Павле, патријарх српски

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2003. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О ВАСКРСУ 2003. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Браћо и сестре у Господу Распетоме и Васкрсломе, драга духовна децо,
Васкрсење Христово видевши,
поклонимо се Светоме Господу Исусу,
Јединоме Безгрешноме…

као што су Му се кроз векове клањали, а и данас Му се клањају, милиони Његових ученика.

По чему се ми хришћани разликујемо од других људи? Управо по томе што се Крсту Његовом клањамо и свето Васкрсење Његово прослављамо.

Христов Крст и Његово Васкрсење, драга наша децо духовна у Отаџбини и у расејању, представљају суштину нашег живота, наше вере и наше наде. У њима је био и остао смисао нашег рађања, живљења и умирања. По речи светог апостола Павла, ако Христос није васкрсао, онда је узалудна вера наша, бесмислен и живот наш (ср. 1. Кор 15,14–19).

Преко Крста Његовог и Распећа открива нам се и дарује неизрецива Тајна божанске љубави. Јавља нам се Бог као вечна истинска љубав, као љубав која се жртвује за друге, за људе и народе, за цео свет. Од такве љубави нема нити може бити веће. На Крсту нам се Христос, Син Божји, показује као Бог Који не само што призива на љубав него показује љубав на делу, жртвујући се за друге без остатка. Голготска Христова жртва је откривење велике тајне саможртвене божанске љубави којом Бог грли и милује сва бића, сва створења. У природи је љубави, па и обичне земаљске љубави, да дарује радост и да рађа нови живот. Земаљска љубав је таква зато што је она огледало божанске љубави која је створила васцели свет и удахнула свој дах у твари и бића. Уколико је љубав на земљи, међу људима, сличнија божанској љубави, утолико је истинитија и дубља. А нема веће ни истинитије љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Таква је била и остала Христова љубав. Таква је и љубав свих Његових следбеника. Стога само они људи и народи који живе том, крсноваскрсном љубављу могу себе сматрати духовно живима и јесу достојни живота вечнога (ср. Дап 13,46).

Поред тога што нам се часним Крстом Христовим открива и дарује преизобиље љубави Божје и што његовим ношењем постајемо достојни живота вечнога, њиме нам се јавља још једна велика истина: Христово Распеће на Крсту открива нам смисао људскога страдања. У Лику Распетога Христа и у ликовима двојице разбојника распетих поред Њега на Голготи представљен је сав људски род. Страдање је, наиме, удео свих људи на земљи, али су различити разлози због којих људи страдају. Сагласно Јеванђељу Христовом, једни страдају због својих грехова, други због грехова својих предака, а трећи ради тога да се преко њих прослави Име Божје. Тако се на Голготи, страдањем највећег Праведника, Христа Господа, пројавила љубав Божја. Страдање покајаног разбојника послужило је њему за очишћење од греха, од злочина које је некад учинио, а распет опрао својом крвљу и својим покајањем. Други, пак, разбојник, онај непокајани, који је такође пострадао на крсту, својом мржњом према Богу и својим злочинима обесмислио је не само своје страдање него и свој живот.

То, дакле, што се догодило на Голготи, догађа се у свеукупној људској историји. Праведници страдају да би постали још праведнији: пролазе кроз страдања као злато кроз огањ да би њихова праведност заблистала вечном светлошћу.

Грешним људима који се кају страдање постаје извор врлине, препорода, непролазне мудрости и знања. Они људи, међутим, који немају вере и покајања за своје грехе страдањем постају још суровији, срљају све дубље у духовно слепило, мржњу и озлојеђеност и на Бога и на људе.

Од овога трећег нека би нас Васкрсли Христос све сачувао! А сачуваће нас ако „останемо у вери“, по речи апостола Павла, и ако постанемо свесни непролазне истине живота „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство небеско“ (Дап 14,22). Јер, страдањем не само што се памет стиче, како су говорили древни Јелини, него оно помаже људима и народима „да се од ништавних ствари… обраћају Богу живоме“ (Дап 14,21). Само тако схваћена и доживљена, наша лична страдања, страдања нашег народа, стара, нова и најновија, и страдања свих земаљских народа добијају свој прави смисао и значење.

Понављамо: све нам то сведочи Христова Голгота и Његово страдање, обасјано светом и светозарном Тајном Његовог Васкрсења.

Ето зашто се ми Крсту Христовом клањамо и Васкрсење Његово прослављамо! Ето зашто Крст и страдање Његово постају победа над смрћу и лек бесмртности, извор васкрсења и вечног живота. Оно што је најбесмисленије постаје извор најдубљег смисла. У томе је тајна Христовог Васкрсења као квасца новог живота.

Људи овога света непрекидно говоре о реформама у друштву и покушавају да створе „новог човека“. Заснивајући промене на мењању „ништавних ствари“ и на површном прилагођавању духу овог века, без осећања живоносног огња Васкрсења Христовог, који саставља, обнавља и овековечује све чега се дотакне, они и сами постају заробљеници ништавила и пролазности.

Такви би хтели и Цркву да реформишу, живећи у заблуди да је она слична земаљским, људским организацијама, које, да би опстале, морају стално да се мењају и прилагођавају. Црква, међутим, мери живот свемогућом мером Христовог Васкрсења и њиме обасјаног људског достојанства. Као таква она никада не престаје да обнавља свакога човека који долази на овај свет и да све народе, као и све области и све структуре људског живљења, призива на непрестано усавршавање и мењање ка бољем.

Имајући божанско безмерје за меру свега земнога и људскога, она не само што призива људе и народе на стално усавршавање и узрастање „у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4,13), него им, силом Васкрсења, даје и моћ за такво бескрајно узрастање. Притом, дајући свему вечни смисао и значење, Црква не дозвољава да ичим буде ограничена или сужена у остваривању њене божанске мисије. Њој ништа што је људско није туђе, али истовремено ништа људско не може да је пороби. Ни земни живот, ни смрт, ни време, ни оно што људи стварају у времену и што је њиме условљено: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? жалост и тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим 8,35–39). Служећи једном народу, она се труди да буде светлост свим народима и свим људима, у тежњи да све народе претвори у један Народ, Народ Божји, да сви буду једно као што је једно Отац са Сином и Духом Светим (ср. Јн 17,21). Отуда, по речи истог Апостола, у Цркви „нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе да овлада и живима и мртвима“ (Рим 14,8–9).

Поклонимо се, дакле, браћо и сестре, драга наша децо духовна, Њему, Господару живота и смрти, Господу Васкрслом и Васкрситељу свеколике творевине, Који је „Хлеб живота“ што „сиђе с неба“ и даје се „за живот света“ (Јн 6,48–51)! Запевајмо сви, једним устима и једним срцем, радосну песму Пасхе:

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2003. године.

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке НИКАНОР
Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ банатски ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ–Администратор жички АТАНАСИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,
патријарашки егзарх аутономне Охридске архиепископије