Милоје Милојевић

Неколике идеје Рихарда Вагнера о музичкој драми

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Неколике идеје Рихарда Вагнера о музичкој драми

"Музичке студије и чланци", Београд 1926, Геца Кон, стр. 168 стр. 23-25

Име Рихарда Вагнера - човека пред којим се ничице падало као пред Богом, и на кога се бацало дрвље и камење, - то је име једног културног великана који је за собом оставио дуг, пун и сјајан трак да сија кроз векове; и пред којим се ничице падало с тога што је био великан, и на кога се бацало дрвље и камење баш с тога што је био великан. Име Рихарда Вагнера - то је име човека који је био једна од најмаркантнијих личности XIX века, једна од најмаркантнијих личности које је човечанство уопште икада дало. То је име уметника-ствараоца и реформатора који је својим моћним генијем био ударио печат добу у коме је живео, и који је својим савршеним делима допринео више него и један уметник тога доба да музичка уметност бујно процвета и да коракне унапред, у ново доба, у наше доба. Кроз целу другу половину прошлога века, он је био музички диктатор, и као композитор и као естета-мислилац, и кроз целу ту другу половину прошлога века и у свитање наших дана уметничко стварање на пољу музике било је у знаку његовога генија, и његово дело, његов стил, били су мерило на основу кога су процењиване и оцењиване вредности дела музичких композитора, нарочито дела писаних за сцену. Рихард Вагнер, то је име човека пред којим се ничице падало и пред којим се и данас ничице пада, име човека на кога се бацало дрвље и камење, али на кога се више не баца дрвље и камење. Из ватрене, огорчене, дуготрајне борбе коју је Р. Вагнер целога свога живота као уметник и реформатор имао да води са целим светом, изишао је као победилац он, човек несаломљиве енергије, уметник савршено здраве интуиције, естетичар префињеног осећања, мислилац зрелих погледа, политичар и социолог неустрашив и одлучан - који је, после бурне 1848, морао да бежи из отаџбине у свет, проглашен за бунтовника и рушиоца "постојећег стања", - философ и писац, организатор и пропагатор; и када је после многих година лутања по свету, после изгнанства, плодног и пуног резултата, дошао натраг у отаџбину, амнестиран, Рихард Вагнер је доживео остварење својих идеала: Лудвиг I, баварски краљ, подигао му је позориште у Бајрајту, отворио му је храм у коме ће да се слави онај бог уметности коме се клањао он, Рихард Вагнер, и коме се клањамо и ми.

Рихард Вагнер био је уметник специфично драматичарских наклоности, као и Глук, као и гениални драматичар музичкога ренесанса XVII века, Монтеверди. Сва његова снага дрхтала је паљена ватром драмских сукоба, и први корак који је учинио у живот, Рихард Вагнер је учинио не као музичар, већ као драмски песник. А тада је он био само ученик гимназије, и није му било више од дванаест година. За целокупну концепцију духа Рихарда Вагнера необично је значајно то да је он - музичар по дару од Бога, - дошао до музике преко драме, јер је у исти мах био и драматичар по дару од Бога, драматичар од расе, од снаге, од полета драматичар дубоко осећајан кога је прожимала страст, песник од крепке непосредности, тако да има људи који тврде, као Чемберлен на пример, да је Рихард Вагнер једини велики драмски песник немачке народности, и да само он носи у себи све расне одлике свога рода, због чега је он изнад Шилера, Лесинга, Гетеа и толиких великана немачке драме. Мишљење Чемберлена је несумњиво претерано; оно је, - то је очигледно, - и сувише секташко. Али је једно несумњиво: и ако се за Рихарда Вагнера не може рећи да је највећи драмски песник немачког имена, мора се признати да је он један од највећих драматичара које познаје историја књижевности. Међу музичарима пак он је једини био и песник-драматичар који је имао снаге генија да ствара драмска дела, али драмска дела намењена искључиво за компоновање. Та дела се одликују свим оним што је потребно за једну компоновану драму да би она била снажна, изразита, истинита, и да би деловала непосредно и силно. Вредност драма Рихарда Вагнера - а позната је ствар да је он сам писао драмски текст свију својих музичких дела писаних за сцену, - вредност Вагнерових драма лежи у томе што су оне израђене, конциповане тако да траже музику као помоћно средство за дефинитиван израз. То ће рећи: Р. Вагнер као драмски песник не иде само за тим да речју делује на разум - као што су у главном чинили стари грчки драматичари; нити се задовољава тиме да уз реч развије само радњу, као што су то чинили песници ренесансе и Шекспир, задовољавајући разум и око; него му је била тежња да непосредно драмски оживи мистичне душевне покрете својих драмских јунака, чиме хоће непосредно да покрене и душу оних којима се обраћа. А то је тако непосредно могуће учинити само помоћу музике која има свој извор баш у душевном покрету музичара-ствараоца, и која је у стању да изазове исте душевне покрете и у онога који слуша, или - боље речено - који уме да слуша. Помоћу музике може се исказати оно што се речју никада не да изрећи. А циљ драме одувек је био: постићи оно што се не може исказати, чему се не може дати име. "Величина песника се у истину одмерава најчешће према ономе што је он прећутао" да би нам помоћу ћутања изрекао оно што је немогуће исказати. Али песник мора да говори, јер његово средство је реч, и само реч. Чемберлен врло убедљиво развија да "Хамлет, и у часу умирања, мора да говори, иначе ништа не бисмо знали од њега о њему. Са дубоким уздахом шапће Хамлет, осећајући спасење од мука: "Остатак је ћутање". То ћутање, међутим, које у себи скрива оно што је најдубље, вечно, најистинитије од свега што извире из душе човечје, тај "остатак" је оно "што музичар оживљава јасним звуком" - јер он располаже новим језиком, језиком помоћу кога се оно што је најбезграничније може изрећи са одређеношћу, која се не може рђаво разумети". Али не треба мислити да је музика у стању то да постигне сама, искључиво својим средствима - и Чемберлен, као верни ученик бајрајтског проповедника нове музичке вере, Рихарда Вагнера, категорички тврди: она то не може. И, настављајући своју мисао, Чемберлен додаје: "Вагнер је то знао од првог часа и зато се његово музичко стварање никада није могло лишити речи ни сценске слике. Само се у драми музика отеловљује, само у драми музика постаје нужност, отржући се из царства самовоље. И с тога је драма, то најсавршеније уметничко дело, и била стални циљ Р. Вагнера. Баш због тога што је био тако велики музичар, морао је хтети драму"...

Далеко би нас одвело када бисмо овде узели да разматрамо генезу драмске технике и драмскога стила Рихарда Вагнера. То је предмет за себе, и њиме су се бавили и књижевни историчари и музички естетичари. За овај тренутак довољно је да утврдимо ово: Рихард Вагнер, велики музичар, један од малог броја највећих музичара које је записала историја музике, био је у исти мах и песник, можда и велики песник. Као песник, он је највише радио у области драме, а у области драме највише је радио с тога што је по музичком таленту био драматичар. "Да би опера била добра - рекао је једном приликом Вагнер - нису довољни само песник и композитор, него је потребно и срећно поклапање снага обојице. Одлично оперско дело може постати само онда кад су и песник и композитор подједнако инспирисани идејом свога дела, најуспелије оперско дело пак може постати тек онда кад се иста идеја родила у исти мах и у песнику и у композитору". Ова мисао Вагнерова врло је значајна. Њоме велики реформатор музичко-драмског стила истиче потребу велике душевне и духовне блискости песника који ствара драму и музичара који ту драму треба да компонује. Ту своју идеју он на другом месту одређеније развија овако, истичући уверење да музичар треба да буде сам песник својих драма: "Чудићете се да ја не одлазим у туђу ковачницу, већ сам себи пишем текстове... Тон и реч морају код мене спонтано и једновремено из срца и духа да избијају и да звоне, и једно од њих мора оно друго да поклапа као страсним пољупцем. Међутим, мени је немогуће да схватим, како се приликом таквог љубавног чина може тражити туђе посредовање и помоћ. То је разлог због кога ја свој посао водим без садруга". А после завршене партитуре за свога Холанђанина, Вагнер је рекао. "Од тога тренутка почиње моја кариера песника, којом напуштам дотадању кариеру човека који је правио оперске текстове". - "Што се тиче, пак, мојих радова на драмском пољу, од тога часа био сам прво песник, и тек пошто свој песнички рад изведем до краја, постајао сам поново музичар; али ја сам био песник који је унапред био свестан свију музичких изражајних могућности потребних за извођење драмске песме". Из свега реченог јасно излази да је Рихард Вагнер, и ако песник, стварајући песничка дела имао у виду увек оно што га је интересовало изнад свега, а то је: на који се начин то песничко дело може музиком пробудити, оживети. Али је у исти мах, поред те несвесне акције свога духа, као префињени стилист истакао и своје непоколебно уверење да уметничко дело може имати значаја и вредности само онда ако је оно спој неколиких разних елемената који се допуњују, подржавају, а који својим узајамним одношајем и чврстим спојем дају целину која остаје за вечност. То је велика идеја "свеукупног уметничког дела" (Gesamtkunstwerk). "Свеукупно уметничко дело" је драмско дело које је спој речи (поезије), мимике (геста, игре), музике и архитектуре (сцене). Основна идеја Рихарда Вагнера музичара, који је био, уз то, не само песник, него и велики писац: естета, философ, политичар и социолог - дакле сложен дух који ради у неколико праваца, - основна идеја таквог Рихарда Вагнера била је да ни једна уметност не сме да превлада над другом: све су уметности равноправне и морају се узајамно помагати да би могло да постоји - по Вагнеру - једино уметничко дело уопште, а то је: драма. Музика за себе, ликовне уметности и мимика (игра) за себе, животаре. Тек све те уметности спојене у драми - или, још одређеније, у "драми душе", - долазе до врхунца својих специфичних изражајних моћи и омогућавају дело над делима, ванредно савршенство: драму.

Руковођен тим идејама, Р. Вагнер је, сасвим природно, напао облик опере, јер по њему, позоришно дело таквог облика значи велику естетску заблуду. У њему је "средство за израз (музика) постало циљ, а циљ израза (драма) постала средство" помоћу кога музика тиранише све остале уметности спуштајући их до бесправних слушкиња својих егоистичких амбиција. У својој новели Путовање до Бетховна коју је, после многих уметничких разочарења, написао у Паризу - Рихард Вагнер кроз уста Бетховна каже: "Кад бих ја хтео да направим оперу која би одговарала мојим схватањима, људи би морали испред ње да се разбегну на све стране; јер у њој не би могло наћи ни арија, ни дуета, ни терцета, ни свију оних ствари из којих се данас сплећу опере. А оно што бих ја место тога направио, ни један певач не би певао и ни једна публика не би хтела да слуша. Сви они познају само ону сјајну лаж, блиставу бесмислицу и преслатку досадност. Онај који би створио праву музичку драму био би проглашен за лудака; и заиста би то био, кад би тако нешто, место да га задржи само за себе, изнео пред свет."

На нашу срећу, Вагнер је, између осталих дела, написао не једну него десет опера, односно музичких драма, по своме схватању, и није их задржао за себе него их је изнео пред свет, и не само да се публика није разбегла, него их је постепено примала, и данас их још увек тражи; и не само да их певачи нису избегавали, него су их и тражили, - они певачи чија музичка и општа духовна култура стоје високо, и који солидношћу певачке школе кроз коју су прошли и сонорношћу својих гласова могу да одолевају проблемима које је поставио Р. Вагнер. А како је он сам замишљао певача који одговара његовим амбицијама драматичара, рекао је у једном писму (1852. године): "Услуга ми није ни најмање учињена кад ми се даду само "певачи": ја хоћу изврсне глумце, који умеју певати, и док такве не нађем, извођење мојих дела остаће и за мене само сенка онога што сам хтео."

Оно категорично карактерисање опере, које је Вагнер ставио у уста Бетховну, јасно истиче јак дух уметника-мислиоца префињеног естетског осећања, показује човека који се својим ванредним генијем диже против лажне игре површним ефектима музичке уметности, и који тражи понирање у дубину, да би се доле, на дну, дошло до истине, која никада не плива на површини, већ је увек у дубинама ствари. Тако пресудно и тако уништавајући може да донесе суд о нечему само онај који је у стању да да боље, - а Рихард Вагнер је био у стању да то учини, и дао је дела која, почевши од Холанђанина, прекоТанхајзера, Лоенгрина, Мајстерсингера, Тристана и Тетралогије нибелуншког прстена, стижу до Парсифала, - дела од којих свако понаособ носи печат генија, и свако понаособ има своје обележје које му даје непролазне лепоте и вредности.

Али Р. Вагнер је почео своју кариеру музичара као провинциски оперски диригент, пишући дела која су у пуном смислу те речи опере, пуне општих места, неоригиналне, да у једном светлом тренутку зрелости узвикне: "Ни једну оперу нећу више написати; али како нисам рад да измишљам нарочита имена за моја дела, називам их драмама, јер се тиме ипак најбоље одређује становиште са кога се мора примати оно што ја дајем." А то што је Вагнер од тога тренутка давао, то су драмска дела високе песничке вредности, диаметрално различита од опере шаблонског облика и типа, музичко-драмска дела која су природан изданак онога корена који се развија од Препорођаја, од Монтевердија, и који се развијао преко Глука до Вагнера, да ту добије савршен и дефинитиван облик.

Специфична одлика музичке драме тога типа јесте: на супрот изради тако званих "заокругљених облика", арије, финала и томе слично, израда слободне драмске сцене чији облик зависи од карактера личности које играју, од ситуације, од радње, од идеје. Облик тако схваћен не спутава песника, већ му, на против, даје полета и у вези с тиме, песник музичар добија увек нове и увек интересантније проблеме који га драже и који изазивају у њему амбиције највише, најузвишеније, естетски најпречишћеније, једино могуће. Драма тога облика једино је од уметничког значаја, и сваки тон који музичар напише да би ту и такву драму оживео, потиче из душе уметника чија је интуиција запаљена и који ствара гоњен ватром божанске искре. Нема лажи, нема шаблона, нема традиција: све је спонтано, искрено, поштено, самосвојно, ново. Чувена је реч Вагнерова коју је из Цириха, из свога прогонства 1852. г., послао Листу: "Децо! стварајте ново! ново! и опет само ново! Ако се привежете за старо, ђаво неплодности ће вас имати у својим рукама, и ви ћете бити најжалоснији уметници!"

Што се тиче музике за таква драмска дела, она мора да има свој специфични олбик. Какав? - Вагнер је и то теориски утврдио и практички извео. Вагнер каже: "Нов облик драмске музике мора, да би се добило музичко уметничко дело, да показује јединствену заобљеност симфонијског става, која се постизава на тај начин што се музика у томе (симфонијском) смислу има спроводити кроз цело дело, а не само делимично, за време трајања хотимично изабраних делова драме. Та јединствена заобљеност постизава се помоћу сплетова основних музичких тема (лајтмотива) које се провлаче кроз цело дело, и које се, слично принципима симфонијског става, појављују једна према другој, допуњују се, преображавају, раздвајају и опет стичу, са том разликом што овде (у драми) раздвајањем и поновним стицањем тема руководи драмска радња, док је тамо (у симфонији) то раздвајање и стицање тема у својој основи условљено принципом игре."

С обзиром на тај технички детаљ, свеопшти уметнички елементи у музичкој драми су подигнути на врло велику висину и диференцирани до танчина. Тако је и са уметничким елементом музике у томе споју. Све музичке изражајне и техничке ниансе и флексије су изведене са минуциозном пажљивошћу, све мора да има своје "зашто" и своје "зато". Нигде нема каприса, већ све проистиче из једне логичне и моћне органске целине. А како је музичка драма "драма душе", драма дубоке осећајности и израза мистичних дрхтаја који живе и који се таласају на дну душе, то је потребно имати један апарат, гибак и моћан да иде за сваким, и најмањим, таласом тих скривених душевних дрхтаја. Тај апарат, то је оркестар. На супрот композиторима оперског стила, Вагнер оркестру придаје основну, тако рећи главну улогу. "Оркестар је, рекао бих, тле бескрајног, свеопштег осећања из кога избија и из кога се развија до најпотпуније пуноће индивидуално осећање сваког појединог представљача: оркестар претвара оно круто непокретно тле реалне сцене у етерасту површину која се, као течност, подаје сваком утиску, а чије бескрајне дубине нису ништа друго него море осећања." Таква уметност "добија грађу и облик из живота: али уметност не може од живота ништа да створи где постоји живот руковођен модом." С тога је за Вагнера уметничко дело "живо представљена религија; - религије међутим не проналази уметник, оне се рађају само у народу." Народ, народ изнад свега, то ће рећи: велика човечанска, општечовечанска заједница! У том демократском одушевљењу, са пуно свесног поимања истине, Вагнер захтева да се одушевљавамо богатством људске песничке снаге израженим у митосу који живи у народу. У митосу леже ствари које су само у њему и које су потпуно блиске нашем осећању, ствари које смо у стању свима чулима јасно да осетимо. "Садржај који је јасан само за наш разум, - каже Вагнер - може се изрећи само речима; у колико више он досеже до осећајних момената, у толико му је више потребно изражајно средство које му у довољном обиму може дати само тонски говор. Тиме се уједно и сам од себе истиче и садржај онога што песник речи и говора помоћу тонова (Wort-Ton-Dichter) има да искаже, а то је: чисто човечански елемент лишен свију конвенција". Такав садржај црпе се из дубина душе човечанства. И такав садржај не само да може да изрази музика, него му је она и једино потребно средство за израз. Јер, "оно што музика искаже вечно је, бескрајно, идеално; она не изражава страст, љубав, чежњу ове или оне индивидуе у овом или оном случају, него страст, љубав, чежњу саму, као такву; и то их изражава у бескрајно разноврсним мотивирањима која се могу изрећи благодарећи искључивој суштини музике, и које никакав други језик не би могао да изрази, јер су му страна средства којима се могу изразити разноврсна мотивирања љубави, чежње и страсти. Сваки појединац треба и може у музици да пронађе оно што он према својој снази, својим способностима или расположењу може да ужива или да осећа."

Ово су само у главним потезима изнесени назори и идеје Р. Вагнера уметника драматичара. Али било је потребно ма и тако брзо и сумарно изнети их да би се могло пратити само његово уметничко дело које се рађа у спонтаној интуицији композитора и није плод духовне спекулације, али које је ипак промишљено дело једног комплексног духа заинтересованог у неколико праваца. Било је потребно све ово рећи с тога да би се знало да у музичко-драмским делима Р. Вагнера живи снага која се огледа у савршеној озбиљности концепције, у савршеној искрености израза; снага која се не користи спољним блефом, шареном лажи, нађинђуваном, гротескном, сладуњавом, која постоји ради опсењивања простоте, већ понире у дубине ствари, и стихијским замахом износи срж сржи радње и личности које изводе радњу. Уметничко дело Р. Вагнера је израз једне бескрајне вере: вере у лепоту, вере у љубав, вере у доброту, вере у човека. Свака реч коју уметник исказује бива изречена у слову лепоте, љубави, доброте, у славу човека, у славу велике човечанске истине; да је поштење у свему изнад свега. У томе је етичка подлога уметничког дела Р. Вагнера, у томе је и клица која ће да одржи његова дела кроз столећа.