Живомир Симовић

Прва огледала у Србији

Половином прошлог века огледало је у Србији представљало праву реткост. Разуме се, ако се изузме сасвим танак, виши грађански слој, оправдано се може тврдити да се у огледалима толико оскудевало да је та чаробна плочица, у којој се лик одражава, била предмет жеља варошких девојака које нису увек биле достижне. Увезеним из неке од напреднијих суседних северозападних земаља, огледалом је могла да располаже само понека гиздавица, кћи добростојећих родитеља. Она би у недрима носила сасвим малу кутију на чијем је поклопцу било уграђено огледалце, толико мало да се на њему „једва једно око могаше видети“. А међу мушкарцима, поготово оним мужевнијим и јуначког рода, огледало или није изазивало нарочито занимање, или им је било сасвим непознато. На то указује и једна анегдота коју је објавио Сретен Л. Поповић у књизи Путовање по новој Србији (1879), препуној драгоцене грађе за српску историју, географију и етнологију. Она се збила у Карановцу, данашњем Краљеву, у време Поповићеве младости (рођен је у Београду 1820) и, будући да је аутентична, она ваљано сведочи о ступању цивилизованости житеља у унутрашњости Србије.

„Кад је Петар Цукић, бивши градоначелник београдски (...) премештен за старешину у Карановац, догодио се овај случај. Кад се преселио, једном после ручка каже своме момку Сјеничанину да му из споредне сарачане (собице), где су све још ствари разбацане биле, до трпезарије донесе дувана из мушеме. Момак наравно, наоружан од пете до зуба, уђе у ту сарачану, и тек што је ушао чу се из ње пуцањ, а у исто време чу се и нека звека као од разбијених стакала. Цукић и његова жена улете одмах у сарачану и шта виде! Сјеница стоји као укочен с пиштољем у руци, а спроћу њега, бивше, само на зид наслоњено повеће огледало лежи пробијено у стотину парчади. Питају га шта је било. — Шта је? — Ђавоља посла — одговара Сјеница. — Кад уђох у собу, стоји човек код дувара, наоружан; ја за пусат, а и он за пиштољ, те на мене. Ну, мој први свети, пушка пуче, а шаво цикну са хиљаду гласова и нестаде га... али остави иза себе хиљаду неких црепића од цакла."

С. Л. Поповић је био син „писар Лазе“, пријатеља Милоша Обреновића, кнежево кумче, ученик прве српске гимназије, члан позоришне трупе Јоакима Вујића у Крагујевцу, лични секретар кнегиње Љубице, секретар Томе Вучића Перишића, касациони судија и пријатељ многих наших истакнутих писаца.

Седамдесет година после првог издања путописа, Српска књижевна задруга је 1950. године објавила Путовање по новој Србији (1878. и 1880). У предговору Ђуро Гавела истиче да је Поповићева књига права ризница вредних података који нису дати „статистички, суво и одвојено, него су најчешће у кратким анегдотама узети из живота тако да би их, рецимо новелисти и романописци — што је била једна од намера пишчевих — могли одиста „с полозом употребити“

Као рођени Београђанин, који је у служби српској држави напредовао до највишег степена, касационог судије, Сретен Л. П. — како се потписао на корицама књиге — посветио је изузетну пажњу Београду.

Павле Поповић, професор Универзитета и члан Српске академије наука, љубазно се одазивајући уредништву Споменице Мушке гимназије у Крагујевцу, дао је за ту обимну монографију објављену 1934, есеј о С. Л. Поповићу, једном од првих ђака крагујевачке Велике школе, претече прве гимназије у Србији, „који се својом вредношћу нарочито наметнуо пожњи“, и у њему је, указујући на значај садржаја путописа, аутора назвао историчарем старог Београда: „Како је дуго живео у скоро цео живог провео баш у нашој престоници, и како се ова нагло развијала... то је он пратио овај напредак, с намером да о запамћеном — пише“.

Даница, 1999. година, Вукова Задужбина, Београд