteče, jer se sam zamota.
Ni li teško more, nudir ča mi ć' najti,
Misli, kako more nagoru uzajti?
Po sebi kako li rikom se stvoriti
Kad svaka ima doli težina hoditi?
Ako s' rad viditi toj dake kako je,
Nu me htij slišiti, sve znati dobro je.
Istinu ti ću reć, nijedna stvar ina
Ne čini rike teć neg sunca vrućina.
Jes' vidil vrućinu koliku moć ima,
Da svaku vlažinu pritežuć pojima.
Ako li ne znaš moć jošće toj vrućini
Tere ju znati hoć', ovako učini:
Poj, vazmi gostaru (bud da se toj znaje)
Al novu al staru, istom cila da je,
Tere joj svrući dno pak garlić postaviv
U vidro vodeno k nebu dno upraviv
I prigledav bliže, vidit ćeš cić toga
Da vodu podviže iz suda onoga.
Znaš sude caklene, bantuze ke zovu?
Nuti slušaj mene, ter kušaj stvar ovu.
Vazam jednu stavi na golu put tvoju,
Ino ne pripravi, al na drugu koju;
Neće ju nigdar čut ni se tim smutiti
Tvoja ni ina put, ni ju oćutiti.
Da ako li lana užgavši staviš tuj
Malo razčešljana (kad kušaš, tad veruj),
Napuni se mesa ako ne ostine:
Znaš li zacić česa? Samo cić vrućine
Ka ima toku moć: ča vlažno doseže,
Ali neć' ali hoć, sve k sebi poteže.
Nu kušaj i ovo, kada je u lito,
Akoprem ni novo negli svim očito:
Prolij malo vode gdigodi na ploču
Gdi psi ne dohode ki ju žadni loču,
Gdi sunce prižiže kada je sušina,
Znat ćeš kako dviže mokrinu vrućina.
Jer malo postavši, nećeš je viditi,
Sunce će, spušćavši zrake, nju skupiti,
Ko po morskoj vodi kupeći ne staje,
Ča u njoj nahodi vasdakrat najslaje.
Zatoj se ne kini, jere svojom moćju
Po vas vik toj čini i dnevom i noćju.
Jer kad je ovde noć, inude dan biva,
Svude sunčena moć brez stanka prosiva.
Potanko kad skupi dosta tej mokrine.
Oblakom zastupi nas i strane ine.
Iz koga padaju dažji, snizi i gradi
Nikada po gaju, nikad po livadi,
Po gorah najliše gdino su ravnine
I stine najviše i guste planine;
Odkud pak ističu bistrimi vodami,
K moru se zamiču barzimi rikami.
Kakono tko kuha naprišno u sudu,
Često oganj duha ne prašćajuć trudu.
Malo pridišući k ognjišću dotiče,
Glavnje primičući ter oganj podtiče
I kuha onu stvar po način po ovi,
Staviv joj pokriv zgar da ju pri gotovi.
Kad pokriva tega podvigne domala,
Ugleda da svega rosa je popala,
Koja, dam ti znati, kapljami se stvori
Ter bude kapati nizdola odzgori.
Odkud je rosa taj, nudire iziskuj,
Od one dolnje, znaj, mokrine ka je tuj,
Ka tanko uzhodi i neće pristati,
Dokle god nahodi pokriv na pinjati.
Salamun je dake istinu govoril
Da načine take ni nam bil otvoril.
Ča ć' veće da t' reku prid ovimi oci?
Sad znaš odkud teku rike i potoci.
Toj nam povidivši ne zajde inamo,
On odgovorivši ovo reče samo:
Da ne bude vrime domom putovati,
Još vam bih rad svime varh toga kazati
Ča sam čul govore razumnu glavu ja,
Kad se sad ne more, hoćemo drugovja.
Ustav se spravismo, jer vrime minuje,
Gdi ča gre, stavismo, neka se putuje.
Mi, ki toj slišasmo, ki godi tuj sidi,
Na čemu ostasmo, niktor nas ne vidi.
Zato neću bit lin, do Grada ću iti
Da me on vlastelin bude naučiti
Istinu od toga, zna l' pilozopiju,
Taj vitez od koga toke hvale diju.
I tako t' počteno sidine nositi
I još pohvaljeno na svitu živiti.
Je li tko tuda već razuma takoga
Ki bi mi umil reć štogodi od toga?

Rih: u svoj daržavi ni jošće onuje
Taki se ne pravi nigdire ni čuje.
I filozofiju i kriposti ine
U njemu ja viju ke druzi ne mine.
Hijeronim gospodin umom svih minuje,
Svak mu je kako sin, svak ga zna i čtuje.
Zato k njemu hodi kad imaš tuj želju,
Inud se ne brodi, čini ča ti velju.
Ča ti on pogardi ukloni se toga
A ča ti potvardi darži se onoga.
Nikola već ne da riči da se reče,
Skoči i noseć meda u satju doteče.
Pak reče: opet grem, i doni ne mala
Kus ponačeta prem s kruhom kaškavala,
Paprenjakov, vina i voća pripravi,
Tuj tko hti - užina, tko ne hti - ostavi.

Zatim se ustasmo i postav nikoko,
Sunce ugledasmo ne vele nizoko,
I pojdosmo zatoj luku prohodeći
Toj ovo i onoj tiho govoreći,
Nikada postajuć, nikad postupaje,
Bašćinu gledajuć, oh koli lipa je!
Onada najliše vrimena onoga,
Kada puna biše obilja svakoga.
I dobro postasmo sve misto prohodeć,
Kasno večerasmo, jur sunce zahodeć.
Paka večeravši totu noćevasmo,
Siti se naspavši rano se ustasmo.

Drugi dan

Pojdoše vozeći kude sami htihu,
Luku obhodeći gdi ju našli bihu.
K Suletu gredihu daržeć se varh vitra,
U tom višća bihu ona dva i hitra.
Bud da vitarac mal, lipotom ča znahu
Odzdol biše ustal, još vekši čekahu.
Malo provozivši pri ner se umori.
Riči potočivši Nikola govori:
Recimo po jednu, za vrime minuti,
Bugaršćinu srednu i za trud ne čuti,
Da sarpskim načinom, moj druže primili,
Kako meu družinom vasda smo činili;
Kako da se utiče, jer biše od volje,
Sam Paskoj pokliče ča može najbolje:

PASKOJ
"Dva mi sta siromaha dugo vrime drugovala,
Lipo ti sta drugovala i lipo se dragovala,
Lipo plinke dilila i lipo se razdiljala,
I razdiliv se opet se sazivala.
Već mi nigda zarobiše tri junačke dobre konje
dva siromaha,
Tere sta dva konjica mnogo lipo razdilila.
O tretjega ne mogoše junaci se pogoditi
Negli su se razgnivala i mnogo se sapsovala.
Ono to mi ne bihu, družino, dva siromaha,
Da jedno mi biše vitez Marko Kraljeviću,
Vitez Marko Kraljeviću i brajen mu Andrijašu,
mladi vitezi
Tuj si Marko potarže svitlu sablju pozlaćenu
I udari Andrijaša brajena u sardašce.
On mi ranjen prionu za njegovu desnu ruku
Tere knezu Marku potihora besijaše:
Jeda mi te mogu, mili brate, umoliti,
Nemoj to mi vaditi sabljice iz sardašca,
mili brajane,
Dokle ti ne naručam do dvi i do tri beside.
Kada dojdeš, kreže Marko, k našoj majci junačkoj,
Nemoj to joj, ja te molim, kriva dila učiniti,
I moj dil ćeš podati, kneze Marko, našoj majci,
Zašto si ga nigdar veće od mene ne dočeka.
Ako li te bude mila majka uprašati,
viteže Marko:
Što mi ti je, sinko, sabljica sva karvava?
Nemoj to joj, mili brate, sve istinu kazovati
Ni naju majku nikako zlovoljiti,
Da reci to ovako našoj majci junačkoj:
Susrite me, mila majko, jedan tihi jelenčac
Koji mi se ne hti sa drumka ukloniti,
junačka majko,
Ni on meni, mila majko, ni ja njemu.
I tuj stavši potargoh moju sablju junačku
I udarih tihoga jelenka u sardašće,
I kada ja pogledah onoga tiha jelenka
Gdi se htiše na drumku s dušicom razdiliti.
Vide mi ga milo biše kako mojega brajena,
tihoga jelenka,
I da bi mi na povrate, ne bih ti ga zagubio.
I kada te jošće bude naju majka uprašati:
Da gdi ti je, kneže Marko, tvoj brajen Andrijašu?
Ne reci mi našoj majci istine poništore,
Ostao je, reci, junak, mila majko, u tujoj zemlji
Iz koje se ne može od milin'ja odiliti,
Andrijašu;
Onde mi je obljubio jednu gizdavu devojku.
I odkle je junak tuj devojku obljubio,
Nikad veće nije pošal sa mnome vojevati,
I sa mnome nije veće ni plinka razdilio.
Ona t' mu je dala mnoga bilja nepoznana
I onoga vinca junaku od zabitja,
gizdava devojka.
Li uskori mu se hoćeš, mila majko, nadijati.
A kad na te napadu gusari u čarnoj gori,
Nemoj to se prid njimi, mili brate, pripadnuti,
Da izglasa poklikni brajena Andrijaša
Bud da me ćeš zaman, brate, pri potribi
klikovati
Kada mi te začuju moje ime klikujući,
kleti gusari,
Taj čas će se od tebe junaci razbignuti
Kako su se vasdakrat, brajene, razbigovali
Kada su te začuli moje ime klikovati,
A neka da ti vidi tvoja ljubima družina
Koji me si tvoga brata brez krivine zagubio!
Vesel budi, gospodaru, i vesela ti družina,
naš gospodaru!
Ova pisan da bude tvoj milosti na počten'je".

Uz toj odgovorih: Paskoje, hvala ti!
A pak Nikoli rih: bugari sada ti.

NIKOLA
"Kada mi se Radosave vojevoda odiljaše
Od svojega grada divnoga Siverina,
Često mi se Radosav na Siverin obziraše
Tere to mi ovako belu gradu besijaše:
Ovo mi te ostavljam, beli grade Siverine,
moj divni grade.
Ne znam veće viju li te, ne znam veće
vidiš li me.
Sva je tada družina barze konje uztegnula
Tere stavši Radosava družina uprašaše:
Jeda nam si, vojevodo, zle bilige ke vidio?
Opeta se zavratimo ka gradu Siverinu.
A on mi se junakom tihim mukom ujimaše,
Radosave,
Udrio je ostrogami junačkoga dobra konja
Tere to mi odjizdi prid junaci čarnom gorom.
I kada je bio sridi one čarne gore,
Padnuo je Radosave s družinom vince piti,
Da parvo to biše stražice razredio.
Istom straža pripade k Radosavu vojevodi,
Siverincu,
Da ti je u znanje, naju mili gospodine,
Ovo ti se brode turske kirižije karavane,
Neka to jih pojdemo junaci razjagmiti?
Radosav mi stražici vojevoda odbesidi:
Nemojte jih poništo, družino, razjagmiti,
Da isto jim vazmite jedno brime dobra vina,
junaci bratjo.
Lipo jim ga vazmite i dobro jim ga platite.
Lipo ga su vazeli i lipo ga su platili,
I kada su padnuli junaci vince piti,
Druga straža pripade k Radosavu Siverincu:
Zlo si vince popio, Radosave vojevodo,
Na te se je spravio Vladko udinski vojvoda,
Siverinče!
Barzo mi su junaci barze konje pohitali
Tere mi su poseli junačke dobre konje.
Radosav mi ne može svoga konja uhvatiti
Zašto mu se barz konj biše po livadi razigrao.
Za njim to mi potičući vojevoda klikovaše:
Stani jure, konju, stani jure, barzi konju,
aj davori konju,
Stani jure, barzi konju, da bi, konju, zaginuo!
Kakono je meni tebe cića zaginuti.
Kada mi ga ne može Radosave sustignuti
Poklopio se je svojim šćitkom perenim
Tere mi je otašao za družinom brez konjica,
Svojom svitlom sabljicom, s vitim kopjem na ramenku,
Siverinče.
Za njim se je upustio Vladko udinski vojvoda
Na svojemu, vitez Vladko, junačkomu dobru konju.
I kad mi Radosava Siverinca sustizaše,
Smirio ga biješe meju pleća udariti.
Položivši vito kopje barzu konju meju uši.
Već mi se je Radosave junački izvarnuo,
vojevoda,
Tere to mu vito kopje na peren šćitak prija,
Na peren ga šćitak prija, a sabljicom ga obsiče.
Stavši to mi vitez Vladko Radosavu uzbesidi:
Oto sam te kušao, Radosave Siverinče,
Bi li mi se umio pri potribi izvarnuti,
A sadi ti vera budi, Radosave, Vladkova,
vitežko kopje,
Da te hoću prid družinom vojevodom postaviti.
Odmetni to od sebe tvoje junačko oružje,
Neka da se meju sobom junaci pozdravimo.
Radosav mi odpasa svoju sablju junačku,
K njemu mi je pristupio Vladko udinski vojvoda
Tere mu je pričao bele ruke vezati,
Siverincu,
A sam ga je odveo na svoje divne dvorove.
K njemu su se kupile sve devojke i neviste
I one mlajahne, družino, udovice,
Tere to mi Radosavu Siverincu klikovahu:
Aj davori, davori, Radosave Siverinče,
Mnozim ti nam si čarno ruho postavio,
vojevoda!
Već to mi je hotila nika srića Vladkova
Da te je junaka na veri privario,
I njegova t' bi ljubovca čarno ruho pronosila.
Tuj mi se je Radosavu na Vladka razžalilo,
Tere to mu junak izglasa klikovaše:
Neverna ti, Vladko, vera i neverna ti ljubovca,
viteže Vladko!
Kada ga je začuo vitez Vladko klikujući,
Vele t' se je na njega vojevoda razgnjivao
Ter mi je dozvao one svoje verne sluge
Kojim to je pridao Radosava Siverinca,
Tere ga je poslao junaka zagubiti.
A sada mi i vasda dobra srića s tobom budi,
naš gospodaru,
I zdravo nam svude hodi i veselo domom dojdi.

Zatim ja ne postav, zahvalih i njemu
Ter mu rih: Budi zdrav i vesel u svemu.

Tako bugarivši bolji put obrati
Htiše, jer svaršivši sedoše ručati.
Ponudiše mene da jim činju družbu
Za pravi družbene i za čast i službu.
I kako ručaše, ne hteć se liniti,
Veselo ustaše i jaše voziti.
Naprid se tiskoše, dobro napirući,
Obadva klikoše, pisam začinjući
Potiho, ne barzeć, svaki vesel i vruć,
Jedan niže daržeć, drugi više pojuć:

"I kliče devojka, pokliče devojka,
Još kliče devojka, mlada mi tere gizdava,
Mlada tere gizdava, sa brig bela devojka Dunaja:
Stani se, Šišmane, stani se, Šišmane,
Stani se, Šišmane, tere mi razbiraj glasove,
Tere razbiraj glasove ča devojka mlajahta klikuje:
Dva sta kraljevića, dva mi sta kraljevića,
Dva mi sta kraljevića od bojka ne dobegla,
Ali sta ubijena, ali sta živa odvedena?
Nisu ti ubijena, da nisu ti ubijena,
Nisu ti ubijena, da živa mi sta odvedena,
Živa sta odvedena k caru Pajazitu na Portu.
Andrijaš se moljaše, Andrijaš mi se moljaše,
Andrijaš se moljaše baši, alubaši, subaši
Ne toliko za sebe koliko za brata Lazara:
Pušćaj naju, bašo, pušćaj naju, bašo,
Pušćaj naju, bašo, do naju mile majke,
A verom ti se mojom junačkom obetuju,
Sabljice da ne pašu, sabljice već da ne pašu,
Sabljice da ne pašu, konjica da ne jižju,
Kalujer da se postavlju, Svetoj gori da služu".

Kad pisan dospiše u vrime obroka,
Prem na kraj dopriše Bračkoga otoka
Gdi voda, ne vim zač, na hipe barza je,
Gdi se s Suletom Brač malo ča ne staje.
Zatim malo stavši kopit navadiše
Pak plav privezavši obid pripraviše.
Sidosmo blagovat, nič ono nič ovo,
I onim se čtovat ča biše gotovo.
Za svim tuj razbiše, jur kad siti bismo,
Ježin ke skupiše prem kad sisti htismo.
Nikolu odpravih zarad veće stvari,
U mošnju mu stavih nikoko dinari,
Njemu naredivši da ide prik gore,
Ništar ne šćedivši kupit sve ča more
Za našu potribu, jer mi se čini to
Nesladko svej ribu blagovat u lito.
I zač odlučismo vele naprid iti
Ča pri vidismo za moći viditi.
On se zamaknu tja pošad kupovati,
Tuj Paskoj na me ja govore marmnjati.

PASKOJ
Zašto nis' dal ni htil ponest kanjčenicu
S ke bi kadgod imil dobru brašnenicu?
Nahital bih kanjac, jer ovdi love se,
Procipov i janjac dokle on donese.
Da sam ja kriv, budi, tej riči pustimo,
Rih, dokle on trudi, legši počinimo.
Ovdi prem u plavi pod ovim pokrovom
Sladak se san pravi pod sincom takovom
Kad nimamo ini zaslon tuj nadvoru,
Ni stabla ni sini na kraju pri moru.

Tako t' učinismo u sunce najvruće,
Jer ondi ne imismo ni zida ni kuće.
I malo pospavši, barži od sokola,
Vidismo ustavši gdi grede Nikola
I š njim pastir tokoj da na plav sve stave,
Noseć svaki dil svoj njegove priprave.
Zatim se spraviše, dav pastiru piti,
Ki pivši želiše k stadu svomu iti.
On se poklonivši kada hti da ide,
Ter se uputivši uzbardo otide.
Nikolu hvalismo barzo da je hodil
I dobro t' je, rismo, kupil sve ča je htil.
Tad oni ne htiše tuj veće siditi,
Vesla napraviše ter jaše voziti.
Pojdosmo k Nečujmu za kušati sriću
Gdi je bil Don Dujmu stan Baništriliću
Koji Split ostavi i tamo se zavi
Cić božje ljubavi da ga bolje slavi,
Luku tuj obravši za njemu služiti,
U svemu poznavši da će zgodna biti.
Luka je velika, vridna za življen'je
U koj su razlika mista za lovljen'je.
Ki u njoj plavi vežu liti dohodeći,
Na šest mist potežu tratu tuj loveći.
Dugo vrime Marul Marko je tuj š njim bil,
Koga, mnim, da si čul i knjige njega čtil,
Ke su raznesene po sve svita kraje,
Čudno narešene, svake slasti slaje,
Ki cića umin'ja koje on imiše
I čista živin'ja svude poznan biše,
Ki svojom dobrotom kud godi je hodil
I svetim životom svim je bil drag i mil,
Svu našu okruni stranu mnogom dikom
I častju napuni i hvalom velikom;
Kim je urešen bil i jezik slovinski
I kim se je dičil tokoje latinski.
Ja mnim, ona dila ka vidih od toga
Da ti nisu bila brez Duha Svetoga,
Ki mu da nauk taj i razum u nj stavi
Da ga zna svaki kraj, da ga vas svit slavi.
Marko Marul oni komu se svi čude,
Koga glas svud zvoni i cvate od svude!
Znali su, njegova pisma ki su čtili,
Razuma takova jesu l' gdi vidili.
O Splite čestiti, ku si sriću imil
Da s' vasda njizdo ti razumnim ljudem bil!
U tebi knjižnici mnozi se rodiše,
Veli razumnici, koji slavni biše.
Ljudi vridna broja kojih glas mukal ni,
Vasda družba tvoja bili su po sve dni,
Ki kriposti biše svake napunjeni,
Kako sami htiše, i vele hvaljeni.
Li Marul nad svima, za reći rič pravu,
Najveću čast ima i diku i slavu.
Zvizdami meu svimi kako sja Danica
Tako t' meu mudrimi ime mu protica.

Oni jur svoziše sežanj dvi hiljade,
Kad (ne znam ča biše) žeja me napade,
Al bihu kopita uzrok, al ježine,
Al vrućina lita, al ke stvari ine.
Rih: Žeja me tira, nu mi dajte piti.
Nije toj zamira navlastito liti.
Kad oni da dadu i da služe htiše,
Vidih velu svadu, ričmi se snitiše
Jer ne bi buklije onde ni pehara,
Jedan mre od jije, a drugi se stara.
Pak su se svidili (stid jih biše reći)
Da su toj zabili pastiru služeći.
Meni tuj služiše vinca razvodnjena
Kupicom ka biše za njih ponesena,
Po krajih zlaćena srebra izvarsnoga,
Tegom napravljena, načina staroga.
Počeh ja gasiti tiho tuj nezgodu,
Ki se imah sarditi i žaliti škodu.
Malo t' me griziše taj škoda takova,
Neg ča mi drag biše ki mi ga darova.
Od Damaška strane doni ga znanac moj
Meu stvari izbrane kojim ne biše broj.
Kada u njem staše vince al vodica,
Na dnu mu se sjaše s misecom Danica.
Meštar na nj pisat hti ovu rič, ne inu:
"Gdi godi budeš ti, veseli družinu!"
Moriškimi slovi toj hti upisati
Pri ner ga gotovi i zlatom pozlati.
Zabivši se staše nikoko mučeći,
Nijedan ne znaše ča činit ni reći.
Tuj ne govoreći smisliše se tada,
Jedan sprid vozeći, a drugi nazada.
Plavju obarnuše na tihomu moru
Tere se varnuše opeta uzgoru.
U tome nemiru odlučiše iti
Gdino se pastiru podaše napiti.
Paskoj se boleći cić toga dostojno,
Vas taj put noseći sarce nepokojno.
Govoreći njemu: Vid se omarsismo,
Jere te u svemu toko prihvalismo!
I glavom pokima rekši: mudri neće
Da se nitkor nima hvaliti odveće.
Priče ga karati nemilo rad toga,
Zatim mu davati nauka dobroga.
Veće pomnju prudi človiku imiti
Ner težeć ki trudi i vele dobiti.
Istina bo je toj i pravo t' se reče:
(pametuj svak ovoj) pomen kuću teče,
Nepomnja raztiče stoke i velike
Kako kad ističe vodica iz rike.
Toj ve si domodar ne u zloj haljini,
Sam sebi gospodar i svojoj družini,
Lahko ćeš doteći gdi s taki shode,
S nepomnjom ne hteći čuvat se od škode,
I znaj da ćeš tvoj stan skoro razčiniti
I ne u vele dan, hteć tako živiti.
A to (ča mogu znat) još veće činjaše,
Za sinu nauk dat koji ga slišaše.
Nikola ki je kriv i ne gleda gori,
Koliko da ni živ riči ne govori.
Vas taj put mučavši čestokrat uzdiše.
Zatim malo stavši dojdoše gdi htiše.

Kada tuj dojdosmo, nuti sriće naju,
Bukliju najdosmo s peharom na kraju.
Pri ner se krenuše (Paskoj ga pozire)
Njom se nategnuše na volju brez mire.
Kada se napiše našad sve tuj milo,
Kako pozabiše sve ča biše bilo.
Ter se uputiše hteći naprid iti,
Vrimena ne htiše veće tuj gubiti.
I tako vozeći na pospih nizdolu
Paskoj, govoreći upraša Nikolu:

PASKOJ
Hoć' mi odpivati, za mnom ne ostaje,
Ča te uprašati budu pripivaje?
Ako budeš htio, sve ću ti prostiti
Ča me si činio vrativ se voziti.

NIKOLA
Ča budu umiti, nu počni govorit,
U tom ti zgoditi neću se umorit.

PASKOJ
Što je najstarije, nudir me nauči
I dugovičnije, rec' ter me ne muči!

NIKOLA
To je jedini Bog brez simena koren,
Kino je sam svemog, ne rojen ni stvoren.

PASKOJ
Da najliplje što je?

NIKOLA
Oto vas ovi svit,
Po Bogu jerbo je vaskolik stvoren bit.

PASKOJ
Da najveće ča je? Odgovor daj barži!

NIKOLA
Sam znaš misto da je, jer svaka uzdarži.

PASKOJ
Nu najbarže što je? Reci mi da viju.

NIKOLA
Mišljen'je jest moje i tvoje i sviju,
Ko svuda protiče, ko svude prohodi,
Koje se promiče po suhu i po vodi.

PASKOJ
Da najjače ča je?

NIKOLA
Od tih čim svit plodi,
Potriba jača je, jer svaka nathodi.

PASKOJ
Da što je vridnije? I toj mi kazuj sad,
Ali razumnije? Začto sam znati rad.

NIKOLA
Razumno je vrime, svaka iznahodi,
Vele teško brime oblahča kadgodi.
A k tomu vridno jest nad svaka od svita,
Časa ne more sest, najbarže prolita.
Prohodi ne stajuć ter se ne povraća,
Blag jest ki ga znajuć u dobro sve straća.

PASKOJ
Nudire totu stan' ter mi rec' ako hoć':
al je bil parvo dan ali je bila noć?

NIKOLA
Ki bihu razumni oni tako riše.
I meni se toj mni da prija noć biše.

PASKOJ
Rec' mi: mučno što je i lahko, ako viš?
Jer bih rad oboje toj meni da poviš.

NIKOLA
Svakomu mučno je sama sebe znati,
A zatim lahko je druzih pokarati.
Mučno je i onoj potajno daržati
Ča ti prijatelj tvoj bude povidati.
I još stvar trudna je, hteć pokojan biti,
Vrime ko ostaje dobro razdiliti,
I psovke podniti ke budu rečene,
Sarce ne imiti ni misli smetene.
Mučno se još ima, premda ćeš ne htiti,
Licem i očima zlobu ne odkriti.

PASKOJ
Je l' ko dilo veće al može li biti
Ner u greb ležeće tilo uskrišiti?

NIKOLA
Veće čini oni od čuda takoga
Ki sebe ukloni od griha smartnoga.
Tilu život dati manje će toj biti,
Jer će li nestati i opet umriti.
Da tko dušu shrani i grihom otima,
Oni stvar obrani ka konca ne ima.

PASKOJ
Što s' ridko vidio na svitu ovomu.
Ako s' procinio u življen'ju tomu?

NIKOLA
Ridko ti ovo gre, vladavac ki dere,
Starosti da dopre zal i pun nevere.

PASKOJ
Kako ćemo moći mi pravo živiti,
U dne i u noći pohvaljeni biti?

NIKOLA
Ako uzpomnimo sebe ukloniti
U čemu vidimo druzih prigrišiti.

PASKOJ
Kom kripostju bude mlad človik ponišan?

NIKOLA
Ako on ne bude nigdare zališan.

PASKOJ
Da ča se nahodi u mužu i ženi
Ča prudi i škodi? Nudire rec' meni!

NIKOLA
Jazik je, da znaš, toj dobro i zlo voće
Ki po običaj svoj govori što hoće.

PASKOJ
Da čim se jizbine i pitja slačaju?

NIKOLA
Ne znam stvari me nere glad i žaju.

PASKOJ
Umiš li mi riti: ka su božja dila
Meu nami činiti koja mu su mila?

NIKOLA
Njegovo dilo je oholih snižiti,
Umiljenih toje gori uzvišiti.

PASKOJ
Htij mi poviditi, ako t' je od volje:
Na svitu činiti ča nam je najbolje?

NIKOLA
Toj moreš sam znati, mene ne prositi:
Dobro dilovati i dobro živiti.

PASKOJ
Da ča se nahodi potajno i duboko
K čemu ne dohodi umin'je visoko?

NIKOLA
Ke dojti imaju al prave al krive,
Stvari se ne znaju, jere su sumljive.

PASKOJ
Ča je ljudem sladko i milo odsvude,
I ljupko i gladko?

NIKOLA
Ufan'je kim žude.

PASKOJ
Rec' mi: kada vesel človik vele biva?

NIKOLA
Kada je s mirom sel ter čagod dobiva.

PASKOJ
Ka t' se najbolja plav i brez sumnje vidi?

NIKOLA
Ka dugo putovav, došad doma, sidi.

Čudno ti mi biše Nikolu viditi
Gdi hip ne pridiše ni stane misliti.
Paskoj ga uprašaše i dobri postajuć,
On odgovaraše taj čas odpivajuć.
Sedši užinaše dobro se napivši,
Malo počivaše, meu sobom šalivši.
Vesla popadoše vozeći još bolje,
Na izmin klikoše opet s dobre volje.

PASKOJ
Jesu l' ča vridniji mudri i umići
Al ča nevridniji ki su neumići?

NIKOLA
Ki su naučeni, vridni će se zvati
Kako zrak sunčeni jer se budu sjati,
I koji nastoje tuj kripost imiti,
Druzih sve dni svoje na dobro učiti,
S timi svitlinami vasda će živiti,
Skladni će s zvizdami nebeskimi biti.
Toka je od jednoga k drugomu prilika
Kolika od živoga do martva človika.
I konji povodni ki jizdit umiju
Veće su ugodni negli ki se riju.

PASKOJ
Oni lašci veli da ča dobivaju
Ki gredu veseli dokle jih poznaju?

NIKOLA
Toj će dobivati kad pravo govore
Da jim verovati ništor se ne more.

PASKOJ
Ča se barzo stara ter izgubi zlamen
Kakono i žara udrena o kamen?

NIKOLA
Barzo se staraju sva dobra činjen'ja
Ako ne imaju česta ponovljen'ja.

PASKOJ
Reci mi: ufan'je je l' čemu ali ni?

NIKOLA
Jest, kako i spanje kad se što lipo sni.

PASKOJ
S prijatelji sami kaki ćemo biti?

NIKOLA
Kakovih njih s nami želimo imiti.

PASKOJ
Zač su draži svudi vasda od počala
Ki su lipi ljudi i kipa pristala?
Zašto je milije š njimi govoriti,
Toj ti se ne krije, sidit i hoditi,
Ner ki su mardavi, neslani i tromi
Al ki su garbavi i kljasti i hromi?

NIKOLA
Ostav' tej beside neka toj pitaju
Ki sunca ne vide i oči nimaju.

PASKOJ
Mislidir u tebi: tko će se ženiti,
Lipu l' ima sebi ženu izprositi?

NIKOLA
Ako grubu najde, mučan je sasvima,
Jer u tugu zajde ka lika ne ima.
Ako l' lipu jame, nač more iziti,
Molim te neka me..., ino t' neću riti.

PASKOJ
Da koga dopade nekorisna žena
Al ku mu nasvade da je nepočtena,
Nevesel o tomu kad bude toj znati
Koji lik zlu svomu on ima iskati?

NIKOLA
Ja ga ništar bolje ne vim naučiti
Ner take nevolje tarpeć podnositi.
Inako čineći porugan će biti,
Hodeć i ležeći sraman će živiti.

PASKOJ
S takimi trudniji dano je život vas
I vele mučniji negli je smartni čas?

NIKOLA
Komu je mučno toj i neće podnesti,
Čuvaj se i nemoj u to se zaplesti.

PASKOJ
Ča se je najbolje ljudem naučiti?

NIKOLA
Zlobe i svojevolje pridnje odučiti.

PASKOJ
Zašto zlato blidi tere nima mira?

NIKOLA
Jere ga svak slidi i hlepi i tira.

PASKOJ
Reci mi zatime, oddahnuvši malo,
Obrokovat vrime kada je pristalo?

NIKOLA
Vrime blagovati bogatu najbolje
Jest (ča mogu znati) kad mu gre od volje,
A ubogu se da vrime kad uzmore
I kad se dogoda al bolje al gore.

PASKOJ
U čem je dovika zla najveće mnoštvo?

NIKOLA
Kad stara človika pritisne uboštvo.

PASKOJ
Ko t' je draže vino od svih ča se čuje?

NIKOLA
Veruj mi, ne ino ner ko se daruje.

PASKOJ
Rec' mi: kakov je pas i koje je ćudi?

NIKOLA
Lačahan skakće vas, igra se i trudi,
Da sit ćud promini, režljiv je k svakomu,
Priličan se čini ogaru velomu.

PASKOJ
Koja zvir najgore ujida i rani,
Kojoj se nitkore vasda ne obrani?

NIKOLA
Od divjih jest zviri nesramni laživac,
I ki dobrih tiri, zlobni razpravljivac;
A od pitomih on ki vuhleć i mažuć
Zvoni himbeni zvon prijatelj se kažuć.

PASKOJ
Da ča je reći htil ričmi brez otvora
Koje je govoril mudri Fitagora?
Nemoj dupsti oganj oštarjem od noža
Ča god se stavi na nj, skončaje, ne množa.
Općena stanjica nima se pustiti,
Ni lasno desnica k svakomu kloniti.
Kad vlase podstrižeš, nad ustrižci ne stoj,
I nohte obrižeš, ni na nje mokrit poj.
Protiv suncu stati nimaš kad govoriš,
Jer ćeš se kajati kad usta otvoriš.
Da ča je htil reći, ne hteć da svi znaju,
Razumno učeći da mudri uganjaju?
Uklon' se i biži i nemoj to dati,
Svej u jednoj hiži lastovicam stati.
Čin' da t' se pohvata ruka lug smarsiti
Na kom ti pinjata bude se variti.
Nigdar prik statire ne skači hudobno
Ni prik ine mire, jer nije podobno.
Ul'jem stol čistiti nemoj ni stirati,
Na kom ćeš siditi ali počivati.

Zatim primuknuše obadva prem tada
Kad se spomenuše da sunce zapada.
Barže se makoše jače napirući,
Dolame svukoše i potni i vrući.
Tuj si podvikujuć i trisku čineći
Kraj morski minujuć, more se pineći,
Prostirući ruke ča bolje umihu,
Na ustje od luke dojdoše gdi htihu.
Totu plav staviše, svi tri ne pridišu,
Večeru opraviše, pekući na prišu.
Sedši večerasmo dokle svitlo biše,
Večerav zaspasmo, jer nam se toj htiše.
Na hladu tuj speći, koli bi sladak san!
Ptice žubereći dokle poznaše dan.

Treti dan

Tad se podvigosmo već se ne lineći,
U luku idosmo tiho se vozeći.
Zatim plav surgavši da se ne razbija,
Pojdosmo, ustavši, u carkvu najprija,
Ter se poklonismo u carkvici onoj
I molbe svaršismo svak po običaj svoj.
Taj hvaljena mista paka obhodismo
Ka lipa i čista pomljivo vidismo,
Ki se zelenjaše vartal, i gustirnu
Ka nikad pojaše onu družbu virnu
Od ke ti zgor pisah (koj budi vičnji raj!)
Ča od nje čuh i znah i ja i svaki kraj,
Vidismo njih stan'je kakovo je bilo
I sve pribivan'je obično i milo,
Zemlju ka se teži i lipu poljanu
Kon kuće ka leži kakono na dlanu,
I priddvorje i dvor, k tomu stabla nika
Više hiže odzgor od voća razlika.
I malo postavši svuda obajdosmo
Pak se popeljavši s plavju otajdosmo.

Idoše druzi ti kakono leteći
Gdi htihu loviti, luku prohodeći.
Mrižami loveći okolo pojdoše.
Zamani ne hteći da totu dojdoše.
I rib naloviše, ja ti dim, za niko,
Koko sami htiše, čudo priveliko.

Lipo t' bi viditi kada jih lovljahu,
Kraj plavi siditi gdi mriže dvizahu.
On ki jih dosiže gdi cić ribne kosti
S strahom jih podviže, bojeć se nabosti.
Nikad se čujaše: nut, praveć ovoga
Koga iztezaše, zubaca veloga.
Nikad jih brojaše: drugi, treti, peti,
Nikad govoraše: deveti, deseti,
Š njimi se hitahu škarpine kolike,
I ke se micahu komarče velike,
Čarnorepi tokoj nemali za timi
Kih biše velik broj ribami meu svimi.
Salpe se lovljahu, vrane, drozgi, pici,
Meu kimi višahu pagari velici.
Šargi, trilje koje tko god bi zbrojio,
I arbuni toje, vid' bi se utrudio,
Al jim biše paša kud lovit hodismo
Al bi srića naša da toko lovismo.
Ke kad izplitahu mećući po plavi
Plaho t' se metahu, jedna drugu davi.
Taj jedva pridiše, taj dalje ne more,
Ta jure izdiše, ta jošće kopore.
Nika repom plešće, nika se primeće,
Taj se varti češće, taj plaši odveće.
Lovivši pristasmo u niki veli bok
U komu imasmo odveće dobar smok.
Tuj stavši najedno ne samo ručismo
Da ručak zajedno s obidom združismo.
Pak s vesli u ruke spraviv se pojdoše
I vozeć van luke barzo se najdoše.

Izajde galija, stasmo se čudeći,
Kako vesli svija put od nas vozeći.
I k nam dovozivši, odkud smo, pitaše,
Mi jim povidivši, ino ne iskaše.
Pozna me gospodar, vesel da me je sril,
Jere u Stari Hvar u mene biše bil.
Taj čas progovori i zva me da viju,
Uzašadši gori, njegovu galiju.
Ondi me pozdravi za ljubav ne novu,
Kon sebe postavi za milost njegovu,
Poljubi, počtova vele milo zvana,
Kako je njegova ćud vasda poznana.
Gostu ki š njim biše povida od svega
Sve ča god umiše zidan'ja mojega.
Pohvali perivoj, zide svekolike,
I ribe kim ni broj i sve njih konike,
I stupe kamene ki su pod lozami
I voćke sajene višćimi rukami,
I koji dvižu se čeprisi najviše
I bazde i buse, š njimi tamariše.
Kapare, žafrane od njih ne odklada,
Smokve indijane s listjem ko obada,
Zatim jelsamine po stupih povite,
Žilje, ruzmarine, oleandra cvite.
(Tko mi ga dobavi i čini saditi,
Bog mu daj u slavi nebeskoj živiti!
Meni počtovani dom Mavar posla toj,
S čeprisi ke hrani gizdavi perivoj.)
Jednu živu vodu, i drugu, i tretu,
Š njimi Dragovodu, dažjevicu petu,
I vodu mu reče sladku ka odzgora
Jednim ždribom teče u ribnjak do mora,
Kroz on sud kameni ka tekuć minuje
Gdi druzim i meni peru što tribuje.
I pisma mu zbroji u kami dilana
I koje gdi stoji na mista zidana.
Sva mu hti pobrojit, jedno mučat neće,
A jest jih može bit dvadeset i veće.
Tarpezu kamenu, grozde u njoj dilane,
Meu sada stavljenu ka su sa tri strane,
I početke nike od jedne tvardine
Jur dosti velike i stvari još ine
Ke mi se ne vidi ovdi sad pisati,
Neka svaka sidi gdi se će pak znati.
Nad ribnjakom odzgar golubinjak oni,
Više njega rebčar hvalom više poni.
Ne hti ostaviti najmanju shranicu
Ku ne hti praviti: peć ni darvaricu,
Gdi se vino vari pod pokrovom čisto
I za svimi stvari kokošinje misto.
Činih ja doniti iznam iz plavi van
Od rib ke loviti trudiše oni dan
Ča najbolje biše i liplje izabrav;
Oni učiniše ča rekoh ne postav.
Toj mu prikazavši ispitah prošćenje,
K moru pogledavši da nam je jidren'je.
A on sud napuni ke nosi iz Splita
Naranač, limuni, ter meni poskita.
Tuj se razdilismo ne hteći praznovat.
Veće ne sidismo, pojdosmo putovat.
I vrativ se na plav s galije čas oni
Paskoj se ne postav tuj k meni prikloni,
Tere me uprosi ne rekši rič drugu:
Tko je on ki nosi od zlata verugu
I svilnu kavadu kom se je odio?
Mni mi se u gradu da sam ga vidio.
Kolici parsteni na rukah mu stahu
S dragimi kameni u njih ki se sjahu!
Zlatom pas pokriven i bičak gizdavi
I svilom odiven, lipo t' ga sve slavi.
Kad mu povidaše gospodar po broju
Sve ča godi znaše u tvom perivoju,
On njega slišiti vele t' vesel biše,
Reć bi da viditi sve ono želiše.
Rih ja: ča t' se čini od toga človika?
Reče: meni se mni od broja velika.
I meni, ja mu rih, jer ki prid njim stahu
Dobro zamirah svih da mu čast činjahu.
I žal mi će biti, kad smislim (dobro znaj)
Da jih uprositi ne mogoh: tko je taj?

Mi toj govorivši lantinu svarnuše,
Timun načinivši vesla zamaknuše.
Kad jidro napeše, htiše se napiti,
Zatim se počeše meu sobom šaliti.

Tuj bi pripovisti vrimena staroga
Kojih se dosti čti do dneva ovoga,
Kad su živinice ričmi govorile
I kada su ptice pojuć svih učile
Ki putuju gorom, neka bil'ja znaju,
Uzbudiv se zorom, ku kripost imaju,
Zelena dubrava kad tikom teciše,
Košuta kon lava brez straha kad biše,
Zec tokoj kon harta gdi se ljudi čude,
Prid kim vas posarta kad ga tirat bude,
Kad voćke gredihu pustiv perivoje,
Rike pristanihu brez barzine svoje,
Kad stinje uzbisni naglo postupajuć
Za sladkost od pisni Orfea slišajuć.

Malo primuknuvši svaki se čujaše,
Skuta potegnuvši, da vitar padaše.
Ne rekši rič inu staše se gledati,
Tere na izminu pričaše spivati:

PASKOJ
Tko darži hotnicu, blago će izgubiti,
Pak p'jući vodnicu nevoljan će biti.

NIKOLA
Tko se često čtuje hteć garlu zgajati,
On život skraćuje a blago raztrati.

PASKOJ
Tko raskošno kuha, ki jidu sladčine,
Već jih od tarbuha neg od mača gine.

NIKOLA
Gdi prijatelja ni i još gdi on bude,
Vasdi ga spomeni da se ne zabude.

PASKOJ
Čin' da si milostiv i laže se čuvaj,
K svakomu dobrostiv, starim čast vasda daj.

NIKOLA
Vridnije t' je, nastoj, da se zla ostaviš,
Negoli obraz tvoj da lipo napraviš
I da se proslaviš s kripostna nauka,
Da ga se dobaviš, ne budi ti muka.

PASKOJ
Ča godi otac tvoj od tebe će prijat,
Od sinov tvojih toj ti ćeš se nadijat.

NIKOLA
Ča nisi postavil toga ne pohiti,
Ter čin' da s' ostavil sa zlimi hoditi.

PASKOJ
Od martva človika nigdar zlo ne reci,
A vasda do vika za dobrimi teci.

NIKOLA
Tko ima blaga dosti taj se sit nahodi,
Od sitošće psosti i karanje hodi.

PASKOJ
Ljubimo dobroga zašto je dostojan
Milujmo zaloga jer je nepokojan.

NIKOLA
I pravdu ljubimo, staviv ju na sridu,
Brez koje vidimo zviri da se jidu.

PASKOJ
Onoga pohajaj ki tebe pohodi
I dar onomu daj ki s darom dohodi.

NIKOLA
Čuj se, ne prihini, ne čin' se veći svih,
Sile ne učini, jere je velik grih.

PASKOJ
Vasdi jazik stisni, za stolom najliše,
Da te ne uzbisni veće ner se htiše.

NIKOLA
Saznaj vrime ko je, istinu nasliduj
Smarsi saržbe tvoje, s iskarnjimi miruj.

PASKOJ
Ne reci zle riči nikomur, dobro čuj,
Ni na koga kriči, nikoga ne opsuj.
Ne prijam ovi svit i ti ćeš slišiti
Čim ćeš žalostan bit, ter se zasramiti.
Jer tko druzih psuje kako mu je zgodno,
Taj mnokrat začuje ča mu ni ugodno.

NIKOLA
Oberi pri škodu neg sraman dobitak
I inu nezgodu neg porugan žitak.
Zabiv škodno bitje pak ćeš miran sisti,
A gardo dobitje vasda će te gristi.

PASKOJ
Govoreć ne plaši ni se čin svaka znat
I rukom ne maši, jer će te luda zvat.

NIKOLA
Dobro se nauči hižu tvu oditi,
A jazik oduči prid umom hoditi.
Zlata imaš ne malo i srebra, tim dvojim
Učin' pravo žvalo barzo ustom tvojim,
I ričem mirila na ka ćeš miriti
U svaka tva dila ča ćeš govoriti.
I o tomu nastoj vasda se čuvati.
Ne pušćat jazik tvoj u čem pomanjkati.
Najliše gdino viš da zlohotnik čuje,
Da, negoli ti mniš, ne zgodi t' se huje.

PASKOJ
Ča t' se da u shranu povrati počteno,
Da ne zadaš ranu potajnu skroveno.

NIKOLA
Nesrićna nikade nemoj pogarditi,
Da te ne dopade čim ćeš se boliti.

PASKOJ
Neuzmožne stvari ne hlepi, ni čini,
Čim se hine stari, mladi i svi ini.

NIKOLA
Ki su mudri zvani misleći se trude
Da jim se na stani koje zlo ne zbude.
A kad jim došla je nesrićna koja stvar,
Tada se poznaje ki je jak i hrabar.

PASKOJ
Prijatelj čistoći i razumu budi,
Sa sve tvoje moći okol njih se trudi.

NIKOLA
Ča god ćeš činiti al duglje al šire,
Nemoj poviditi da ti ne zamire,
Jer kad se ne zbude ča si govorio
Ljudi t' se začude, sam se s' pogardio.

PASKOJ
S umiljenim volim dil škode imiti
Negoli s oholim dobitje diliti.

NIKOLA
Tko će poboljšati duševno živeći,
Taj more ufati milosti doteći.

PASKOJ
Nedostojan tko je hvalit ga ne mari,
Cić blaga tokoje ni zacića dari.

NIKOLA
Tko hoć' dobro čini na svitu ovomu
Ter se velik ne mni, umiljen svakomu,
On u svemu tomu ne daj hvalu sebi
Negli jedinomu, Stvoritelju, tebi.

PASKOJ
Tko želi dobavit brašna se zadosti
Počan od mladih lit do vele starosti,
Dobav' se razuma, jere bo ni ina
Od mudroga uma vridnija bašćina.

NIKOLA
Tko u drage stvari mnogu ljubav stavlja,
Bolezan ga vari kada jih ostavlja.

PASKOJ
Gospodarom biti ni dobro nikomu
Tko prija služiti ne bude drugomu.

NIKOLA
Svim mišćanom tvojim nastoj ljubak biti
I tujim i svojim, jer će t' bolje biti.
Protiv tomu stoji kako ljuta zmija
Ka se svih ne boji, smradna oholija.

PASKOJ
Ako t' ne more bit nač sarce kopore,
Čini da budeš htit ča ti biti more.

NIKOLA
Nikoga Bog odzgar razumom čestiti,
Nikomu drugi dar i milost poskiti.

PASKOJ
Koja su snažnija, ona ne izkušuj
I ka su tančija, ništar ne iziskuj,
Da misliti nastoj (ako si sebi mil)
Gospodin i Bog tvoj ča t' je zapovidil.

NIKOLA
Ni toliko grih mal ki kad se zapusti,
Da nije uzbujal i da ne otusti.
Kad ča nepristalo čine neumići.
Ni samo ostalo, vasda se optići.

PASKOJ
Smartni grih učinit za ništor ne imaš
Ni dušu prihinit koju čistu imaš,
Premda će zgoditi svaka se čudesa
Ter se razoriti zvizde i nebesa.

NIKOLA
Milosardan buduć, tko će pravo živit,
Neće ga zlobe tuć, blagoslovljen će bit.

PASKOJ
Milosardja dilo ovo je pod šibu
Pogledati milo iskarnjih potribu,
Pomoć udovicu ter ju pohajati
I njeje dičicu i njim svita dati.

NIKOLA
Umiljen tkono je i zlom ne odvraća,
On dobro dni svoje provodi i straća,
Jer najobičniju kripost je dotekal
I najkorisniju; mudri je toj rekal.

PASKOJ
Blažen ti je oni človik, Gospodine,
Koga ti zasloni neka ne izgine,
Skazav mu tvoj zakon i njega naučiv,
Ki obslužujuć on neće ti biti kriv.

NIKOLA
Kripost mnogu prave dare ne primati
Tko će brez razprave počten'je imati.
Jer tko skupost slidi, on svoj stan smućuje:
Tko dar nenavidi, častan životuje.
I takove dari naravi se čuju,
Da se mudri i stari njimi zaslipljuju.

PASKOJ
Bolje t' je pravednu o malu živiti
A dušu narednu i pamet imiti,
Neg veliko blago s grisi ki te kolju
I sve ča ti drago imiti na volju.

NIKOLA
Ki je zlo obučen i priprost sasvima
I ki ni naučen i knjige ne ima.
Bolji je neg oni ki zakon pristupa,
A razumom zvoni svude kuda stupa.

PASKOJ
Lipo t' je viditi i toga ja hvalim
Ki riči poskiti s obličjem pristalim,
I ki s mirom hodi za svoje počten'je,
U njem se nahodi kriposti zlamen'je,
Priloživ jošće smih i odiću k tomu,
Kakov je koji njih kazat će svakomu.

NIKOLA
Najboljega broje pri ner inih čuje
Ki u stvari svoje čini ča tribuje.
Dobar se i on di ki misal ne muči,
A činit ne sidi ča ga tko nauči.
Da tko ne umi sam i druzih ne haje,
On ti sebi i nam nevridan ostaje.

PASKOJ
Gdi godi se goji stanom oholija,
Njoj ti se pristoji vasdi pedipsija.

NIKOLA
Ako te uzmažu grišnici gladeći,
Ne viruj ča t' kažu tva dila slaveći.

PASKOJ
Zloban človik biga kad ga tko ne tira,
Po ulicah šmiga, često se ozira.
Da ki godi se prav i dobar nahodi,
Taj kripak kako lav brez sumnje svud hodi.

NIKOLA
Tko god za saznan'je od griha se kaje,
Kripko mu ufan'je pri Bogu ostaje.

PASKOJ
Cić dragosti nemoj prijatelja tvoga
Vaskolik život tvoj uvridit nikoga.

NIKOLA
Najveće on udi koji se pričinja
Kažuć da ti prudi, a sam te razčinja.
Kad se tko ne bljude, kad se ne nadije,
On se ne zabude, ča more zadije.
Ki tebe hvaleći usta i ne stisne
Dokle te gladeći u jamu potisne.
Čuj ga se koko mož' kad bude smijati,
Jer smihom oštri nož kim ti će smart dati.

PASKOJ
Dobrote zadosti u sebi tko nosi
Lahko ti milosti u Boga isprosi.

NIKOLA
Tko brime vazima druzim nauk dati,
Ovu pomnju ima liše svih imati:
Da guli tamnosti i zlobšćine svake,
A sije kriposti hrabrene i jake.

PASKOJ
Tko godi ne haje ljudskoga hvaljen'ja,
On miran ostaje slišeć pogarjen'ja.

NIKOLA
Kad koga vidimo u zgrišan'ju stati,
Nu se spomenimo pomoć mu podati.
Ne čineć toj dilo mi smo ne scinili
Koga smo primilo ljubiti imili.

PASKOJ
Velike kriposti blagom se odiva
Tko božjoj svitlosti pravi sluga biva.

NIKOLA
Lasno ć' sebi svita dat pri ner se zgodi,
Ako t' je očita izgibil kagodi
I lahko će svaki moć se ukloniti
Neprijatelja ki bude mu prititi.

PASKOJ
Za nauk vasdi je jazik pravdenika,
Vridno sime sije rič dobra človika.

NIKOLA
Gdi e ne nahodi tko rič božju sije,
Velikoj se škodi toj misto nadije.

PASKOJ
Tko god je saržbe pun i zloban se vidi,
Sva župa, vas katun njega nenavidi.
Jer kako umiljen iza bit miran truja,
Tako ti saržbeni nesklade podbuja.

NIKOLA
Nastojmo imiti mi kriposti one,
Tim dobro činiti koji nas progone.

PASKOJ
Ni dosti čistoće i divstvo imiti
Vikovnje tko hoće spasen'je dobiti,
Jer jedna dobrota u raj ne dovodi,
Ako se grihota koja š njom nahodi.

NIKOLA
Nitkor protiv volji neće spasen biti
Ni pokoj najbolji nebeski imiti.

PASKOJ
Tko rugljiva uči on veće nego mni,
Jer se zaman muči, sebi škodu čini.
Ne karaj rugljiva, jer ti će zlo htiti,
Negli spametljiva, ki će te ljubiti.

NIKOLA
Veće je pristalo dobra dila tvorit,
Ner vele ni malo od sebe govorit,
Jer nas naša dila ljudem povidaju,
Draga al nemila, po kih nas poznaju.

PASKOJ
Neprijazni pusti, nigdir ne zagrubi
Ni dilom ni usti, sa svakim se ljubi.
Tim prosti najliše (sebi čineć silu)
Ki te uvridiše u komgodi dilu.
Na toj potaknutje jest verna svakoga
Često spomenutje danka umarloga.
Nijedan ini lik rasaržbi ni veći
Ner kad misli človik da će martav leći.

NIKOLA
Pri volij podniti psovku i vašćinu,
Neg ti učiniti komu god gardinu;
Jere podnoseći mir će se dobiti,
Osvetu čineći nećeš miran biti.
Tko ti psovku reče, lažuć po nauk svoj,
On sebi doteče grižnju i nepokoj
I gdi te taj stane ki prava uvridi,
Zlobnu ćeš dat rane kad godi te vidi,
I sram će ga biti samoga od sebe
Kada se smisliti od bude od tebe.

Oni toj govore, na Kabal dojdosmo
I vitar i more veselo projdosmo.
I totu došadši izglasa viknuše,
Bokaru popadši, ter se napinuše.
Nigdi o večernjoj u najbolje doba
Velik jim biše znoj i tašća utroba.
Toga rad sedoše zatim užinati
Ča bolje mogoše, vincem pripivati.

Dokle užinaju pojdoh posiditi
Pri moru na kraju ter se stah čuditi
Da su ljudi mnozi viditi priprosti,
Zlorušni, ubozi, a imaju dosti.
Jer s takimi ljudi budu pribivati
Razum, pravi sudi, i njih odivati.
Kripost š njimi zato otajno pribiva
Kakono i zlato ko zemlja pokriva.
Mnimo da ne umiju koliko ugarci,
Kad riči prosiju, tot veli mudarci.
I vide se izvan u tisknu živin'ju,
Iznutra budu stan čudnomu umin'ju.
Čul si Diojena, ki blaga ne imiše,
Bačva nezadnjena kojemu stan biše,
Ter mu zavijaše Aležandar cesar,
Jer u njem vijaše kriposti velik dar.

Zato kad ustaše, jah jim govoriti:
Svaki vas kazaše ne vele umiti
Ter me ste varali, je l' pravo toj, vite,
Zač neg ste kazali vele već umite.
Toj su potvrdile vaše pisni one
Ke mi vele mile u sarcu još zvone,
Ke mi će uzrok bit da vas ću želiti
I s vami češće it kudgod se voziti.
Pokloniv se natoj Paskoj zahvaljiva
I jošće razum svoj besidom pokriva.
Reče umiljeno: hvala tvoj vridnosti,
Sve je to rečeno po njeje milosti.
Svaki nas poznaje mi da smo isto toj,
Siromaški da je meu ljudi veći broj.

Toj rekši zatad rih da riči ostave,
Večeru naredih da rano oprave.
Kako bi rečeno, tako bi svaršeno,
Vareno i pečeno, lipo napravljeno.
Zaran večerasmo i na volju sideć,
Večerav, postasmo meu nami besideć.
Od lova morskoga dosti govorismo
I puta onoga dobar dil zbrojismo.
Totu jim rekoh ja: oto ste vidili,
Sve se je, bratjo ma, zbilo ča smo htili.
Dobro smo hodili po moru duboku,
Zdravo se vratili k našemu otoku.
Vi ste pripivali, bugarili dosti,
Dostojni ste hvali za vaše kriposti.
Gdi su sad vitezi, od kih pripivaste,
Vojvode i knezi kojih spominaste?
Na svit jih sada ni, jedva se ime njih
Zna, reć bi je u sni kakono ljudi svih.
Kud oni pojdoše i mi ćemo iti,
I gdi svi dojdoše mi ćemo prispiti.
Kamo vojevan'je, kamo njih hrabrosti
Biše i gizdanje i svake radosti?
Vrime jih odnaša kako se ne čuje,
I dila će naša, smart bo sve skraćuje.
Jer je sve tašćina ovi svit ča prosi,
Kakono maglina ku vitar zanosi,
Ali kako para iz zemlje ka hodi,
Taj čas ka se stara kada se porodi.
Zač ovdi dugo stan ne more nam biti,
Odkle do malo dan tribuje otiti.
Zato mi išćimo oni stan doteći
Koji nahodimo od svih vikov veći,
Ona pribivan'ja da bi nas dopala
Gdi su ljupka stan'ja nada sva ostala,
Koja su želile na svitu ovomu
Duše Bogu mile u dilu svakomu;
Koja Bog pripravi, stvoritelj od svega,
U nebeskoj slavi tim ki ljube njega.
An on ti ga ljubi i on ga čtuje
Ki mu ne zagrubi, ki zakon spunjuje.
Njegovi zakoni hvale su dostojni
U kih su nasloni mirni i pokojni.
Rekal je: ne tuži niktor, od zla se kaj,
Zapovid obsluži, ter hod k meni u raj.
Zapovid usilna nijedna božja ni,
A plaća obilna za to se svim čini.
Veli nam: jednoga Boga verovati,
U njega samoga ufan'je imati.
Ime u tašćadi njegovo ne reći,
Počten'ja zaradi vasda ga časteći.
Blagdan počtovati na misu hodeći
I tege pušćati molitve čineći.
Jednomu i drugomu da svako rojen'je
Roditelju svomu pridaje počten'je.
Nikogar nemilo da nitko ne ubije
Na rič ni na dilo ni mu smart želije.
Da ča ne ukrede tko vazam u ruku,
Tko neće da sede u vikovnju muku.
Da nam je ugodno putju ne zgrišati,
A krivo i škodno ne svidokovati.
I tuju nigdare ženu ne želiti
Gdi se duše vare tko neće otiti.
I tokoj nikadar ne žudit ni htiti
Od pravde koja stvar ne more nam biti.
Zato ne činimo nijedno zgrišen'je
U komu vidimo zakona uvrijen'je.
Člane svete vire daržmo stanovito
Koji se ne mire ni vide očito.
Oćućen'ja naša s kih čudna množ gine
Ne dajmo da paša budu ke tašćine.
Vidin'je, slišan'je, obonjan'je s timi,
Garla okušan'je, taknutje za njimi,
Htijmo da toj čine, nač nam jih Bog poda,
A ne stvari ine s kih je duši škoda.
Milosardja dila činmo telesnoga,
Ka su Bogu mila, tere duhovnoga:
Pitajuć lačnoga, sužnje odkupujuć,
Pojeći žednoga, golih obukujuć,
Na stan primajući goste i putnike,
Ter pohajajući slabe nemoćnike,
Martvih ne čineći van zemlje ležati
Neg jih nastojeći milo pokopati,
Priprostih učeći, bludnih upravljajuć,
Svita ne krateći neumičim dajuć,
Žalosnih tišeći, s naredne beside,
Za onih moleći ki nas nenavide,
Psovke i razprave svih od sarca prašćajuć
I tokoj usilnih mirno podnašajuć,
Vasda ljubeć Boga, stvoritelja svega,
A kako samoga sebe iskarnjega.
U tomu se broje zakoni njegovi
I u tom svi stoje i stari i novi.
Ki di riči one: ako me ljubite,
Činte da zakone moje obslužite.
Od tih ki jih znaju, tko se š njih ne krene,
Ja dobro poznaju da taj ljubi mene.
I ja ću se njemu milo očititi
I njega u svemu za draga imiti.
Jošće di varh toga: tko me bude ljubit,
On od otca moga ljubljen će vasda bit.
K njemu ćemo priti, š njim se dragovati,
I njega ljubiti i š njim pribivati.
Zato ga ljubimo nada sve ostalo
I njemu služimo verno i pristalo.
Molimo neka dar ovi nam daruje
Da duša vasda zgar tilom gospoduje,
A dušom razum naš da vas vik oblada,
Svih ljudi, moj i vaš, ne pošad nazada,
A razumom vaju božja milost vela:
Kojom se vladaju svi gradi i sela.
Sad sa mnom svaki vas Bogu hvalu pridaj,
Na zdravju koji nas dovede na naš kraj.
On nam raj dohrani i pošlji nam zlamen
Ki nas vasda brani; oni riše: amen.

Ja prem toj svaršivši sunce se obori,
Malo potarpivši noć osta odzgori.
I zatim domalo barzo se spraviše
Vazamši svićalo luč na nj postaviše.

Idosmo puzeći potiho kraju pram,
Jedan njih vozeći, drugi osti vazam.
Oh lipo ti biše meni pogledati
Kad riba ploviše gdi ju on zamlati.
Oni teg težati hitro bo umiše,
Svude obgledati kako se gdi htiše.
Čudo sam vidio prohodeć oni kraj,
Jednom je grišio, ne veće, večer taj.
Jedna ku prežaše mal mu se ne umače,
Jer nigdi ležaše tajeć se meu skrače.
I drugu tuj vadri bolje nego mnjaše
Kojoj se pri sadri kus repa vijaše.
A niku nemilo, kakono sam htiše,
Upravi u rilo ko van rape biše.
Udri dva jastoga dobra i nemala,
Po sridi svakoga rana je dopala.
Kojino skačući po moru igrahu,
Šćipali mašući svoga zla ne znahu.

Prid samu Zavalu dojdosmo loveći
Kako u zarcalu sve na dnu videći.
I znaj da lov taki miliji mi biše
Nego ini svaki ki parvo činiše.
Pravo ti govoru, oni bo jest bio,
Ako sam na moru drugi lip vidio.
Ribe nabodoše ne prem koko htiše
Ner koko mogoše, malo mraka biše.

Poča se podivat misec iza gore,
Svu zemlju obsivat i toj sinje more.
Zato se ja počah totu razpravljati,
Veće časa ne stah, pojdoh počivati.
Samo jim ovo rih: volju mi spunite,
Imam potrib mnozih, čujte, ne zaspite.
Bugarite i pojte, li da smo po hladu,
Veselo nastojte, u Staromu Gradu.
Paskoj rič izusti, priča govoriti:
I nam ti se grusti veće dni gubiti.
Vrime upušćasmo cić ove lovine,
Vele se zastasmo od naju družine.
Luč nam je cipati i karpiti mrižu,
A pak putovati k Visu na Komižu.
Kako jim rekoh ja tako učiniše
I pri ner sunce sja na Tvardalj dopriše.
Ča večer lovismo po moru sviteći
Za nestvu dilismo gdi može doteći.
Bil bih ti poslal rib, viteže svim pravi,
Ne to cića potrib neg zarad ljubavi.
Već ča si daleče, meu nami je gora,
A znaš ča se reče: jij ribu iz mora,
A meso iz kože, jer jedno i drugo
(kako znaš) ne može liti stat nadugo.
Li neć' brez lovine ni ti moje biti,
Jere gospodine, mužu plemeniti,
Jer ju ćeš imiti u knjižici ovoj
U koj ćeš viditi i vas lov i put moj,
Kojom ćeš živiti pun slavna imena,
Skončan'ja ne imiti do duga vrimena,
Dokle strana ova (der do togaj vika)
Bude čtiti slova našega jezika.
Toj ti će draže bit ner moja lovina,
(Ke bi bil barzo sit), al koja stvar ina.
Ja ću želit meni, rodjače primili,
Da bi mi taki dni često dohodili.


Hieronymo Bertucio, equiti mag.
Hectoreus, semper tua stans ad vota paratus,
hanc tibi perpetua nectit de fronde coronam.
Petrus Hectoreus
MCCCCCLVI, die XIIII. januarii

Počtovanomu gospodinu
Mikši Pelegrinoviću, vlastelinu hvarskomu,
kančiliru zadarskomu

Prigoda mi se po ovomu napokonjem Uskarsen'ju, Pelegrinoviću mili, pojti do onoga slavnoga grada (kojim se svi dičimo) Dubrovnika s nikimi rodjaci i s prijatelji mojimi u ormanu brigentinu, s jednom mrižaricom pod zapovid našu, gdi nas biše dvadeset po broju meju onimi koji služahu i ki služeni bihu, liše prisidac, namirnikov i prijatelj; na ki put vele me potaknu želja da vidim i stare prijatelje i nove, navlastito nike nigdar parvo nevidine, i došadši tamo prijati bismo i združeni s velikom ljubavju koju ti ne umim izpisati ni mogu, i prem da bih mogal, bila bi stvar vele duga pobrajati ljubav i milošću koju prijasmo najparvo od one prisvitle i prave gospode (koju kako je Bog milostivi gospodstvom darovao, tako ju je pametju i umin'jem i umiljenstvom i blagodarstvom i pravdom i kripostju narešio) i potom koju smo imali od prijatelj mnozih. Samo ti najedno govoru, ne listo u gradu da vasdi u daržavi i kotaru njegovu gdi godi smo došli (a prošli ga smo i vidili dosti) vasdi smo bili po čudnovati način vidini, ljubljeni i obilno obdarovani, tako da jim smo ostali svim veće nego gvozdenimi verugami vikovnjim načinom obezani. U kom gradu meju stvari ine najdoh se vesel nemalo kada vidih da je i ondi poznano ime tvoje, jere izpitovan bih dosti za tebe i vele mi pohvaljena bi ljupka tvoja kakono stvar zamirita i izvarsna, kojuno ti nikad u pridnja vrimena složi naredno i upisa. S koga puta nakon dvadeset i pet dan vrativši se domom, povidan mi bi jedan glas vele drag i ugodan, a to da se je tvoja vridnost zdrušila s gospojom Livijom, vladikom narednom, plemenitom i pohvaljenom, za ku stvar ti se raduju sa svim sarcem, i veselim, želijući vam dug život, skladan, miran, čestit i dobar. I za zlamen'je od toga šalju ti s ovom knjigom pripisano (izvan onoga Ribanja moga i ribarskoga prigovaran'ja) ono čim mene u rečenomu gradu Dubrovniku i potom u našemu na zavraćenju nadiliše, hoteći tebe od svih stvari kojimi mene darivaju dilnika učiniti. Toj ti će biti namisto onih darov koji se budu prijateljem na pir posilati. I povidaše mi do nikoliko vrimena potom da si se pozlovoljil, jere ti je parvi plod pomanjkao. Nemoj, molin te, da na svem daj hvalu Bogu koji sam i jedini zna ča nam je za bolje i ki nam daje mnoge pute po kih moremo kriposti od uztarpin'ja pokazati, koji nam dili milosti i daje ono ča je drago njemu i vazima opet (kakono stvar svoju) kada je njemu ugodno. Budi ti dosti poznati da imaš virenicu plodnu, ča si (tako se meni mni) vele želio. Neću da se počudiš da ti se nisam prija radoval nego sada, jedno, zač i pozno radovan'je nije nigdar pohujeno, drugo, zašto i ne mogoh, jere sjutradan kako se varnuh s puta onoga, dojde mi jedna čudnovata nemoć koju ti ne umim izreći i koja mi omrazi život moj, za tom druga koja me dovede do smartnoga mejaša tako da mi jedva u staru kipu nevoljnu dušu ostavi, za njimi treta i četvarta (koje mi ne tribuje pobrajati) tako da ovo šesti misec teče da me muče i nevolje i malo je dan da sam se počel dvizati s odra i pomalo postupati. U komu stanju najparvi trud prijah tebi ovo pisati, ufajući, kada izaznaš istinu od mene, da mi ćeš sve prijati za dobro. A za što imam sumnju nemalu da ti će u onomu ribarskomu prigovaran'ju jedna stvar biti neugodna dokle joj uzrok ne poznaš, a to jere si (možebiti) i od druzih slišal bugaršćice one koje su moji ribari bugarili i onu istu pisan koju obadva zajedno pripivaše, i mni mi se da mi ćeš reći u sebi: zašto nisi sam od tvoga uma kojegodi bugaršćine i pisan izmislio i složio nego si pošal one stvari ke i druzi umiju povidati? Zato ti dam znati da sam ja veliku pomnju stavil izpisati izvarstnomu vitezu onomu i dati na znanje sve ribanje moje i vas put moj pravom istinom onako kakov je bio, ne priloživ jednu rič najmanju, jer se inako nije pristojalo ni onomu komu pisah ni meni koji sam pisal, budući mi draga bila vasda istina u svemu, i toliko veće, zašto tko godi bi čteći poznal da su riči novo složene i izmišljene, mogal bi po tom verovati i daržati da je i sve ostalo ono s lažom složeno i izmišljeno. Zatim jošće vim da zna tvoja milost kakono Latini darže (pravo i dostojno) historiju za rič istinu, jere joj stavljeno jest ime od one riči koja se zove histor, ča zlamenjuje vidin'je ali poznan'je, a to zač nitkor ini ne piše tej stvari nego tko jih je vidio i poznao. Tako ti i mi i sve strane našega jezika (koji se meju svimi ostalimi na svitu najveći broj i nahodi) darže i scine bugaršćice za stvari istine, brez sumnje svake, a ne za lažne kako su pripovisti nike i pisni mnoge. Zato ovo budi odgovor moj i tebi i svim inim koji sam sa svom moćju (kako sam umil najbolje) izpisal sve ono ča je Paskoj i Nikola bugaril i spival; koje stvari ali su se oni od druzih naučili ali druzi od njih, toj meni ništore ni daje ni odnosi i ako ćeš da ti povim ono ča se meni mni, dim ti da je veće prilično k istini da su se oni od druzih naučili nego druzi od njih, a to jere su oni ribari i ljudi od mora koji, brodeći se nigda s ovim a nigda s onim, ništo su od ovoga a ništo od onoga slišali i s pomnjom slišajući naučili. Ino mi ne ostaje da reku za sada nego da ti se u svemu priporučujem i da želim svaki tvoj napridak i počten'je i čast kako sam želio vasdakrat.

U Starom Hvaru na dvadeset dan miseca oktobra, sedmoga godišća od spasen'ja varhu tisuća pet sat i pedeset.

Petre Hektorović
istomu gospodinu Mikši Pelegrinoviću

Evo ti šalju, kripostni i naredni gospodine Mikša, oni sarbski način (ovdi zdolu upisan) kojim je Paskoj i Nikola svaki po sebi bugaršćicu bugario i tokoje način od one pisni I kliče devojka, koju su obadva zajedno pripivali.