Божидар С. Николајевић

Под Немцима (1923)

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

Половином октобра 1915. немачке трупе, под заповедништвом генерала фон Винклера и фон Мозера, надирући од варошица Рама, Костолца и Дубравице на Дунаву ка Пожаревцу и Петровцу, имале су да ломе упоран отпор српске војске, која се тих мрачних и по Србију најтежих дана налазила на свим линијама у повлачењу. Али успркос томе што је наша војничка и политичка ситуација била тада очајна, српски је војник успевао да задржи Немце у њиховом муњевитом налету. Генерал фон Мозер, у својим интересантним ратним успоменама, не штеди похвалнога признања српском војнику. Нама, Србима, баш зато што смо народ војнички, који је увек имао пуно дивљења за врлине те врсте у Немаца, таква хвала једнога знатног непријатељског генерала чини част.

На прузи ускога колосека Дубравица-Петровац у округу Пожаревачком, налази се на км. 12 1/2 од окружне вароши Пожаревца место Мало Црниће. Оно лежи у необично плодној равници Стиг и важно је са своје млинске производње. Ту постоји лепа и богата кућа, чијем сопственику припадају велики модеран млин и узорно пољско добро.

Стицај изванредних прилика, могућних само у једном великом рату, учинио је да многи Немци не само прођу кроз Мало Црниће, него и да многи од њих, неко краће неко дуже пробави у њему. Због својег привредног богатства, и по многим просторијама на имању, ово је место било као наручено за смештај и отпочинак разних немачких колона у пролазу.

За време ратног похода на Србију, провео је неколико дана у тој кући и врховни командант савезних трупа, фелдмаршал Макензен; а генерал фон Мозер био се у њој привремено сместио са штабом своје 107. пруске пешадијске дивизије. У својим успоменама износи он, како су се и он и његови официри осећали врло пријатно, јер беху наишли на клавир, грамофон који је репродуковао Каруза, кућно купатило, и све остале удобности, и на многе модерне књиге из енглеске, француске и немачке литературе, те су тако могли у часовима одмора, који су оних бурних дана били свакако врло ретки, да пријатно прекрате време. Између осталих занимљивих појединости из Малог Црнића, забележио је фон Мозер и то, како је у једном орману наишао на разне звезде и ленте српских ордена. Послуга му је рекла да припадају оцу сопственице куће. То су одиста била одличја нашег оца, бившег министра председника Србије. Његова је најстарија кћи удата за сопственика малоцрнићког млина.

Моја породица и ја нисмо у Малом Црнићу сачекали улазак Немаца, већ ни зато што смо се због деце бојали бомбардовања великога млина, а и зато што су били сви изгледи да ће ту између њих и наших доћи, ако не до битке, оно ипак до оружаних сукоба, јер смо се налазили на самом војишту. Захваљујући ипак случају, који у сваком рату игра тако често пресудну улогу, место је било поштеђено од непосредна бомбардовања, иако је при свем том приличан број наших Срба и Немаца оставио јуначке кости у Малом Црнићу и најближој му околини. Сама битка, међутим, и то једна крвава битка, одиграла се јужно од Малог Црнића, на положају у правцу Великог Села и Рашанца, на вису 204.

Ту су после продора преко Дунава, прошли Немци први пут озбиљно кроз огњено крштење, тукући се са Србима. Први се пут пружила ту Немцима прилика да прса у прса ступе у крваву борбу са Србима. Каква је то борба била и какви су прекаљени борци били и на једној и на другој страни, види се најбоље по томе што је само позиција Бубањ прелазила седам пута из руке у руку. Генерал фон Мозер признаје сам да је његова дивизија победила, захваљујући само надмоћној артиљерији немачкој и њеном неодољиво пустошном дејству. Тек после ове победе могли су се Немци спустити у долину Ресаве, код Свилајнца, и даље.

После овога главног чина наше државне трагедије, ја сам се са породицом својом вратио у Мало Црниће.

У месту овом, где сам провео известан део своје младости, затекао сам ситуацију промењену из основе. Млин је додуше клопарао и даље, али пред њим није било више српских помељара и сељака из околине, већ су ту и тамо промицали немачки војници, у својим сурим униформама, шапкама без штита или шлемовима на шиљак, какве сам још из Немачке као студент познавао.

На малој железничкој станици вршио је дужност станичног шефа један Баварац подофицир, са двојицом-тројицом војника. Немци су ову пругу, као уосталом безмало све пруге у земљи, узели од почетка под своју надлежност и команду. Ту, око мале али спретне станичне зграде, дуж пруге и даље друмом што води Пожаревцу, распознаваху се још сасвим јасно трагови скорашње борбе. Безбројне чауре од испаљених метака лежале су у читавим гомилама на све стране. Брежуљасти осоји беху испресецани рововима. По ивицама друма зјапили су ископани заклони, из којих су војници немачког цара, не слутећи да ће их страшан рат довести једног дана са лепе Рајне и Северног мора у далеку и непознату земљу Србију, отварали паљбу на заштитна одељења српске војске на узмаку. Овде-онде, у њивама, искрсне широка и дубока јама, слична џиновском левку, коју је ту издубила граната из ужасног немачког топа од 35 см, или се укаже какав војнички гроб, са дрвеним крстом и сада већ обезглављеним шлемом на врху уздужног крака. Видело се по тим раштрканим гробовима, које су у овим мутним данима облетале још само вране, да су се и Немци и Срби журили: јер је у понеком од тих гробова његов обитавалац био тако плитко погребен, да су му сеоски керови могли без велика напора оглодати гњати до колена и руке до лаката.

А само мало даље, у непосредној близини станичне зграде, чији зидови беху изрешетани куршумима, али на којој је онда (као леп доказ да Немци умеју бити толерантни) стајао још натпис ћирилицом: "Мало Црниће" - били су склепали немачки старци из последње одбране (ландштирмери) дрвену бараку, са импозантним натписом испод нацртане гвоздене круне: "Вила Макензен''. Као пре тога наши трећепозивци, они су ту били шиљбоци железничке пруге и дрвене варијанте, преко које воз улази у станицу. Имао сам утисак да су ти добри људи, што на дому оставише не само жене и децу, него и унучад, овим натписом, ироничним и шаљивим усред тужних гробова војничких, погодили боље но многи песник и филозоф сву таштину земаљска живота и показали са цигло две речи: како је човечанство још далеко да се уразуми и постане колико-толико срећније, кад већ апсолутне среће на земљи нема.

У самој кући пак, о којој малочас беше речи, пошто је фон Мозер морао отићи даље, покоравајући беспомоћну Србију, беше се сада разбашкарио један пруски вицефелдвебел, неки Велц, са својим уланерима. Беху то по души ваљани људи, мада су им далека одвојеност од завичаја, "где је тако дивно" (wo so wunderschцn ist), као и стално лебдење између живота и смрти, придавали споља изглед солдачке окрутности и касарнске задртости. Штавише, сам виценаредник Велц покушао је био да буде каваљер и уступио нам је великодушно у кући која није његова горњи спрат, а он се повукао на доњи. Посредници између њега и мештана били су сеоски Циганин, звани Лала и стари млинар Вића Новаковић. Човек добра срца, мајстор Вића је ваљда још пре педесет година служио као болничар у аустријској војсци. Натуцајући помало "швапски", он је сада изигравао достојанствено кмета; а при надирању Немаца, истрчао беше пред њихов стрељачки строј и дигавши крупне и жилаве радничке руке увис, успео је да место и не осети непријатеља. Захваљујући њима двојици, удесио је Велц са својим коњаницима читаву малу, али врло издашну менажу, хранећи се поглавито пилетином и кајганом, пошто су му сељаци доносили јаја и живину у размену за шећер, а нарочито за со. Без ње српски сељак, као риба без воде, не може да живи. Наравно да смо и ми, из куће, допуњавали Велцову менажу интензивним домаћим јелима. Она су Немцима очевидно пријала, јер је сваки одлазио на фронт по неколико кила тежи.

Као тај Велц, као и војници Кранц, Јул, Херман, Шилдберг, Кафка и други, тако је и сваки Немац кога је онда нанео пут кроз Мало Црниће, осетивши да у српској души има разумевања за све што рат по својој неминовности носи собом, престајао бити непријатељ. Могу слободно рећи да се, за време трогодишње окупације Србије, између нашег народа и Немаца био развио чак известан однос пријатељства. Већ према Бугарима није тога било. Наравно су и Немци са своје стране томе много допринели.

Сећам се, на пример, једне ведре и веселе пригодице. Она показује најбоље да народи не би никада сами ратовали, ма како јуначки били, кад их политика не би гурала у рат. У једном пожаревачком селу, на Морави, обрете се једног дана, некакав средовечан немачки војник. Ту му се толико допадне, да је под утиском печених кокошака и пића којим су га профијантирали дотични сељаци, шкартирао своју дотадашњу команду и узео на себе достојанство и власт самосталног команданта места. Ово је село било једно од главних средишта врло развијеног кријумчарења преко Мораве. Како је "командант" умео на то да жмури, није чудо што су га сви шверцери и калаузи пазили као зеницу у оку. Али је он, уз то, био у сваком погледу заштитник села, нарочито женске чељади, са којом су Немци опходили се не може бити коректније - све дотле, док не би добили повода за друкчије понашање. Једног дана, међутим, патрола војне полиције учини крај тој идили, отеравши одметнутог солдата на старо место. На то је ишла читава депутација наших сељака, да га измоли у команданта, али се, на жалост, вратила несвршена посла.

Живећи тако стално у најнепосреднијем додиру с народом, који беше остао на својим огњиштима, могао сам чешће констатовати: колико су Немци у извесним случајевима свакодневна живота умели и појединачно и колективно, да буду човечни. Многе и разне немачке колоне, враћајући се са Македонског фронта или одлазећи онамо, свраћале би у Мало Црниће на дуже или краће биваковање. Од људи ових не само што околина није имала никакве штете, већ су јој били од велике користи. Командири ових колона, готово по правилу резервни потпоручници, добивали су у самој кући храну и стан, па су нам често бивали гости и за нашом породичном трпезом. Беху то махом људи зрели и солидни, лепог домаћег и друштвеног васпитања, вазда вољни да не само нашој породици, него и целој ближој и даљој околини, олакшају својим љубазним услугама сношење окупације која је, независно од њезиних спроводника, тешка сама по себи.

Присуство тих људи, европских назора и са бољом душом, било је благотворно по српски живаљ нарочито онда, када су крајеве с те стране Мораве посели Бугари. Нисам шовинист, нити познајем мржњу која, нажалост, још увек не уступа место хладнијем и разумнијем гледању на ствар, како код наше интелигенције, тако и код бугарске; али признати морам да би положај нашег поморавског становништва још тежи био, да не беше Немаца.

Они су Бугаре задржавали од крајности, својствених малим и страсним народима на Балкану. Нарочито после фатална устанка у Топлици, у фебруару 1917. то њихово хумано утицање на Бугаре беше добродошло незаштићеном свету нашем. Устанак овај, најблаже речено, био је неразуман и неполитичан. Боље од најбољег описа потврђују то многобројна попаљена и разорена села у околини Прокупља, Куршумлије и Лебана, око планина Пасјаче и Видоваче и погибија десетина хиљада невине деце, жена и стараца. Духовни подстрекачи овог бесциљног крвопролића могли су лако предвидети да ће се цео покрет завршити поразно по нас. Није требало пустити да дође до непријатељске окупације. Када је већ наступила, онда се она морала сносити мушки и лојално, све док редовна војска не изврши ослобођење. Још мање се смело упуштати у тако опасне и погибаоне пустоловине, као што беше устанак у округу Топличком...

Ко је видео испражњена и опљачкана млавска села Кладурово, Манастирицу, Рановац, Кобиље и друга, тај ће све то разумети и опростити. А колико ће тек осећати се Немцима захвалан што су својим ауторитетом обуставили покоље и остала варварства! У Петровцу на Млави беху бугарске комите изложиле пред среским начелством шест одсечених српских глава и натеривали становништво да их гледа. Благодарећи немачким официрима Баршу и Штајну, комите су се пред малим одредом немачке војске распрштали куд који. Изгубили су чак бежећи једну одрубљену српску главу. Она се беше откотрљала у трњак испред срескога расадника и ту је, на ужас пролазника, лежала све док није иструлила. Немци су овом приликом показали да само у великим народима може бити и одиста великих побуда и гестова. Не треба заборавити да су они имали много разлога бити кивни на нас, Србе, јер су управо Немци угушили Топлички устанак, изгубивши преко стотину мртвих, док су Аустријанци и Бугари добијали пуних петнаест дана прописне батине од усташа и четника српских.

Немци су, уз то, многим породицама српским указивали моралну заштиту. Младиће наше спасавали су од бугарске интернације и "наборних комисија" (регрутовања), тиме што су их запошљавали на железничким радовима или у рудницима. који такође беху кроз целу окупацију у немачком поседу. Што је, доцније, била колико-толико могућна веза становништва на територији, поседнутој накнадно од Бугара и оној коју су Аустријанци присвојили, има се у првом реду захвалити немачким официрима и војницима. Они су у својим дубоким ранчевима ("руксак"), низ леђа, преносили свету преко Мораве животне намирнице, јер се под Аустријанцима грдно кубурило са исхраном, док се под Бугарима имало бар шта јести. Затим су дотуривали пошту, прибављали породицама обавештења о појединим члановима који су избегли или беху интернирани, притицали први у помоћ при несрећним случајевима, узимали искрено учешће у тузи и домаћим радостима нашег света итд.

Неће, држим, бити згорег ако изнесем такав један пример филантропије и развијеног осећања дужности. Код нас се још увек дешавају несреће од граната које нису експлодирале. Таквих несрећних случајева било је онда, природно, много више. По њивама су још лежале, заривене, многе гранате, а успут се наилазило и на понеку неупотребљену ручну бомбу. Њу је какав бесавесник ту навлаш оставио. И поред наредбе да се пријављују наласци те врсте, наши сељаци већином нису то чинили, него би око нађеног шрапнела дотле чачкали, чепркали и обртали га, док не експлодира. Тако су три детета једног домаћина из самог Малог Црнића, донела била гранату с њиве и у дворишту кућном ударала секиром по њој, да је отворе. Граната експлодира и убије на месту девојчицу и млађег јој брата, а старијег - дивнога кићу од дванаест година - изрешета свега. Са пером, овако слабим као моје, не смем ни покушати да опишем избезумљени очај јадне мајке, чији муж беше на фронту и општу, дубоку жалост свих нас. Још ми је пред очима призор: како је подофицир Велц, кршан, јак и сав задихан, крчећи себи пут кроз гомилу, окупљену пред млином, с дечаком у наручју дојурио кући. Ту су он и моје сестре Јованка и Љубица, које су као добровољне болничарке у Скопљанској болници племените леди Пеџет, разумевале се у првој помоћи, опрали му ране и превили га. После непуна сата хуктала је већ пред самом кућом локомотива из Пожаревца, са једним вагоном, носилима и неколицином немачких болничара и руских заробљеника. Дечак је пренет у немачку војну болницу, али је већ сутрадан отишао и он за својом сестрицом и млађим братом међ анђеле. Командант је, преко нас, изјавио нарочитим писмом најтоплије жаљење, што се апсолутно није могло успети да се отргне од смрти дете.

Нека је хвала за то тим човекољупцима, где су да су. Јер мржња и ратови су пролазни и остаје само човек. Такви ће се увек одржати у мојем сећању лајтнанти Хофман, Штрелау, Венгел, Брант, Траутман, Филс, Бухе, капетан Барш, ритмајстер Штајн, лекари Лајбиг, Пахмајер, Холцман, Герсбах и многи други. Својим хуманим опхођењем и ритерском готовошћу да учине добро дело, где год могу, они су врло много допринели те је народ Пожаревачког округа предао драговољно забораву извесне немиле поступке немачких војних старешина при њихову надирању кроз отаџбину нашу. За три сиве окупационе године, српски је сељак у белим људима са "цуцама" (шиљцима) на шлему - како су наши сељаци називали Немце - гледао синове једног великог и културног народа, који и као победилац, душу не губи.

III

Моје симпатисање Немцима датира још из доба мога ђаковања у Минхену. Берлину и Хајделбергу. Није требало истицати нарочито факт, да млад студент понесе са докторском дипломом много других успомена на земљу и свет, у чијој је средини провео најидеалније време живота. Ђачке су успомене утолико драже, што живот, готово по правилу, постане доцније врло прозаичан и понекад немилосрдно реалан. После ведра, безбрижна и незаборављена ђаковања на Изару, Спреви и Некару, у току мога живота, испуњеног борбом којој се нисам надао, беше доста мутних таласа. Али отаџбина има ту тајанствену моћ да је вољена од нас, независно од тога јесмо ли срећни или несрећни у њој. И мада сам као српски независни новинар и опозиционар водио отворену и огорчену кампању против наше званичне предратне политике, ипак сам дубоко сажаљевао обистињење својих предвиђања и осећао се најнесрећнији тек онда кад остадосмо без крваво стеченог, подједнако свима милог нам и слободног крова над главом.

А до тога није требало и није смело да дође.

Нећу се упуштати у питање да ли је Србија требала и морала бити повод светском рату, а нећу испитивати ни то: би ли наша земља - да је тај рат букнуо без нас - морала у исти загазити. О тој преважној и код нас још не расправљеној теми имаће тек да се води нарочит и дуг разговор. Уосталом, историја ће ту рећи свој суд и ма колико се упињало са званичне стране да се стварима даде друкчији вид, оне ће ипак бити макар кад-тад постављене на своје право место.

Међутим, кад је већ дошло до учешћа наше земље у светском рату, морамо се запитати: зашто се пустило да дође до оних многих недаћа, тако кобних по Србију и по српски народ (повлачење кроз Албанију, устанак у Топлици и др.) - а које су се могле избећи успркос ратном стању?

Тврдим поново да свега тога није морало бити. Окупација Србије није уследила због неизбежности или зато што се није могао предвидети слом државе, те га благовремено отклонити, већ зато што је тадашња влада, стрепећи од праведног народног гнева, свесно и намерно обмањивала свет: да опасност не постоји. Још крајем августа 1915. биле су наша влада и врховна команда врло добро обавештене о великој и снажној акцији против Србије, коју су акцију приуготовљавали истодобно Аустро-Мађари, Немци и Бугари. Наши и француски авијатичари лиферовали су тачне податке о концентрацији великих непријатељских маса у источном Срему и Банату. Чак су и румунски листови објављивали тих критичних дана да ће Макензен преузети врховну команду над војском, која има покорити Србију.

Осим тога, српска је влада знала и то, да се не може надати никаквој савезничкој помоћи. Наши су савезници веровали у мирољубивост Бугарске, а уз то нису били у могућности, баш и да су хтели, послати нам војничку помоћ. Не мора се бити стратег, него располагати с обичном здравом памећу, па увидети: да онда кад су из владиних кругова распростиране вести о доласку савезничке помоћи, - та помоћ није могла бити послата, због краткоће времена, због даљине и због несташице превозних средстава.

То су знали чак и многи људи, који беху блиски влади. али су имали прилике да се из страних листова информишу о ситуацији. Како је онда тек сама влада морала бити обавештена! Њој су морали бити познати и најмањи детаљи, јер јој стајаше на располагању цео обавештајни апарат (аташеи, авијатичари, шпијуни итд.).

Место да изврши све потребне и паметне предохране, како је некаква евентуалност не би могла изненадити и место да погледа истини поштено у очи, - влада и њена каскала паковали су кришом своје ствари, пунили џакове новцем и удешавали у потаји све да спасу себе и своје породице, а јавно су, са злочиначком лежерношћу Калигуле и Нерона, ширили гласове: да опасност не постоји и да се народ нема рашта узнемиравати. Тако је бестидно обмањиван народ чак и после уласка Бугарске у рат, иако се позитивно знало да Србија у тој неравноправној борби мора пропасти: - јер је наш положај био тако очајан, да више није ништа помагала ни способност наших војсковођа ни пословична храброст дивне српске војске.

Па кад је све то тако, онда се мора сваки поштен Србин и сваки честит син ове издане земље запитати: зашто је влада тако диндушмански поступила према рођеном народу? Одговор је прост, и малочас сам га нагласио - влада се бојала народног гнева, премирући од страха да се пушке не окрену против ње, јер се Србин није могао помирити ни са привременом пропашћу своје отаџбине. Да не би дошло до излива тога гнева и до пада владе, она је, за љубав власти и да би избегла одговорност, извршила највећи злочин у српској историји - жртвовала је слободу земље и довела у њу непријатеља.

И кад је већ, на тај начин, пропаст Србије постала свршен чин, за мене је после тога, у нашем општем јаду и чемеру државно-националном, била једина нада и веровање: да ће се, помоћу Немаца, моћи у новоствореном стању ствари учинити штошта, како би се становништву олакшао положај и створили услови за лакше подношење непријатељске окупације. Не може ни она трајати тек вечито!

Моје веровање показало се оправданим. Немачка није према српском народу гајила никаквих тајних завојевачких намера, нити је била политички заинтересована у Србији. Немци су сами признавали да им је војнички посед Србије привремено потребан, због њихових економских циљева на даљњем истоку, и да би за време рата имали преко наше Моравске долине најкраћу везу с Турском. Није било ретко чути од овог или оног немачког официра, да ће Србија не само постати слободна, него још и увећати се. Аустријанци и Бугари, напротив, живели су у блаженој самообмани да ће остати њени стални господари.

Да су Немци овако мислили искрено о Србији, доказује и ова чињеница. Они су, пре но што је коначно извршена деоба Србије између Бугарске и Аустроугарске, озбиљно се носили мишљу да нам даду неку врсту грађанске самоуправе, под надзором, разуме се, њихових војних власти - налик оној коју су, доцније, са Маргиломаном на челу, спровели у Румунији. Верујем да су они сличну комбинацију имали и са Француском, рачунајући у том случају на Кајоа.

У том је смислу водио Макензен неке разговоре у Крагујевцу са извесним српским политичарима, који беху остали у земљи. Тим поводом дошао је био једног новембарског дана 1915. генерал граф Вестарп, из штаба Макензенова, у Мало Црниће, и мојем покојном оцу Светомиру Николајевићу, у мом присуству, понудио формално положај цивилног гувернера Србије. Отац је одбио понуду мотивишући колико старошћу, толико и тиме што је сматрао да ми који нисмо отишли из покорене земље, не смемо ништа предузимати мимо воље и без пристанка оних, који ради нашег ослобођења одоше да даље гину.

- Дајте нам, господине генерале, одобрење њихово, па ћу вас ја, овако стар, први помоћи у тој племенитој намери. Без тога, ми имамо само једну дужност: да будемо према вама лојални и да мирно чекамо.

Генерала графа Вестарпа беше очевидно гануо овај одговор очев и он му је, затресавши му енергично десницу, рекао одсечно, онако по војнички:

- Тако говори патриота.

После тога је цела наша породица пила чај с генералом моћне непријатељске армије. Граф Вестарп је млађи брат познатог немачког конзервативца, али је и он био протурио шездесету. Био је држећи и здрав старац, и весељак. Ми смо му се допали, а и он нама. Разговор је текао неусиљено, о општим питањима свакидашњице, о свему што такозване непријатеље, ако су као људи добри, приближује једне другима.

Напољу се, међутим, хватао први зимњи сумрак. Кроз снег који је вејао, могле су се још назирати беличасте силуете околних брежуљака, с којих су такорећи јуче две закрвављене артиљерије косиле најбољу децу својих народа.

При растанку граф Вестарп се обрати мени питањем: да ли бих бар ја, кад га је већ мој отац одбио, хтео бити на услузи саветом и упутствима немачкој етапној командатури у Пожаревцу? Она намерава да у свом етапном срезу организује једну грађанску управу од наших угледних мештана. Ако би се таква управа показала целисходном, онда би је немачке војне власти спровеле свуда у Србији.

Мени се намера ова учинила врло добра. Сматрајући да ћу тиме моћи само користити нашем свету, дам пристанак немачком генералу. Учинио сам то мирне савести, јер је посао овај био локалне природе и није имао ниуколико званичан политички карактер, као што би га, у ондашњим приликама, имао положај цивилнога гувернера за целу Србију.

IV

Већ после два-три дана будем позван у немачку етапну командатуру у Пожаревцу. Примио ме је командант, потпуковник фон дер Гребен, у присуству ађутаната Флиса и Елингера. Поновио ми је скоро дословце речи графа Вестарпа и тражио моје мишљење: како би требало организовати грађанску власт на подручју његове етапе? Ја сам сматрао за потребно упитати га претходно: жели ли са мном говорити у својству победиоца, или ћемо разговор водити као људи, независно од ратне среће која је врло променљива? Зашто сам употребио ову јевтину фразу, и да ли је то од мене било искрено или афектација, неизбежна код сваког човека кад осети да му се изузетно придаје некаква важност, - не знам ни данас; али тек, на моје питање, немачки официри измењаше врло карактеристичне погледе. Потпуковник фон дер Гребен, прогрушане косе и са беспрекорним раздељком насред темена - један у правом смислу те речи господин-човек, о чијој сам се необичној племенитости доцније многоструко осведочио - рече ми фрскајући, и уз осмејак у коме заиграше и наклоност и иронија:

- Господине докторе, ја Вам не наређујем, већ желим и молим да чујем Ваше мишљење.

На то сам изнео немачком команданту конкретне предлоге и оцртао у најширим потезима план рада. Мој је положај био врло незгодан и тугаљив. Морао сам на једној страни водити рачуна о Немцима као победиоцима, а на другој се страни чувати да не увредим осећај родољубља и личног достојанства нас побеђених. Посао није био лак, али је ипак свршен тако, да је од тога мога заједничкога рада с Немцима тамошњи наш свет видео само вајду. То ће - смело то тврдим - посведочити цео округ Пожаревачки из доба окупације.

Између осталог успео сам да обуставим свако интернирање и да се многи ухапшеници, на моје јемство - а онда се јемчило главом - ослободе затвора у Забели код Пожаревца. Како окупација беше онда још сасвим тазе, и страсти завитлане, то је било главно сачувати кожу у оној првој ватри, а после је већ лакше ишло. Као увек у нередовном стању, тако је и овде било тешко, све док се победилац и побеђени нису упознали међусобно и док није живот опет ушао, колико-толико, у старе колосеке. Зато је у таквим приликама хитна помоћ најпотребнија, и за мене ће остати вазда задовољство, што сам био у стању да је баш тада указујем...

На крају ових бележака, уз топлу захвалност оним Немцима који у трагедији Србије умедоше бити људи према њеном покореном народу, нека ми је допуштено дати израза и својој искреној жељи: да Срби и Немци постану заувек пријатељи.

А то они могу постати лако, јер све до светског рата није српски народ имао с Немцима никаквих борби, иако узајамне везе између њих и нас датирају још из средњег века. Предводећи крсташе, Фридрих Барбароса први је 1189. у Нишу признао Немању за српског краља и склопио савез с њим против Византије ("Мерзебуршка хроника"). Немањићи су редовно призивали немачке рударе - Сасе - ради експлоатације рудника у старој српској држави. А познато је и то да су телесну гарду Стевана Дечанског и Душана Силног сачињавали немачки оклопници (Алемани).

У новије и најновије доба постала је веза с Немачком још чвршћа. Практични филозоф и учитељ народни, "знатижељни" Доситеј Обрадовић, одлази у Немачку, да се напаја на дубоким изворима њене науке. Генијални стваралац нове српске државе, Милош Обреновић, као некад руски Петар Велики, насељује у Србији многе немачке мајсторе и занатлије, чији су синови и унуци, наших дана, точили такође своју честиту крв за част и величину гостопримне Србије. Отац нове српске књижевности, интуитивни и расни Вук Караџић, одржава присне и благотворне односе с највећим савременицима немачким - с Гетеом, Леополдом Ранкеом и Јаковом Гримом. Песник Фауста очаран је поетским генијем српског народа, лично преводи наше поједине народне песме и подстиче своје сународнике да их препевавају (Талвјева, Капер): а Ранке, један од највећих историчара у 19. веку, пише знамениту историју српске револуције (превод Ст. Новаковића), у којој, крај његове познате историчарске објективности, избијају млазеви топле симпатије према српском народу. Он воли Србе, цени их, прориче им велику будућност и каже између осталог: "Аутономија српског народа, која је саму себе успоставила; његова одлучност и енергичност, творе значајну појаву у историји деветнаестог века." У тежњи за уједињењем лебдело је српском народу као узор уједињење Немаца, о коме је др Дража Павловић написао лепу и поучну књигу. Наша војска паштила се да својим устројством достигне немачку, а српска војна наука развијала се под знатним утицајем немачким. Уопште је код нас немачка наука правилно и заслужно оцењена, што доказује чињеница: да се највећи део наше интелигенције, која је одлазила на страну, школовао на немачким универзитетима и другим високим школама у Немачкој...

Што је најглавније, битни економски интереси налажу нам да васпоставимо пријатељске односе с Немачком, чије је економско продирање, како на Исток тако и у осталим правцима, природна последица њене индустријске и трговачке надмоћности. Ово продирање толико је јако, да беше захватило и све енглеске колоније и доминије, мада и сама Енглеска важи као индустријска и трговачка земља првога реда. Немачка солидност и немачка јевтиноћа успеле су да потисну чак и енглеску индустрију, а енглески израз. "made in Germany" (израђено у Немачкој) био је најбоља препорука немачкој роби.

Ми немамо никаква разлога да зазиремо од ове трговачке експанзије Немаца. Као народ, који је индустријски и капиталистички слабији, ми морамо у том погледу увек зависити од јачих, па били то Немци, Французи или Енглези. Нама је главно да добијемо солидну робу, али што јевтиније и што брже. А то Немци могу најбоље дати.

За нас при том не улази ниуколико у обзир, да ли је Немачка царистичка или ће, као данас, остати демократско-републиканска. Облик владавински је чисто унутрашње питање Немаца, у које ми нити имамо права нити треба да се мешамо. Они, у сваком случају, остају велики и културан народ, људи неоспорно добри и човечни, и наш је заједнички интерес да будемо пријатељи...

У то име, нека многобројни и наши и њихови гробови, расејани по мученичкој земљи Србиновој, буду залога нашега будућег слагања, узајамне наклоности и трајног пријатељства.

(1923)