Бранко Вујовић

Саборна црква у Београду

„Задужбина“, Београд, септембар 1996. године

Многовековна бурна прошлост Београда, једног од најстаријих европских градова, у знатној мери је сажета у историји настанка и трајања његовог катедралног храма. Најстарији сачувани подаци односе се на далеко време појаве правих хришћанских храмова у Београду, заправо на доба ширења хришћанске религије на простору централног Балкана и, посебно, у античком Сингидунуму крајем II и током III века, када су забележена и имена првих мученика из овог града који су пострадали за хришћанску веру. Легализацијом хришћанства 313. године Сингидунум убрзо добија ранг епископије, а њени великодостојници веома активно учествују на црквеним саборима током IV и V века. И у време варварских надирања на североисточне границе Царства током VI и VII века, Сингидунум остаје стратешки значајно утврђење и веома важно црквено средиште, у којем се одвија жив духовни живот и подижу храмови. Досељавање Срба на ово подручје крајем VI и почетком VII представља догађај од изузетног значаја за каснији развој овог града који добија и ново, словенско име — Београд.

У саставу српске средњовековне државе Београд добија посебан значај у време краља Драгутина, који је у њему после 1282. године саградио првобитну Саборну цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице. Судећи према откривеним археолошким траговима и историјским описима, она се налазила у склопу средњовековног утврђеног града, у североисточном делу Доњег града. У лепо урађеном, Београду краљ Драгутин је ускоро дочекао краљицу Симониду, супругу свога брата Милутина, која му је дошла у походе, са посебном жељом да се поклони светињама београдске Саборне цркве. Опис те посете оставио је архиепископ Данило II, који на једном месту каже: „И тако ова благочестива (Симонида), идући са таквом велелепном славом царском, дође у славни и сјајни град Београд српски, који стоји на обали Дунава и Саве. И ту, у великој Саборној цркви митрополијској, поклонише се са умиљенијем чудотворној икони пресвете Богородице... Сви који су их видели, дивили су се њиховом изгледу, тако да је ваистину (прелепо) било видети њихов одлазак украшен царским оделом и златним појасима, бисером и драгим камењем: пурпури царски и багренице бацали су зраке, светлећи као многи пољски цветови, украшени многоразличним лепотама“.

Највећи домет у свом развоју у средњем веку Београд постиже почетком XV века, у доба деспота Стефана Лазаревића, када је први пут у својој историји овај град постао престоница српске државе, њено вредно, културно и црквено средиште. Преузимајући Београд од Угара 1403. године у веома тешком историјском тренутку за Србију и Београд, деспот Стефан је тада издао Београду посебну повељу у којој каже: „Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих га Пресветој Богородици“. Међутим, после изненадне деспотове смрти (1427) и, нарочито, потоњим турским освајањем Београда (1521) драстично се погоршава положај православног становништва у граду, као и стање њихових богомоља.

Први сразмерно прецизни подаци и шири описи Саборне цркве која је била саграђена на њеној садашњој локацији, на Варош капији, потичу из XVI века. Наиме, историјски извори и забелешке путописаца из XVI-XVIII века пружају доста појединости које говоре о постојању и изгледу Саборне цркве у средишту оног дела вароши у којем су претежно живели Срби. Ту је током неколико столећа постојала стара црква посвећена светом Арханђелу Михаилу, чију судбину можемо пратити кроз раздобља турске и аустријске владавине. Она је била нарочито драматична током више ратних сукоба између две моћне царевине које су се бориле за превласт над Србијом и Београдом, од краја XVII до краја XVIII века. И поред крајње неповољних историјских прилика и многих сметњи које су правиле аустријске власти, митрополит Мојсије Петровић је успео 1725–28. године да из темеља обнови београдску Саборну цркву и да је украси новим иконостасом. Није то била ни прва ни последња обнова главног београдског храма. Више пута разаран, пљачкан и паљен, а после тога увек упорно обнављан, истрајавајући тако у свом постојању и одржавању духовног живота међу Србима, упркос неповољним условима, једини преостали православни храм у Београду, дочекао је 1804. почетак првог српског устанка и улазак крајем 1806. године у Београд устаничке војске коју је предводио вожд Карађорђе Пе