Горан Дујаковић

Документарни филм Републике Српске 1992-2005.

“На крају крајева, шта може бити толико истинито, толико стварно,
као што то може бити документарац?”

(ГАЈ ГОТЈЕ)

Да ли је стварност на филму документ? Ово питање појавило се са првим покретом филмске траке у камери, на којој су се оцртали људи и предјели забиљежени само у том тренутку постојања. Заробљени трајно у времену, на целулоиду. Ако се дословно схвати ријеч “документ” (латински “documentarius”) као “материјални траг о неком догађају, времену, цивилизацији - траг који је уочљив, опипљив за више људи истовремено” (Д. Аћимовић), онда се биљежење “свјетлости и сјенки” на филмској траци може тумачити једино као документ или у филмској терминологији - документарни филм (термин који се појавио тек 1926. године, готово тридесет година послије прве филмске пројекције). У сваком случају - неоспорно је - прва филмска забиљешка у историји покретних слика била је документарног карактера.

Разматрајући филмски документаризам, долазимо до његове суштине: приказивање стварности на најједноставнији и најефикаснији начин у њеном аутентичном, изворном облику, ослобођено било каквог уљепшавања. Можда управо у овом чудесном споју и лежи велика привлачност документарног филма, која траје од самих почетака филмске умјетности до данашњих дана. Резултат свега тога су филмови који (поред умјетничке вриједности) представљају трајни документ једног времена.

Развој готово свих националних кинематографија почео је управо са документарним филмом, који је у односу на игране структуре - финансијски и организационо - мање захтјевна филмска форма. Такав је случај и са кинематографијом Републике Српске, о којој ће бити више ријечи у редовима који слиједе.

Крајем 1991. године, усљед дезинтеграционих процеса, СФР Југославија се распала на неколико мањих држава. Гашењем СФРЈ, територија вишенационалне Босне и Херцеговине захваћена је жестоким грађанским ратом, у којем је судјеловало неколико етничких заједница. У тим сложеним условима, на територијама са српским већинским становништвом, формирана је Република Српска. Дејтонским споразумом из 1995. године рат је прекинут, а Република Српска - заједно са Федерацијом БиХ - “озваничена” је као један од два државотворна ентитета БиХ. Али, прича о развоју документарног филма и кинематографије Републике Српске не почиње те “дејтонске”, већ ратне 1992. године.

Развој кинематографије Републике Српске одвијао се кроз неколико фаза. Недостатак режисера, сниматеља, монтажера и одговарајуће технике био је велики проблем тих ратних година, које су обиљежене великим ентузијазмом малобројних филмских радника. Ипак, постепено је настајала млада кинематографија, у којој је документарна продукција играла веома важну улогу. Иако суочена са бројним проблемима, у периоду од 1992. до 1995. године у Српској се развила респектабилна продукција документарног филма, која је своју квалитативну верификацију стекла на бројним међународним фестивалима документарног филма.

Ти филмови су вјерно и реалистично приказивали вријеме у којем су настали. Рат као сурова стварност постао је основна креативна преокупација аутора и тема бројних филмова снимљених у ратном периоду. У постратним временима - поред рата и његових посљедица - аутори инспирацију проналазе и у другим темама: екологији, туризму, социјалним темама, етнологији, биографским филмовима и тако даље. Период од пуних 14 година постојања кинематографије Републике Српске добра је прилика да се резимира документарна продукција, њени битни тренуци и карактеристична “мјеста развоја”.

Почетак кинематографије у Републици Српској озваничило је оснивање “СРНА филма” у јулу 1992. године. Ова републичка установа културе основана је као јавно филмско предузеће, а од 1995. године у њен састав ушла је и Кинотека Републике Српске, са циљем да формира и чува националну збирку филмова, те прикупља филмове других кинематографија. Приоритет “СРНА филма” био је развијање сопствене филмске продукције, што је услиједило одмах по његовом оснивању, окупљањем неколико до тада већ афирмисаних аутора под окриље ове куће.

Већ прве (ратне) године у продукцији “СРНА филма” настала су четири документарна филма, међу којима ће посебно остати упамћено остварење “Љето сам провео”, аутора Миодрага Таране и Зорана Маслића као први документарни филм снимљен на простору Републике Српске, камен-темељац нове кинематографије. Поред материјалних и кадровских проблема, у условима медијске блокаде и свеприсутног “црно-бијелог” приказивања рата у БиХ, “СРНА филм” се са својим филмовима ратне тематике нашла пред неочекиваним тешкоћама… “… Покушај да се документарним филмом упозори на ратна дешавања у Босни и Херцеговини, на страдање српског народа и оправданост његове борбе, били су основни императиви стваралаца окупљених око ’СРНА филма’. Но, медијска сатанизација Срба, изолација и санкције, које су током рата онемогућавале да се чује и види друга страна приче о узроцима рата у БиХ, као и о самом рату, онемогућили су ауторе да њихова филмска остварења буду презентована широј свјетској јавности...” (архива „СРНА филма“).

И поред разноразних тешкоћа, аутори „СРНА филма“ постигли су значајне резултате на оним фестивалима који су им у том периоду били доступни, првенствено Југословенском фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду и Међународном филмском фестивалу словенских и православних народа „Златни витез“ у Русији. Већ са првим појављивањем, остварења „СРНА филма“ су се наметнула својом аутентичношћу, што није остало незапажено од стране публике и жирија. Филму „Љето сам провео“ жири 40. фестивала југословенског краткометражног и документарног филма додијелио је прву награду за најбољи видео-филм. Исте године одржан је - први и једини пут ван Русије, у знак подршке руских филмских радника борби српског народа - Међународни филмски фестивал словенских и православних народа у Новом Саду, на којем су остварења „СРНА филма“ добила „сребрног“ и „бронзаног витеза“ за документарне филмове „Мир у Јањи“ (Миодрага Таране и Зорана Маслића) и „UNproWAR“ (Миленка Јовановића). Ове награде била су и прва међународна признања које је добила једна институција Републике Српске. Нажалост, у вријеме трајања фестивала у Новом Саду у саобраћајној несрећи погинуо је оснивач и тадашњи директор „СРНА филма“ Миодраг Тарана.

Услиједиле су године успона током којих је „СРНА филм“ постигао завидне резултате на плану продукције документарног филма и освојио бројне награде, међу којима је најзначајнија „Златни витез“ на истоименом фестивалу за остварење „Живот“ (Драгана Елчића, 2000. година). У историји седме умјетности Републике Српске овај филм остаће уписан и као први (и, за сада, још увијек једини) који је снимљен на филмској траци (16 мм).

У продукцији „СРНА филма“ до данас је снимљено тридесетак документарних филмова, реализованих (углавном) од властитог документарног материјала у сарадњи са копродукционим партнерима, односно продукцијским кућама из Србије: „Застава филмом“, „Филмом и тоном“, „Контакт филмом“, Радио-телевизијом Србије, Југословенском кинотеком и тако даље. Упркос бројним материјалним тешкоћама и слабој подршци власти за развој кинематографије, „СРНА филм“ је током свог досадашњег постојања постигао завидан углед, што су потврдили и бројни позиви на познате свјетске фестивале документарног филма: Оберхаузен, Берлин, Петроград, Техеран, Трст, Праг…

Завршавајући ову причу о „СРНА филму“ присјетимо се имена Миодрага Таране, Зорана Маслића, Миленка Јовановића, Раде Симовића, Бранка Брђанина Бајовића, Драгана Елчића, Славка Милановића, Милована Пандуревића, Душка Анђића, Драгана Тепавчевића и многих других аутора који су обиљежили документарну продукцију ове куће у годинама иза нас.

Развој документарне филмске продукције Републике Српске добио је нови замах у октобру 1993. године, оснивањем „СРНА феста“. Поред основних задатака ове Републичке установе за културу (организовање позоришних и других фестивала од интереса за РС), остављена јој је и могућност да оформи властиту филмску продукцију. Током свог постојања, „СРНА фест“ се потписала као продуцент 10 документарних филмова, од којих су најпознатији „Саво водо“, „Крст-ић“, „Последњи викенд у Сарајеву“, „Сарајево-почетак и крај“, „Крсташи“, „Маратонац“ и други. Поменути филмови учествовали су на југословенским и међународним фестивалима документарног филма у Београду, Москви, Минску, Драми... Највећи успјех „СРНА феста“ је остварење „Крст-ић“, режисера Драгана Елчића, који је награђен „Гран при“-јем 46. Фестивала југословенског краткометражног и документарног филма у Београду 1996. године, а одмах затим је добио и „Златног витеза“ у Минску. Плодна филмска продукција ове установе угашена је у децембру 2004. године одлуком Владе Републике Српске, када је „СРНА фест“ присаједињена Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци. Тиме је, практично, престало њено једанаестогодишње постојање.

Свој врхунац, кинематографија Републике Српске достиже одржавањем филмског фестивала у Бањалуци, на којем су приказани документарни филмови домаће продукције. Први, и за сада једини, филмски фестивал - ФЕРС '97 (Филмски фестивал Републике Српске) - одржан је од 20. до 24. децембра 1997. године у највећем граду РС, у организацији ОДП „Бањалука филм“, ЈП „Глас српски“ и Српске радио-телевизије (РТ РС). Овај фестивал остаће у сјећању по збрканој и прилично нејасној програмској концепцији, сачињеној од играних и документарних филмова изабраних по нејасним критеријумима.

Бањалучка публика је тих децембарских дана имала прилику да види 25 филмова - 17 играних и осам документарних. И поред бројних програмских мањкавости, ФЕРС је гледаоцима жељним филмова (ипак) понудио занимљив програм, састављен и од одабраних остварења дотадашње документарне продукције Републике Српске („Крст-ић“, „Саво водо“, „Мој Милане“, „Дјецак са планине“, „UNproWAR“, итд). Фестивал је имао такмичарски карактер, а награду за најбољи документарни филм „Нада“ и награду жирија публике освојило је остварење „Дјечак са планине“ Зорана Поповића (у продукцији Алтернативне ТВ - Бањалука).

Телевизијска продукција

Радио-телевизија Републике Српске

Посљедњих неколико деценија значајно мјесто у развоју документарног филма у свијету представљају телевизије. Такав је случај и са телевизијама на простору Републике Српске. Одмах послије почетка ратних дејстава, на дијелу БиХ под српском контролом формирана је Српска радио-телевизија (касније преименована у Радио-телевизију Републике Српске - РТ РС), која је у ратном периоду била и једна од ријетких ТВ станица на простору Републике Српске. Основана је 19. априла 1992. године, а у прво вријеме програм је емитован из бањалучког студија. Касније, послије формирања и присаједињења студија са Пала (С-канала), створена је заједничка програмска шема.

Српска радио-телевизија је недуго послије оснивања започела са производњом мање или више успјешних, занатски скромних, документарно-репортажних сторија. Тако је настао већи број документарних репортажа, од којих је најпознатији серијал „С краја на крај Крајине“ Лазара Петровића, који је постигао велику популарност код ТВ гледалаца. У ратном периоду снимљено је и неколико документарних филмова у продукцији СРТ-а, од којих је најзначајнији „Пробој коридора“ Љубе Паљевића, снимљен у вријеме тешких борби за ослобођење Дервенте (први пут је приказан 28. јуна 1993. године, поводом обиљежавања годишњице пробоја „Коридора живота“). За филм са ратном тематиком „Добар је онај ко побиједи“ овај режисер је добио специјалну награду на 41. Фестивалу југословенског краткометражног и документарног филма у Београду 1994. године. Ово су ријетки документарни филмови у продукцији СРТ-а снимљени у ратном периоду.

Непосредно по завршетку грађанског рата у БиХ започела је интензивнија документарна продукција на Српској радио-телевизији. Актуелне, постдејтонске теме наметнуле су се својом актуелношћу и аутентичношћу. Потписивањем Дејтонског мировног споразума дошло је до масовног исељавања Срба из дијелова Сарајева који су припали Федерацији БиХ. Пред објективима камера почетком 1996. године одвијао се невиђени егзодус становништва, током којег се неколико десетака хиљада Срба иселило из града и са собом однијело чак и своје мртве. Njих су пренијели на нова гробља, далеко од Сарајева. Овај потресни догађај постао је тема неколико филмова и репортажа, од којих су најпознатији документарни филмови „Крст-ић“ (Драгана Елчића, СРНА фест) и „Егзодус поново“ (Сњежана Лаловића, у продукцији СРТ-а). Остварење „Егзодус поново“ освојило је „Златну медаљу Београда“ за најбољи документарни филм на Фестивалу југословенског краткометражног и документарног филма 1996. године (те године Елчићев „Крст-ић“ освојио је „Гран при“ ове манифестације!).

Послијератни развој документарне продукције Радио-телевизије РС, упркос знатно повољнијем положају у односу на приватне телевизије, одвијао се преко (мање-више) спорадичних документарних пројеката, без чврсто утемељене документарне продукције и још слабије развијене презентације произведеног (документарног) програма. У овом периоду настаје неколико значајнијих документарних филмова и серијала, од којих је свакако најзначајнија серија „Наслијеђе и традиција“ Љубе Паљевића. На 9. Међународном фестивалу етнолошког филма у Београду ова серија добила је двије награде „Прохорски анђео“ (за успјешну реконструкцију обичаја и за етномузиколошко-етнокореолошки допринос серији филмова).

Филмови о теми спелеологија - „Лед“ и „Дробљење тишине“ - Горана Дујаковића из Бањалуке, освојили су „Оливу“ (награду за фотографију) на Међународном фестивалу телевизијских остварења 2002. и 2004. године у категорији еколошког филма. Остварење „Одлазак шампиона“ (Михајла Орловића, 2005) добило је награду за најбољи страни филм на фестивалу у Кучеву прошле године...

Иако посједује значајне материјалне и кадровске потенцијале, садашња документарна продукција РТ РС-а налази се на најнижем нивоу у односу на протеклих 14 година, колико ова телевизија постоји (изузмемо ли богату продукцију документарних репортажа). Ова продукција одвија се преко ријетких, спорадичних документарних пројеката, без јасно утемељене стратегије развоја озбиљне продукције документарног филма.

Остале телевизије

Алтернативна телевизија - Бањалука се одмах по оснивању (у септембру 1996. године) појавила са сопственом продукцијом документарног филма. „Дјечаком са планине“ Зорана Поповића ова телевизија је освојила неколико награда („Гран при“ Фестивала документарног филма у Тузли 1998. године, награда „Нада“ Фестивала играног и документарног филма у Бањалуци ФЕРС '97, „Гран при“ (Golden Beggar) на Међународном фестивалу локалних ТВ станица у Кошицама - Словачка). Континуитет документарне продукције настављен је и наредних година успјешним остварењима „Пуно радно вријеме“ (2002), „XXI вијек“ (2003) и „Кофер прошлости“ (2004) Драгане Бањац и Александра Захороднија, који (такође) освајају награде на фестивалу у Кошицама. То су (уједно) и најзначајнији досадашњи домети документарне продукције АТВ-а.

Од самог оснивања у септембру 1996. године, Независна радио-телевизија Бањалука (НРТВ БЛ) окренула се продукцији играних и документарних пројеката. Иако је у првим годинама постојања доминантна оријентација ове ТВ куће према играним филмским формама, у овом периоду настало је и неколико запажених документарних филмова: „Био једном један шампион“ (2003) Дејана Стрике, „Слив Пливе“ (2003) Владимира Момчиловића (награђен признањем за фотографију „Олива“ у Бару исте године), „Бакови са Змијања“ (2004) Ђорђа Страживука, и тако даље. Гашењем ове телевизије прекинута је веома успјешна и врло добро осмишљена филмска продукција (посебно у домену играних структура), која је НРТВ БЛ издвојила од осталих телевизија на простору Републике Српске. Преостале приватне телевизије на простору Републике Српске само спорадично се појављују са документарном продукцијом.

Независна продукција и аутори

Посљедњих неколико година, поред Академије умјетности у Бањалуци, независна продукција и независни аутори постају главни замајац развоја документарног филма у Српској. Појава независних продукција битно је утицала на избор и разноврсност тема, ослобођених шаблона класичне телевизијске продукције. Појављује се неколико ауторских имена и значајнијих филмских остварења.

Симо Брдар потписао се као сценариста филма „Саво водо“ (1997) Драгана Елчића, потресне приче о преживјелом логорашу Јасеновца. Као афирмисани сценариста, Брдар се наредних година појавио и као аутор запажених документарних филмова: „Јовица и Зорица“ (2000, „Златна медаља Београда“ на Фестивалу југословенског документарног и краткометражног филма 2001. године), „Марјановићи“ (2003), „Чедо“ (2005) и других.

Филмови младе бањалучке режисерке Данијеле Мајсторовић „Контрапункт за њу“ (2004) и „Посао снова“ (2005) стављају у жижу проблеме и феномене нашег друштва. У остварењу „Контрапункт за њу“ ауторка анализира појаву секс-трефикинга, који је посебно актуелан у постратној Босни и Херцеговини. Феномен турбо-фолк естраде - социолошког и културолошког феномена највећег дијела екс-YU простора - тема је њеног другог филма „Посао снова“. Због непостојања продукцијских кућа у Републици Српској, филмови ове ауторке настали су као резултат ангажмана неколико продуцента из средина са далеко развијенијом филмском традицијом, прије свих Сарајева, Загреба и Београда.

Године 2005. појављују се прва два дугометражна документарна филма, снимљена на територији Републике Српске: „Истина о четницима“ Синише Рашљића (у продукцији „БеЛ телевизије“) и „Птице Бардаче“ Горана Дујаковића (у продукцији Асоцијације за визуелну културу „ВизАрт“ из Бањалуке). Ово посљедње остварење резултат је двогодишњег рада трочлане екипе филма на простору орнитолошког резервата рибњака Бардача код Српца. „Херцеговина изнад мора“ (2004) Ненада Илића, у продукцији бањалучке куће EKO-YES, интересантна је као крајње нетипична документарна серија која на оригинални начин, неновинарским стилом, кроз седам епизода („Трајање“, „Свјетост“, „Ријеч“, „Камен“, „Земља и Сунце“, „Вода“ и „Благо“) гледаоцима „прича причу“ о чудесном простору источне Херцеговине.

За сáм крај овог прегледа продукције документарног филма Републике Српске оставили смо подсјећање на документарну продукцију Академије умјетности у Бањалуци. Од њеног оснивања 1998. године, филмови студената/аутора уносе модерније погледе на документарни филм („Варијације“ (2005) Тамаре Кесић, „Моменток“ (2005) Огњена Поповића), ослобођене стереотипа већ поменуте старомодне телевизијске продукције. Радује чињеница да ће ови млади режисери обезбиједити даљи континуитет развоја документарног филма на овим просторима.

Надамо се да ће врло брзо бити прекинут тренутни негативни однос телевизијских кућа према озбиљној документарној продукцији и да ће се документарни филм вратити у оквире телевизије, гдје се у свијету и налази. На овај начин ће се (поред независне продукције) младим ауторима, жељним умјетничке афирмације, пружити прилика да искористе своје креативне потенцијале. На тај начин ће, истовремено, бити обезбијеђена и извјесна будућност документарног филма Републике Српске…