Петар Грујичић

У престоници

 1998

„Гди сам ја ово сада? Ко ли сам ја?...“

Доситеј Обрадовић у Лондону

У престоници

Крајем 60-их година у Београду, на запуштену обалу поред Саве долази саобраћајац Остоја, са овлашћењем начелника милиције да овај део града оспособи за саобраћај.

Остоја тамо затиче полусвет и шљам које, упркос почетним тешкоћама, ставља под своју команду. Живописна обала полако поприма цивилизован изглед, све док на дан свечаног пуштања нове саобраћајнице у промет, начелник милиције, уместо да изврши свечану смотру, не дође да Остоју ухапси!

Остоја, заправо, никада није имао никаква овлашћења и, у ствари, на своју дужност је био прекомандован по казни. После овога, Остојин положај постаје неодржив, све док му изненада, из иностранства не стигне позив који би могао да реши све његове проблеме...

   П. Г.

 

Л и ц а

• Остоја
• Наталија (Катарина)
• Мита
• Благоје
• Радивоје
• Живана
• Алимпије Вучић
• Топлица
• Новица
• Симо са Бежаније
• Анђелија Бакса Лончар

1
КЕРИШТЕ ПОРЕД РЕКЕ

БЕОГРАД, ПОЧЕТКОМ ШЕЗДЕСЕТИХ, У РАНО ПРОЛЕЋЕ.

ПЕШЧАНИ НАСИП ПОРЕД САВЕ, ЗАРАСТАО У КОРОВ И ШИКАРУ. ИЗА ЊЕГА ИЗВИРУЈЕ СТАРИ, ЗАРЂАЛИ ЛУЧКИ КРАН - ТАМО ЈЕ РЕКА. НА КОСИНИ НАСИПА ЈЕ ОРОНУЛА СТРАЋАРА ОД ДАСАКА, А У ПОДНОЖЈУ СЕ ПРОСТИРЕ ИЗЛОКАНИ ПУТ ОД КАЛДРМЕ. У ДАЉИНИ СЕ НАЗИРУ ОБРИСИ ГРАДА И „ПОБЕДНИК“ НА КАЛЕМЕГДАНУ.

ПОРЕД КАВЕЗА ЗА ПСЕ У КОЈЕМ ЈЕ САМО ЈЕДАН ПАС, НОВИЦА И ТОПЛИЦА, ДВОЈИЦА ОДРПАНИХ ПРОТУВА ИГРАЈУ КАРТЕ. НЕДАЛЕКО ОД ЊИХ, НА РОШТИЉУ СЕ ПЕЧЕ РИБА.

СИМО СА БЕЖАНИЈЕ, МИТА И БЛАГОЈЕ СТОЈЕ ПОРЕД ПУТА И ГЛЕДАЈУ У ДАЉИНУ. СИМО ЈЕ БЕЗУБИ БРКАЈЛИЈА, ОБУЧЕН У ПРЉАВУ, ИЗНОШЕНУ УНИФОРМУ КОЈА ЈЕ ОДАВНО ИЗГУБИЛА СВАКУ БОЈУ И ВОЈНИЧКЕ ОЗНАКЕ. МИТА ЈЕ ЖГОЉАВА, КОСМАТА КРЕАТУРА У ИСКРЗАНОЈ, ПОЦЕПАНОЈ МАНТИЈИ, А БЛАГОЈЕ ЈЕ ГОЛОБРАДИ РМПАЛИЈА-МИЛИЦАЈАЦ.

„. Долазе!

„ Долазе!

„ Воистину долазе!

НА МОПЕДУ СЕ ДОВОЗЕ ЖИВАНА И РАДИВОЈЕ. ЖИВАНА ВОЗИ, А РАДИВОЈЕ СЕДИ У ПРИКОЛИЦИ. МОПЕД ЗАКОЧИ, И РАДИВОЈЕ ИЗЛАЗИ ИЗ ЊЕГА. ДОК СКИДА КАЉАЧЕ СА ЦРНИХ, НАЛАШТЕНИХ ЦИПЕЛА, ДРЖИ ПЛЕТЕНУ КОРПУ И У ЊОЈ КУЧЕ.

НОВИЦА И ТОПЛИЦА ПРЕСТАНУ СА КАРТАЊЕМ.

ЖИВАНА. Дозволите да вас упознам: браћа Рамовић, Новица и Топлица, господин Продановић. Некада давно, његов отац је овде купио имање да на њему изгради пристаниште.

НОВИЦА. Овде?!

РАДИВОЈЕ. Имање је купио за ситне паре, верујући да је Београду једног дана суђен излазак на реку и да ће онда вредети десетоструко.

НОВИЦА. Ово?!

РАДИВОЈЕ. Не десетоструко - исплатиће ми се стоструко, чим се татини планови једног дана спроведу у дело.

ЖИВАНА. Куцнуо је час да ти наше опкладе поврате очевину, мој гос´н Продановићу. То ти је у длан уписано.

РАДИВОЈЕ. Из ваших уста у Божије уши, драга Живана! Последњи пут сам јео бифтек на Светога Саву, а летос је на мојим италијанским ципелама прогледао ђон. Један Продановић никада није живео другачије него најбоље, и зато... (СКИНЕ ПСУ БРЊИЦУ.) Драги Божидаре, моја судбина је у твојим рукама!

РАДИВОЈЕ СТАВИ СВОГ ПСА У КАВЕЗ. ПРИСУТНИ СЕ ПОТОМ ОКУПЕ ОКО КАВЕЗА И ПОЧНУ БУЧНО ДА НАВИЈАЈУ ИМИТИРАЈУЋИ ЛАВЕЖ. ИЗНЕНАДА, БАШ КАДА СЕ НАЈВИШЕ РАСПОМАМИО, „ЛАВЕЖ“ СЕ УТИША И ОКУПЉЕНИ СЕ ОДМАКНУ ОД БОРИЛИШТА. УНУТРА СУ ДВА ПСА: ЈЕДАН ЈЕ МРТАВ, А ДРУГИ ЖИВ.

МИТА. Ашче ти је за утеху, возљубљени синко, мало кто сја в Београд може почестити да му је од отца что остало: није било тај имушчи человек чије чадо није спало ва просјачки штап, ни династије ни крала в чија сја двер пусти странац није уселио!

РАДИВОЈЕ. Помери се с места, попе... (УЗМЕ МРТВОГ ПСА У НАРУЧЈЕ, СУЗДРЖАВАЈУЋИ СУЗЕ:) Сироти мој Божидаре, никада ми нећеш опростити на мојој наивности и, ево, пред тобом се заклињем: ово имање је моје, и нема тог који ће ми га узети! (ИЗЛАЗИ.)

ТОПЛИЦА. (ЗА РАДИВОЈЕМ.) Здраво, бато... (ОСТАЛИМА.) А ви, шта сте се упиљили? Не игра мечка! Разлаз!

СИМО. Разлаз? А наши новци?

ЖИВАНА. Преврнула сам читав Београд да пронађем још неку наивчину која ће овде да доведе своје псето! Паре на сунце!

БЛАГОЈЕ. Где су наши новци?! Кладили смо се на Момчила!

ТОПЛИЦА. Новице?

НОВИЦА. Да, Топлице?

ТОПЛИЦА. Колико је уплаћено?

НОВИЦА. Два златна зуба и прстен.

ТОПЛИЦА. (ОСТАЛИМА.) Жалим, можда следећи пут будете имали више среће.

МИТА. Содома и Гомора! А ваш долг?! Јошт нам долгујете стари долгови! Ми смо паре заслужили!

ТОПЛИЦА. (ИЗВАДИ ПИШТОЉ.) Ево шта сте заслужили! Хоћете разлаз одмах или да вас потпрашим за срећан пут?!...

ВРХОМ НАСИПА УЛАЗИ ОСТОЈА, ВИСОК, КРУПАН ЧОВЕК У САОБРАЋАЈНОЈ УНИФОРМИ, СА БЕЛИМ ШЛЕМОМ НА ГЛАВИ И СА КОФЕРОМ НА ЛЕЂИМА. ИЗ УХА ИЗВАДИ СЛУШАЛИЦУ ТРАНЗИСТОРА КОЈИ МУ ВИРИ ИЗ ГОРЊЕГ ЏЕПА.

ЗАЧУЈЕ СЕ сирена брода негде у близини.

ОСТОЈА. Да малопре нисам чуо брод, не бих до мрака пронашао реку.

ТОПЛИЦА. Којим добром, странче?

ОСТОЈА. На седници градске управе у прошли понедељак, друг Алимпије Вучић, начелник милиције ме овде прекомандовао - да ову саобраћајницу оспособим за промет и тако растеретим гужву у центру града.

НОВИЦА. Ово?!

ОСТОЈА. Крајње је време. Што су услови за саобраћај тежи, саобраћајац је све срећнији... (САЛУТИРА.) Адмирал Остоја.

ТОПЛИЦА. То још нисам чуо, Остоја, да у милицији постоји чин адмирала.

ОСТОЈА. Грађани ми га дали, из милоште: као адмирал са командног моста, тако и сваки саобраћајац са своје раскрснице види кроз најгушћу маглу и другима показује куда се вози. За почетак, покупите животињче.

ОСИМ ТОПЛИЦЕ, НОВИЦЕ И ОСТОЈЕ, СВИ ПРИСУТНИ ПОБЕГНУ.

ОСТОЈА. Стајали су овде, али... појела их магла!

ТОПЛИЦА. Нисам никога приметио. Новице, а ти?

НОВИЦА. Овде?!

ТОПЛИЦА. Можда су се уплашили Момчила… (ПОКАЗУЈЕ ПСА.) Наш шампион. Нема му равног већ читаву сезону. Приложи неку пару за опкладу, адмирале.

ОСТОЈА. Ако ме нисте добро разумели: животињама нема места на раскрсници.

новица се сагне иза остоје. топлица претури остоју на земљу преко НОВИЧиних леЂа…

ОСТОЈУ ПОТОМ ОКРЕНУ НАГЛАВАЧКЕ И ПОЧНУ ДА ГА ПРЕТРЕСАЈУ.

ТОПЛИЦА. Пиштаљка, рукавице, четкица за зубе... Блокче, транзистор... Скала поломљена, не помера се... (СТАВИ СЛУШАЛИЦУ ТРАНЗИСТОРА НА УХО.) Спикер чита водостај на рекама... (БАЦИ ТРАНЗИСТОР.) На кладионицу се не иде празних руку, бато!

ТОПЛИЦА И НОВИЦА ОТВОРЕ КАВЕЗ И УНУТРА УГУРАЈУ ОСТОЈУ. ЗАКЉУЧАЈУ КАВЕЗ И ПРЕКРИЈУ ГА ШАТОРСКИМ КРИЛОМ.

НОВИЦА. Знаш шта, Топлице...

ТОПЛИЦА. Шта је, Новице?

НОВИЦА. Однекуд ми се учинио познат.

ТОПЛИЦА. Познат?

НОВИЦА. Шта ако не лаже? Шта ако је стварно послан по задатку?

ТОПЛИЦА. По каквом задатку? Па где овде видиш раскрсницу?!

НОВИЦА. А да га бацимо у реку? За сваки случај…

У ТОМ, ИЗ СТРАЋАРЕ ИЗАЂЕ НАТАЛИЈА, МУСАВА, ЈОШ САСВИМ МЛАДА РИЂОКОСА ДЕВОЈКА У ПОЦЕПАНОЈ КЕЦЕЉИ. ДРЖИ ТАЊИР И ВАРЈАЧУ.

ГРМЉАВИНА У ДАЉИНИ.

НАТАЛИЈА. Грми... Небо се натуштило, спрема се невреме.

ТОПЛИЦА. Врати се унутра и изрибај већ једном тај под, Наталија! Није опран од када је Момчило зимус закопао коску испод бурета с купусом.

НАТАЛИЈА. Биће учињено, али сутра. Време је за вечеру. (СТАВЉА РИБУ У ТАЊИР.)

ТОПЛИЦА. Пастрмке?

НАТАЛИЈА. Има и црно вино пред спавање.

ТОПЛИЦА. Ух! На мирис пастрмке, стомак ми одмах закрчи. Хајдемо унутра, пре него што се охладе.

НОВИЦА. А адмирал?

ТОПЛИЦА. Адмирала има ко ноћас да чува.

НОВИЦА, ТОПЛИЦА И НАТАЛИЈА УЛАЗЕ У СТРАЋАРУ.

*****

2
ПОВРАТАК САОБРАЋАЈЦА

НОЋ. ФИЈУЧЕ ЈАК ВЕТАР И СЕВАЈУ МУЊЕ - УПРАВО ЈЕ МИНУО НАЈЈАЧИ НАЛЕТ ПРОЛЕЋНОГ НЕВРЕМЕНА.

ИЗ СТРАЋАРЕ ИЗЛАЗИ НАТАЛИЈА. ДОШУЊА СЕ ДО КАВЕЗА, ОТКРИЈЕ ШАТОРСКО КРИЛО И ОТКЉУЧА ВРАТАНЦА.

ОСТОЈА ЈЕ РАЊЕН ОД УГРИЗА, УНИФОРМА МУ ЈЕ ОКРВАВЉЕНА И САВ ЈЕ У МОДРИЦАМА И ПОСЕКОТИНАМА. ИЗЛАЗИ ИЗ КАВЕЗА - УНУТРА ЈЕ ПРЕКЛАН ПАС.

НАТАЛИЈА. Извини, адмирале, тек сада су заспали. Како ти је?

ОСТОЈА. Боље питај животињче како му је.

НАТАЛИЈА. Када сам те угледала, нисам веровала да си то стварно ти. Сачувала сам све новине које су писале о теби. И слике сам исекла... (ПОКАЗУЈЕ СВЕСКУ СА ИСЕЧЦИМА ИЗ НОВИНА. СРИЧЕ НАСЛОВЕ:) „Саобраћајац Остоја прекомандован на највећу београдску раскрсницу“, „Начелник милиције испратио саобраћајца Остоју у Лондон, на стручну специјалици...зацију у Скотланд јарку“, „Испред Вестминистарске палате, Остоја савладао саобраћајни шпиц, и више од хиљаду људи се окупило да му аплаудира!“

ОСТОЈА. Тек ће да ми аплаудирају... Чашицу нечег оштрог, девојчице, сигуран сам да имаш...

(НАТАЛИЈА ИЗВАДИ ФЛАШУ ИЗ ЏЕПА И ПРУЖА ЈЕ ОСТОЈИ.)

Хвала, девојчице. Један гутљај ме подиже из мртвих... (НАТЕГНЕ ДУГАЧАК ГУТЉАЈ.) Саобраћајци овде, видим, нису на великој цени: променићемо то под хитно.

ЗАЧУЈЕ СЕ ЗВОНО НА КОЛИЦИМА.

НАТАЛИЈА. Мој ујак, Мита распоп.

ОСТОЈА. Мита распоп?

НАТАЛИЈА. Био је поп у оближњој цркви, али су је после рата затворили због слабе посете, па се запослио као шинтер. Уместо људи, сада сахрањује кучиће.

ВРХОМ НАСИПА, УЛАЗИ МИТА И ГУРА КОЛИЦА СА КАВЕЗОМ ЗА ПСЕ. ЗАСТАНЕ ТЕК КАДА ПРИМЕТИ ЦРКОТИНУ.

МИТА. Свјати Боже, ужасно ли позориште! Момчило, најгрешније псето в васцели Београд, но толику казну није заслужио!

ОСТОЈА. Зато има ко је заслужује. Очекујем помоћ и од тебе, чико.

МИТА. Здравствуј Богу что си востао жив, синко, и уклони сја с пута, да не жалујем сулуду момчад, Новица и Топлица в помоч!

НАТАЛИЈА. Опрости, адмирале, Мита говори неким страним, много побожним језиком, па не схвата баш најбоље шта му се каже... (МИТИ, КРИШОМ:) Шта вам пада на памет, Мито, да будите Новицу и Топлицу?! Као да вас до сада нису већ хиљаду пута насањкали!

МИТА. Ашче сум насањкан - памјатнији попушча.

НАТАЛИЈА. И паре вам дугују!

МИТА. Всеједно!

НАТАЛИЈА. Оче, ви тако не мислите.

МИТА. (ТРГНЕ СЕ.) Отец?! Несм ли ти казао да ме пред втори человеци не словиш имја отец, когда сам ти ујак?!

НАТАЛИЈА. Када сам покојну мајку упитала на самрти ко ми је отац, она ме послала вама, рекавши да вас називам ујаком. Иако ја знам да она никада није имала брата.

МИТА. Није рожденог, но од тетке!

„. Али, Мито, ви немате сестру.

МИТА. Немам рождене, но од тетке!

НАТАЛИЈА. Ако послушате Остоју, можда и поверујем у тако нешто, иначе вас од данас називам оцем, као и сви остали.

МИТА. Содома и Гомора, сами врази сут вушли в тебе, возљубљена кчерко, сиреч - сестро! Ондак, слишим: шчо хочете да учиним, само да ме више никогда не ословиш ујка, сиреч - отец?!

„. Да ми позајмиш твој кавез с кучићима, Мито... (ДОВЕДЕ КАВЕЗ ДО СТРАЋАРЕ. ОБРАЋА СЕ ПСИМА У КАВЕЗУ.) Осећате ли тај мирис, опојнији од сваке убуђале карменадле? Знам да сте нестрпљиви и да вам стомаци крче... (ОТВОРИ ВРАТАНЦА КАВЕЗА И ПСИ УТРЧАВАЈУ УНУТРА.) Један по један, не гурајте се...

НАКОН ШТО ПСИ НАПУСТЕ КАВЕЗ, ИЗ СТРАЋАРЕ СЕ ЗАЧУЈУ ВИКА И ЛАВЕЖ.

„Некаква галама.“Да ли и ви чујете?

„ Не, адмирале, ништа не чујем.

„ Ама ништ! Како у црква - ништ сја не чујет!

„ Онда ми се учинило...“(ЗАПАЛИ ШАТОРСКО КРИЛО И УБАЦИ ГА КРОЗ ПРОЗОР У СТРАЋАРУ.)

НАТАЛИЈА. Ватра! Спасавај се ко може! Ватра!

ОСТОЈА ОТВОРИ ВРАТА КУЋЕ. НА ВРАТА КРОЗ КОЈА КУЉА ДИМ, ПСИ ИСТРЧЕ - ПРАВО У КАВЕЗ. ПОШТО У КАВЕЗ УТРЧИ И ПОСЛЕДЊИ ПАС, ОСТОЈА ГА ЗАТВОРИ.

„. (ПОГЛЕДА У СТРАЋАРУ.) Шчо? Внутра нема никто! Мила мајко и сви Свјати, сам нечастиви им је пришао в помоч!

У ТОМ, КРОЗ РЕШЕТКЕ НА ГОРЊОЈ СТРАНИ КАВЕЗА ГЛАВЕ ПОМОЛЕ НОВИЦА И ТОПЛИЦА - ОЧИГЛЕДНО, ЗАЈЕДНО СА ПСИМА У КАВЕЗ СУ УТРЧАЛИ И ОНИ!

ТОПЛИЦА. А вама ни Бог отац неће да помогне када ас дохватимо! Уштве, пустите нас!

НОВИЦА. Имамо рођака на важном положају у градској влади! Ма ко да те је послао, знај да си прекршио сва своја овлашћења!

ОСТОЈА. Ја увек кршим своја овлашћења... (ГУРНЕ КАВЕЗ У РЕКУ.)

МИТА. Свјати Боже, ово јесте Провиђење! Само Провиђење могут да осужди те зликовце!

ОСТОЈА. Ако и нису живели поштено, знали су макар где вреди становати. На оваквом месту за раскрсницу, позавидео би и сам Трафалгар сквер. Слава им!

МИТА. Славени!

ОСТОЈА. Мислио сам на кучиће.

МИТА. (КЛЕКНЕ.) Смилуј се ва мене грешна, адмирале! И свјати подвижници су некогда согрешили, пак су се ипак најпосле посветили, а ја ашче сам некогда и кршио закон, било је све ва правди Бога и тек толичко за коричица хлеба!

ОСТОЈА. Устани, Мито. За почетак, хоћу да покупиш све даске около.

МИТА. Даске?

ОСТОЈА. Потом извади из њих ексере и наново их закуцај како ти будем рекао.

МИТА. Твој верни сам раб, милостиви адмирале! По твојој вољи все будет! (ИЗАЂЕ.)

НАТАЛИЈА. А остали, адмирале? Када долазе остали?

ОСТОЈА. Остали? Који остали?

НАТАЛИЈА. Нису те ваљда овде самог послали, адмирале?

ОСТОЈА. За сваку раскрсницу један саобраћајац је довољан, девојчице. Ускоро долази друг Алимпије Вучић, да пусти ову саобраћајницу у промет - чим му за то обезбедим услове.

НАТАЛИЈА. Алимпије Вучић?!

ОСТОЈА. Први милицајац нашег града, који је Београд претворио у најбезбеднију европску престоницу и завео ред у саобраћају по свим улицама и четвртима. Ако се нечега плашиш, девојчице, на време бежи - останеш ли са мном, твој досадашњи живот изгледаће као песма.

НАТАЛИЈА. Нека си ти жив и здрав, адмирале - док си ти овде, не идем никуд!

*****

3
ЧУДО бр. 1

СУТРАДАН. НЕБО ЈЕ ВЕДРО И СУНЦЕ СИЈА.

УЗ НАТАЛИЈИНУ ПОМОЋ, МИТА УКУЦАВА ПОСЛЕДЊЕ ДАСКЕ НА УПРАВО ДОВРШЕНО САОБРАЋАЈСКО ПОСТОЉЕ. РЕЧ ЈЕ О УЗДИГНУТОЈ ПЛАТФОРМИ, НАЛИК БРОДСКОЈ КАТАРКИ СА МОРНАРСКОМ КОРПОМ ДО КОЈЕ ВОДЕ МЕРДЕВИНЕ. ОСТОЈА ЛЕПИ НА СТРАЋАРУ ПЛАКАТ „БРИТИШ ЕРВЕЈЗА“ НА КОЈЕМ ЈЕ НАЦРТАНА ЈЕДНА СТЈУАРДЕСА.

МИТА. Твоје сочињеније јесте сочињено, адмирале!

ОСТОЈА. Врло добро, Мито. Друг начелник ће бити веома задовољан, а сада још само да благословиш ово место.

МИТА. Да твоје раскрште...? Али адмирале, такви обичаји сут овде изашли ва модни тренд.

ОСТОЈА. Обавезно да га благословиш: госпођица Анђелија би ми свакако замерила ако то одмах не учиним.

МИТА. Госпођица Анђелија?

ОСТОЈА. (ПОКАЗУЈЕ ПЛАКАТ.) Госпођица Анђелија Бакса Лончар. Почела је још као девојчица, послужујући сокове и кафу на међународним авио-линијама, а данас се за њу грабе насловне стране светских часописа. Сваки саобраћајац има драгу на коју мисли током службе на раскрсници, а ја се по том питању нисам ништа предомишљао - чим сам је угледао да шета на Трафалгар скверу.

МИТА. Сас какав кер?

НАТАЛИЈА. Керови ти лајали под прозором, ујаче! Трафалгар сквер је највећа лондонска раскрсница на којој је боравио Остоја!

ОСТОЈА. И на њој највећи адмирал свих времена - Нелзон. Чак и када је његова раскрсница замрачена највећом маглом, сви знају да један херој горе борави и пазе како се вози. Јер, где је дима, мора бити и ватре!

МИТА. (ПРОЛИЈЕ МАЛО РАКИЈЕ ПОРЕД „КАТАРКЕ“.) Бог нека вам помогне, вседрагији пријатели и брачо, да живите в мир и поштеније, да вот место сочува од свих пријатела... сиреч, непријатела!

УЛАЗИ БЛАГОЈЕ, СА УПЕРЕНИМ ПИШТОЉЕМ:

БЛАГОЈЕ. Али ви одлазите, одмах!

НАТАЛИЈА. Касно, Благоје, као и увек.

МИТА. Новица и Топлица више несу сас нама, драги Благоје: сочињују дружељубије сас рибе ва дно реке.

БЛАГОЈЕ. У том случају: саопштавам да сте ухапшени сви колико вас има. Руке у вис!

НАТАЛИЈА. Ухапшени?! Пукнућу од смеха! Нема тог убице ни црног грешника којем до сада ниси прогледао кроз прсте, Благоје, и није ми јасно који ти је данас ђаво!

ОСТОЈА. Девојчице, склони се на час.

НАТАЛИЈА. Како ти кажеш, адмирале. (ИЗАЂЕ.)

ОСТОЈА. У министарству нису задовољни са тобом, пријатељу.

БЛАГОЈЕ. Да су некада били задовољни са мном, не би ме никада ни прекомандовали на ово ужасно место! Месецима нико не долази да му поднесем рапорт, а плату не добијам ни на Спасовдан!

МИТА. Ех, плашча! Посвегда само ва плашча мислиш! За народ сас мала памјат и јошт мање способности нема лепше него бити џандарм!

БЛАГОЈЕ. Доста поповања, Мито! Када те спроведем са ногама напред, можда ме после тога у знак захвалности напокон прекомандују из ове рупе... (НАЦИЉА МИТУ И НАТЕГНЕ ОКИДАЧ.)

ОСТОЈА. (ИЗВАДИ НЕШТО ИЗ ЏЕПА.) А оволико? Да ли ти је оволико довољно?

БЛАГОЈЕ. Два златна зуба и прстен?

ОСТОЈА. Толико за сада. Упркос твојим препорукама, Благоје, треба ми неко снажнији као испомоћ у служби, заједно са Митом.

МИТА. Сас кто?

ОСТОЈА. Немам великог избора, а ни времена на претек - чим прођете кратак курс обуке, обојица сте примљени у моју службу.

МИТА. Прости ашче те разочаравам, адмирале, али мене само свјато чудо може убедити да востанем сас толики согрешитељ и нитков како Благоје!

ОСТОЈА. Ох, курс је једноставан, да једноставнији не може бити. Лекција број један: сваки саобраћајац мора да познаје Београд као свој џеп.

БЛАГОЈЕ. Без бриге, адмирале, то су ме још на обуци учили: 640 000 становника у ужем градском подручју, 10 скупштина општина, четири хотела „А“ категорије, два дневна листа...

ОСТОЈА. Робних кућа?

БЛАГОЈЕ. Осам робних кућа и три самопослуге. Плус дванаест факултета.

МИТА. И богословски сас богословија!

БЛАГОЈЕ. 14 аутобуских, 8 трамвајских и 4 тролејбуске линије градског саобраћаја!

ОСТОЈА. И оно најважније?

МИТА. Саборна церква, Маркова церква, церква Александар Невски...

ОСТОЈА. Најважније!

БЛАГОЈЕ. Четрдесет хиљада аутомобила, друже адмирале!

ОСТОЈА. Четрдесет хиљада, а за коју годину - сто хиљада, баш као и у самоме Лондону! Београд има услове да постане прва метропола Европе, и не звао се ја Остоја ако то свима не утувим у главу!...

У ТОМ, НА СТАРОМ МОТОРУ ЧИЈИ ПРОБУШЕН АУСПУХ НЕСНОСНО БУЧИ, ВРХОМ НАСИПА СЕ ДОВОЗИ СИМО СА БЕЖАНИЈЕ.

ОСТОЈА. ...А сада главно оружје једног саобраћајца - саобраћајни знаци. Добро пратите моје покрете, јер ако погрешите, може бити опасно... (ДЕМОНСТРИРА САОБРАЋАЈСКЕ ЗНАКЕ НА ЖИВОПИСАН, БАЛЕТАНСКИ НАЧИН И СА ИЗВАНРЕДНОМ ПРЕЦИЗНОШЋУ.) Руке увис, као пливач пред скок на главу...

МИТА И БЛАГОЈЕ ПОКУШАВАЈУ ДА ПРАТЕ ОСТОЈУ, АЛИ ЗА РАЗЛИКУ ОД ЊЕГА, МАШУ НЕЈЕДНАКО РУКАМА И НЕХОТИЦЕ СЕ УДАРАЈУ МЕЂУ СОБОМ:

ОСТОЈА. ...Улазак на раскрсницу!

НА ПРВИ ПОКРЕТ ОСТОЈИНЕ РУКЕ, КОД УЛАЗА У РАСКРСНИЦУ ПОЈАВИ СЕ САОБРАЋАЈСКИ ЗНАК ЗА КРУЖНИ ТОК - ТИК ИСПРЕД СИМЕ КОЈИ ЈЕ ПРИНУЂЕН ДА ЗАКОЧИ.

СИМО. Сто му аламуња! Овде ће неком пресести шала... („ГАРИ“ МОТОР.) Још се није родио тај који је зауставио Сима са Бежаније на сред друма! Сви знају колико сам накриво насађен и да, кад ми се дирне у живац, нема те глупости на коју нисам спреман!... (УГАСИ МОТОР И ОТПИЈЕ ГУТЉАЈ ИЗ „УНУЧЕТА“.)

ОСТОЈА. Положај број два: раширене руке, да возила не секу забрањен правац!

НА ОСТОЈИН ПОКРЕТ, ОКО РАСКРСНИЦЕ ПОЈАВЕ СЕ САОБРАЋАЈСКИ ЗНАКОВИ. МИТА И БЛАГОЈЕ СЕ ЗГЛЕДАЈУ У ЧУДУ.

СИМО. (НАСТАВЉА, НИШТА НЕ ПРИМЕЋУЈУЋИ.) ...Добра, стара ратна времена! Нема тог официрског чина, споменице ни свечане плакете коју ја нисам заслужио! Сила војске и оружја није могла да ме заустави, а камоли ће обичан саобраћајац! На помен мог имена, старци на умору су устали из кревета и бежали у планине, а труднице су побацивале! Не скрасим се нигде нити пет минута! Чим не запуцам дан-два, засврбе ме прсти... (ВАДИ ПИШТОЉ И ПУЦА УВИС.)

ОСТОЈА. Трећи положај: слободна с десна, налево стој!

УЗ НАСИП, ПОЈАВЕ СЕ АЛЕЈЕ СА ЦВЕЋЕМ И КЛУПЕ ЗА СЕДЕЊЕ.

СИМО. (ПУЦА НАСУМИЦЕ ОКО СЕБЕ.) ...У мојим венама тече крв старих хајдука и ускока! Девојачка кукњава је успаванка, а плач нејачи бечки валцер за моје уши! Градови су само за пацове и псе луталице, не за делије као што сам ја! Само онај ко је опседао градске зидине, зна колико градски ваздух може бити врућ!... (ИСПИЈЕ „УНУЧЕ“ И БАЦИ ГА У СТРАНУ.)

ОСТОЈА. ...И његова сестрица, четврти положај: слободно с лева, надесно - стој!...

НА ПОСЛЕДЊИ ОСТОЈИН ПОКРЕТ, НЕДАЛЕКО ОД СТРАЋАРЕ, ИЗ ЗЕМЉЕ, НИКНЕ КУЋИЦА НА КОЈОЈ ПИШЕ „Wc“.

МИТА. Слатки и преблаги Боже! Аз не сањам, него гледам јошт негледана чудеса!

СИМО. ...Густе шуме и мрачне пећине моја су станишта! Рођен сам на камену и одрастао код оваца, на плочи студеној! Пијем мрзлу воду са извора и спавам под звезданим небом! Змије, вукови и сури медведи моји су побратими! Убићу стену и заклаћу ветар!...

У ТОМ, СИМА НАЦИЉА АНЂЕЛИЈИН ПЛАКАТ. ИСТОВРЕМЕНО, ОСТОЈА, МИТА И БЛАГОЈЕ НАНИШАНЕ ПИШТОЉИМА СИМУ. СИМА ОПАЛИ, А ПОТОМ СЕ ЗАЧУЈУ ЈОШ ТРИ ПУЦЊА. МЕЦИ СУ ИЗБИЛИ СИМИ ПИШТОЉ ИЗ РУКЕ.

СИМО. Добар дан... Ја, овај, нисам мислио озбиљно... Милост, узмите све што имам... Пријатељи, браћо, ја нисам одавде... Ево, ппп...пиштољ... (ПРЕВРЋЕ ЏЕПОВЕ И СВЕ ИЗ ЊИХ БАЦА НА ЗЕМЉУ. МУЦА.) Новччч...чаник, сат - све. Само ме не дирајте, добри људи, одлазим одмах!... (УЗМИЧЕ ПРЕД ОСТОЈОМ, ПЕЊЕ СЕ НА МОТОР И ОДВОЗИ СЕ.)

ОСТОЈА. (ДОТРЧИ ДО ПЛАКАТА.) Пробушио је Анђелијину слику, равно кроз срце!

БЛАГОЈЕ. Због рђавог владања и непоштовања градске хигијене, глоба износи... (ПРЕБРОЈАВА НОВАЦ У СИМИНОМ НОВЧАНИКУ.) Педесет, сто, стодвадесети... два, три и четири динара. (СТРПА НОВАЦ У ЏЕП.)

МИТА. Смилуј се на мене грешног, добри адмирале, и узми ме у службу, - служићу без динара!

БЛАГОЈЕ. Мито? Ти говориш нашки?

МИТА. Још од малих ногу, Благоје. Црквени језик био ми је једини спас да не укаљам душу, и не постанем као и остали богохулници попут тебе - до данас.

ОСТОЈА. До данас? А од данас? Шта, Мито, од данас?

МИТА. Не познајем већег брата од Благоја, ни већег чудотворца од тебе, адмирале!

*****

4
ЧУДИМА НЕМА КРАЈА...

ВЕЧЕ.

СТРАЋАРА ЈЕ ОКРЕЧЕНА, А ОКО ЊЕ ЗАСАЂЕНО ЦВЕЋЕ. ТО ВИШЕ, ЗАПРАВО, И НИЈЕ СТРАЋАРА ВЕЋ ЛЕПО УРЕЂЕНА КУЋИЦА, НА ЧИЈОЈ ЈЕ СТРАЖЊОЈ СТРАНИ ОТВОРЕН ЈОШ ЈЕДАН УЛАЗ, ЗА МИТУ И БЛАГОЈА. ЊИХ ДВОЈИЦА СТРАЖАРЕ НА ВРХУ НАСИПА - ТАМО СУ ЊИХОВИ ПОЛОЖАЈИ.

ОСТОЈА СЕДИ ПОД СУНЦОБРАНОМ НА СВОЈОЈ „КАТАРКИ“ И ПИШЕ ПИСМО, ЗАГЛЕДАН У СЛИКУ ГОСПОЂИЦЕ АНЂЕЛИЈЕ.

ОСТОЈА. „Драга, мила и најлепша Анђелија, ево ти се опет јављам“... (ЗГУЖВА ХАРТИЈУ И ПОЧИЊЕ ПОНОВО ДА ПИШЕ.) „Драга Анђелија, опет вам се јављам након краће паузе“... (ЗГУЖВА ХАРТИЈУ И ПОНОВО ПОЧИЊЕ ДА ПИШЕ.) „Драга и предивна госпођице“... (ЗГУЖВА ХАРТИЈУ И ПОНОВО ПОЧИЊЕ ДА ПИШЕ.)“Поштована госпођице Анђелија“... (ЗГУЖВА ХАРТИЈУ И ПОЧИЊЕ ПОНОВО ДА ПИШЕ.) „Уважена госпођице Анђелија, извините што вам нисам писао у последње време, јер знам да се вама јавља само са добрим вестима, а најновије вести са моје раскрснице гласе“...

ИЗНЕНАДА, МИТА И БЛАГОЈЕ ЗАПУЦАЈУ, А ПОТОМ СЕ У БЛИЗИНИ ЗАЧУЈЕ СУДАР. МИТА И БЛАГОЈЕ ИСТРЧЕ, ДА БИ СЕ УБРЗО ВРАТИЛИ СА ЖИВАНОМ СВЕЗАНИХ РУКУ. ОНА ДРЖИ ВОЛАН И РЕТРОВИЗОР СА СВОГ МОПЕДА.

ОБРАЋАЈУ СЕ ОСТОЈИ:

МИТА. Извини, адмирале, ако те прекидамо! Боље да је ти казниш за њен прекршај, него да је, грешни, ми осудимо!

ЖИВАНА. Битанге су намерно поставиле знак за обавезан правац! Вечерас имам представу балета у Народном позоришту и последње што сам желела, то је да прођем овуда!

БЛАГОЈЕ. Од сада ће желети још мање, адмирале! За време последњег рата, по кафанама и позориштима, није било тог војника кога њена песма и игра нису подизали из мртвих и терали га на највеће подвиге...

МИТА. Али против домаће војске, адмирале!

ОСТОЈА. (ЖИВАНИ:) Истина је, девојко, згрешила си грдан прекршај, а за грешнога човека нема веће среће него да га прописно казне... (МИТИ И БЛАГОЈУ:) За почетак је одвежите, и то одмах.

БЛАГОЈЕ. Одмах?!

ОСТОЈА. Наша прва пролазница! Шта би рекла госпођица Анђелија да вас види како се понашате са једном женом?! (ОДВЕЖЕ ЖИВАНИ РУКЕ.)

ЖИВАНА. Слава теби и госпођици Анђелији! Нигде још нема такве лепотице као она, ни саобраћајца као што си ти, адмирале!

ОСТОЈА. Захваљујем. У недостатку надлежних органа, формалности око женидбе обавиће моја маленкост.

МИТА. Женидба? Ко се жени, адмирале?

ОСТОЈА. Узмите се за руке и станите мирно.

ЖИВАНА. Још нисам чула за тај закон, да једна жена има два мужа!

ОСТОЈА. Зато закон и постоји, да га крши онај коме је дозвољено… (ЖИВАНИ, У ПОВЕРЕЊУ:) Неко мора да брине о мојим капетанима, а и ти би требало да на време мислиш о твојој каријери.

ЖИВАНА. О мојој каријери?

ОСТОЈА. Ако те похвалим другу Алимпију Вучићу, биће радознао да те упозна и препоручи те за улогу у позоришту које пожелиш... (САСТАВИ МИТИ, ЖИВАНИ И БЛАГОЈУ РУКЕ.) Млада дамо, да ли пристајеш да ову двојицу храбрих и пристојних момака узмеш за своје законите мужеве?

ЖИВАНА. А госпођица Анђелија? Колико пута се она удавала?

ОСТОЈА. За то се не пита једна дама... Мито и Благоје, да ли ову младу и лепу даму племенитог срца узимате за своју закониту жену?

БЛАГОЈЕ. За закониту жену?! Да ми је неко јутрос причао за ово, лажову бих избио све зубе!

МИТА. Иако су ме из свештенства рашчинили, адмирале, знај да сам се ја некада тврдо заветовао мојој цркви...

ОСТОЈА. Касно си се сетио, Мито!... Дакле, након ваших сагласних изјава, искрено честитам и проглашавам вас венчаним!

ЖИВАНА. Хвала, адмирале. Буди сигуран да нећу обрукати господина начелника, а ни ти се нећеш пожалити... (ГЛЕДА У ОСТОЈИН ДЛАН.) Као што сам и мислила: ово није длан саобраћајца, него пророка и хероја. Ако ти затреба друштво, само реци. Моји мужеви неће имати ништа против...

У ТОМ, УЛАЗИ НАТАЛИЈА СА ПУШКОМ И ОПАЛИ ЊОМЕ У ВИС. МИТА, БЛАГОЈЕ И ЖИВАНА ПОБЕГНУ ИЗА ЗАКЛОНА.

ОСТОЈА. Девојчице! Ниси нормална!

НАТАЛИЈА. Извини, адмирале, мало сам нерасположена. (БАЦИ ПУШКУ.)

ОСТОЈА. Твоје понашање ме збуњује у последње време. Хајде овамо... (ОДВОДИ НАТАЛИЈУ У СТРАНУ, НА ВРХ НАСИПА.) Наталија.

НАТАЛИЈА. Да, адмирале?

ОСТОЈА. Чим раскрсница буде пуштена у промет, са свих страна ће истога часа да појури река аутомобила, трамваја и аутобуса. А за коју годину, тамо у долини, где су у стара времена Турци дахије узимале харач и натицали главе на колац, као газела у скоку, реку ће да премости саобраћајна петља са четири и шест саобраћајних трака... (ПОКАЖЕ РУКОМ, И КАО ЧАРОБНИМ ШТАПИЋЕМ, У ДАЉИНИ СЕ УКАЖЕ МОСТ!) Испод и изнад земље ће вртоглавом брзином да вози подземна и надземна железница, а тамо на брежуљку, где су за последњег рата вешали о бандере, а сада светлуца...

НАТАЛИЈА. Ноћ је, адмирале, свуда светлуца.

ОСТОЈА. ...Сазидаћемо највишу зграду у овом крају Европе, сву у стаклу и челику!... (НА ПОКРЕТ РУКЕ, ИЗНАД СИЛУЕТЕ ГРАДА ИЗА НАСИПА, НИКНЕ ВИСОК, БЉЕШТАВО ОБАСЈАН НЕБОДЕР!) Са њеног врха, ти ћеш уживати у свитањима и заласцима сунца, а ја ћу да мотрим на ову раскрсницу, будући центар, жилу куцавицу наше метрополе.

НАТАЛИЈА. А Анђелија, шта ће на то рећи госпођица Анђелија?

ОСТОЈА. Одушевиће се, када види нашег малог сина.

НАТАЛИЈА. Сина?

ОСТОЈА. А шта друго него сина!

НАТАЛИЈА. Нека су вечни твоје име и слава, адмирале, свака твоја жеља за мене је заповест!

ОСТОЈА И НАТАЛИЈА УЂУ У КУЋИЦУ.

МИТА, БЛАГОЈЕ И ЖИВАНА СЕ ПОМАЉАЈУ ИЗА ЗАКЛОНА.

ЖИВАНА. Види ти мусавицу! Да јуче је чистила кавез псима, а данас већ зна с ким треба да подели кревет!

БЛАГОЈЕ. Адмиралу понекад свашта пада на памет, али нека те то ништа не обавезује - чекају те у позоришту, зар си заборавила?

ЖИВАНА. Нисам ја ништа заборавила, али ви изгледа јесте - да сам вам жена!

„ Наша жена? Нешто се не сећам. Да попијемо по чашицу, драга моја, а онда разлаз - далеко ти лепа кућа... (НАЛИВА ЧАШЕ ПИЋЕМ.)

„ Хвала на пићу, али још нисам планирала одлазак. Ако ми већ један муж не даје за право, ту је други да ме заштити. Зар не, стриче, хоћу рећи, оче?

МИТА. (ТРГНЕ СЕ, ПРЕ НЕГО ШТО ПОПИЈЕ ПИЋЕ.) Оче?

„. Твоја девојчица неће имати ништа против маћехе као што сам ја, зар не, оче?

„ Содома и Гомора! Не знам шта ти је на уму, црна грешнице, али знај да ја одолевам свакој твојој злој пакости!

„ Не сумњам, оче, да ти свему одолеваш... (ИСПИЈЕ МИТИНУ ЧАШИЦУ.) ...Осим искушењима.

*****

5
...СВЕ ДОК ЧУДИМА ЈЕДНОМ НЕ ДОЂЕ КРАЈ

НЕКОЛИКО ДАНА КАСНИЈЕ.

ОСТОЈА НА КОМАНДНОМ МОСТУ МОТРИ ДУРБИНОМ У ДАЉИНУ. ЖИВАНА СЕ ДОТЕРУЈЕ ИСПРЕД ОГЛЕДАЛА, А НЕДАЛЕКО ОД ЊЕ, МИТА И БЛАГОЈЕ ЧИСТЕ ОДЕЋУ И ОБУЋУ ПРЕД ОДЛАЗАК НА СТРАЖУ.

СТАЗОМ НА ВРХУ НАСИПА СИЛАЗИ РАДИВОЈЕ. ГЛЕДА ОКО СЕБЕ У НЕВЕРИЦИ.

РАДИВОЈЕ. Дакле, истина је што се прича: веома сам задовољан одржавањем.

ЖИВАНА. Гос´н Радивоје, ти?!

РАДИВОЈЕ. Љубим руке, драга Живана. Чуо сам да се овде настанило једно службено лице. Хоћу да разговарам са њим.

ЖИВАНА. Шта ће ти са њим да разговараш, црни Радивоје?

РАДИВОЈЕ. Нека остане тајна. Једном сте ме већ насањкали.

ЖИВАНА. Насањкао си сам себе, мој гос´н Радивоје. Остави се очевине коју немаш, да не спискаш и оно што још не знаш да си сачувао!

РАДИВОЈЕ. Хоћете ли ми рећи где је то службено лице, или сам да га потражим?!

ОСТОЈА СЕ ПРОМОЛИ СА КОМАНДНОГ МОСТА:

ОСТОЈА. Адмирал Остоја. Па, грађанине, како да ти помогнем?

РАДИВОЈЕ. Лако: да ми вратиш татино имање.

ОСТОЈА. Чије имање?

РАДИВОЈЕ. Мог оца, Теодора Продановића, на којем се налази ова раскрсница. Купио га је тачно пре тридесетдве године за стодвадесеттри динара. Био је то комад обичне пешчаре, али је мој тата добро знао да је Београду једног дана суђен излазак на реку и да ће онда имање вредети стоструко.

ОСТОЈА. Стоструко?

РАДИВОЈЕ. Желео је да на овом месту изгради пристаниште и лучку капетанију, али на жалост, рат и окупација су му омели све планове.

ОСТОЈА. Планове? Какве планове?

РАДИВОЈЕ. Нудио сам их преко огласа за јефтине паре, али се нико није ни јавио... (ПОКАЗУЈЕ НАЦРТЕ.) Пројекат о развоју овог краја, којег су начинили најугледнији страни и домаћи урбанисти. Овај насип он је насуо, грађевински кран он је поставио, у њега укуцао сваки ексер и уврнуо сваки шраф, а ту, поред крана, лично је ударио камен темељац.

ОСТОЈА. (ГЛЕДА НАЦРТЕ.) Честитам, младићу. Човек са таквим визијама као твој отац, мора да је доживео велике почасти.

РАДИВОЈЕ. Умро је пре дванаест година у највећој беди, као подстанар у једном стану на доњем Дорћолу, а мене, сина јединца заветовао је на самрти да једног дана, како знам и умем, повратим очевину. После рата, начелник милиције ми је преко ноћи поништио сва документа, али за све ове године ја нисам изгубио наду - по свим законима међународног права, приватна имовина је неотуђива!

ОСТОЈА. Да, младићу, твоја имовина је неотуђива.

ЖИВАНА. Неотуђива?! Па нема тог имања ни очевине, адмирале, које тај трошкаџија неће да проћерда и расфрћка их док трепнеш!

ОСТОЈА. У сваком случају, господину мора бити враћена његова очевина - али тек пошто планови његовог оца буду спроведени у дело.

РАДИВОЈЕ. Тек пошто планови буду спроведени у дело?!

ОСТОЈА. Планови су изванредни, младићу, и био би грех да остану неиспуњени.

РАДИВОЈЕ. Хеј, ја већ месецима немам ´леба да једем! Боли ме, бре, брига за ваше планове! Хоћу назад моје имање, или ћу одмах да порушим вашу дивљу градњу!

ОСТОЈА. Хм… Ако си заиста толико шворц, зашто прво не окушаш срећу у картама?

РАДИВОЈЕ. У картама?

ЖИВАНА. Да, у картама, са Живаном и мојим капетанима. Ти обожаваш да се карташ, зар не?

РАДИВОЈЕ. Хвала на понуди, али више немам да заложим ни пребијене паре.

ОСТОЈА. Како немаш? А твоје имање? Заложи очевину!... (МИТИ И БЛАГОЈУ.) Мито, Благоје!

МИТА. Изволите, адмирале!

ОСТОЈА. Данас ћете отићи на стражу мало касније: господин Радивоје, наш драги гост и домаћин хоће да се са вама карта.

РАДИВОЈЕ. Хм, лепо сте то смислили, али једно сте заборавили - ја са Живаном више нећу да имам никаква посла. Само се будала о исти камен двапут спотиче!

БЛАГОЈЕ. Ох, гос´н Радивоје, грешите, и ми смо ономад ружно говорили о Живани, али се сада од срца кајемо, јер знамо да та жена ни на какво зло није способна.

МИТА. Наше лицемерне уши су слушале туђа оговарања, али из ноћи у ноћ, ми смо се уверили у њене небројене врлине, и схватили смо да је она, у ствари, једна блажена жена и анђео!

РАДИВОЈЕ. Блажена жена?! Анђео?! Дакле, попила им је сву памет! Више немају ни грам мозга!

ЖИВАНА. Говориш тако, мој гос´н Продановићу, само зато што се плашиш да не изгубиш на картама.

РАДИВОЈЕ. Ја се никада не плашим!

ЖИВАНА. Плашиш се, јер си неспособан да победиш!

РАДИВОЈЕ. Ја нисам неспособан да победим!

ЖИВАНА. Јеси, неспособан си!

РАДИВОЈЕ. Нисам неспособан!

ЖИВАНА. Е, јеси!

РАДИВОЈЕ. Е, нисам!

ЖИВАНА. Е, јеси!

РАДИВОЈЕ. Е, нисам, и у то ћу вас уверити колико већ одмах!... (ИЗВАДИ ШПИЛ КАРАТА.) Играмо мојим шпилом!

МИТА, БЛАГОЈЕ, ЖИВАНА И РАДИВОЈЕ ИЗАЂУ. УЛАЗИ НАТАЛИЈА ИЗ КУЋИЦЕ.

НАТАЛИЈА. Са таквим живцима, узалуд му игра и са обележеним шпилом - до јутра не само да ће све прокоцкати, него ће се још дебело и задужити.

ОСТОЈА. Па, изгледа да су сви услови за долазак друга Алимпија Вучића испуњени: водостај је низак, небо је без облачка и не осећа се дашак ветра - баш као пред највећу олују.

НАТАЛИЈА. Олују?! Овде никада није дувала олуја. Насип је довољно висок да издржи и највиши водостај.

ОСТОЈА. Где су адмирали и олуја је близу, Наталија. Да на време склоним мој сандук... (ОДВАЛИ ПРАГ СА УЛАЗА У КУЋИЦУ И ТУ САКРИЈЕ САНДУК.)

НАТАЛИЈА. Шта је у сандуку, адмирале?

ОСТОЈА. Моје драгоцености, Наталија, а кључ је код Анђелије.

НАТАЛИЈА. Код госпођице Анђелије?!

ОСТОЈА. Било је то давно када сам сандук закључао, а кључ њој послао. У случају несреће, она ће доћи да га откључа.

НАТАЛИЈА. Шта причаш, адмирале?! Каква несрећа теби може да се догоди?!

ОСТОЈА. Још мало па ниједна, драга Наталија: долазак Алимпија Вучића је постао питање часа. Моју раскрсницу више није могуће заобићи!

*****

6
АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ

НОЋ. НА ВЕДРОМ НЕБУ СИЈА МЕСЕЦ.

МИТА И БЛАГОЈЕ СУ НА ВРХУ НАСИПА ЗАСПАЛИ НА СТРАЖИ. ПОРЕД ФЛАШЕ ПОПИЈЕНОГ ПИЋА. РАДИВОЈЕ ХРЧЕ ЗА СТОЛОМ ОКО КОЈЕГА СУ РАЗБАЦАНЕ КАРТЕ. У ДАЉИНИ СЕ ЗАЧУЈЕ МОТОР АУТОМОБИЛА, А ПОТОМ НА НАСИПУ ЗАСВЕТЛИ СНОП ФАРОВА. КАДА СЕ АУТОМОБИЛ ПРИБЛИЖИ, ЗАКОЧИ И УГАСИ МОТОР. УЛАЗЕ СИМО И АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ ЈЕ ВИСОК, КРУПАН, ПРОСЕД ЧОВЕК У ЦРНОМ, ЕЛЕГАНТНОМ ОДЕЛУ, И НОСИ АКТЕН ТАШНУ. ОВОГА ПУТА, СИМО НОСИ ГУМЕНО ОДЕЛО И КАЉАЧЕ ЗА РИБОЛОВ.

СИРЕНА БРОДА КОЈИ ПЛОВИ У БЛИЗИНИ.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Топовски плотун их не би пробудио, а камоли бродска сирена. Дакле, ту ли се сакрио наш адмирал.

СИМО. (МУЦА ДОК ГОВОРИ:) Он и не ппп...окушава да се сакрије, ддд...руже начелниче, већ се јавно показује и стрр...аши мирне пролазнике попут мене!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Зар тебе неко да престраши, једног Симу са Бежаније?

СИМО. Од скоро сам се посветио мирном животу и риболову, мој наччч...елниче! Шта вреди - рибу не могу да однесем на пијац, јер тог разбојника заобилазим као да је сам ђаво. Чччч... итав случај сам пријавио дежурној служби, али нисам ни сссс...ањао да ће...

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. ...Да ће на твој позив доћи начелник милиције, друг Алимпије Вучић лично. Ништа чудно, младићу: о нашим грађанима једнако брину обични службеници, као и највиши руководиоци. Чим су ми проследили твоју молбу, схватио сам одмах да је он у питању.

СИМО. Ккккк...ако?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Наш закон ником не даје за право да било који део града прогласи за приватно власништво... нарочито ако се то чини само зато да би се наудило својим претпостављенима, то јест, мени.

СИМО. Ввв...вама?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Јесте, ја сам тај кукавни син који је од њега направио саобраћајца! Ја сам био тај који га је први видео у једној чети питомаца војне гимназије и поверовао у његов таленат!

СИМО. Г...говорите о о о...?!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Најрадије бих волео да говорим о неком другом, младићу! Поред толико старијих и заслужних службеника, њему, само њему сам давао нове прекоманде у центар града, а потом и у бели свет, да се сви увере у достигнућа наше милиције, војске, државне безбедности, територијалне одбране, цивилне, као и противпожарне заштите. Мислио сам да ми унапређење не гине, па чак ни, хоћу рећи, министарска фотеља. Све док ме друг министар једног дана није позвао на разговор у четири ока... (ИМИТИРА.) „Уместо да саобраћа, Остоја само прави гужву на улици“, „тај кловн окупља више света него војна парада, и молићу лепо, где то има да обичан саобраћајац сам себе прогласи за адмирала?!“… Због претњи које су стизале из руководећих структура, добио сам камен у бубрегу и чир у желуцу заједно, и није ми преостало ништа друго него да му наредим да се уклони са улице!

СИМО. Овде, значи, ннн... икада није ддд...добио ппп...рекоманду?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Јесте, али по казни! Последњу прекоманду у његовом животу, где више нико не може да га види ни препозна!

СИМО. Ммм...ајку му! А ппп...?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Патрола? Неће ни доћи. Дошао сам инкогнито.

СИМО. Ин...кккгхн...?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. То јест, тајно, да нико не зна! Уколико се прочује да Остоја још увек није отишао из службе, мој положај ће бити једном заувек доведен у питање. Али, превара неће проћи - отераћу га својеручно! (ИЗ АКТН ТАШНЕ ИЗВАДИ ПИШТОЉ И ПУНИ ГА МЕЦИМА.)

СИМО. Па, да ккк...кренем.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Куда?

СИМО. Далеко, што ддд...аље, адмирале - за Симу са Бежаније, изгледа, овуда више нема пппп...ролаза.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Хвала на поверљивој информацији, и ником не говори да си ме видео - за твоју услугу код мене ћеш бити посебно прибележен!

СИМО. Само да не будем последњи! Сссс...рећно! (ИСТРЧИ.)

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Нема га нигде на видику, али, пронаћи ћу ја већ њега... (поШто је напунио пиШтољ, ОПАЛИ њиме У ВИС.) Време је за буђење! То јест - где адмирал?! Одговарајте брзо, танак сам са живцима! Слу-шам!

СТРАЖАРИ СЕ ПРОБУДЕ. МЕТАК ОКРЗНЕ БЛАГОЈА.     

БЛАГОЈЕ. Моја нога! Моја нога!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Ако си ћопав, ниси глув! Где адмирал?!...

БЛАГОЈЕ ПОБЕГНЕ. ОСТАЛИ БЕЖЕ И ХВАТАЈУ ЗАКЛОНЕ. АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ ПОЛИВА БЕНЗИНОМ КУЋИЦУ И ЗАПАЛИ ЈЕ.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. У коју си се рупу завукао, адмирале?! Имам ново наређење за тебе, да испариш под хитно, баш као и ова бусија и бесправна градња коју си сазидао!... Шта је, адмирале?! Прпа?!... Није ово никаква раскрсница, то јест, прчварница је то! Пробај да наплаћујеш малу и велику нужду, више ћеш зарадити...

КРОЗ ПРОЗОР КУЋИЦЕ ИСТРЧЕ ЖИВАНА И НАТАЛИЈА. УЗ ЦИКУ И ЗАПОМАГАЊЕ, УГАСЕ ВАТРУ.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Узалуд зовете вашег адмирала, слинавице. Сви јунаци ником поникоше... (ПРИМЕТИ ПЛАКАТ.) Госпођица Анђелија! Нема те белосветске битанге која са том фуфом није укрстила ноге! И мала деца већ знају да је Анђелија Бакса Лончар једна обична редаљка, хоћу рећи, натрћилица, камењарка, усплоташица, хоћу рећи, керуша, чепа, зајахачица и радодајка... (мокри ПОД САОБРАЋАЈНИМ ЗНАКОМ.)

ИЗ КОРПЕ НА „КАТАРКИ“ ПРОМОЛИ СЕ ОСТОЈА И НАБАЦИ ОМЧУ НА АЛИМПИЈА ВУЧИЋА.

ОСТОЈА. Мала нужда овде има најскупљу цену, друже начелниче.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Одвежи ме, баксузе, одмах!

ОСТОЈА. Ако пустиш моју раскрсницу у промет...

„Пре ћу да се обесим на сред Теразија него да дозволим да се овуда закотрља и један једини точак! Сматрај се отпуштеним!

„ У том случају... (ОТВОРИ КАВЕЗ ЗА ПСЕ.) Мито, Благоје...

МИТА И БЛАГОЈЕ УХВАТЕ НАЧЕЛНИКА И ВЕЗУЈУ ГА.

„ Да ли схватате шта ће се догодити када ме у понедељак не затекну на послу? Управо сте навукли на врат милицију, војску, службу државне безбедности, територијалну одбрану... уф…

МИТА И БЛАГОЈЕ СТАВЕ АЛИМПИЈУ ВУЧИЋУ ПОВЕЗ ПРЕКО УСТА И УГУРАЈУ ГА У КАВЕЗ ЗА ПСЕ.

„ Све што утиче на повећање промета на мојој раскрсници, чини ме радосним! (ЗАКЉУЧА КАВЕЗ, А КЉУЧ СТАВИ СЕБИ У ЏЕП.)

НАТАЛИЈА. Адмирале, морам назад у кревет. Нешто ми се слошило. (УЂЕ У СТРАЋАРУ.)

ОСТОЈА. Па, идем и ја да продужим дремку, што и вама радо саветујем. Ускоро нас чекају пуне руке посла, али нека вас то не плаши: само највеће тешкоће стварају праве саобраћајце! Послушајте мене, и ући ћете у историју! (УЂЕ У СТРАЋАРУ.)

БЛАГОЈЕ. Не знам шта је Наталији у последње време. Да ли сте приметили? Као да је болесна.

РАДИВОЈЕ. Болесна је, и то веома, а ускоро се ни ми нећемо осећати ништа боље! Остоја је имао овлашћења од Алимпија Вучића колико и од римског папе!

МИТА. Римског папе? Како то мислиш?

РАДИВОЈЕ. Тако што предлажем да се сви одавде одмах покупимо, пре него што не постане касно!

ЖИВАНА. Одвежите човека! Одвежите човека! (СКИДА ПОВЕЗ СА НАЧЕЛНИКОВИХ УСТА.)

МИТА. Радивоје, адмирал је наредио...

ЖИВАНА. Заборавите шта је наредио! Имате ли очи да видите и уши да чујете? Ми овде ни на какво добро нисмо дошли, и сада нам се пише само зло!

МИТА. Адмирал би нас убио кад бисмо га пустили!

БЛАГОЈЕ. Бацио би нас у реку, то је сигурно!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Наравно да би вас бацио, јер не знате како се са њим поступа. Уосталом, ко од вас тражи да ме пустите? Овде ми је баш удобно.

МИТА. Удобно?!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. На малом простору ствари се најлакше држе под контролом. И што је најлепше... (ИЗВАДИ ИЗ ЏЕПА КУТИЈУ С ПИЛУЛАМА. ИСТРЕСЕ НА ДЛАН ЈЕДНУ И ПОПИЈЕ ЈЕ.) ...најмање се живцирам! Хоћу рећи, зашто да се живцирам, када ово није моје, него имање друга Радивоја.

ЖИВАНА. Друга Радивоја?

РАДИВОЈЕ. Јесте да сам ноћас све прокоцкао, али будите тако добри да поновите шта сте рекли, друже Вучићу.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Овај скромни младић је, видим, одавно заборавио на неправду која је учињена његовом оцу када му је имовина противправно отета, али ја нисам. Штавише, имао сам добру вољу да се у најскорије време заложим да се ваша штета надокнади…

РАДИВОЈЕ. Ви, лично?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Али, сад када је све дошло у питање…

ЖИВАНА. Није, друже начелниче, није дошло у питање! Смилујте се на ове несрећнике и опростите им - они и не сањају у шта их је увалио тај преварант!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Мене је увалио, мене, не њих, јер овим је у министарству заувек поткопан мој положај. Али, ако неким чудом, уз вашу помоћ, успем да сакријем овај скандал - што ће бити право чудо, верујте - можда се побринем и за ваше олакшавајуће околности.

БЛАГОЈЕ. Околности? Какве околности?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. На пример, да сви који желе остану овде на служби, уз плату, и то повећану.

БЛАГОЈЕ. Уз плату, и то повећану?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. И бенефициран радни стаж. А после, чим друг Радивоје поврати очевину, добићете право и на превремену пензију.

БЛАГОЈЕ. На превремену пензију! Где се добијају те околности, друже начелниче, да се пријавим на време, јер има ли веће радости за једног милицајца него да што пре заслужи превремену пензију?

МИТА. Благоје, црни грешниче, и адмирала би продао, само ако те се добро подмаже!

ЖИВАНА. Ја не видим ништа сумњиво. Ако су вам његови предлози сумњиви, а адмиралови нису, пронађите другог да вам кува и пере веш! Нова понижења ја више не трпим!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Баш непријатно за такву даму као што сте ви, другарице Живана. Али, ако покажете мало добре воље, спреман сам да вам обезбедим реномирани локал у центру Београда, где ћете наступати свако вече пред најугледнијом публиком.

ЖИВАНА. Ох, Мито, да ли си га чуо? Бићеш и ти задовољан, твоја Живана ти гарантује.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Поред мене су сви задовољни, а најзадовољнији од свих биће - Остоја.

МИТА. Адмирал?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Послушајте шта ћу вам рећи, и избавићете га свих невоља. Биће вам захвалан до гроба!

МИТА. Содома и Гомора! Ако је све истина што сте нам рекли, шта нам је чинити? Како да помогнемо нашем адмиралу?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Само да покажете мало добре воље, драги моји, хоћу рећи, ствар је проста како се само у сну може пожелети: за почетак, молио бих овај нокшир. (ПОКАЖЕ ПОСУДУ ЗА ХРАНУ ЗА ПСЕ.)

БЛАГОЈЕ. Нокшир? (ДАЈЕ ГА НАЧЕЛНИКУ.)

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Да, нокшир. Мислим да ће послужити. Још ако имате мало црне фарбе.

БЛАГОЈЕ. Црне фарбе?

НАЧЕЛНИК. Да, офарбајте нокшир у црно. А после, молио бих папир и оловку...

*****

7
ПИСМО

РАСКРСНИЦА.

УЛАЗИ НАТАЛИЈА. ПОСРЋЕ У ХОДУ. ЗАСТАНЕ И СЕДНЕ. ОСТОЈА СИЂЕ СА „КАТАРКЕ“, НАЛИЈЕ ЧАШУ ВОДЕ И ДОНОСЕ ЈЕ НАТАЛИЈИ. УЛАЗЕ МИТА И БЛАГОЈЕ, ОДЕВЕНИ У НОВА ОДЕЛА, КРАВАТЕ И БЕЛЕ КОШУЉЕ. НАЧЕЛНИК ЈЕ У КАВЕЗУ ЗАВЕЗАНИХ УСТА.

МИТА. Ако имаш мало слободног времена, адмирале...

ОСТОЈА. Шшшш! Врућина, Наталија се не осећа добро.

МИТА. Извини. Навратићемо касније.

СТОЈА. Чекај, чекај, вратите се… (ОСМОТРИ МИТУ И БЛАГОЈА:) Шта је сад па ово? Како то изгледате?!

МИТА. Купили смо нове кошуље. Како ти се допадају?

ОСТОЈА. Допадају ми се, наравно да ми се допадају... Је ли, а продају ли и мушке?

УЛАЗИ ЖИВАНА.

„. Добили су их на поклон од мене, адмирале. Хоћу да изгледају лепо за мој концерт.

ОСТОЈА. Концерт?! Уместо на положаје, они се спремају на концерт?!

„. Следећег петка заказан је мој наступ у „Метрополу“, најлуксузнијем београдском хотелу. Биће присутни и министри из градске владе.

ЖИВАНА ПОКАЖЕ ПЛАКАТ НА КОЈЕМ ЈЕ ЊЕНА ФОТОГРАФИЈА, ЗАЛЕПЉЕН ОДМАХ ПОРЕД ПЛАКАТА ГОСПОЂИЦЕ АНЂЕЛИЈЕ.

ОСТОЈА ПОЦЕПА ЖИВАНИН ПЛАКАТ.

ОСТОЈА. Ко следећи пут залепи слику поред госпођице Анђелије, нека одмах залепи и своју умрлицу... Онда, шта се то ради иза мојих леђа? Да чујем!... Хајде брзо, да не буде проблема…

МИТА. Имамо за тебе једну... како да кажем, новост...

ОСТОЈА. О чему је реч, Мито? Шта желите да ми кажете?

МИТА. Ох, адмирале, нека си ти нама жив и здрав. Пробаћемо други пут, видимо да си заузет...

МИТА СЕ ОКРЕНЕ ДА ОДЕ, АЛИ ГА ЖИВАНА УДАРИ У СТРАЖЊИЦУ:

ЖИВАНА. Кукавице! Више нема одступања!

МИТА. Па, зашто околишати?... (ПОКАЖЕ ОСТОЈИ ПАКЕТ.) Стигао је пакет за тебе.

ОСТОЈА. Пакет?

МИТА. Да, тако је. Послан је „препоручено“.

ОСТОЈА. Препоручено? А од кога?

МИТА. Не знам. Пише на латиници.

ОСТОЈА. (УЗМЕ ПАКЕТ И ПРОЧИТА АДРЕСУ.) „Бритиш ервејз“! Највећа енглеска компанија ваздухопловног саобраћаја шаље пакет на моје име!... (ЦЕПА ОМОТ СА ПАКЕТА. ИЗВАДИ У ЦРНО ПРЕФАРБАН НОКШИР И НА ЊЕМУ НАЦРТАНУ ЗНАЧКУ.) Благи Боже, ако се сад нисам онесвестио, нећу никад - шлем лондонских саобраћајаца!

БЛАГОЈЕ. Специјалан модел, прављен ручно!

МИТА. (ПОДИГНЕ ПИСМО КОЈЕ ИСПАДНЕ ИЗ ШЛЕМА.) И писмо! Види, адмирале - писмо!

ОСТОЈА. Писмо?!... (ОТВАРА ПИСМО И ЧИТА.) „Поштовани господине адмирале, већ дуго времена наша позната службеница, стјуардеса Анђелија Бакса Лончар, добија ваша писма и на њима вам се топло захваљује. Она је добро упозната у све подвиге на вашој раскрсници, захваљује се на вашој изузетној љубазности и полаже искрене наде у скори сусрет“... Благоје, настави. Дрхти ми рука. Ваљда ти знаш латиницу.

БЛАГОЈЕ. Знам, знам.

ОСТОЈА. Читај, шта чекаш?

БЛАГОЈЕ. (УЗИМА ПИСМО; ЧИТА:) ...“На њену препоруку, наша компанија вас позива у службену посету Лондону, на свечано отварања нове линије Лондон - Београд. Биће то прилика да, уколико на то Ви пристанете, грађанима Лондона демонстрирате своју вештину на Трафалгар скверу, у дванаест часова, десетог септембра текуће године“...

ОСТОЈА. Десетог септембра? Који је данас датум?

МИТА. Двадесет други септембар.

ОСТОЈА. Двадесет други?! (ОТМЕ ЖИВАНИ ПИСМО И НАСТАВИ ДА ЧИТА.) „...А уз писмо шаљемо и повратну авионску карту за Лондон. Сир Дејв Џонс, председник компаније“.

МИТА. Па, шта рећи...

БЛАГОЈЕ. А не заплакати! Честитамо, адмирале, зову те на Трафалгар сквер!

ОСТОЈА. Ово није само моја заслуга, већ заслуга и свих нас, драги мој. Обичном саобраћајцу тело се укочи и уста занеме од радосне помисли на адмирала Нелзона и Трафалгар сквер. Уз несебичну помоћ госпођице Анђелије, и тај подвиг ће за мене представљати шалу... Али, позив ћу морати да одбијем.

МИТА. Како?!

БЛАГОЈЕ. Без бриге, адмирале, ми ћемо те достојно заменити када буде загустило.

ОСТОЈА. Жалим, али нисам у прилици да оставим Наталију насамо - чекамо радосну вест.

МИТА. Постаћеш отац, адмирале?

ОСТОЈА. И ово сте сазнали случајно. Једном адмиралу не приличи да говори о личним стварима.

БЛАГОЈЕ. Зато је, дакле, Наталија све време болесна! Па, шта рећи...

МИТА. ...А не заплакати!

НАТАЛИЈА. Адмирале, не треба да отказујеш посету због мене.

ОСТОЈА. Молим?

НАТАЛИЈА. Бићеш одсутан свега неколико дана, а ја знам колико си желео да још једном видиш Трафалгар сквер и адмирала Нелзона.

ОСТОЈА. Врућина ти смета, Наталија, и не знаш шта говориш.

НАТАЛИЈА. Мита и Благоје ће ми бити при руци да помогну ако затреба, а ја ћу да надзирем друга начелника да не побегне. Нека су вечни твоји слава и име, адмирале! Чим чују да си отишао у Лондон, друг начелник и све његове старешине више неће хтети да те отерају, већ ће доћи да ти се, као што и заслужујеш, у страхопоштовању до земље поклоне.

ОСТОЈА. Па, Наталија, ако ти кажеш... Проглашавам амнестију за све саобраћајне прекршаје током мог одсуства! Мито, свечану униформу! А ти, Благоје, овери налог за дневнице!

БЛАГОЈЕ. Налог за дневнице?

ОСТОЈА. Ваљда не очекујеш да један адмирал путује празних џепова? Пред службу на Трафалгар скверу, више ништа не сме да поквари моје добро расположење!

 *****

8
ПУТОВАЊЕ

НОЋ НА АЕРОДРОМСКОЈ ПИСТИ ОБАСЈАНОЈ СИГНАЛНИМ СВЕТЛИМА. ЗАГЛУШУЈУЋИ ЗВУК АВИОНСКИХ МОТОРА ПРЕД ПОЛЕТАЊЕ.

ОСТОЈА ЈЕ УПАРАЂЕН У БЕЛУ УНИФОРМУ И ИМА ЦРНИ „ШЛЕМ“ НА ГЛАВИ. ДРЖИ БУКЕТ ЦВЕЋА У НАРУЧЈУ И ЗБУЊЕНО ТУМАРА И ОСВРЋЕ СЕ.

УЛАЗИ НОВИЦА У СИГНАЛИЗЕРСКОЈ УНИФОРМИ, СИГНАЛНИМ ЛАМПАМА МАШУЋИ КА АВИОНУ КОЈИ ПОЛЕЋЕ.

НОВИЦА. (ОСТОЈИ:) Хеј, ти! Макни се са писте!

АВИОН У БЛИЗИНИ ПОЛЕТИ И БУКА СЕ СТИША.

НОВИЦА. На полетној си писти, човече! Шта радиш на сред писте?!

ОСТОЈА. Већ пола сата од како су ме довели моји капетани, али нигде никог да ми каже где полеће авион за Лондон!

НОВИЦА. Авион за Лондон? Управо је полетео.

ОСТОЈА. Молим?!

НОВИЦА. По распореду летења наредна линија за Лондон је прекосутра. Неискоришћене карте остају да важе.

ОСТОЈА. Авион није могао да полети без мене! Ујутру морам бити у Лондону!... (ОСМОТРИ НОВИЦУ МАЛО БОЉЕ.) Хеј, грађанине, познајемо ли се однекуд?

НОВИЦА. Тек ћемо се упознати, нарочито уколико се што пре не макнеш са писте! Даљи останак је на твој ризик... (МАШЕ СИГНАЛНИМ ЛАМПАМА НЕКОМ АВИОНУ КОЈИ СЛЕЋЕ.)

ОСТОЈА. (ЗА НОВИЦОМ:) Хеј, куда?! Ја сам адмирал Остоја! Остоја, је л' чујеш?!...

(ЗАГЛУШУЈУЋА БУКА АВИОНА КОЈИ СЛЕЋЕ У БЛИЗИНИ.)

Ох, само дављеник у мору зна како се сада осећам! Као вода кроз уши, бука хоће да напрсне моју главу! Има ли овде неко надлежан, газда или макар која жива душа да помогне невољнику у олуји, или је то само небо умешало прсте у највећу заверу коју памти историја?!

УЛАЗИ ТОПЛИЦА, ТАКОЂЕ У СИГНАЛИЗЕРСКОЈ УНИФОРМИ. ОБРАТИ СЕ ОСТОЈИ, СВЕ ВРЕМЕ НЕ ПРЕСТАЈУЋИ ДА СИГНАЛНИМ ЛАМПАМА ДАЈЕ ЗНАКЕ НЕКОМ АВИОНУ У БЛИЗИНИ.

ТОПЛИЦА. Полако, адмирале, твоје лађе још нису потонуле.

ОСТОЈА. Молим?! Ко ми се обраћа?!

ТОПЛИЦА. То сам ја, контролор Топлица!

ОСТОЈА. Контролор Топлица?

ТОПЛИЦА. Познати саобраћајац, адмирал Остоја, зар не? Малопре си тражио помоћ и ја ти се ево, као службено лице, одазивам на позив.

ОСТОЈА. Онда добро наћули уши, Топлице: уколико ми се под хитно не обезбеди лет за Лондон, сматраћу те лично одговорним!!!

ТОПЛИЦА. Нема те историје да опрости кашњење једног адмирала. Допремићемо те у Лондон, макар и ракетом. (ИСКЉУЧИ СИГНАЛНЕ ЛАМПЕ И СТРПА ИХ У ЏЕП.)

ОСТОЈА. Брзо! Моје време истиче!

ТОПЛИЦА. Имаш авионску карту и потврду о плаћеној такси?

ОСТОЈА. Каквој такси?

ТОПЛИЦА. Аеродромској.

ОСТОЈА. (ДАЈЕ КАРТУ.) Ево карте, али за ту таксу још не знам!

ТОПЛИЦА. Требало је да платиш на терминалу. То ти дође педесет динара.

ОСТОЈА. Педесет динара?.. (ПРЕБИРЕ ПО НОВЧАНИКУ.) Немам ситно.

ТОПЛИЦА. Онда крупно, што крупније, и плаћен ти је и превоз пртљага... (УЗМЕ НОВЧАНИЦУ.) А сада да видимо опције...

ОСТОЈА. Опције? Какве сад опције?!

ТОПЛИЦА. (ВАДИ НОТЕС И ЛИСТА ГА.) Хм, ево, за петнаест минута полеће ванредан лет за Лондон. На жалост, распродан је још прошле недеље и могао бих да доведем у питање свој положај уколико...

ОСТОЈА. Новац није проблем. Имам и за твоје путне трошкове.

ТОПЛИЦА. Чије трошкове?

ОСТОЈА. Потребан ми је неко сналажљив, а ти се, видим, овде сналазиш као риба у води!

ТОПЛИЦА. Хвала на позиву, али није предвиђено да напуштам радно место за време...

ОСТОЈА. (ЗГРАБИ ТОПЛИЦУ.) Мало је оних који имају ту част да путују са мном у Лондон, Топлице, а ја више ништа не препуштам случају!

ТОПЛИЦА. Онда у реду… (ДОВОЗИ ВЕЛИКУ ПУТНУ ТАШНУ НА ТОЧКИЋИМА.) Путоваћеш унутра.

ОСТОЈА. Шалиш се?

ТОПЛИЦА. Нимало! У авион могу да те прошверцујем једино као пртљаг. Хајде, упадај, осим ако нећеш да закасниш!

ОСТОЈА. Како ти кажеш, Топлице. Трафалгар сквер, адмирал Нелзон и госпођица Анђелија не смеју да чекају!

ОСТОЈА УЂЕ У ТАШНУ. ТОПЛИЦА ЈЕ ПОТОМ ЗАТВОРИ И ЖУРНО ЈЕ ОДГУРА СА ПИСТЕ.

*****

9
ТРАФАЛГАР

ДНЕВНО СВЕТЛО СЕ ЈЕДВА ПРОБИЈА КРОЗ ГУСТУ МАГЛУ. У БЛИЗИНИ СЕ НАЗИРЕ СИЛУЕТА СПОМЕНИКА.

ТИШИНА КАО У ГРОБУ.

УЛАЗИ ТОПЛИЦА. ОТВОРИ ТАШНУ И ИЗ ЊЕ ИЗАЂЕ ОСТОЈА.

ОСТОЈА. (УДАХНЕ ДУБОКО.) Уф! Само нека ми још неко каже да је ваздушни саобраћај најудобнији!

ТОПЛИЦА. Далеко си се запутио, адмирале. Ипак, стигли смо на време.

ОСТОЈА. (ОСВРЋЕ СЕ.) Где сам ја ово? Ко сам ја ово? Магла! Не види се прст пред оком!

ТОПЛИЦА. Није то магла, адмирале, него чувени лондонски смог.

ОСТОЈА. Смог?... Хоћеш рећи…?!

ТОПЛИЦА. Да, адмирале, стигли смо тачно на време и место који си планирао - испод стуба на чијем је врху, главом и брадом…

ОСТОЈА. Нелзон?! Адмирал Нелзон, највећи адмирал од када је света и века?!

ТОПЛИЦА. Само опрезно, адмирале. Лондон је град са десет милиона становника, милион и по возила и седам стотина тежих саобраћајних несрећа годишње!

ОСТОЈА. Мучени Нелзон! Није онда ни чудо да је овде изгубио око и десну руку!... (ОБРАЋА СЕ НЕВИДЉИВОМ СПОМЕНИКУ.) Хвала, милостиви адмирале што си ми допустио да те данас, макар и на кратко одменим. Јер, ко је у стању да преживи налет лондонског саобраћаја испод Трафалгар сквера, београдске улице ће му изгледати као шала... Али, пре него што одеш, Топлице…

ТОПЛИЦА. Изволи?

ОСТОЈА. Да ли макар ти нешто видиш кроз маглу? Као да сам слеп!

ТОПЛИЦА. Готово ништа. Тренутак... разазнајем неке људе. Читаву гомилу, рекао бих!

ОСТОЈА. А Анђелија?! И она је ту?!

ТОПЛИЦА. Ено је на тераси ресторана, за најближим столом.

ОСТОЈА. ...Одакле се пружа поглед на читав божанствени сквер.

ТОПЛИЦА. Управо тако - поглед са те терасе је божанствен.

ОСТОЈА. Него, сигуран си да је она?!

ТОПЛИЦА. Ко још не зна за госпођицу Анђелију, адмирале!

ОСТОЈА. Како изгледа? Опиши ми је како изгледа!

ТОПЛИЦА. Коса јој је таласаста, очи зелене...

ОСТОЈА. Зелене?

ТОПЛИЦА. То јест плаве, рекао бих, али некако више модре.

ОСТОЈА. Модре? Да ли си сигуран?

ТОПЛИЦА. Хоћу рећи, не могу да се опишу обичним речима.

ОСТОЈА. Наравно! Нема тих речи које могу да опишу њену лепоту!... Само, Топлице, има овде једна ствар врло необична.

ТОПЛИЦА. Која, адмирале?

ОСТОЈА. Ништа се не чује. Ко би рекао да је овде толико тихо!

ТОПЛИЦА. Затишје пред олују, адмирале. Још тренутак и из околних улица и булевара похитаће колоне возила и закрчиће читав сквер. Зато, припремите се на време

ОСТОЈА. Слободно, ја их чекам!

ТОПЛИЦА. Не са те стране, адмирале - овде возила возе левом страном.

ОСТОЈА. Молим?

ТОПЛИЦА. У Енглеској се вози левом страном, не десном. Зар ти то нико није рекао?

ОСТОЈА. Знам, знам! Уместо десном, радићу мало више левом руком! Као веслач кад промени весло!

ТОПЛИЦА. Па, ни мој авион неће још дуго да чека. Колико видим, адмирале, моја помоћ ти више неће бити потребна. Збогом! (ИЗАЂЕ.)

ОСТОЈА. Срећан пут, Топлице! Никада нећу заборавити услугу коју си ми учинио! Баш сам имао среће да налетим на правог човека... (ОСЛУШКУЈЕ:) Возила... Чујем их, долазе... Ваше величанство, драга Анђелија, ја сам спреман... (ЗВИЖДИ У ПИШТАЉКУ. ПОЧИЊЕ ДА САОБРАЋА.) Руке увис, као пливач пред скок на главу: улазак на раскрсницу!... Раширене руке, да возила не секу погрешан правац! Трећи положај: пропуштам с десна, налево стој.. У ствари, с лева надесно, стој... Као кад веслач промени весло! Четврти положај: пропуштам с лева, надесно стој, - и његов брат, то јест сестрица... У ствари, мислио сам на лево...

У ТОМ, У БЛИЗИНИ СЕ ЧУЈУ КОЧНИЦЕ ВОЗИЛА. ПОТОМ, У МАГЛИ СЕ НАЗРУ ФАРОВИ КАМИОНА КОЈИ ЈЕ ЗАКОЧИО У БЛИЗИНИ. КАМИОН ЗАТРУБИ, И ОСТОЈА ЗБУЊЕНО ЗАСТАНЕ…

УЛАЗИ СИМО.

ОСТОЈА. Добројутро?

СИМО. Не могу да ввв...верујем. Окануо сам се ћорава ппп...посла, посветио се мирном животу и положио „Е“ категорију не бих ли ујутру разззз...возио млеко и јогурт, али сада знам - од тебе не може да се ппп...побегне.

ОСТОЈА. Којим језиком говорите? Не разумем.

СИМО. Разумећеш ти мене... (МЛАТНЕ ПЕСНИЦОМ ОСТОЈУ.) Не сме мени више нико да стаје на пут! Вратио се Симо са Бежаније! (ИЗАЂЕ.)

ОСТОЈА. Госпођице Анђелија, зашто си ме оставила?... Госпођице Анђелија... (ОНЕСВЕСТИ СЕ.)

ФАРОВИ КАМИОНА ПРЕСТАЈУ ДА СЕ ВИДЕ. ПО ОДЛАСКУ КАМИОНА, МАГЛА СЕ ДЕЛИМИЧНО РАЗИЂЕ И ОТКРИЈЕ НАТПИС СКРЕТИШТА НА ДРУМУ: „ЛАЗАРЕВАЦ 2 км; БЕОГРАД 16 км“. НАПОКОН ПОСТАЈЕ ВИДЉИВО ДА СПОМЕНИК ИЗА ОСТОЈЕ, ЗАПРАВО, НИЈЕ УОПШТЕ СПОМЕНИК, ВЕЋ ПСЕЋИ КАВЕЗ И У ЊЕМУ - АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ.

СА ЈЕДНЕ СТРАНЕ УЛАЗЕ ЖИВАНА, РАДИВОЈЕ, МИТА И БЛАГОЈЕ. СА ДРУГЕ СТРАНЕ УЛАЗЕ НОВИЦА И ТОПЛИЦА.

„ Не помера се!

ЖИВАНА. Боже ме саклони - као проштац.

ТОПЛИЦА. Учинио сам све као што сте рекли, друже начелниче, али на овај камион нисам рачунао.

„ Без бриге, све је испало као по плану. На посао стижем у осам, тачно на време. Нико неће ни претпоставити где сам био и шта сам радио.

БЛАГОЈЕ. Али, друже начелниче, рекао си нам да ћеш га послати у Лондон!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. У Лондон?

МИТА. Ми смо обманути! Обманути!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Наравно да сте обманути, само, ко вас је обмануо?... (ИМИТИРА.) „Моторни саобраћај је само за најиздржљивије!“ „Што су услови за саобраћај тежи, саобраћајац је све срећнији!“... Новице...

НОВИЦА ИЗВАДИ ИЗ ОСТОЈИНОГ ЏЕПА КЉУЧ И КОМАД ХАРТИЈЕ, И ОТКЉУЧА КАВЕЗ. НАЧЕЛНИК ИЗЛАЗИ ИЗ КАВЕЗА.

НОВИЦА. А папир са твојим потписом? Шта ћете са њим?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. (ПОЦЕПА ПАПИР.) Какав папир? Не видим никакав папир.

НОВИЦА. Никакав папир нисмо видели! Да ли је неко видео папир?... Нико није видео никакав папир, адмирале.

МИТА. (ТЕК САДА ИХ ПРЕПОЗНАЈЕ.) Содома и Гомора!

РАДИВОЈЕ. Новица и Топлица!

ЖИВАНА. Нису се удавили у реци!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. У реци? О чему ви говорите? Новица и Топлица су моји примерни службеници, њима поверавам само најповерљивије дужности.

НОВИЦА. Први пут их видимо, друже начелниче, али, никада се не зна...

ТОПЛИЦА. Толико је ушљиваца у овом граду! Ко би их све памтио!

СА СВИХ СТРАНА РАСКРСНИЦЕ ЧУЈУ СЕ АУТОМОБИЛСКЕ СИРЕНЕ.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Возила чекају, време је да се разиђемо. Хвала на сарадњи, вратите се кући и на миру чекајте испуњење мојих обећања.

БЛАГОЈЕ. А адмирал? Куда ће адмирал?

„ Биће задржан на малом опоравку. Новица и Топлица ће га одмах отпратити до градске болнице.

НОВИЦА И ТОПЛИЦА ПОДИГНУ АДМИРАЛА НА ЛЕЂА.

БЛАГОЈЕ. До градске болнице?

МИТА. А на које одељење? И када примају посете?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. На жалост, посете на одељењу за умоболне биће му најстроже забрањене. Иначе се никада неће дозвати здравој памети.

*****

10
ПОВРАТАК САОБРАЋАЈЦА (II)

НАСИП ПОРЕД РЕКЕ, МНОГО ГОДИНА КАСНИЈЕ. БИВШИ ОСТОЈИН КОМАНДНИ МОСТ ЈЕ ЗАРЂАО И ЗАРАСТАО У КОРОВ, КУЋИЦА ЈЕ ОРОНУЛА И ФАРБА СА ФАСАДЕ ЈЕ ДАВНО ОТПАЛА. СВЕ ИЗГЛЕДА КАО НЕКАД.

ИЗ НАМРАЧЕНОГ НЕБА СИПИ КИШИЦА, А НЕБО ПОВРЕМЕНО ПРОЛАМАЈУ МУЊЕ И ГРМЉАВИНА. УЛАЗИ АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. ХОДА ПОГРБЉЕН И САСВИМ ЈЕ ОСЕДЕО.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Кишица је проклетство београдског саобраћаја. Неколико капи по калдрми, и одмах настане кркљанац као у лонцу. Али, и томе је одзвонило... (ОТВОРИ КИШОБРАН. ПОПНЕ СЕ НА КОМАНДНИ МОСТ И ГОВОРИ ГЛАСНО:) Поштовани грађани, даме и господо! Након толико година, куцнуо је и тај свечани тренутак да се и ова обала једном заувек искључи... хоћу рећи укључи, у саобраћај нашег града. У то име, данас ми је допала у дужност та пропаст... Ко је рекао пропаст? Да ли је неко рекао пропаст? Слу-шам! Ја нисам рекао пропаст... (ПОПИЈЕ ПИЛУЛУ.) Молим да ме се не прекида... Дакле, пружена ми је та почаст да пустим у рад справу која ће да означи прекретницу у развоју наше вишемилионске метрополе и на овом делу њене територије... (СКИНЕ ЦЕЛОФАН И ОТКРИЈЕ СЕМАФОР НА КОЈЕМ СВЕТЛИ ЦРВЕНО СВЕТЛО.) Семафор!

УЛАЗЕ МИТА, БЛАГОЈЕ, РАДИВОЈЕ, И ЖИВАНА. ОНИ СУ ОСТАРЕЛИ, А ОДЕЋА НА ЊИМА ЈЕ ПРЉАВА И ПОЦЕПАНА.

БЛАГОЈЕ. Семафор?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Семафор или аутоматски саобраћајац. Са једног места у стању је да регулише саобраћај у четири различита смера истовремено!

МИТА. В четири смерови, ва исто времја?!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Црвено светло показује возачима да пролаз није дозвољен, а зелено да је допуштен. Врло једноставно!

БЛАГОЈЕ. Али, друже начелниче, шта ће ту онда да раде саобраћајци?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Ништа, зато је семафор и уведен!

БЛАГОЈЕ. Друже начелниче, ниси испунио ништа од онога што си нам некада обећао, а сада нас остављаш и без посла!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Друго нисте ни заслужили! Својим ленчарењем само брукате вашу униформу! Све остале раскрснице у граду су већ одавно укључене у зелени талас, само се још на вас чека да се прикључите!

МИТА. Шчо? Какав талас, вседобриј началник?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. За који тренутак засветлиће зелени сигнал и овамо ће похитати возила из свих смерова. Сваки аутомобил милиције, војске, територијалне одбране, службе државне безбедности, цивилне и противпожарне заштите ће и из најудаљенијих четврти бити у стању да овде стигне за свега неколико минута.

МИТА. То није можно! То сја на млого километара!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. За семафоре ни стотину километара није проблем. А вама саветујем да ухватите заклон, хоћу рећи, може бити опасно.

МИТА. Содома и Гомора! Можно је... Олуја!

БЛАГОЈЕ. Да, олуја, на коју нас је наш адмирал увек опомињао! Ох, колико смо били наивни, да га на време нисмо послушали!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Нарољани, као и обично. Ово је само пролазно наоблачење, прогноза најављује сунчано... Још нешто: вашој страћари је намењено рушење. Усвојен је нови урбанистички план. Хоћу рећи, на овом месту почиње изградња великог међународног пристаништа.

РАДИВОЈЕ. Каквог пристаништа?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Оног у које ће за вас бити забрањен улаз, беде бедине! Прве скеле за изградњу биће постављене већ сутра.

РАДИВОЈЕ. А да вратиш татино имање? Обећао си!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. На жалост, старе земљишне књиге су се изгубиле, а читав случај правно застарео. У то име, молим предајте оружје.

МИТА. Наше оружје?

БЛАГОЈЕ. Али, то је још једино што нам је остало! Без њега смо голи и боси!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Предајте оружје или се опростите од свих олакшавајућих околности, једном за свагда!

УЛАЗИ КАТАРИНА, ДЕВОЈЧИЦА САСВИМ НАЛИК НА НАТАЛИЈУ. ЗАПРАВО, ДА НЕМА ЦРНУ КОСУ НА ОЦА, РЕКЛО БИ СЕ ДА ЈЕ ТО НАТАЛИЈА. ОПАЛИ ЈЕДАН МЕТАК ИЗ ПИШТОЉА У ВИС.

КАТАРИНА. Дођи, узми га сам!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Госпођице Катарина! Ја то чиним у име саобраћаја, за који би ваш отац, да је данас жив...

КАТАРИНА. Не узимај у уста његово име! Да је овде, мој отац, највећи саобраћајац београдског асвалта би те добро издеветао!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Желим само да вас упозорим на време. Постоји опасност да...

КАТАРИНА. ...Да ти потпрашим задњицу, уколико одмах не испариш испред мојих очију!

КАТАРИНА ОПАЛИ ЈОШ ЈЕДАН МЕТАК И АЛИМПИЈЕ ПОБЕГНЕ.

МИТА. Катарина, чадо, сиреч, кћери - најпаче - сестрице...

КАТАРИНА. Багро пијана! Маторе подеротине! Килаве бабе! Шта би рекао ваш адмирал када би вас сада видео?!

РАДИВОЈЕ. Ништа. Само би пукао од муке, госпођице.

БЛАГОЈЕ. Бацио би нас у реку, то је сигурно!

КАТАРИНА. Град без саобраћајаца! Ко је још чуо за толику срамоту?!

МИТА. Никто! Никто!

ЗАДУВА СНАЖАН ВЕТАР, ДИЖУЋИ ВЕЛИКУ ПРАШИНУ СА НАСИПА.

КАТАРИНА. Овај шпорет од саобраћајца неће моћи да изађе на крај са гужвом која нас чека! Оружје у шаке! Будућност Београда је у питању!

ЖИВАНА. Али госпођице, пиштоље је запушила рђа. Нису их чистили годинама.

КАТАРИНА. Бранићемо се голим рукама!

ЖИВАНА. Више нису покретљиви као некад. Имају ишијас, а на ногама проширене вене од стајања. Уосталом, мало претерујете. Сигурна сам да се друг начелник само шали и да...

КАТАРИНА. Мичите ми се са очију, пре него што се не исповраћам! Ако нећете ви, остајем сама!

БЛАГОЈЕ. Сама?!

РАДИВОЈЕ. Друг Алимпије Вучић је у стању и одред милиције да пошаље на нас!

МИТА. Ашче ти је за утеху, возљубљена сестро, в Београд сја мало кто возможе почестити да му јесте од отца что остало. Није било тај имушчи человек чије чадо в Београд неје спало ва просјачки штап, ни династије и крала в чија сја двер...

УЛАЗИ ОСТОЈА, У НОВОМ БЕЛОМ ОДЕЛУ, СА СЈАЈНИМ, УГЛАЧАНИМ ШЛЕМОМ НА ГЛАВИ. САСВИМ ОПОРАВЉЕН, ИЗГЛЕДА ЧАК НЕКАКО ВИШИ И КРУПНИЈИ. ИЗ УХА МУ ВИРИ СЛУШАЛИЦА ТРАНЗИСТОРА.

ОСТОЈА. Више ни реч, Мито. Када ти тешиш, цвеће вене а из ведрог неба лије киша.

БЛАГОЈЕ. Адмирале? Ти?!

ОСТОЈА. Дакле, хоће неко да ми поднесе рапорт или да прозивам?

МИТА. Мили Боже, хвала теби када сам ово доживео! Вратио се адмирал!

РАДИВОЈЕ. Нова униформа и тај шлем!... Изгледаш боље него икад!

ОСТОЈА. Што се за вас последње може рећи. Сви прилази раскрсници су закрчени возилима, а на положајима нема ни бесне вашке да залаје!

МИТА. Смилуј се на нас грешне, адмирале! Пржићемо се у паклу до Судњега дана што смо те послали у тај Лондон!

ОСТОЈА. И треба да вам је жао!... На радију јављају да је водостај на рекама све виши. Долази невреме које нећете преживети, сем ако вам ја не помогнем... (ПРИМЕТИ КАТАРИНУ.) Девојчица... личи на Наталију.

РАДИВОЈЕ. Та ће живе да нас сахрани, адмирале - свакога дана замеће кавгу и хушка нас на побуну!

ОСТОЈА. Како се зове?

ЖИВАНА. Катарина.

ОСТОЈА. А Наталија? Где је Наталија?

ЖИВАНА. Лекар је каснио на порођај - његов аутомобил није успео да пронађе пут до наше раскрснице. Дете је спасао на време, али не и Наталију.

ОСТОЈА. Њене речи?... Које су јој биле последње речи?

ЖИВАНА. Проклела је твоје име зато што се ниси вратио и заветовала нас да дете, ако преживи, више никада не види оца... (ГЛЕДА ОСТОЈИН ДЛАН. УЖАСНУТ ИЗРАЗ НА ЊЕНОМ ЛИЦУ.) Боље да се јутрос ниси ни пробудио! Ово није твој дан, адмирале!

ОСТОЈА. (ГЛЕДА КАТАРИНУ.) Ћути, неће да ми каже ни реч... Никада ми неће опростити што се нисам јављао све ове године. Ни Дунав ни Сава неће моћи да пред њом окају моје грехе!

КАТАРИНА. Зашто си икада дошао на ову раскрсницу, адмирале, ако ниси хтео да на њој останеш? За време твог одсуства, ови несрећници све упропастише! Проклет био, адмирале, што си нас оставио - сада нам више нема помоћи!

ОСТОЈА. Има, синко, има! Не звао се ја адмирал Остоја ако вас данас све не избавим! Моторни саобраћај је само за оне најиздржљивије! Јер не заборавите: што су услови за саобраћај тежи, саобраћајац је све срећнији!

УЛАЗИ АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ, СА НОВИЦОМ И ТОПЛИЦОМ.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Још увек сте ту? Шта хоћете, све да упропастите?! Колоне возила у суседним улицама стоје као укопана и чекају да се ви макнете!

МИТА. Вратио се адмирал, друже Алимпије.

БЛАГОЈЕ. Веома је љут што хоћеш да нас отераш и поручује да твој термофор однесеш кући!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Никада се нећете отрезнити! Остоја је, нека му је проста душа, одавно скончао у некој лудници, а ускоро можете и ви да му се придружите... Новице, Топлице...

НОВИЦА И ТОПЛИЦА ИЗВАДЕ ПИШТОЉЕ И НАЦИЉАЈУ ОСТОЈУ.

ТОПЛИЦА. Господин начелник нема време за бацање!

НОВИЦА. Предајете ли оружје или не, ушљивци?!

АЛИ, КАТАРИНА, МИТА, БЛАГОЈЕ И РАДИВОЈЕ ИСТОВРЕМЕНО НАЦИЉАЈУ АЛИМПИЈА ВУЧИЋА, НОВИЦУ И ТОПЛИЦУ.

ОСТОЈА. Нека спусте оружје, начелниче! Дозовите се памети, иначе ће олуја све да нас уништи!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Ала си ме уплашио! Ако ми се ово заиста не привиђа и ако си ти заиста Остоја, ниједна поплава, земљотрес, ни катастрофа више није толико велика у поређењу са твојим повратком...

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ ИЗВАДИ ПИШТОЉ И НАЦИЉА ОСТОЈУ...

У ТОМ, БРОДСКА СИРЕНА ЗАТУТЊИ У БЛИЗИНИ.

ЗВУК СИДРА КОЈЕ ПЉУСНЕ О ВОДУ И СПУШТА СЕ НА ДНО. БЛАГОЈЕ ДОТРЧИ ДО ИВИЦЕ НАСИПА. ЗАПРЕПАШЋЕЊЕ НА ЊЕГОВОМ ЛИЦУ...

УЛАЗИ АНЂЕЛИЈА. ИЗГЛЕДА БАШ КАО НА ПЛАКАТУ, ЈОШ УВЕК ЈЕ ВИТКОГ СТАСА И МЛАДОЛИКОГ ЛИЦА.

БЛАГОЈЕ. Мора да вас је натерала велика нужда! За толике године, овуда је прошло хиљаде бродова, али још ниједан није спустио сидро!

АНЂЕЛИЈА. Сви бродови спуштају сидро тамо где ја хоћу.

МИТА. Анђелија... госпођица Анђелија Бакса Лончар!

АНЂЕЛИЈА. (РАЗГЛЕДА ОКО СЕБЕ) Стари насип обрастао у коров и густа шикара на обали поред ушћа две реке... Све изгледа као некад, када је адмирал овде први пут крочио… Овде време заиста не пролази!

МИТА. И на вашем лицу време не пролази, госпођице Анђелија - лепши сте него икад!

АНЂЕЛИЈА. Мита и Благоје? Имам част да говорим са њима?

БЛАГОЈЕ. Ни са ким другим, госпођице Анђелија.

АНЂЕЛИЈА. Ко још није чуо за Миту и Благоја, адмиралове десне руке! О свима вама адмирал је писао све најлепше. Нарочито о вама, господине Радивоје.

РАДИВОЈЕ. О мени?

АНЂЕЛИЈА. Планови вашег оца су га задивили. Имали сте праву срећу да будете син таквог оца, који је мислио на будућност вас и вашег славног града.

РАДИВОЈЕ. Госпођице Анђелија, ово су најлепше речи које су чуле моје уши.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Благи Боже... Остоја ништа није лагао, истина је...

АНЂЕЛИЈА. Шта?

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Да имате најлепшу боју очију, Анђелија!

АНЂЕЛИЈА. Све што се прича о мени је истина. Начелник милиције, друг Алимпије Вучић, који је некада запослио адмирала и помогао његову каријеру, зар не? Великодушни човече, у теби је адмирал видео највећу узданицу.

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. Узданицу? У мени?... У праву сте, госпођице. То јест, истина је - адмирал је у мени имао највећу узданицу, а ја свог најбољег ученика! На жалост, после се све променило...

АНЂЕЛИЈА. (ЖИВАНИ.) А ви мора да сте Живана. Адмирал вас је често помињао у својим писмима.

ЖИВАНА. Ох, госпођице, боље да није.

АНЂЕЛИЈА. Све вам се опрашта, драга моја: са толиким мушкарцима, ниједној жени није лако да изађе на крај... (КАТАРИНИ.) А ви, девојко? Тако озбиљан израз лица ми је однекуд познат.

КАТАРИНА. Ја сам Катарина, адмиралова кћерка.

АНЂЕЛИЈА. Кћерка? Рођена си под срећном звездом, девојко: бити потомак његове лозе исто је што и бити наследник какве славне династије… (ЗАСТАНЕ ПРЕД СВОЈИМ ПЛАКАТОМ.) Ох! Неко је пуцао на моју слику? Метак је тачно прошао кроз моје срце.

ОСТОЈА. Нисам хтео да вам пишем о том жалосном догађају, госпођице. Зликовцу је пресуђено на лицу места.

АНЂЕЛИЈА. Блажени адмирале, господин као ви је један у хиљаду! Толико сам бринула зато што ваша писма више не долазе, све док нисам добила ваш позив у помоћ због олује која вам прети.

ОСТОЈА. Знао сам да ме нећете напустити, драга Анђелија... (ОДВАЛИ ПРАГ СА УЛАЗА У СТРАЋАРУ И ИЗВАДИ КОВЧЕГ.) Кључ, да ли је још увек код вас?

АНЂЕЛИЈА. Наравно. Од њега се нисам ни растајала... (СКИНЕ КЉУЧ СА ОГРЛИЦЕ И ОТКЉУЧА КОФЕР. ОТВОРИ КОФЕР И ВАДИ СТВАРИ ИЗ ЊЕГА.) Рукавице, кацига, пиштаљка... два зуба, прстен... А ово је...

ОСТОЈА. Запечаћена боца са поруком за вас.

АНЂЕЛИЈА. За мене?... (РАЗБИЈЕ БОЦУ И ИЗВАДИ ПИСМО. ЧИТА.) „Драга Анђелија, мојем путовању се примакао крај. Угасио се мој Месец и моје Сунце заувек“...

ОСТОЈА. (НАСТАВЉА.) ...“Иако вас никада нисам видео, ни чуо ваш глас, желим да знате да сам вас увек чувао у свом срцу. Хвала вам, што ми је мисао на вас грејала срце у олујним, бесаним ноћима без светлости звезда и Месеца. Нека су вечни ваша младост и непропадљива лепота, драга Анђелија. Заувек одан - адмирал Остоја“.

БРОДСКА СИРЕНА ПОНОВО ЗАТУТЊИ.

АНЂЕЛИЈА. Зову ме назад. Моја лађа је довољно велика да се на њој склоне сви који желе.

ОСТОЈА. Моји капетани ће бити пресрећни да са вама отпутују, драга Анђелија. Молим да се искрцају на првој обали која се допадне Катарини.

АНЂЕЛИЈА. Свака твоја жеља за мене је заповест. Збогом, и нека ти је Бог у помоћи, добри адмирале.

ОСТОЈА. Па, изгледа да је куцнуо час за растанак... (СВИМА.) Делије! Браћо! Људи! Синови адмирала Остоје! Ово је крај, ваша служба је завршена!

МИТА. Завршена?

БЛАГОЈЕ. Али... зар нећеш са нама?

ОСТОЈА. Ово је наређење! Један адмирал никада не напушта брод који тоне!

РАДИВОЈЕ. Наилазак олује је питање часа! Први налет ће бити страховит!

ОСТОЈА. Само највеће тешкоће стварају праве саобраћајце! Срећан пут и не заборавите вашег адмирала! Нека име овога града и његова слава обиђу сва светска мора!

БЛАГОЈЕ. Буди сигуран да хоће! 640 000 становника у ужем градском подручју, 10 скупштина општина, 12 факултета...

МИТА. ...Саборна црква, Маркова црква и Црква Ружица!

АЛИМПИЈЕ ВУЧИЋ. ...Четири хотела „А“ категорије. То јест, осам робних кућа. И два дневна листа!

ЖИВАНА. ...14 аутобуских, 8 трамвајских и 4 тролејбуске линије градског саобраћаја...

РАДИВОЈЕ. ...Плус 40 000 аутомобила!...

ТОПЛИЦА. ...А за коју годину, сто хиљада!...

НОВИЦА. Милион!

КАТАРИНА. Сто и један милион!

АНЂЕЛИЈА И СВИ ПРИСУТНИ СУ ИЗАШЛИ. ОСТОЈА ЈЕ ОСТАО САМ НА РАСКРСНИЦИ.

ЗВУК СИДРА КОЈЕ СЕ ПОДИЖЕ УЗ ВЕЛИКУ БУКУ.

ПОТОМ СЕ ИЗА НАСИПА ПРОМОЛИ ДИМЊАК НЕКЕ ОГРОМНЕ ЛАЂЕ. УЗ ГЛАСАН ЗВУК БРОДСКЕ СИРЕНЕ, ЛАЂА ОТПЛОВЉАВА У ДАЉИНУ.

ОСТОЈА. Чекам.

НА СЕМАФОРУ СЕ УКЉУЧИ ЗЕЛЕНИ СИГНАЛ.

ОСТОЈА СТАВИ ШЛЕМ НА ГЛАВУ, ПОПНЕ СЕ НА КОМАНДНИ МОСТ И СЕДНЕ.

ПО ПРВИ ПУТ, У ДАЉИНИ СЕ ЗАЧУЈЕ МНОШТВО ВОЗИЛА КОЈА СЕ ПРИБЛИЖАВАЈУ. УСКОРО, РАСКРСНИЦОМ СЕ ПРОВОЗА ЈЕДАН НЕВИДЉИВИ „ФИЋА“. ЗА ЊИМ ПРОЈУРИ „СИТРОЕН“, А ПОТОМ И ЈЕДАН „МЕРЦЕДЕС“. НЕКО ВОЗИЛО НАГЛО ЗАКОЧИ, НАКОН ЧЕГА РАСКРСНИЦОМ ПРОЂЕ НЕВИДЉИВИ ТРАМВАЈ НА НЕВИДЉИВИМ ШИНАМА.

НЕБО СЕ У МЕЂУВРЕМЕНУ РАЗВЕДРИЛО И РАСКРСНИЦУ КРОЗ ОБЛАКЕ ОБАСЈА СУНЦЕ.

ОСТОЈА СЕ ОСМЕХУЈЕ И ПОСМАТРА ОКО СЕБЕ, БАШ КАО ДА ВИДИ СВЕ ОНО НЕВИДЉИВО ШТО СЕ ДЕШАВА НА РАСКРСНИЦИ.

БУКА САОБРАЋАЈНЕ ВРЕВЕ СЕ ПОВРЕМЕНО СТИШАВА И ПОЈАЧАВА, АЛИ ЈЕ РАЗГОВЕТНА И ВИШЕ НЕ ПРЕСТАЈЕ ДА СЕ ЧУЈЕ.

К р а ј