Павле, патријарх српски

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2006. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2006. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„...Заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави”(1. Тим. 3,16).

Ове речи апостола Павла најпотпуније осликавају сву лепоту божићне радости у којој смо ми, драга децо духовна, истински учесници велике тајне Божјег силаска са Неба на земљу и човековог узношења са земље на Небо и седења са десне стране Оца. А то је, у суштини, богосиновство свакога човека који то пожели делатном вером. Син Божји је дошао да нас позове у непролазно Царство Божје и уведе нас у стварност вечног живота, будући да је Он, Господ наш, увек Пут, Истина и Живот (Јн 14, 5).

Догађај Христовог Рођења од Дјеве Марије сабира сва надања и ишчекивања људска кроз векове који му претходе, као и веру свих каснијих векова до данас, и трајаће кроза све векове до вечности. То је „пуноћа времена” (ср. Гал. 4, 4), јер су Бог и човек у Личности Христа Спаситеља сједињени. Бог се рађа као човек не престајући бити Бог, како би човек могао постати „бог по благодати”, не престајући бити човек.

Радујући се радошћу непролазном и неописивом због великих дарова љубави Божје, упитајмо се ми, верујући хришћани, који смо позвани и послани у свет да будемо „со земљи и светлост свету” (ср. Мат. 5, 13-14), да ли смо и колико смо заиста одговорни у својој богодарованој слободи. Није добро изговарати се другим и увиђати његове грешке, јер осуђивање – није пут вере. Често је то препрека на животном путу и претежак терет за онога ко тако поступа. Зато се вама обраћамо, синови и кћери Цркве Христове, „не као да господаримо вером вашом него као помагачи ваше радости” (ср. II Кор. 1, 24). Коленопреклоно вас молимо: покажите љубав нелицемерну једни према другима и према свима људима – „добро чинити да нам не досади” (Гал. 6, 9). Потрудимо се да испунимо светоотачку поуку: „Сваки хришћанин треба да буде такав човек да га се Бог никад не постиди”. Можемо ми то, благочестиви народе Божји: само ако се мало потрудимо, успећемо у добром делу благочестиве вере.

Много је данас себичних људи који мисле да све могу сами. Много је лажно „великих” људи и народа и свако мисли да баш он може да промени слику света. Зато, имајмо веру праведног Јосифа, простодушност и гостољубље витлејемских пастира, мудрост мудраца са Истока који су, вођени звездом, принели дарове Христу, не уплашивши се Ирода. Верујмо вером старозаветних пророка и праведника и будимо, заједно са светим апостолима, истрајни у сведочењу велике Тајне вере, знајући да осим Христа „нема другог имена под небом, даног људима, којим треба да се спасемо” (Дела ап. 4, 12).

Ово знање у вери не спутава нас у љубави према свима. Напротив, оно нас покреће напред и отвара за свакога човека, без обзира на то ко је он, како се моли и да ли се моли. Јер, „Бог не гледа ко је ко него му је у сваком народу мио онај ко твори правду” (Дела ап. 10, 35). Наша вера да је Христос Спаситељ света и човека чини нас спремнима и способнима да увек служимо бољитку и спасењу света. Син Божји, нас ради, и нашега спасења ради, постао је човек, служећи нама и нашем спасењу. Тако је свако од нас призван да служи бољитку живота и спасењу свих и свега. Како би све било боље и другачије када бисмо ми хришћани делатно разумели смисао служења „већих” оним „мањима”! Живот би био лепши, а овај свет бољи. Могуће је то – само је потребно да свако победи себе, да превазиђе сопствену себичност, да изиђе из сопственог интереса у жртвено, несебично.

Чинили смо безакоња – престанимо, и Бог ће опростити. Највећи превид чинимо у вези са чедоморством, јер нећемо да признамо да је то грех убиства детета, мотивисан себичношћу недостојних родитеља. То је најгнусније убиство, одбијање благослова Божјег и ускраћивање права на живот новој личности. Још нерођено дете није безимени заметак, фетус; то је човек – душа жива. Молимо вас, родитељи, не чините то више, не затварајте врата својих срца и домова за благослов живота. Има места за све и биће хлеба за све. Сетите се оних бездетних родитеља који сузних очију моле Бога да им подари тај благослов! Нека вам материјалне недаће не буду изговор за чедоморство! Не ускраћујте себи Божји благослов!

Знамо да ће неки самозвани заштитници опет рећи како Црква ускраћује људска права и слободу, али нека знају да ми опомињемо из љубави, без омаловажавања! А њима Бог благи нека опрости грех и нека их призове у заједницу љубави. Веома ћемо се радовати ако се одазову. Многи народи воде рачуна о свом историјском постојању и вечном спасењу, а наш, српски народ, поубијао је, нажалост, своје нерођене деце више него наши непријатељи у свим ратовима заједно. Желимо да нагласимо да је у нашој Отаџбини број умрлих годишње већи од броја рођених за двадесет пет хиљада. Надамо се да ће ови подаци покренути многе на одговорно размишљање и још боље чињење.

У вршењу добрих дела, у праштању и у молитви треба да будемо истрајни и да издржимо до краја, јер „кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо...” (I Кор. 4, 12-13), знајући да је „победа која побеђује свет – вера наша” (I Јн 5, 4). Православни Срби на Косову и Метохији то најбоље осећају и знају, као и многи други обескућени и са огњишта прогнани. Они носе на телу ране Христове и побеђују своје прогонитеље. Многи њих не разумеју, будући оптерећени собом и својим страховима. Они, попут негдашњих хришћанских мученика и исповедника, побеђују оне који мисле да могу стићи до циља наносећи пораз другоме. Дубоко верујемо да ће доћи време када ће се насилници постидети. Молимо се и за непријатеље наше да увиде да чињење зла не може донети добро никоме. Нека знају да ће, после свих пораза којима понижавају друге, на крају сами себе поразити безнађем. И за њих се молимо да победе себе и постану учесници оног мира који Христос свима даје.

Драга децо духовна, наша света Српска Светосавска Црква надживела је све историјске Голготе и распећа радошћу витлејемских пастира и мудрошћу мудраца са Истока, и живеће вавек, у саборном јединству са свим помесним Православним Црквама, које чине Једну Свету Цркву. Својом саборношћу она окупља васколики српски род, на свим континентима и у свим државама, и отворена је за све добронамерне људе. Сабирала је своја верна чеда кроз све векове, идући уским путем и градећи мостове мира и љубави међу људима и међу народима.

Знамо добро за све наше падове, расколе и поделе. Молимо се Господу да то престане једном заувек, а све вас молимо да будете једно у Господу, како бисмо свима показали чисту веру и свету слогу, сву лепоту вере у Бога и вере у човека Божјег. То ће бити онда када престанемо да се међу собом делимо на разне начине, најчешће по безумљу. Покушајмо, у радости божићњега славља, да се измиримо и саберемо око колевке Богомладенца и да превазиђемо све наше бесмислене поделе!

Наравно, треба о свему промишљати, суочавати различите ставове и расправљати, али то не сме да буде разлог за међусобну мржњу или за мржњу према било коме. Мора да важи правило да „онај ко жели да буде први, тај треба свима да служи”. Христос је Својим животом показао све ово, а ми хришћани имамо свети задатак да и својим живљењем то потврдимо. Данас је најпогоднији дан да испитамо себе где смо ми у том делу и да исправимо сами себе и једни друге како би наша радост била потпуна и трајна.

Свако од нас треба да у личности другога човека види лице Божје, лице свога брата и вечног сабрата. Тада ће срце свакога од нас истински бити витлејемска пећина у којој се Христос увек изнова рађа. И што више буде таквих срдаца, свима ће бити боље и сви ћемо бити бољи.

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2006. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГНАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и местобљуститељ
Епархије битољске МАРКО