Светлана Стипчевић

Скерлић у Дубровнику

Међу „тајним актима“ задарског Архива крију се занимљиви подаци о будном мотрењу аустроугарских власти на ширење и јачање југословенске идеје у Далмацији и Дубровнику. У свежњу који је уредна бирократска рука завела под „Српска књижевна задруга у Београду, дјелатност у Далмацији“, у, „строго поверљивом акту“ који је царско и краљевско министарство унутрашњих дела у Бечу 14. априла 1914. године упутило намеснику за Далмацију Атемсу, потписани Свобода упозорава на београдско друштво Српска књижевна задруга коме је „циљ да шири српску литературу у свим земљама настањеним Југословенима“. Како нема сумње да се ради о политичкој пропаганди Србије, према сваком ономе ко је у границама монархије преузео заступништво Српске књижевне задруге треба се односити као према политички сумњивом лицу. Исти Свобода је, неколико месеци касније, своје информације о Задрузи допунио следећим подацима: Задруга издаје и српске и хрватске писце, било ћирилицом у Загребу, било латиницом у Београду; око 1911. године Задруга је почела да пропагира и шири опште југословенске идеје и од тога времена њени су сарадници Бранислав Нушић „њен највернији и најважнији члан“ утицајни је члан београдског борбеног друштва „Народна одбрана“ и писац низа чланака објављених у српским новинама против монархије; Нушића и Скерлића у „случају њихових боравака у Далмацији треба најстроже надзиравати, па евентуално и само њихово задржавање тамо забранити“.

Скерлић је био везан за Задругу и као њен активни члан и као жестоки критичар њенога рада. Од 1908, када на чело СКЗ поново долази Стојан Новаковић, Скерлић се враћа у њему управу и у њој остаје до своје смрти. На његов предлог 1909. године долази до сарадње између Задруге и Матице хрватске коју помињу поверљива акта аустроугарске полиције. Скерлић је ватрени заговорник сарадње између Матице хрватске, Матице словенске и Српске књижевне задруге и иницијатор оснивања „савеза југословенских културних друштава“, чији је састанак био предвиђен о Доситејевој прослави у Београду 1911. На прослави десетогодишњице оснивања Културно-просвјетног друштва „Просвјета“ из Сарајева, Задругу су представљали Стојан Новаковић и Јован Скерлић, а при повратку, 25. септембра 1912. године, обрели су се у Дубровнику, желећи да се у овоме граду који дан одморе. Њихов долазак, међутим, није могао проћи незапажено и већ на самој железничкој станици, у име дубровачке општине пожелео им је добродошлицу већник др Иво де Ђули, а пред хотелом „Империјал“, где су одсели, омладина им приређује буран дочек, са овацијама. На банкету који ће потом грађанство приредити у њихову част, у „Империјалу“ присуствовало је педесетак званица. Госте је у име Хрвата поздравио Де Ђули, а др Стијепо Кнежевић у име Србо-Дубровчана.

Дневне новине забележиле су да им је Стојан Новаковић отпоздравио „бираним ријечима“, савршеном „формом“, а оне су се „свих присутних дојмиле као да су биле излив наше душе“. Два дана касније, Скерлић је, на позив хрватског демократског друштва „Слобода“, у дупке пуном дому Хрватског сокола одржао предавање о „најновијем српско-хрватском национализму“. „Док смо се ми“, рекао је поред осталог Скерлић „борили између себе да створимо било Душаново, било Звонимирово царство, дотле су Немци правили колоније и продирали на нашу страну“. Природно је да је на то морала уследити реакција и она је дошла крајем XIX века: „Ми, Срби и Хрвати, истиче Скерлић, немамо интереса, ни разлога, да се, на радост трећему двојимо, да своју снагу преполовљавамо и тиме уништавамо своју будућност ... Кад народ“, завршио је Скерлић своје предавање, „обезбеди свој опстанак и подигне своју властиту кућу, споредна је ствар какав ћемо јој кров поставити“. Одушевљено одобравање које је изазвало ово предавање наставило се и по изласку Скерлића и Новаковића из соколане. Раздрагана маса омладинаца кличе им и прати их кроз цели град до „Империјала“. Омладина се не разилази и пред Гундулићевим спомеником пева родољубиве песме да би се упутила кућама тек после громогласног „Хеј, Словени“.

Скерлићева изненадна смрт у Дубровнику је искрено ожаљена. „Црвена Хрватска“ објављује 16. маја 1914, на првој страни у црном оквиру, велики некролог у коме читамо да је преминуо Јован Скерлић „апостол народног јединства, народни посланик, јединствени проповједник национализма, духовни прави и искрени вођ националистичке уједињене српске, хрватске и словеначке омладине“. Његова је смрт оцењена као „непроцењив губитак“, а Скерлићу је одата слава као „великом књижевном раднику, искреном поборнику југословенске идеје“. Окружни суд у Дубровнику, на захтев Поглаварства, забранио је овај број „Црвене Хрватске“, додуше под другим изговором, а нерастурене бројеве запленио.

Две године касније, септембра 1916, свим поглаварствима у Далмацији достављен је списак лица и удружења у Аустроугарској која је била у преписци са преминулим београдским универзитетским професором др Јованом Скерлићем, „једним од најистакнутијих поборника југословенског уједињења“, с напоменом да су списи нађени у стану покојног Скерлића у Београду за време претреса, после окупације Београда 1915. године. Списак је достављен поглаварствима ради „знања и истраге“, јер се у овоме налазио доказ за „велеиздајничко сарађивање аустроугарских грађана и удружења са Скерлићем“.

Нису само Скерлић и Нушић били персоне нон грате код власти монархије. На Јована Цвијића, познатог научника светског ауторитета, али и активног борца за босанско-херцеговачко питање 1905. и 1906. члана комитета који је покренуо Словенски југ, будно се мотрило када је јуна 1908. године дошао у Далмацију ради проучавања карста. Боравак му је најпре одобрен, али је после 20 дана ипак лишен слободе и протеран у Црну Гору.

У актима дубровачког поглаварства читамо да су команданти у Гружу и Дубровнику били умољени да се „на основу досадашњег подозрења спречи одлазак именованих“ из Дубровника а да се сав материјал заплени. Предмет сумњичења и посебног мотрења био је још један научник из Србије, Павле Поповић. Истражујући грађу за своју студију о дубровачкој књижевности, Поповић је био у прилици да у више наврата тражи и добије дозволу од Намесништва за рад у дубровачком Архиву.

Само два дана по објави рата, 26. јула 1914, у монархији су почела хапшења „велеиздајника“ Срба и оних Хрвата који су се показали као нелојални поданици „Цару, богу и Држави“. Најмасовнија хапшења била су у Далмацији. Тако су се, међу многим „велеиздајницима“ у затвору нашли и непомирљиви „југословени“ Кристо Доминковић, уредник Дубровника, Оскар Тартаља, Иво Војновић. О овим бурним данима, Војновић у „Апстрактна визија несреће и страдања“, конкретизована у појединачним судбинама обичних људи у његовом казивању делује још потресније. Ухапшен јула 1914. године, Војновић је са осталим Далматинцима и Дубровчанима депортован у тамницу, у Шибеник. У ћелији, у којој се нашао, била су већ два затвореника: игуман Росић из Димца и сељак из Книнске крајине Онисим Поповић. Били су оптужени за „велеиздају“.

На основу анонимне доставе, Онисим је осуђен на смрт и стрељан под оптужбом да је „крио бомбе“ и да је наговарао војнике, „да не пуцају на браћу Србе“, али и зато „што је ишао у Београд на Доситејеву славу“. Анонимна достава, као што често и бива, показала се лажна и Онисим је „иза смрти био одријешен од оптужбе и проглашен невин“. У мутним временима глава се лако губи, а част човекова је сваки час на кушњи.

Даница 1999. Вукова Задужбина, Београд