Љубомир Петровић

Пролаз крсташа кроз наше земље

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Пролаз крсташа кроз наше земље

Подаци о пролазу Фридриха I Барбаросе, немачког цара и једног од вођа трећег крсташког похода, обимнији су и значајнији од свих досадашњих. Барбароса је желео да дипломатским путем обезбеди себи сигуран пут преко Балканског полуострва, које је за раније крсташе било опасније од мора, и зато је најпре био послао нарочито изасланство на дворове свих владара кроз чије је државе имао да прође. Да је његово изасланство заиста долазило и на наш двор, види се по томе што Немања шаље, о Божићу 1188, своје посланике Барбароси у Нирнберг, с поруком да с радошћу очекује у својој земљи крсташе и Цара. - Немци су прешли Драву код Осијека и, источном Славонијом или Сремом, доспеју у Митровицу, а затим, пребродивши Саву код ушћа, стигну у Београд. Из Београда су наставили пут и Дунавом и сухим, и после два дана приспеју на Мораву, па у Браничево. Ту су таборовали недељу дана. Како су од Браничева настајале "бугарске шуме", можда је Барбароса, пре него што је оставио дунавску обалу, послао био неку извидницу и чекао од ње извешће; знамо да је, из опрезности, разделио своју војску у четири одреда. Чим су кренули моравском долином, крсташи су имали да претрпе највећа изненађења. Бугари и Грци нападали су их из заседа, дању, ноћу, скривени у грању високих храстова, бацајући на њих отровне стреле, с брда камење. Кад год би се крсташи удаљили од својих табора, да напасу коње, домороци би их опколили, отимали би им коње, пленили их. Фридрих је зато морао да их хвата замкама као звери: "они који нам падоше у руке, казује један савременик, били су вешани о дрвеће дуж пута, за ноге као погани пси или прождрљиви курјаци". Али Бугари нису били само нападачи, они су умели и да се свете крсташима. Они су вадили из земље хришћанске војнике који су умирали од болести и сахрањивани крај друма, и те мртве, извађене из гробова, вешали су о дрвеће. Крсташи су свуда затицали насеља пуста; мештани су, пре бекства у неприступачна планинска места, кварили воденице и водили собом стоку и односили сваку храну. После толиких даноноћних опасности и жалосних губитака, стигне Барбароса у Равно (Ravus,, Rabnel) где су га очекивали изасланици нашег Немање. Међу тим изасланицима налазио се и рођени брат његов. Он и остала наша властела бише одведени пред Барбаросу. Они изјавише Цару да их је њихов господар послао њему у сусрет, како би му што скорије јавили његов долазак. Они му понудише своје услуге и изјавише му своју покорност. Немања је дочекао крсташе у Нишу, 27. јула 1189. Он и брат му Срацимир и изабрани бољари његови, донеше Барбароси и његовим кнезовима разне и богате дарове. Понудише им јечма, брашна, овце и волове; било је ту и других животиња: тулањи, један припитомљен дивљи вепар, три жива јелена, такође припитомљена; дали су им вина. Сумње нема, наш Немања је топло, од срца дочекао Барбаросу; он је био човек који је с разумевањем и срдачношћу могао осетити крсташко усхићење. (Као што је тачно приметио покојни Павле Софрић, у једној од својих тако оштроумних и тако светлих студија, наш народ је дуго времена био само привидно православно-хришћански. Углавном, он се држао или старога многобоштва или богумилства; тек су Стефан Немања и Свети Сава укоренили православну веру код Срба). Али је Немања, за три или четири дана, колико се Барбароса задржао у Нишу, желео да у Немцима стекне савезнике у својим борбама с Византијом. Савремени хроничари веле да је српски жупан понудио немачкоме цару помоћ своје војске, ако буде хтео да туче цара Исака. Понудио је Немања Барбароси васалну заклетву, да би осигурао безбедност своје земље. Барбароса је то одбио. Није хтео да чини никаква зла хришћанским народима, и имао је само једну мету: Јерусалим; уз то везивао га је и уговор с Грцима да ће кроз њихову државу проћи мирно. При свем томе, Немања је пратио његову војску до Трајанових Врата. Тако је Барбароса у Србима могао видети одане пријатеље и гостољубиве пратиоце, и савремени хроничар тако их и назива: amici nostri comites magni de Servia.