Павле, патријарх српски

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2004. годину

О БОЖИЋУ 2004. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Јер се данас рађа Божији Син Јединородни, Сјајност Славе Његове, Обличје бића и вечности Његове (Св. Јован Дамаскин, Беседа на Свето Христово рођење)

Ево дана који су очекивали старозаветни пророци (Ис 2,2-3; 9,6; Јер 23,5-6; Јез 34,23; Мих 5,2); ево дана за којим су чезнули старозаветни праведници (1. Мој 12,3; 5. Мој 18,15); ево дана који је обећан свима који су Господа тражили (Пс 118,24), „јер будући по природи Савршени Бог, постао је по природи Савршени човек - Он Исти, не променивши природу, нити привидним чинећи оваплоћење“по речима Св. Јована Дамаскина.

Данас нам се, христољубива браћо и сестре, драга наша децо духовна, роди Син Божији који постаде Син човечији, остајући чудесно и Богом и човеком. Данас се силом и дејством Духа Светога, од Дјеве, Пресвете Богородице, роди Спаситељ света, Цар Израиљев, син Давидов (Мт 15,22). Зато и певамо са Светим Григоријем Богословом: „О новога ли мешања! О чуднога ли сједињења! Онај који јесте постаје, и Нестворени ствара се.“

Неколико пута поновисмо да се Господ данас роди и заиста је тако. Величина наших празника и јесте у томе што они на чудесан начин тај догађај чине поново присутним и стварним. То бива јасније ако имамо на уму библијско поимање памћења, сећања, што увек подразумева оприсутњавање тога догађаја. Наш свет и век у коме живимо готово да и не познаје ову истину. Отуда овај, као и сваки други празник, људи често доживљавају као успомену на нешто што се некада давно негде догодило, нечега што је лепо да се сећамо, јер како се то обично каже, то су наши лепи стари обичаји. Међутим, празници су понајмање обичаји. На првом месту они испуњавају наш живот смислом, и то смислом постојања, освећујући време у коме живимо. Хришћани који знају да је Христос дошао, који су свесни Његовог присуства и у дому и на Светој Литургији, и који ишчекују Његов други долазак, они имају сасвим другачији однос према животу, његовом смислу и вредностима, за разлику од оних који не размишљају на овакав начин а траже некакав смисао у свету који их окружује.

Данашњи Празник нам открива да нисмо позвани само да будемо добри, честити, племенити и узорни грађани, већ далеко више од тога: да постанемо деца Божија. Да се старамо о свету који нас окружује и да тај свет приносимо Богу како би вечно постојао. Није ли то и решење еколошке кризе. Није ли решење овог проблема, као и сваког другог, у враћању на библијски, хришћански поглед на свет. Сигурно јесте за оне који имају уши да чују и очи да виде.

Свето писмо, та књига живота, јасно нам говори о свему томе. Свет и човек створени су од Бога, из небића (1. Мој 1,1). У себи самом они немају ништа што би их држало у постојању без Бога. Само у заједници са Богом, могуће је наше постојање, наш живот. Тај живот нама Бог нуди, али нас не приморава да позив прихватимо. Будући да нас је створио по лику своме (1. Мој 1,26), даровао нам је дакле, слободу и од нас очекује да слободу пројавимо као љубав, као потврдан одговор на Божији позив. Адам и Ева су, нажалост, своју слободу пројавили на негативан начин, нису прихватили Божији позив, (1. Мој 3,6), али Господ ни њих, као ни нас, није оставио (1. Мој 3,15), већ је наставио да промишља о човеку и да га припрема за долазак Месије који ће спасити и свет и човека (Јер 31,31-33).

Како ће га спасити, подсмешљиво нас питају људи овога века. А ми одговарамо - спасиће нас тако што ће Бог постати човек, а да при том остане Бог. И то се управо дешава на данашњи дан. Бог постаје човек. Данас се спасење објавило свету.

А од чега нас то Господ спасава? питају они даље. То је заиста тешко објаснити. Онај ко не види потребу да буде спасен тешко му је о тој потреби да говори. Само се човек окамењена срца не ужасава над свим невољама, патњама и страдањима које испуњавају овај свет. Колико је суза само на овим просторима проливено у историји? Зар нисмо у овој години славили два века од Првог српског устанка и ослобођење од вековног ропства, сетивши се наших светих и славних предака, који су показали љубав од које нема веће, да живот свој положе за ближње своје (Јн 15,13). Сећајући се њих и тих великих дана, нама као потомцима ових дивних Христољубаца и братољубаца, срца су била испуњена радошћу. Нажалост, толико је ратова, убистава, злочина, сваковрсних неправди и понижења било и у ових двеста година. Колико је деце остало без родитеља, колико родитеља без деце, колико суза проливено за родним прагом, за водом која нас је прво запојила, за ваздухом који смо прво удахнули? И треба ли још набрајати све невоље у долини плача, како овај наш свет назива отац Јустин Поповић. Мир Божији, који овај дан доноси, недостајао је нашем народу више од хлеба.

Радујмо се зато данас дарованом спасењу, али радујмо се томе дару на месту где се он дарује, а то је Црква. Чудесна и тајанствена реалност Празника не остварује се на сваком месту, мада је спасоносна за свако место. Та реалност Празника остварује се само у Цркви, на светом Сабрању, у Светој Литургији. Ту се Божић слави, ту се примају његови дарови у Светој евхаристији, где се ми сједињујемо са Богом који је постао човек. „Зато празнујмо, не театрално, него божански; не светски, него надсветски; празнујмо не наш празник, него боље рећи Господњи празник, не болести, него оздрављење, не саздање, него пресаздање“ (Св. Григорије Богослов).

Али, наше спасење се не завршава данас. Оно је данас почело своје остварење. По речима Светог Григорија Богослова: „Пошто смо услед зла отпали од добробића, било је потребно да нас Господ себи поново врати кроз оваплоћење.“ Али ни оваплоћење само по себи није довољно - било је потребно и крсно страдање и славно васкрсење (Јн 12,27) и све то Господ чини ради нашег спасења. Зато Свети Јован Златоусти кличе: „О новога чуда! О неисказане благодати! Христос се бори, а ја венац примам! Он војује против ђавола, а ја односим победу над ђаволом.“

Иако те Дарове примамо у Светој Литургији, нажалост, и данас је много оних који не долазе у свете храмове. Ипак наше није да их осуђујемо, већ молимо Господа да и њих приведе спасењу. Морамо имати на уму да никоме не смемо оспорити слободу. Свако има право да извор и смисао свога живота не види у заједници са Богом. Господ ни њих не напушта већ им даје право на живот, време за покајање и промену њихове погубне одлуке. И за њих се молимо да се науче од мудраца који су се клањали звездама, али када видеше Господа - Њему се поклонише, јер је Он дошао да их ослободи од робовања звездама и веровања у судбину (Владика Николај).

Док се у свету прокламује слобода, нашој браћи на Косову и Метохији одузима се чак и право на живот. На њима се испуњавају речи Христове да и птице и животиње имају свој дом, а они, као и Син човечији, немају где главу склонити (Мт 8,22). Нашој браћи на распетом Косову и Метохији, разорени су домови, спаљена огњишта, порушени вековни храмови, гробови прекопани. На земљи, коју смо крвљу платили, они немају право да живе.

Њима, пре свих, упућујемо речи које је Христос упутио својим следбеницима: „Не бој се мало стадо...“ (Лк 12,32). Опстајати и остати данас на Косову и Метохији, могуће је заиста једино са Господом. Зато нека их Господ обрадује неисказаном радошћу. Не желимо данас да прозивамо оне који су криви за такво стање и њих нека обасја светлост данашњег Дана, не би ли схватили сву дубину греха који чине, не само према нашој браћи, већ и према себи и своме потомству. Нека Господ њима опрости јер не знају шта раде, а ми праштамо ради љубави Христове, јер само љубављу испуњени, можемо разумети величину данашњег дана – Празника мира. Само таквом љубављу, можемо се радовати са Витлејемским пастирима и са анђелима певати о миру: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2,14).

Љубав Христова, која нас је данас обасјала, позива нас да такву љубав дарујемо свима. Говоримо о љубави која је начин Божијег постојања а ми, будући боголики, позвани смо да такву љубав имамо.

У име те љубави, позивамо нашу браћу у Републици Македонији, који су у расколу, да се окрену новорођеном Богомладенцу, да се у заједници радујемо, јер је Он дошао да бисмо сви били једно, како каже Господ: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свијет вјерује да си ме ти послао“ (Јн 17,21).

Због тог спасоносног јединства позивамо сву нашу православну браћу у Црној Гори да се у међусобној љубави саберу око колевке Богомладенца Христа, јер су, без обзира на разлике у племенском и националном изјашњавању браћа и по Богу и по заједничким прецима. И поручујемо им да нас не спасавају ни нације ни партије него Црква Божја чију узвишену службу мира и спасења врши Митрополија црногорско - приморска и остале Светосавске епархије у Црној Гори. Зато се молимо Богу да мир свој и Божићњу радост излије на све оне који у миру, љубави и вери живе.

Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, али и у Отаџбини, која живе у верски мешовитим срединама, да према свима покажу не само разумевање, јер је то за хришћанина мало, већ љубав. Ми нисмо позвани не само да другога трпимо већ да другога волимо, по речима Христовим: „И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Мт 5,47). Нека се нико због нашег имена или наших дела, не нађе увређен, а камоли повређен. То је оно што од срца желимо, за то се Богу молимо и на то Вас, децо наша духовна, позивамо.

Позивамо на љубав и мудрост најодговорније људе у нашој земљи, све оне који утичу на очување вредности и стварању закона на којима почива држава, један народ и многи народи, да не забораве да је ово хришћанска земља, да се не постиде свога имена и порекла, да нас се не постиде преци наши кад пред њих изађемо. Позивајући их на свест да је земља у којој живимо хришћанска, ми не тражимо „права царска“, већ тражимо да се истина не проглашава за лаж, нити лаж за истину, неморал за морал.

Од оних који су најодговорнији за васпитавање наше деце и за стварање услова у којима наша деца стасавају, тражимо да не занемаре библијску истину и циљ који је пред човека постављен, а то је да човек постане Бог по благодати. Свети апостол Павле јасно поручује: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“ (1. Кор 6,12).

Позивамо наше духовне кћери, да рађају децу, а не да их нерођене у утроби убијају изговарајући се планирањем породице. Нека се нико не правда сиромаштвом. Деци јесте потребно много тога, али највише им је потребно љубави и мира у породици. Љубав не зависи од новца, често бива, што је више новца, љубави је мање. Љубав и мир су данас најпотребнији нашем друштву и нашој породици. Реформе, о којима се причало и прича, имају и добре стране. Али, ако наш живот не доживи преображај, ако љубав Христолику не поставимо за основу нашег живљења, узалудан је сваки труд и рад, као што рече апостол Павле: „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или као кимвал који звечи“ (1. Кор 13,1).

Празнујући Христово рођење, које је човека прославило, радосно ускликнимо са пастирима, запевајмо са анђелима, поклонимо се са Мудрацима Рођеноме Богу и благодарност одајмо Богомладенцу који је сишао с неба да нас уведе у Царство небеско.

Молимо се новорођеном Богомладенцу да у години која долази буде мање немира а више мира, мање мржње а више љубави, мање неслоге а више слоге и сваког благослова Божијег. На Вас, децо наша духовна, призивамо благослов Божији да у миру и љубави са Богом и људима прославите новорођеног Богомладенца, поздрављајући једни друге радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2004. године.

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке МИЛУТИН
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ хумски МАКСИМ

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,
патријарашки егзарх аутономне Охридске архиепископије
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ дремвицки и мјестобљуститељ Епархије битољске МАРКО