Павле, патријарх српски

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2002. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О ВАСКРСУ 2002. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР - ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Поздрављајући вас, драга наша децо духовна, овим светим васкршњим поздравом, призивамо на вас сверадосну силу Васкрслога Богочовека, Господа Исуса Христа, којом нас је Он обасјао уставши из гроба и победивши, једном за свагда, сваку смрт и сваку тугу. Та надумна сила Васкрсења Христовога наставља да живи и животвори у Телу Христовоме, Цркви, у чијим удовима миомир Духа Светога стално пројављује живот Васкрслога.

Вера у Христово Васкрсење одувек је била угаони камен Цркве, оно без чега би она потпуно изгубила свој смисао и своју снагу. „Јер ако Христос не васкрсе“, казао је свети апостол Павле, „узалуд је вера наша“. Без Васкрсења, узалуд је и сва наша проповед, али и све наше знање, и наша радост, и наша лепота, и наша љубав; узалуд је и рођење наше, и живот наш, и смрт наша; узалуд је све што је наше, и туђе, и свачије; и свака је жеља узалуд, и свака мисао, и свако име - и све је узалуд! Ако нема Васкрсења, онда је човек најтужније биће „у свима световима“, роб „природе“, са којим се она поиграва, варајући га са мало живота, да би га на крају читавог показала ништавним. Ако Христос не васкрсе и не победи смрт, онда живота и нема – остаје само апсурд и неутољена глад за животом и љубављу.

Предукус вечнога живота у Царству Васкрслога Христа утврђује нас у уверењу да иза свих падова, неуспеха и делимичних успеха, иза свих привремених тријумфа смрти над животом, који прате човеково земно бивање, - иза свега тога стоји вечита победа Живота над смрћу, Добра над злом, Радости над тугом. Вера у Васкрсење и искуство лепоте и радости живота, које ову веру прати, јесу најблиставији драгуљ човековог духа, бесцен-благо похрањено у скривницама бића људског. Одатле оно зрачи божанственом силом, дајући човеку снагу да увек изнова воли и ствара за вечност. Одузети човеку то његово благо значило би препустити га бесмислу и мраку ништавила. Оставити човека без вере у Васкрсење равно је убиству. Јер, то значи човека обесмислити, а самим тим и – рашчовечити.

То нарочито треба да знају они којима је поверена часна и одговорна дужност да управљају народом. Треба да знају да за добробит једног друштва није довољно само то да сви његови чланови располажу потребним материјалним добрима и да уживају релативан социјални мир. Поред свега тога, човеку треба и нешто што ће његов живот испунити смислом, што ће му дати мотив за остваривање трајних вредности, духовних и културних. Вера у Васкрсење у већој мери него било шта друго озарава људски живот смислом - не као некакав „опијум за народ“, који се људима даје да их успава и учини неосетљивима на болове што их смртни живот доноси, већ као живо искуство љубави, у коме сазнајемо да ће они које волимо у Христу бити вечно живи.

Зато вера не значи искључиво занимање за „онај свет“ и занемаривање земаљског живота. Напротив, тиме што волимо ближњега свога који је ту, поред нас, и због кога се радујемо животу, и тиме што волимо и читаву природу, и тиме што вером знамо да та љубав није нешто сводиво на психолошки доживљај, дакле нешто релативно, већ је она нешто онтолошко и непролазно, ми управо бивамо јаче везани за људе и за свет око нас.

Права вера, дакле, увек јача нашу везу са другим људима и доприноси бољем општењу међу члановима једне заједнице. Више заједништва и узајамности потребно нам је данас на свим нивоима, а нарочито у оквиру породице, која као институција у наше време преживљава озбиљну кризу. Због убрзаног ритма живота, који диктира потрошачко друштво, људи имају све мање времена једни за друге. Супружници се међусобно удаљавају, а деца бивају препуштена сама себи. Васкрсење Христово, тиме што показује да људска личност надживљава све пролазности и све смрти, учи нас да више пажње посвећујемо људима, а да мање бринемо о стицању новца. Учи нас да је сваки тренутак проведен са вољеном личношћу бескрајно драгоцен, непоновљив, и да има свој одјек у вечности. Наше време, у коме скоро свако друго склапање брака прати развод и у коме веома велики број младих иде странпутицом, вапије за таквим поимањем и осећањем брачне заједнице какво нуди хришћанска васкрсењска вера.

Јасно је, дакле, да и у овом нашем времену, времену напретка у многим областима живота, постоји потреба за хришћанском вером једнако као и у свим другим временима; јасно је и то да вера није неусагласива са тим напретком. Штавише, ако се ко замисли над тајнама живота и смрти, над чињеницом да је људски живот као трен кратак и да човеку никаква утеха није то што други настављају да живе и после њега, видеће да вера у Васкрсење не само да није противна напретку човечанства већ да је истински напредак без ње немогућ. Онај пак ко још дубље размотри ствар, схватиће да само оно кретање земаљскога које води ка Царству Небеском, ка Васкрсломе Христу, представља прави напредак. Све друго јесте само мали помак испод жрвња "воденице смрти"; све друго само замара људски дух као кошмарно тумарање стазама бесмисла.

Васкрсење Христово јесте "једино ново под Сунцем" зато што је оно разбило једноличност бескрајног круга рађања и умирања. Зато у Цркви све одише младошћу Христовог живота. Орошену благодаћу Његовом, Цркву кроз све епохе и историјске мене Дух Свети одржава увек свежом и увек новом. Смењују се царства, смењују се цивилизације, а Црква, без обзира на спољашње промене, остаје у својој суштини, у свом односу ка својој Глави, Васкрсломе Христу, увек иста, увек себи верна, и - освећујући и обнављајући све и сва у сваком времену - увек савремена и увек млада. Младост Цркве, "Невесте Христове", јесте у томе што је она вечно пролеће Духа, вечно бујање живота.

Младалачку снагу хришћанства изражава и чињеница да су Христови ученици, апостоли, готово сви били млади људи. Није случајност већ је Промислом Божјим уређено да Богочовек Христос претрпи Своја спасоносна страдања управо будући млад, чиме је показао да хришћанска вера јесте вера младости.

Због тога је Црква увек својим члановима, ма ког животног узраста они били, уливала силу вечне младости Христа Васкрслога. Зато нико не треба да се чуди над чињеницом да у Цркви има све више младих људи. Обнова црквеног живота у наше време потиче баш од младих људи. У Цркву они пристижу или из наше традиционалистички обојене православне средине, у којој је вера махом сведена на поштовање наслеђених обичаја, често неразумљивих, или из наводно модерних, најчешће обезбожених породица. И у једном и у другом случају, млади одбацују фалсификат вредности који им је понуђен у породици и стреме ка живој Истини, показујући неподмитљивост чулa и осећањa којом се истинити живот разликује од празног живљења и лицемерја. У оба случаја младост се с правом буни: једанпут против пуког испуњавања обредних форми, без разумевања вишег смисла вере; други пут против илузије да је могућ било какав напредак за човека који се Бога одрекао, а смрт и ништавило узима за свој последњи домет. Тај свој стваралачки бунт млади у Цркви саглашавају са устанком Христа Богочовека против тираније смрти над творевином Божјом. Спасоносни Христов устанак и победа Његова, тојест крсна смрт и Васкрсење Његово, уништише смрт и развалише врата адова.

Не може, међутим, да не изазове зебњу сазнање да има и много наше омладине која корача страном стазом, пут земље недођије, где нико не налази циљ за којим је пошао. Када се живот не натопи сладошћу Васкрсења, он је за многе сувише трагичан и горак. Пламтећа жеља за животом, која остаје без одговора од стране породице и друштва, много пута је нагнала младо биће да бежи из стварног света у свет илузијa. Тај илузорни свет производи се било употребом наркотичких средстава било приклањањем некој секти, где се сумњива и варљива утеха налази у осећају заједништва које, тобоже, постоји међу члановима такве организације. Кривица је свих нас што младима, и ближњима уопште, нисмо подарили оно што им као словесним бићима припада, што им нисмо показали довољно јаке узоре и што смо њихове животе сломили својом отупелошћу и навикнутошћу на бесмисао. Ови страдалници су зато укор који сажиже илузије нашег друштва.

Надајмо се да ће ти дављеници у мору бесмисла успети да се ухвате за испружену им руку Христа Богочовека, Чије је Васкрсење једини лек за њихову смртну муку. Јер, једино Васкрсли Христос увек пружа руку и чека да људи схвате да је Он једини крај и циљ свих њихових тежњи, понекад чак и оних које наизглед удаљавају од Њега. Једино Васкрслога Христа можемо понудити младима јер једино Он јесте Вредност достојна њихове младости.

Једино је Васкрсење Христово достојно да се сви ми због њега, сада и увек и у векове векова, радујемо радошћу незатамњеном. Једино је Васкрсење радост коју не прати туга. Радујмо се, дакле, јер данас је време када се ваља радовати! Радујмо се радошћу Христовом, радошћу апостолa и свих светих и праведних Божјих људи! Радујмо се јер је свака смрт побеђена! Радујмо се јер је сваки грех опроштен! Радујмо се јер је опроштено свакоме осим ономе ко се нимало не радује и ко Васкрсењем не прашта.

Данас, драга чеда духовна, радујући се због свих вас, опет и опет поздрављамо светим васкршњим поздравом вас, сабране у Литургији Цркве, око светог Причешћа, око Тела и Крви Васкрслога Христа, у храмовима Божјим у отаџбини и у расејању. Поздрављамо све братске православне народе и читаву хришћанску васељену; па и ону нехришћанску поздрављамо; и небеса, и земљу, и сваку твар, живу и неживу, поздрављамо и целивамо. Јер, радост Васкрсења дарована је нама да се од нас излије на свако биће, све до најмањега од оних које Бог створи, да све благословимо и да свему благовестимо:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ жички СТЕФАН
Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ – Администратор темишварски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке НИКАНОР
Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ банатски ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ бивши захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ бивши западноевропски ДАМАСКИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ западноамерички ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Викарни Епископ будимљански ЈОАНИКИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ