Владимир Виниченко
Из романа „Стаљине, имаш реч“
Слово за тобою Сталіне
[...] Степан Петровић је ушао кроз капију и погледао бунар у дворишту. Јесте, ево стоји, као да га jе јуче оставио. Стоји узбудљиво стар, прљав, таман, смрдљив, као и пре тридесет година.
Али из врата велике зграде изашао је човек са крпама на ногама (уместо чизама) сиве браде и са метлом у руци. Он је погледао Степана Петровића од капе до старих чизама и сурово, гласом чувара куће Строганова питао га је:
- Шта треба, грађанине?
Грађанин извадио је из џепа пар ситних новчића и са љубазним осмехом добрих очију пришао је чувару:
- Извините што сметам... – рекао је и чак мало подигао капу. Таква љубазност грађанина је омекшала суровост чувара, и он је ставио паре у џеп.
- Мотају се овде сваки па морам и поштеним људима да вичем... – као да се извињава рекао је. – Изволите, друже!
- Па само сма хтео да питам да ли се вратио са посла Григор Криниченко?
- Који Криниченко? – зачудио се чистач. – Немамо ми таквих.
- Е па помешао сам! Тај који живи у оној додатној згради, у задњој соби.
- А, Јухим Биленко?
- Да, да! Јухим је, тачно, а ја кажем Григор. Има њих три брата па сам помешао. И жена његова... како беше? Гана мислим?
- Ма не, Оксана...
- Да, тачно, Оксана. Григор има жену Гану, а ја... Рођак сам им, знате. Идем из далека па сам одлучио да свратим. Јесу ли код куће, знате ли? Да ли су се вратили са посла?
- Можда су већ и вечерали. Није рано.
У „бунару“ стварно је било већ тамно.
- Где је њихов стан?
- Па тај задњи, на крају зграде.
- Хвала пуно, нашао сам коначно. Треба да их посетим! – извадио је још пар новчића и ставио је у слабу и безвољно спуштену руку чувара реда. Тај се осмехом раздвојио у сиву браду зарасла уста и изговорио са осећањем кривице:
- Не брините ништа, друже. Ево, тај задњи. Сви су они већ у кући, и Јухим, и Оксана, и деца... Слободно уђите!
Он је још нешто говорио рођаку, али овај је већ кренуо и није се окретао дуж зграде ни око прозора, ни врата, ни њених одељака. Коначно дошао је до задњег и стао је око улаза.
Врата нису више као пре! Види се да су нови, тек офарбани свежом, добром затворском фарбом. Али прозор је био исти, исто тако као пре 30 година гледао је на ђубриште и клозет. И смрад је био ту исти, загушљиво-трули, одвратни. Прозор је исто као и пре био затворен неком црвеном крпом од тог смрада и није било светло.
Не, све је ту било мало другачије, не тако као на Липкама откуда се он тек вратио. Али како дивно се осећало ту, у овом старом родном „бунару“, чак и од тога ђубришта и од одераних зидова „виле“ Јухима Виденка. У овом „замку“ некад, као да је јуче било, и он Степан Иваненко, студент и члан комитета украјинских социјалиста-револуционара „будио је пролетаријат духом истине и слободе“. Исто тако касно увече долазио је он овде, исто тако обучен у стару капу и поцепано одело. Њега су већ чекала таква иста као и он, млада, још без браде, али страшно озбиљна лица другова из фабрике којима је он сатима причао шта је социјализам, кад ће он да дође на земљу, како ће тада људи живети и радити у замковима, пространим и светлим, окићеним цвећем, са музиком, на миру. Како ће све те зграде, нужници, сиромаштво, вашке, гладовање, господа, жандарми нестати заувек и остаће само као ружан сан у памћењу људи. Та млада лица сад су остарела, сећају се тих пророчанстава и радо му се захваљују, што су доживели социјализам који им је обећао. Ето како он мирише! Степан Петровић је љутито пљунуо и одлучно покуцао на врата иза којих су се чули дечји плач и женска свађа. Зьог куцања и плач и свађа су се утишали. Тад је Иваненко притиснуо кваку и повукао је врата према себи. Она су се отворила и он осети други мирис, задах топле влажности, нечег куваног, дувана и још нечега загушљивог. Цео стан је био једна соба. У њој је поред врата била пећ, поред пећи велики кревет, насупрот њему на поду је била гомила крпа испод које су вириле главице троје деце. Поред прозора, са леве стране, био је сто. На столу је била мала лампица на гас, поред које се, изнад листића штампаног папира надвила глава деветогодишњег дечака. Поред пећи, одмах до клупе са судовима је стајала мршава жена оштрог погледа, са прљаво-тамном косом спуштеном на образе. На столици на другом крају стола је седео мушкарац са цигаром у устима, жуто-сиве боје лица, жутих очију, жуте браде, цео као димљен жутим димом.
- Јесте ли живи и здрави, Јухиме и Оксано са децом? – весело се поздравио гост и затворио врата за собом.
Јухим и Оксана су погледали једно другог. Јухим је нељубазно са сумњом погледао госта и упитао га:
- Ко сте Ви?
Гост се осврнуо на врата, на прозоре па је тихо рекао:
- Познаник вашег рођака.
- Каквог рођака?
- Тога...који тамо пропада... У логору.
- Брата Панаса? – са ужасом или са радошћу је викнуо Јухим.
А жени је испала из руку право на под мокра крпа, па је прошапутала:
- Боже мој, Боже мој!..
- Тако је, Панаса – климнуо је главом гост и осмехнуо се широким осмехом. Његове очи су тако љубазно и искрено погледале све присутне да је Оксана бришући руку о кецељу спустила за појас затакнут крај сукње, поправила је косу и јурнула ка госту.
- Па улазите! Дођите овде! Јухиме, дај столицу човеку! Гаврику, бежи одатле, седни око пећи са својом науком.
Јухим је устао брзо, завртео се и није од узбуђења схватио да може да да госту своју столицу. Ухватио је столицу коју је дечак ослободио и ко зна зашто, гурнуо ју је мало напред, ставио је са друге стране стола и чак је обрисао руком.
- Седите ту, молим! – осмехујући се госту и показујући велике жуте зубе, промуцао је он.
Степан Петровић, љубазно се осмехујући ставио је капу на вешалицу код улаза и сео на столицу, стављајући на њу своју пуну кесу. Оксана је пришла госту и пажљиво га гледајући у лице тихо, тајанствено упитала:
- Како је он тамо? Пропада, кажете? – Степан Петровић је тужно спустио главу.
- Пропада. Робијашки рад...
- А како ви?.. видели сте га? – гост се тужно осмехнуо.
- Па видео сам. Пет година смо заједно дрво секли у Сибиру.
- Боже! Дрво секли! А Вас зашта? Опсовали сте њиховог Стаљина?
- Још горе – самог Лењина.
- Исти је ђаво.
- Одрадио сам своје па су ме пустили. А Панас ће морати да буде још мало...
- Њега су на петнаест година... – убацио је Јухим и сео је на синовљево место.
- Јесте, тако је, - климнуо је главом гост. – Кад сам изашао Панас ме је замолио да вас посетим и испричам вам о њему. И поклоне вам је послао. Ево, ту мало сам донео...
И Степан Петровић је отворио кесу и почео да вади поклоне.
Јухиму – добру плаву кошуљу, са пришивеним вратом коју није срамота ни на празник обући. Оксани је донео отмену наранџасту блузу која јој се тако свидела да се застидела и окренула се. Деци је донео по панталоне и по кошуљу (није знао да има већ и четврто). После је извадио чарапе, мараме, сапун, огледалце, поново чарапе, поново мараму. На столу је био прави вашар. Са пода су скочила деца, јурнула су ка столу и жудним дивљим очима и рукама хватала су поклоне и вукла их уз галаму, смех и плач. Ко зна чиме би се то завршило да отац и мајка нису отерали децу од стола и вратили их назад у крпе. Разбарушена, прљава, сиво-жута, изгубљена од радости и очаја, она су гледала на сто широким блиставим очима.[...]
Превела Оксана Миколајко, студенткиња V године Института филологије Кијевског националног универзитета Т.Шевченко (2007)
Датум последње измене: 2007-07-31 14:54:38