Бранислав Петронијевић

Хегел

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Хегел

Бранислав Петронијевић: Хегел, студија, Београд 1943, Југоисток, стр. 91.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел рођен је у Штутгарту 27. августа 1770. године. Био је несумњиво генијалан човек, и по дубини и оригиналности својих идеја, и по многобројности дела у којима је те идеје разрадио и применио на разне области. Хегел је био енциклопедијски образован филозоф, и само тиме био је у стању да да један тако разрађен филозофски систем, какав се није јавио ни пре ни после њега. Како дубина његових идеја, тако и јединство његовог система, поред бoгатства његовог, чине нарочиту драж тога система, и није никакво чудо, што је Хегел за своје ученике имао знатне људе у правом смислу те речи. Његов је утицај био огроман, универзалан: тај је утицај једно време био таки и толики, какав није имао можда ни раније ни доцније ниједан други мислилац (изузев Аристотела). Личност Хегелова сва је се концентрисала у његовом систему, то је једна од оних ретких личности којима је сазнање права страст. Умро је 14. новембра 1831. од колере, која је тада владала у Берлину где је он био ректор Универзитета. Спровод му је био величанствен; ученици су се тешили тиме, што су таквог човека имали у својој средини, што су од њега могли да уче, што су с њим могли да буду у личном додиру...

Хегелов систем је систем апсолутног идеализма. Он произилази директно из Шелинговог система, али претставља на неки начин синтезу Шелинговог и Фихтеовог система. По Шелингу идеално и реално су идентични, по Фихтеу идеално је оно што је првобитно. По Хегеловом систему пак идеално или дух има примат над реалним или природним, и природа представља само један пролазан ступањ у развићу духа. Још је у једној тачци Хегел ближи Фихтеу него Шелингу: у филозофској методи. Његова дијалектичка метода је Фихтеова метода супротности (тројна метода тезе, антитезе и синтезе), само што је Хегел ту методу схватио дубље и на оригиналан начин. Фихтеова метода супротности постаје код Хегела у исто доба методом противречности и методом развића. Хегел наиме држи, да је супротност првобитно нужним начином у исто доба и противречност. Овим се тврђењем Хегел разликује од свих ранијих рационалиста, изузевши можда Хераклита, и стоји, може се рећи, у том погледу усамљен. Он тврди, да став идентитета и став противречности нису основни закони мишљења, већ да мишљење у основи не само што може него и мора замислити јединство супротности или противречности. С друге стране опет противречност тезе и антитезе мора да се избегне. То избегавање противречности јесте стављање нечег новог, стављање јединства тезе и антитезе - њихове синтезе. Али како сваки ступањ апсолутног садржи у себи и своју супротност, то синтезом добијено јединство тезе и антитезе постаје новом тезом која себи насупрот ставља нову антитезу, а ова супротност претставља нову противречност, која мора да се избегне новом синтезом, ова пак постаје новом тезом и. т. д., док се не дође до ступња Појма, који претставља јединство без супротности или последњу, разрешену, завршну противречност. Стављање антитезе на супрот тези јесте негативна страна дијалектике; а разрешавање тако стављене противречности синтезом јесте њена позитивна страна. Негативна и позитивна страна дијалектике сачињавају ум, т. ј. моћ стављања и разрешавања противречности. Разум је пак моћ, која остаје при чистој супротности, која није способна да супротне одредбе схвати уједно, за коју супротне одредбе остају одвојене одредбе, одредбе које немају никакве везе међу собом.

Помоћу дијалектичке методе идеално се развија у множину својих момената. Скуп свих тих момената чини апсолутно биће. По Хегеловој концепцији апсолутно биће има разноликост и множину у себи самом, то су његове иманентне одредбе. Овим се апсолутно Хегелово разликује од апсолутног Шелинговог. По Хегелу код Шелинга је апсолутно биће као из пиштоља избачено, оно је ноћ у којој су све краве црне. По Хегеловом систему све се своди на то, да се апсолутно схвати не само као супстанција, већ као субјект, не само као нешто неодређено, него као нешто што само себе из те неодређености унутрашњим развићем одређује.

Апсолутно се биће по Хегелу налази у три основна своја ступња: као апсолутна идеја, као природа и као дух. Апсолутна идеја је идеја у ужем смислу или идеја по себи (die Idee an sich),природа претставља идеју ван себе (die Idee ausser sich), а дух идеју за себе и код себе (die Idee fur und bei such): све три заједно чине апсолутно биће. Ступњеви Апсолутнога претстављени су у следећој шеми:

I Идеја
Апсолутно II Природа
III Дух

Идеју по себи посматра Логика, први део Хегеловог система, други је део тога система Филозофија природе, а трећи Филозофија духа. Међутим, пре него што Хегел прелази на свој систем, он хоће и посебно да образложи становиште на основу којег је могуће апсолутно сазнање. Он то чини у "Феноменологији духа", која претставља неку врсту теорије сазнања хегелијанизма; али она није ни чиста теорија сазнања нити психологија сазнања, него обухвата у исто доба обоје, а у маломе и филозофију духа. Хегел се доцкан развио, стога ово дело његово претставља продукт још незрелог духа (његов је стил замршен и многи ставови једва су разумљиви).

В. Феноменологија духа

У Феноменологији духа Хегел хоће да покаже, да је само апстрактно сазнање, у чистом појму право сазнање, да у њему субјект и објект сазнања падају уједно, да на том ступњу свест достиже способност апсолутног сазнања. Да је то тако и да свест нужним начином мора да дође у своме развићу до тог највишег ступња, Хегел то показује примењујући на развиће ступњева свести дијалектичку методу, тј. он показује, да сваки нижи ступањ свести мора себе да негира, чиме се свест пење на виши ступањ, све док не дође до највишег. По Хегелу постоје три главна ступња у томе развићу свести: 1. ступањ предметне свести, 2. самосвести и 3. ума. На првом ступњу свест верује у објект као у нешто различно од ње. На другом ступњу свест постаје свесна тога, да је она оно што ставља објекте. На трећем ступњу свест постаје свесна тога, да је она оно што је идентично са објектима.

Предметна свест за себе има опет три ступња: 1. чулна свест ("чулна извесност"), 2. опажајна свест и 3. разум. Чулна свест верује непосредно у реалитет појединачно опаженог садржаја, односно она мисли, да су чулни квалитети сами као такви објекти, и то објекти, којима је сасвим равнодушно, да ли их неко опажа или не. Тиме што чулна свест верује само у егзистенцију непосредно датога, она верује само у егзистенцију појединачнога. Међутим на овом ступњу наша свест не може да остане, јер чулна свест сама себе уништава. Тиме што чулна свест тврди: сад је подне, овде је дрво и т. д., а место подне настаје поноћ, место дрвета кућа, претвара се сад у свако сад, овде у свако овде, и на место појединачног јавља се опште. На тај начин чулна свест прелази у опажајну: чулни предмет постаје ствар са особинама. Међутим свест не остаје ни на том становишту, зато што долази питање: шта је ствар? Ствар има извесне особине: је ли она сума особина или не? Ако је ствар сума особина, онда нема ствари; ако је пак различна од особина, она онда није ствар која има особине. Даље, свест мора да замисли разне ствари, које се налазе у вези међу собом, мора да замисли битне и небитне ознаке ствари, чија је разлика релативна. Да би се избегле ове противречности свест мора да замисли ствар као нешто што је услов особина. Тиме се пак ствар претвара у суштину (у оно што условљава особине): сад се ствар претставља као снага (Kraft), а особине као манифестација (Дusserung) снаге. На овом ступњу ми смо у сфери разума, пошто је разум моћ која, тражећи сличности и разлике међу стварима, објашњава ствар.

Али на овоме ступњу разума наша свест не може да остане. Ми можемо наиме да схватимо однос међу силом и манифестацијама њеним само као однос закона: снага је везана са својом манифестацијом законом, закон је оно што чини биће снаге. Међутим закон је нешто што припада самој свести, нешто што се да само појмити а не и опазити, он је оно што је надчулно у чулноме. Схватајући закон свест дакле схвата саму себе, и издиже се тиме на ступањ самосвести. Прелазећи опет три специјална ступња, самосвест се претвара у ум (Vernunft), чији се ступњеви развића више не ограничавају на индивидуални, него обухватају и колективни дух.

Ступњеви ума, који претходе апсолутном знању као завршном ступњу у развитку духа, по Хегелу су: умна свест (Vernunftbewusstsein), моралност (Sittlichkeit) и религија (чији су специјални ступњеви природна религија, уметничка религија - у коме је обухваћена и уметност - и откровена религија.) Религија сачињава непосредни предступањ апсолутног знања, и то као откровена религија (јер се у овој садржина апсолутног знања јавља у облику нечега наметнутог, споља откровеног, у облику вере, не у облику знања и извесности). На тај начин Хегел, уношењем ступњева развића колективног духа, доводи индивидуални дух до највишег ступња његовог, до сазнања у чистом појму, у коме мишљење и биће падају уједно. Овај идентитет мишљења и бића постаје основ целокупног система Хегеловог, у првом реду Логике.

III

Критички поглед на Хегелову филозофију

Оно чиме се Хегелова филозофија разликује од других система то је: 1. панлогистичка концепција, да је све појам и 2. дијалектичка форма у којој се појам јавља. Тврђење, да је све идеја, може да буде и јесте тачно, само из њега не излазе оне конзеквенције које је Хегел извео. Немогуће је на пр. схватити природу као отуђење идеје, а дух као враћање идеје себи из тога отуђења, као што то Хегел чини. Ако је идеја све, ако се све што егзистира да појмом схватити, онда је немогуће претпоставити да би се идеја могла отуђити од себе, јер то отуђивање било би нешто што не би више спадало у идеју, већ би било нешто нелогично, нерационално. Тврђење дакле, да категорије простора и времена нису одредбе идеје, долази у конфликт са тврђењем да је све логично, да се све да схватити. Друго, немогуће је схватити како ће та отуђена идеја, која је расута у простору и времену, да се врати себи. Како је отуђена идеја као природа несвесна, то би идеја морала остати вечито несвесна, прелаз идеје ка свесности био би апсолутно немогућ, исто тако као што је тај прелаз немогућ у материјализму: из несвесног се никад не може развити свесно. Осим тога, тврђење Хегелово, да је свест идеја која је дошла себи, немогуће је извести ни из самих принципа његове филозофије. Јер највећи недостатак Хегелове филозофије је у томе што у њој нема специјалне онтологије, што се Хегел задржао на хиперметафизици и општој онтологији, не улазећи изближе ни у решење квалитативног ни у решење квантитативног проблема света. Тешкоћа постанка свесног из несвесног пак могла би се у Хегеловом систему избећи само ако би се Хегел допунио Берклијем, ако би се последњи елементи природе схватили да су већ свесни (само што би тада морало отпасти Хегелово тврђење, да је свест враћање идеје к себи). Колико се Хегел мало бавио квантитативним проблемом света види се и из тога, што он оставља без одговора питање о бесконачности света у простору и времену. На то питање међутим мора се одговорити ако се, као што Хегел чини, тврди, да постоји прогрес у самом духу: кад би свет био вечан у времену, та еволуција духа (или враћање идеје к себи) била би већ давно завршена, јер би јој у том случају стајало пола вечности на расположењу. Уопште говорећи филозофија природе и филозофија духа (односно спекулативна психологија) слабе су стране Хегеловог система. Разлог за то лежи прво у томе што је Хегел свој панлогистички принцип схватио сувише апстрактно и, друго, у самој форми његовог панлогистичког система, у дијалектичкој методи.

Хегел сматра, да су форма и садржина његовог система једно исто, да се основне идеје његове могу замислити само претпостављајући тачност дијалектичке методе. Овај принцип идентитета форме и садржине лежи у самој концепцији Хегелове логике. Логика, која почиње без икакве претпоставке, заснива се на самом принципу идентитета форме и садржине, и тај идентитет преноси Хегел даље на цео систем. Међутим садржина и форма у Хегеловом систему нису тако нераздвојно везане једна за другу као што то Хегел мисли, многи резултати његове филозофије дају се акцептирати и кад се одбаци дијалектичка метода. У суштини дијалектичка метода је метода противречности, Хегел изводи разлике, које постоје у бићу и мишљењу, на основу претпоставке, да је различност продукт противречности. Својом методом Хегел уноси један дуализам у људски разум: то је дуализам ума и разума. По њему ум је способан да схвати противречност, а разум није. Ово раздвајање разума и ума међутим слаб је разлог за схватање противречности; тврдити, да противречност може бити схваћена само од једне засебне духовне моћи, која није дата обичним људима, значи унапред осудити принцип могућности противречности, пошто позивање на такву једну особиту духовну моћ значи признање, да фактичко људско мишљење није у стању да противречност схвати. Доиста противречност је немогуће схватити, ни Хегел није са својом дијалектичком методом успео да је схвати, него ју је само привидно учинио могућом на тај начин што је противречност с једне стране помешао са супротношћу, а с друге стране признао, да сваку противречност треба разрешити (пошто је, као што знамо, дијалектички процес исто толико условљен немогућношћу колико и могућношћу противречности). С друге стране опет не треба изгубити из вида, да је Хегелово тврђење егзистенције противречности једно тврђење које заслужује озбиљну пажњу филозофа као испитивача последњих принципа реалности. У самој реалности као таквој постоје наиме факта, која се, како изгледа, тешко дају схватити а да се не допусти егзистенција противречности у њима, факта у којима изгледа да је противречност на неки начин остварена.

Хегел је одмах у почетку своје Логике навео такав један факт, то је факт постајања или бивања. Како је могуће, да нешто пређе у ништа, или, боље речено, како уопште може нешто престати да егзистира, и како може почети да егзистира нешто што пре тога није егзистирало? Хегел тај проблем бивања решава на тај начин што тврди, да у бивању постоји у истини прелазак нечега у ништа и ничега у нешто, да је тај прелаз противречан, али да је ипак, зато што се противречност да умом схватити, бивање један логичан факт. Доиста, кад се уђе дубље у проблем бивања, изгледа да се оно не може схватити а да се не допусти противречност. Најлакши је начин решења тога проблема у тврђењу, да је биће, у коме постоји бивање, баш зато што је бивање противречно, привидно, а да у оном бићу које стварно постоји нема бивања. Такво су решење дали Елеаћани и Хербарт. Међутим такво је решење немогуће; јер кад би бивање било привидно, ми бисмо његову противречност повећали новом противречношћу привида, или, друкчије речено, противречност бивања би прешла на привид, према томе противречност у ствари не би била избегнута, она би остала. Хегелово решење проблема сасвим је супротно: пошто све што егзистира фактички егзистира, и пошто је бивање и противречно и фактично, значи да је противречност оно што прожима целу реалност.

Треће решење, које покушава да избаци противречност из самог бивања, дао је Аристотело; он га истина није проширио на целокупно биће, али га је принципијелно поставио. То је решење по коме у бићу постоји разлика између материје и форме (материја је једна, а форма многострука и разнолика) и по коме се процес бивања састоји у прелазу материје у форму, у примању разних форама од стране материје. Тај процес бивања да се илустрирати на најпростијим чулним квалитетима. Црно је садржај свести, и кад ишчезне оно ишчезава уопште. По Хегелу оно онда постаје ништа (шта више оно по њему и док постоји претставља непрестани процес прелажења нечега у ништа, тако да кад црно ишчезне ишчезао је дефинитивно и сам тај процес прелажења нечега у ништа). Према Аристотеловом решењу проблема пак, док црно траје нема никаквог процеса бивања у њему, што значи, да је материја, која је првобитно чисто нешто без форме, у њему примила форму црног на себе. Кад црно ишчезне, онда материја губи форму црнога и прима другу форму на себе, али не сме се замислити, да материја у моменту тога прелаза егзистира без форме, већ се мора тврдити, да она апсолутно непосредно губи једну, а прима другу форму на себе, тако да је она у свакој форми апсолутно идентична са формом, тј. да се материја само по појму своме а не и стварно разликује од форме, која је једина стварност. Као што се види, проблем бивања води нас онтолошким претпоставкама, које су тако апстрактне, да их наш разум још једва може да прати.

Ми смо принуђени, да те претпоставке чинимо ако нећемо да допустимо противречност у самом бивању, као што то чини Хегел. Противречност бивања била би двострука: пре свега, ако се допусти прелазак нечега у ништа, онда се мора допустити сама егзистенција ничега, што је противречност, јер је ништа по дефиницији својој оно што не егзистира. Затим морала би се допустити идентичност нечега и ничега у самом моменту њиховог прелажења једног у друго (Хегел само ову другу противречност бивања узима у обзир); јер да нешто пређе у ништа, да нешто престане егзистирати као нешто и да на место њега дође ништа, потребно би било да у моменту самог прелаза нешто престане бити нешто, али да још није ништа, што значи да би у самоме прелазу нешто и ништа били апсолутно идентични. Тај њихов идентитет међутим немогућ је, претставља противречност: нешто и ништа су апсолутно супротни, јер је нешто оно што егзистира (што има реалан садржај), ништа оно што не егзистира.

Али тврђење, да је идентитет чистог нечега и ничега идентичан са процесом бивања, у ствари није тачно. Тај би идентитет, кад се дубље мисли, значио у ствари само мирно јединство нечега и ничега, значио привид (јер се привид баш и састоји у нечему што је у ствари ништа, у нечему које је идентично са ничим). Идентитет чистог нечега и ничега код Хегела постаје бивањем у ствари само на тај начин што је за њега тај идентитет једна противречност која се не може одржати (што чини да нешто мора потпуно прећи у ништа).

Треба још напоменути, да је замерка, која се противу Хегелове Логике противречности обично чини, као да у њој противречност значи тврђење идентитета различних ствари уопште, бар утолико нетачна уколико Хегел изрично тврди, да већ одређено биће (а тим пре биће виших категорија) не може бити равно ничему, него само чисто биће. Одређено биће, зато што садржи резултат чистог бића, може да ишчезне у ништа; али док постоји, оно само није ништа, нити је идентично са другим одређеним бићем. С друге стране опет немогуће је не тврдити да, кад би противречност фактички постојала, да би тада једно одређено биће могло бити идентично са другим одређеним бићем; из чега би излазило да, ако противречност не постоји на површини бића, да ње не може бити ни у дубини његовој.

Постоји најзад још једно решење проблема бивања, али које је неконзеквентно. По њему противречност се не може схватити и Хегел нема право кад ту могућност тврди; али постоје факта, која су противречна и стога несхватљива (ирационална), и у њих спада и бивање. Такво је решење проблема формулисао Хартман. Међутим тиме је само привидно избегнута Хегелова противречност, дуализам између разума и ума начињен је у ствари још много дубљим, јер се на тај начин тврди, да у реалности има ирационалних елемената. Хегелово решење је бар конзеквентно: јер или је све што постоји логично или ништа није логично, трећега не може бити.

Међутим у дијалектичкој методи Хегеловој има и једна позитивна страна. Тврђење могућности противречности представља екстремно извођење једног тачног принципа, принципа супротности. Супротност и противречност нису исто, шта више принцип супротности искључује противречност. Хегел је својом дијалектичком методом хтео да ухвати у мрежу појма разноликост и процес промене, који постоје у свету. Али он ставља тежиште на процес, објашњава разноликост процесом, а не процес разноликошћу. Међутим тај се однос може обрнути, може се тврдити, да је процес резултат разноликости. Ако се процес узме као прво, онда се ставља на прво место принцип противречности и тврди се могућност противречности; ако ли се пак разноликост узме као прво, онда се ставља на прво место принцип супротности и објашњења су без противречности. Тиме што су ова два принципа код Хегела помешана, Хегел је у свој рационализам унео ирационалне елементе. Кад се пак увиди, да у дијалектичкој методи постоји и принцип супротности, онда се Хегелов рационализам уздиже високо над ранијим рационализмом. Јер тада се може рећи, да је Хегелов рационализам први који је покушао да фактички схвати свет, док је ранији рационализам рационализам стагнације и идентитета. Да супротност искључује противречност, да се лако показати. Ако А није Б и ако је А зато А што није Б, онда А не може у исто доба бити и Б, супротност искључује дакле противречност. Кад би се свет управљао по ставу А = А, као што то хоће ранији рационализам (чији су класични претставници Лајбниц и Волф), тада би се или дошло до акосмизма (тј. до гледишта које одриче егзистенцију света разноликости и промене), или до плурализма, који уништава везе међу деловима света. Хегел полази од другога екстрема, од става А = нон А, па тврди, да баш тиме што све што постоји прелази у различно од себе, постају разноликост и промена у свету. Ако се пак пође од става супротности А није Б, (одн. од става, да је свака ствар зависна од друге различне од ње) онда из тога следују непосредно и множина и разноликост.

Осим са ове своје хиперметафизичке и логичке стране, Хегелов систем још има значаја и својим учењем о развићу духа. Споменули смо раније, да је Хегелова филозофија природе веома слаба, она је много слабија него што би се могло очекивати код Хегела. У њој нема оригиналних идеја, а Хегелова објашњења су једно сувише схематична, а друго већином из основа погрешна, а понегде и потпуно наивна. Стога није чудо што Шопенхауер, велики противник Хегелов (који изгледа велику Логику није ни читао), кад цитира Хегела да би показао његове "глупости", цитира стално његову филозофију природе.

Међутим у филозофији духа Хегел је дао много позитивнога, и он је један од оснивача еволуционизма на пољу духовних наука. Он је први јасно увидео и детаљно применио идеју еволуције у историји (старији покушаји те врсте много су слабији од његовог). Од разних специјалних дисциплина филозофије духа Хегелова психологија је слабо дело. Али естетика, филозофија права, филозофија историје и историја филозофије од великог су позитивног значаја. То важи нарочито за филозофију историје, која је имала великог утицаја на доцније филозофско-историјске концепције и која и данас има велике вредности. Хегелов филозофско-историјски систем је систем интелектуализма, оно што се по њему у историји развија то је идеја, интелектуална страна светског духа, а идеја је у исто доба и фактор који дела у историји, негде свесно негде несвесно. Та основна концепција Хегелова је углавном тачна, бар уколико се односи на сам циљ историског развитка. Сваки напредак културе је напредак у знању, а остали део тога напретка представља или његово помоћно средство или његову примену. Али тврђење, да је идеја (и ако Хегел и уметност и религију убраја у идеалне факторе) једини фактор историјског развитка, несумњиво је погрешно. Јер осим интелектуалних фактора утичу на тај развитак и оне религиозне и претставе којима се никакав позитиван идеалан садржај не да придати, затим тежња људска за срећом, која налази израза у разним манифестацијама економског и духовног живота. Осим тога, формулишући основни циљ историјског развића, Хегел не одваја довољно духовну од политичке слободе, услед чега је његова конструкција историје, нарочито новије, произвољна. Осим тога Хегел, тврдећи погрешно идентитет хришћанске религије с филозофијом, истиче и сувише значај религије по развитак човечанства (стога он прецењује и значај реформације, покрета који је у суштини својој реакционаран).

Из излагања Хегелове филозофије види се, да је она пуна оригиналних идеја и тачних опажања у појединостима. То је једна велика интелектуална творевина, која је фасцинирајући утицала на савременике и створила једну обимну школу.