Драгана Самарџић

Војничка заклетва и војна застава у Србији и Црној Гори

„Даница“, Вукова Задужбина, Београд

Заклетва је јавно дата изјава да ће њен извршилац по савести и пропису вршити дужност, да ће говорити истину и да ће чинити све оно што је у изјави наведено. Ступајући у војску грађани се обавезују да ће се борити за своју земљу и покоравати наређењима војних старешина.

С обзиром на значај који је војска имала од свог постанка за безбедност организовања заједнице: племена, града, државе, осећала се потреба да се од њених припадника, у одређеној форми, тражи и изјава верности. Церемонијал полагања заклетве пред полазак у ратни поход или приликом ступања у војне редове обављао се у свечаној атмосфери пред симболима божанства, других светиња или највиших вредности односног племена, града или државе. У делу света коме и наша земља припада, где је хришћанство постало државна вероисповест, војници су полагали заклетву с посебним церемонијалом, полагањем руке на Библију.

У средњовековној Србији први писани помен заклетве потиче из 1334. године, када се Дубровчани за неке повластице заклињу краљевству и краљу Душану. У Душановом Законику (1349) такође се помиње заклетва; додуше, односи се на чланове пороте које заклиње свештеник. На основу тога можемо претпоставити да је тада у Србији са развијеним војним уређењем постојала и обавеза на верност у виду заклетве. За време владавине српског деспота Стефана Лазаревића спомиње се да су пред један војни поход сви великаши дошли у Крушевац да положе заклетву и да јак завет учине. Из 15. века у Србији је сачувано неколико примера да се поједине војводе обавезују заклетвом: „Ја, војвода Петар и брат ми, кнез Никола заклесмо се заклетвом“ (1454).

Организација хајдучких дружина од 16. до 19. века подразумевала је однос међусобних обавеза на којима је и почивала. У мање дружине — чете није се могло лако ући, а постојала је провера људи који су ступали у чете. Сваки нови члан дружине морао се заклети часним крстом и светом молитвом, морао је дати тврду веру да друга или харамбашу неће изневерити. Нарочито су се заклињали да друга у невољи, ма и животом својим платили, неће оставити. Оног ко се није држао задате речи, немилосрдно су кажњавали чланови дружине. Од велике важности за хајдуке били су јатаци који су бринули о њиховом животу и сигурности. Они су зими скривали хајдуке и достављали им поверљиве податке. Између хајдука и јатака дата реч је била нека врста заклетве да јатаци неће издати. Када су се у пролеће хајдуци поново сакупљали, чекало се одређено време да се сваки јави у своју дружину. Онај ко не би на време стигао, сматрао се издајником, а одговорност је имао и његов јатак, који је кажњаван за издајство хајдука.

Целокупна припрема за Први српски устанак 1804. године у Шумадији крунише се заклетвом. Први људи из крагујевачке Јасенице и њене околине састају се на једном малом скупу 1803. и заклињу се пред свештеником, који у руци држи крст, да ће, на пролеће 1804. устати на Турке. У говору свештеника који заклиње окупљене, истиче се да се Срби сопственим снагама потпуно ослободе од Турака, да се извојују независност и слобода. По завршетку заклетве свештеник тражи да се договор као највећа светиња чува у тајности и заједно са свим присутнима страшну клетву баца на онога који би ту свету ствар издао Турцима.

После првих покрета и почетка самог устанка на скупштини у Орашцу бира се Карађорђе Петровић за врховног вођу, а сви присутни се заклињу њему на верност, љубећи крст и јеванђеље, главне симболе своје вере.

Велика државна реформа Србије започета је 1808. године, а извршена је 1811, када је на резултатима ослободилачке борбе, у Првом устанку, Србија добила државно уређење. Врховна власт је остављена Карађорђу Петровићу и скупштини. Њихове међусобне заклетве су основица на којој почива законитост земље. Чланови скупштине су били истакнути војни команданти у служби народа и врховног вожда (Карађорђа), и сви су се саборно и једногласно заклели по одређеној сачуваној писаној форми коју доносимо у слободном тумачењу, с обзиром на старост језика који се данас теже може разумети: „Ми, доле потписани команданти, војводе и кнезови у име Свете Тројице дижемо три прста, заклињемо се Богом, часним крстом, јеванђељем и обећавамо веру, верност и послушност врховном вођи српског народа, господину Ђорђу Петровићу, верност њему и његовим законским потомцима."

Врховни вожд Ђорђе Петровић заклео се Скупштини народа српског, такође у писаној форми. Он се у заклетви обраћа посебно командантима војним (војводама), као и целом српском народу: „У име Свете Тројице три прста дижем, заклињем се Богом, часним крстом, светим јеванђељем и свим светима, да ћу се за народ који предводим бринути, славу нашег народа уздизати, да ћу за народ свој живот жртвовати, за слободу отаџбине и свих нас."

Други српски устанак, 1815. године почео је сабором код цркве у Такову. Изашавши пред народ свечано обучен и са својим војводским барјаком, војвода Милош Обреновић обратио се присутнима позивом на нов народни устанак. Предајући барјак свом барјактару Сими Паштрмцу, изговорио је сада већ легендарну реченицу: „Ево мене, а ето вам рата са Турцима."

Познато је да су први гардисти кнеза Милоша Обреновића обучени у парадну униформу, постројени, у пратњи официра, парадно ушли у цркву 1830. године. Гардисте је предводио њихов заповедник, чувени Тома Вучић Перишић. За време службе један писмени гардист је читао делове из Светог писма. Регрути за гардисте положили су заклетву с обећањем да ће добро учити и господару (кнезу Милошу) верни бити. Није познато да ли је тада заклетва била у писаној форми.

Касније је заклетва добила писмени облик и утврђен је начин на који се обавља. Тако су приликом регрутације 1836, војници свечано положили заклетву у Пожаревцу и Крагујевцу. У пратњи официра, парадно и под барјаком, регрути су отишли у цркву, где им је свештеник протумачио заклетву и истакао њен значај. Том приликом им је прочитао и писмо кнежево у коме их он, поводом полагања заклетве, поздравља и саветује да се часно владају, добро уче и да сматрају чашћу што су као војници позвани да бране мир земље. Истовремено их је подсетио да ће, у случају да не послушају његов савет, као недостојни војног звања бити строго кажњени. Исте године је упутио поздрав и првим регрутованим артиљерцима с напоменом да је у артиљерију изабрао најотменије младиће.

Пошто је војницима прочитано кнежево писмо, они су под развијеним барјацима положили заклетву. Текст заклетве читао је свештеник, а за њим су је, са три уздигнута прста десне руке, углас понављали сви војници заједно.

Крајем 1839. године законом је прописана нова заклетва, једнака за војнике и официре. Њен текст детаљно описује дужности које се морају извршавати.

Приликом свечаности полагања заклетве, војник је прво изговарао своје лично име и пред отвореним јеванђељем (држећи за то време леву руку на њему), заклињао се на верност не једином кнезу и његовој фамилији, како је до тада гласила заклетва, већ на верност Србији као својој отаџбини, Уставу, а тек онда кнезу, и то само њему, не и његовој фамилији.

Државни савет је једним дописом кнезу Михаилу Обреновићу 1841. упутио акт у коме се позива на обичај у „европским државама“ да се војска без положене заклетве владаоцу не држи (тада је у Србији дошло до смене власти), а да је потребно што пре да се „најпре Штаб, а потом сви официри и прости војници закуну, а официри и писмену заклетву дају“. Предлаже се да се чин обави са војском и заставом, а у присуству кнеза, угледника, војне музике у авлији касарне, а потом исто то учини пред главним војним штабом.

Са поновном династичком променом, 1842. у српској војсци замењена је заклетва по пропису из 1840. године, а уведена је она која је озакоњена крајем 1839. године.

Постепеним увођењем редовне војске у Србији, она је добијала и нове заставе. Занимљиво је да су уз заставе 1846. године додељене и дипломе. У тексту ових диплома војници се трајно упозоравају на симбол заставе која постаје саставни део церемонијала при полагању заклетве.

Када је 1850. основана Војна академија, донесен је пропис 1868. да се питомци заклињу на барјак у другој школској години и тек после тога узимају на себе војничка права и дужности. Из одлуке да се батаљонима народне војске 1863. доделе заставе, види се да ће се војска заклети под новим заставама.

Промене династија у Србији доносиле су и неке измене у војним заклетвама врховном команданту војске. Доласком на престо краља Петра I Карађорђевића, у текст заклетве улази и његово име: „Ја (име и презиме), заклињем се Богу Свемогућем да ћу Врховном заповеднику свеземаљске оружане силе, краљу Србије — Петру Првом, свагда и у свим приликама бити веран, свом душом одан и послушан, да ћу заповести свију претпостављених ми старешина слушати и верно извршавати, да ћу краља и отаџбину јуначки бранити и војничку заставу нигде нећу изневерити, тако ми Бог помогао." Текст заклетве био је у употреби до 1919. године, тј. до стварања Краљевине СХС.

Претпостављамо да је са стварањем првих војних јединица у Црној Гори постојала и војничка заклетва. Међутим, први штампани облик заклетве налазимо у закону из 1910. године. Сваки војник се, при ступању у војску, заклињао на верност „Књазу Господару, као врховном Заповједнику војске и представнику Државе и Отаџбине“.

Војна застава је и симбол припадности, части и борбеног јединства јединице или брода. У миру се чува на посебном месту, а износи се приликом свечаности и парада. Застава на себи има често колективна одликовања за заслуге целе јединице у рату. Њен губитак, у моралном погледу, тешко погађа јединицу. Војна застава је саставни део самог чина полагања војничке заклетве и без заставе се она не може ни дати.

Колики је значај заставе говоре и подаци о томе ко може да носи заставу. У закону о српској војсци из 1898. године, за заставника је било предвиђено да је у војсци одслужио најмање годину дана као наредник. Заставника је тада бирао збор официра у пуку и само је био један пуковски заставник. Заставника је указом постављао краљ на предлог војног министра, имао је сва права и принадлежности официра, а носио је и прописану униформу.

Бројни су примери из историје ослободилачких ратова како су заставници бранили заставу. Заробљена непријатељска застава увек је била посебан ратни трофеј.

Заставу и јунаштво заставника опевала је народна поезија, а њеном симболу нису одолели ни велики песници. Чини нам се да су у родољубивој поезији најснажнији стихови Алексе Шантића:

Застава је за јунаке
Ви јунаци дигосте је
Напред с њоме воље јаке...

Војне заставе Срба имају своју историју која је обележена многим променама, као и историја народа у целини. Српски владари су, вероватно, имали своје заставе од 9. века иако најстарија вест о српској застави потиче из 11. века. Историја српске заставе може се са сигурношћу пратити тек од Немањића.

Најчешћи облик средњовековних застава био је троугласт са једним или два пера. Боје српске заставе, црвена и плава, помињу се крајем 13. века. На заставама из овог времена најчешћи су ликови светитеља: светог Димитрија, светог Ђорђа, светог Арханђела Михаила, а симбол крста јавља се готово редовно. Од средине 14. века на застави се јавља двоглави бели орао.

Из истог времена је и други знак — крст са четири оцила. На заставама из средњег века стајали су још и натписи са именом земље, владара, града. После губитка независности, Срби су се у служби страних владара борили под њиховим заставама, али су стално захтевали да имају своје, што им је понекад и успевало.

Заставе са традиционалним симболима почеле су поново да улазе у употребу у 18. веку, а шире се користе у Првом српском устанку. Заставе из Првог устанка нису још користиле боју као један од својих симбола. Приликом прављења тробојних застава користе три боје, црвену, плаву и белу, али још увек без неког одређеног реда.

Заставе Кнежевине Србије мењале су се у зависности од тога како је земља стицала своју аутономију и независност и која је од династија њоме владала. По уставу из 1838. године српска застава је добила коначан распоред боја: црвено, плаво, бело, а грб је представљао знак из средњег века, крст са четири оцила. За време владавине Милоша Обреновића употреба заставе је била ограничена на врховне установе саме кнежевине, српска начелства, кнежеву гарду и пловне објекте.

За владавине Карађорђевића (1842–1856) употреба заставе је готово општа, а заставе батаљона имале су с једне стране српски грб, а са друге лик свеца: светог Ђорђа или светог Андрије Првозваног. На заставама су били и натписи.

Важан моменат је истицање српске заставе на бедему Калемегдана 1867, као знак одласка Турака и последњих њихових гарнизона из Србије.

У ратовима са Турском 1876–1878, Србија је на ратиште послала војску са заставама које су направљене уочи самих борби или у току рата. На њима се све чешће јавља и натпис: „За веру, слободу и отаџбину."

После проглашења Србије за краљевину 1882, донесена је уредба о грбу, а војска је 1886. добила нове заставе. Заставе су биле црвене боје са новим грбом, двоглавим белим орлом, који је на грудима носио крст са оцилима и натписом: „За веру, краља и отаџбину."

Прошло је доста времена док коначно војсци нису додељене нове заставе у освит балканских ратова 1911. године. Војничка застава је опет традиционална српска тробојка са грбом и светим Андријом Првозваним. Натпис је: „С вером у Бога, за краља и отачаство."

У балканским ратовима из Топлице је регрутовано војника за читава четири пука. Какви су то војници били говори и запис о њима: „Пролеће 1913. године накитило је њихове ливаде и њиве, пашњаке и забране надгробним споменицима. И када су мислили да ће се рат свршити, морали су у рат са Бугарима. За показану храброст њихови команданти су их називали „људима од челика“. Њихова пуковска застава, ношена из окршаја у окршај, добила је највеће признање: Карађорђеву звезду са мачевима."

У Првом балканском рату, у борбама за Једрене марта 1913. године, командант II српске армије био је Степа Степановић који је после пада Једрена продефиловао свечано градом са српским јединицама, уз звуке маршева, с развијеним заставама, а потом се вратио у отаџбину.

Почетком 1914. под заставу је ступила нова генерација Топличана. Старешине су њихов пук назвали Гвозденим пуком. Војници Гвозденог пука били су војници без мане и страха. Од њихове пуковске заставе остало је само парче, украшено највишим одликовањима, како нашим, тако и савезничким, која се могу добити за храброст.

Барјаци под којима је војевала српска војска у овим ратовима сведочанство су њене храбрости и многих подвига. После рата одликован је велики број застава орденима Карађорђеве звезде IV реда и златном и сребрном медаљом за храброст. Ове заставе биле су у употреби до 1930. године. Заставе су биле носиоци колективног одликовања јединице.

У Првом светском рату било је безброј примера личне храбрости војника и њихових команданата. Такав пример дао је генерал Илија Гојковић. На путу из Француске брод је погодила немачка подморница. Брод је нажалост потонуо, а преживелима је у памћењу остала слика храброг српског генерала како стојећи са командантом брода, поздравља заставу.

Од 1865. године Црна Гора има два барјака: главни, који на црвеном пољу има двоглавог орла с круном изнад главе, а испод је златни лав у покрету; и општи барјак који на црвеном пољу има шири, бели крст. Главног барјактара постављао је књаз као врховни командант, док су се остали барјактари постављали избором, у присуству војне јединице.

По традицији црногорског племенског уређења барјактар (заставник) истицао се највећом личном храброшћу. Тако је по усменом предању забележена прича о заставнику који је пао у боју са Турцима и о страдању његова три сина на које је прелазило барјактарство. На крају је остала жена са недораслим сином, па се и она прихватила да носи барјак док син не одрасте. У једном боју са Турцима 1876. погинуло је чак шест барјактара.