Драгиша Васић

Утисци из данашње Немачке (1923)

Фрагменти

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

У Немачкој, ја сам себи дао одговор на једно питање кардиналне вредности, и тамо сам доживео једно огромно разочарење. Ствар коју сам себи објаснио доста је проста, и преко ње прећи ћу брзо, а на оном разочарењу задржаћу се дуже. Уопште, у овом кратком чланку ја морам само овако збрда-здола и на брзу руку да набацам новинарски неке своје важније утиске које сам тамо примио, али ни једног тренутка нисам помислио да улазим у неку озбиљнију студију о менталитету Немаца или стању њиховог духа, или о томе како се он манифестује на најважнијим пољима умне и друге делатности. Ја тамо нисам имао времена да прочитам ни једну књигу, толико се имало много да види и да посматра, и осим тога, за такву дубоку студију ја сам и мали и слаб.

Много је славних писаца који су у том погледу отишли тако далеко, пронашли тако неисказано прецизне изворе за душу немачку и протумачили је тако верно, да им се човек може само бескрајно дивити, и бити потпуно задовољан ако са своје стране буде могао да даде томе макар нешто сасвим мало. Може се, дакле, рећи да је Немац данас, нарочито после рата, довољно објашњен.

А ја сам хтео само да кажем ово што следује: Немца, ја сам, углавном, био разумео и раније. Али оно што је мене нарочито занимало, то је: откуд она његова слепа, откуд она његова безусловна и мртвачка покорност за време рата онима што су га водили?

Кад се каже да се он борио за један принцип, или за један идеал, или за један сан, као што је онај да покори свет, уверен да је он одређен да га потчини да би га подигао на ону висину на којој се он налази, то ипак није довољно да објасни онолику његову потчињеност вођама. Јер страдања, јер оне нечувене муке што их је требало поднети и задуго издржавати, могле су сломити и много заслепљеније фанатике од њих и људе још загрејаније за једну идеју.

Ми Срби такође смо се борили за један принцип, за онај идеал који је захтевао и заслуживао пожртвовање до издисаја, до последњег даха, до највише могућег самоодрицања, до ропца. Па ипак смо једнога дана доживели да на старим границама краљевине половина српске војске, - ко зна: можда она боља половина (и то ће се некад расправити) - побаца оружје и подигне руке увис. Заиста, она се у том тренутку показала непокорна, али се нико не би смео усудити да јој оспори најватренији патриотизам, и најбољу и најлепшу љубав за онај идеал за који је она доказала да се уме и да се зна жртвовати.

По моме ваздашњем уверењу, она је побацала оружје просто зато што више није веровала својим вођама, а на основу свега онога што сам, у том погледу, опазио у Немачкој, ја верујем да је немачки народ онако покоран могао бити и то увек остати само зато што је својим вођама безгранично веровао. Истина је да се и он понекад у последње време рата бунио. То је било онда кад се он уверио да је апсурдно и апсолутно лудо што се од њега тражи, то јест да победи цео свет који се на њега био подигао; када га је Брест-Литовск потпуно убедио да је лаж да он има само да се брани, да је његова влада једна империјалистичка влада, и кад је тој својој влади хтео да пребаци што се удружила са најпропалијим земљама Европе, неизбежно осуђеним на распадање. Али и тада, све је он то чинио у позадини. Ни у једној прилици, и никад, он није бацио оружје на фронту; и побеђен на крају крајева, он је донео своју пушку на оно исто место, у ону исту сошку из које је њу примио да одлети на фронт у почетку рата, августа 1914.

И ми се сви сећамо како су те њихове побуне остале дуго за нас непознате, и то је такође карактеристично. То је народ који увек непријатне ствари своје куће зна и уме да чува у највећој тајности.

Особито је карактеристичан у том погледу један скорашњи случај за који сам сазнао у Хамбургу и који овде не могу да пропустим да изнесем.

На кратко време пред наш долазак, извршено је тамо једно грозно разбојништво над једном генералицом. У том разбојништву учествовало је неколико лица, а међу њима и син једног одборника општине хамбуршке. Тај одборник члан је комунистичке партије. Али ни један буржоаски лист који је писао о том разбојништву, није споменуо име сина одборниковог, сина свог противника. Углед вароши и репутација варошког сенатора била је преча од свега. По овоме маломе примеру може се појмити онда какви су Немци у томе кад је у питању животни интерес државе.

Више него ико други, дакле, Немац је био покоран својим вођама. Ја мислим да би било мало рећи да их он поштује: много је тачније казати да он за њих има једно дивљење, један истински култ. И то смо ми опазили свуда: како у фабрици, тако и у редакцији, како на универзитету, тако и у војсци и у полицији, и у трговини, и свуда, јер је тамо сваки на своме месту, и то по заслузи. И како, молим вас, не би? У једној великој цементној фабрици једне од индустријских вароши северне Немачке, један инжењер, баш онај што нас је по њој проводио, успео је да у целом предузећу број радника сведе свега на петнаест: све остало ради машина, којом се управља скоро без напора. То је само један пример, али смо ми видели с каквим су очима раденици гледали овог човека; и тако је свуда. И директор фабрике, и њени надзорници, неуморни су, и то радници знају; и уредник највећег листа, као последњи слагач или савијачица у штампарији, од јутра до мрака капље на послу у најтежим напорима; и свуд тако, и увек тако, па су то поверење у рату имали они и у своје војсковође, и зато су за њима ишли до последње капи зноја и крви.

Ја ћу се овде само узгред дотаћи још једне опаске, која са оним горе нема непосредне везе. Сад кад сам видео у каквом урнебесу немачки фабрички радник проводи свој дан, тамо у тим радионицама где око њега све грми и сева, и хучи и пуца и јауче и брекће и урла, ја више не могу да имам оно раније дивљење за његову издржљивост топовске ватре у рату. Овако очеличен у фабрици, у оном сталном треску и ломњави, он је све ово ипак лакше могао поднети и издржати. Али је зато моје дивљење данас све веће за сељака, који је у своме послу, за својим ралом, уз цвркут тица или песму попаца, радио у потпуном миру природе, па је ипак имао нерава да издржи све оне ужасе.

Што се тиче мог разочарења, ево у чему је ствар.

За време рата, кад смо онако подељени и завађени међу собом и укопани у земљи стајали једни према другима, ми смо годинама гледали како челик и гвожђе, гранате и сав онај ужас, руше све ствари пред нама, како преврћу, буше, врте, чупају, откидају, ломе и мењају земљу око нас - чинило нам се - до саме њене утробе. Човек стоји у блату и у земљи до гуше и гледа непрестано како се око њега све руши, мрви, пали, уништава и кида, па мисли да све то ваљда мора тако да се испретура у име неког важнога принципа за који је он дужан ту да испашта. И тако, седи он ту у блату, ћути и трпи, и мисли да није, ваљда, само ствар у томе да се она земља овде испреврће, него ће бити главно оно што он осећа да се и у његовој души све нешто испреметало, изломило, измрвило, ишчупало и променило, и што верује да се исто морало догодити у свачијој души, те ће то што људи неће више по старом гледати на живот и на ствари, морати донети нешто ново и боље. Тако је он тамо у земљи некако веровао и надао се, али се никако није имало на уму да нису баш сви људи гледали како се земља преврће, те се њима ништа природније није чинило него да после рата све остане по старом, као што је и како је некада било.

Заиста, много је било таквих који су после рата поверовали да ће у будућности бити могућни само ратови класа. Удубљујући се у душу наших маса, човек је могао доћи до закључка да није баш без основа било једно такво веровање. У души наших народних маса извршиле су се, у току рата, врло дубоке, врло значајне и крупне промене. Зна се да је покрет радника вароши и села, код нас, после рата, био толико снажан, да су воља њихова да узму власт у своје руке и вера њихова да је дошао тренутак за један нов поредак ствари, били нешто сасвим очевидно. Последица онога што се у њиховим душама испретурало у току дугих ратова, била је у томе да, после свега што се поднело и издржало, није ни право ни довољно живети нешто мало боље него што се живело пре ратова, него да треба желети, тежити и остварити, ако се може, да се живи како је данас најбоље могуће живети. Ја се нећу упуштати у испитивање тога како сад стоји у том погледу, са масама код нас, нити говорити о утицају руске револуције, нити о свему ономе што је као свакојаки отпор озго дошло на ову тенденцију, него сам хтео само да ову тенденцију јако подвучем, с погледом на један утисак који сам добио у масама немачким.

Ја сам имао утисак - и чини ми се да ме он не вара - како се у души највећег броја немачких радника нису извршиле онако велике и дубоке промене о којима је напред било говора. Мој утисак је у томе да би немачки радник данас, углавном, био потпуно задовољан ако би постигао да живи нешто боље него што је живео пре ратова, и да би, задовољан тако, био сасвим лишен оног револуционарног расположења и елана. Немачки радник, као и сваки други Немац, осећа данас јасно једну ствар: да је прошли рат изгубљен, да је он учинио све да не буде изгубљен, и да су његови вођи то исто учинили. али да је он ипак свршен са страховитим понижењем отаџбине; да је, према томе, из тог крвавог прошлог рата остало нешто несвршено и ружно и увредљиво, и да се на то нерашчишћено и неокончано пре свега и више свега мора мислити. И ако се данас комеша, рогуши и буни зато што би хтео један бољи живот, он види исто тако да се његова "интелигенција", за којом је он увек безусловно ишао, прикупља и спрема на једној крвавој линији на којој пише: осветите што пре понижену отаџбину. И како је он њој увек веровао, он је и данас у души са њом.

Јер нико тако као немачке масе не уме бити покоран. И сутра ће се то видети. Она страховита војничка машина која је - како је у свом познатом чланку рекао Енглез Валентин Вилијемс - била смрвљена у парампарче, оправља се, дотерује и склапа понова да опет постане опасност над опасностима. Јер то је један народ који, и кад би хтео, не би могао бити ништа друго него једна машина за вечиту борбу. Све је ту један заједнички, један колективни мозак; све је то један једини механизам. Радничке организације, на пример, то је једна војска, једна права правцата војска. Треба видети њихове зборове. Једне недеље, јесенас, тврдило се да ће у Берлину бити крви до колена. На једном широком простору, у једном његовом крају, имао је да се одржи велики, протестни, претећи збор. И заказани час очекивао се са највећим узбуђењем. Тачно у означено време, постројене војнички, под командом, у највећој тишини, по концу, као балет у "Кармену", наступиле су колоне из побочних улица и заузимале одређена места. И ћутање, Боже мој: чела би се чула да зучи. Онда излазе говорници и са разних места протестују у њихово име. Па се повремено ваздух проломи трократним одсечним узвицима: живео, живео, живео, или: доле, доле, доле, и опет настане гробна тишина; и тако до краја, кад се балет враћа одакле је и дошао.

И тако тај балет дефилује поред Бизмарка, Блихера, Молткеа, Гнајзенауа, разних Фридриха, Виљема, и шта ја знам каквих све историјских касапа. Хиљаде коња свуд око њих - оних споменика - и још већих коња на коњима, и ти Блихери и ти касапи, насред великих булевара, држе у рукама огромне неке мачеве и сабље и копља и секире и сатаре, и читави им топови стоје поред њих, а мамузе им као копља.

Једнога дана, у Нимфенбургу код Минхена, шетајући по парку, застао сам, па сам зажмурио и замислио све оне споменике којима је преплављена немачка земља. То је прави ужас. Треба видети споменик народне борбе и споменик победе у Лајпцигу, победни стуб у Берлину, споменик победе у Дрездену, Бизмарков споменик у Хамбургу, који се ваљда види чак из Енглеске, и онај у Нирнбергу који је толико висок, на једном огромном стубу, да се изблиза виде само ноге и трбух коња Бизмарковог, па Баварију у Минхену, па царев споменик у Кобленцу, па онај у Хановеру, и хиљаде других, свуда и на свакоме месту. И све је то огромно, колосално, грандиозно, и сами мачеви и топови и сатаре, - али од душе ни помена. "Бога ми мога, мислио сам тада, све док се оне коњине не пообарају и не иситне у најситнији прашак, не може се очекивати да се ишта промени у души овог народа вечито закрвављених очију."

Гледао сам ја те људе свакога дана кад пролазе поред оних споменика, и како страшно изгледају кад чују да неко поред њих не говори њиховим језиком, па сам мислио: тешко би било нама да су они нешто победили. Онда ни живети не би имало никаквог смисла на овој земљи доле. "Ни нама не би било лако, а камоли вама, каже нам једна госпођа у Берлину, да су се наши вратили као победници. Онда би дочекали да официри иду с једне стране тротоара, а сви ми остали с друге: не би они допустили да се ми о њих чешемо.

Ја мислим да Немци верују да имају свога засебнога Бога - некога Бога генералисимуса - а сви ми остали неке богиће другога реда, неке божје подофицире, наредника и поднареднике. То сам - и никад не бих умео објаснити откуда - осетио једно вече кад сам, усхићен до искиданости свих нерава, слушао Requiem Брамсов у Минхену. Све су то они слушали некако ледено и мирно, и као на неком рапорту или на некој политичкој конференцији, и ја сам имао утисак као да они и у том часу мисле само о томе како ће се осветити Французима, ни о чем више. И тога свога Бога они мора бити замишљају као неко огромно чудовиште, ужасно сурово, бездушно и немилосрдно, па сматрају ваљда да ће му угодити ако и сами буду што је могуће више сурови и брутални. Не мисле они на некога доброга Бога коме ће се једнога дана морати полагати неки рачун одавде са земље.

Па и на смрт они никад не мисле. Ја верујем да би све друго лакше било, него навести о њој разговор са једним Немцем. За све време док сам био у Немачкој, никад ни један једини погреб нисам видео (како они и којим путем носе мртваце на гробље, ја не знам), па сам нешто мислио да је ипак боље овако као код нас. Иду оне кљусине "Конкордије" кроз овај каљави Београд свакога дана, гељају и рамљу и трускају по калдрми мртваца, па ми, хтели не хтели, морамо да мислимо на све оне наше рачуне које ћемо једног дана у оним колима понети.

Ја сам све мислио о томе како би се могла дати слика Немца за разлику од другог човека, па сам најзад пронашао да би се она овако некако описно могла изразити. Западне, рецимо, човек у неку велику беду и невољу, заробе га у рату, или тако шта, те падне у руке Русу или Французу или Арнаутину, или сваком другом осим Немцу, зато што је, на пример, као родољуб слао извештаје својој војсци из своје окупиране земље. И зато га осуде на смрт. А он ужаснут овом казном и скоро полудео од страха, тражи да га изведу тамо пред судије. И ту пред њима клекне он на колена и стане преклињати, плакати, молити и подсећати на своју децу, која ће помрети од глади без њега. Помодрео тако од страха, измучен неспавањем, сав уплакан и утучен, каже он њима отприлике овако: "Људи, побогу браћо, помислите ви на своју децу; ето, помислите ви на своју децу. Јесам ја скривио, то је истина, цела истина, али хтео бих ја да живим; ето, живети бих ја хтео још мало, и сунца, и деце моје оне ојађене, која ће се поубијати без мене, и која су мила и слатка и послушна, и ништа вам баш нису крива. Онај мушкарац учи се одлично, а ћерчица ме воли до безумља, па има дивне крупне црне очи, и нову сам јој хаљину купио скоро: прави анђео; а кроз три дана је моја слава." И плаче тако он и јеца, и срце му се кида. Али Француз или Рус или Арнаутин судије, знају да ту помиловања не може да буде, и ћуте или се претварају, па се гуше и муче и одлазе у другу собу и бришу очи, и наређују да се онај води и погуби, јер друкче не може бити, а њихова рођена деца излазе им пред очи, па се у њима порађа страх за сопствену судбину. Тако би они радили. Е, а за то време шта би радио Немац у истом положају? Ту се он разликује од свију. Мирног, као лед леденог и неумитног, не би њега нимало коснуле ове језиве речи несретног оца. Удубљен у свој посао, пошто би наредио погубљење, он би наставио радити тако мирно као да га је онај несрећник нешто питао о каквој равнодушној ствари.

Једаред смо у возу од Минхена до Берлина, у разговору са једним бившим генералштабним потпуковником који је више личио на студента и целог пута читао неки роман, подсетили на неке њихове злочине у окупираној Србији, па се после прешло да говори и о оној њиховој нечовечности и беспримерној бездушности према Русима у Брест-Литовску.

- Тај уговор, рекао нам је он, и ја сам правио. На све то ја ћу вам рећи кратко: рат је суров, и брутално се морало поступати. Буде ли га сутра, биће исто, можда још горе.

Кад се то зна, онда једино може бити појмљиво оно што се толико пута у прошлом рату десило: да командант сумарена, пошто је потопио лађу пуну жена, деце и рањеника, излази горе на кров и са лулом у зубима, смешећи се, снима оне избезумљене главе што грцају у последњем ропцу.

Ја не могу а да овде не испричам још једну карактеристичну сцену у овом возу за Берлин, јер не знам где бих је на згоднијем месту уметнуо. У истом, дакле, купеу у коме смо ми били са оним генералштабним официром, седео је и један млад инжењер из Берлина са својом женом. То је била једна мила, жива и врло пријатна и нежна женица, бременита не одскора. Њен муж седео је преко пута, у правцу у коме воз иде и целога дана јео и жвакао и прождирао сва могућа меса. Кад није јео, и он је читао неки роман, али је са женом говорио врло мало. Свега једанпут нашалио се нешто с њом, али ја нисам разумео шалу, и том приликом потапкао је по куковима. Приметио сам доцније много пута да Немци обично на тај начин и најрадије изливају своју нежност према женама. Тај човек био је врло образован, и сигурно из одличне куће. Предвече, кад се стало смркавати, у нашем купеу захлади. И тада инжењер учини ово: узе шал своје жене, који се налазио горе у прегради, и лепо и пажљиво зави свој сопствени трбух, затим баци цигару, зевну, зажмири и заспа.

У друштву са њима, десило нам се и ово. У подне прешли смо сви четворо у вагон-ресторан да ручамо. Ручали смо, и ја сам извадио новчаник да платим рачун. Кад је келнер наплатио и вратио ситан новац преко рачуна, онда мој сапутник и друг на овом путу узе новац и хтеде га оставити у свој новчаник. Ми смо имали заједничких обрачуна и то је, уосталом, било свеједно да ли ће га узети он или ја. Али у тренутку кад је он новац са стола узео, она жена се устреми згранута, расколачи очи, шчепа га за руку и викну: "То није ваш новац, он припада господину." И после тога, док смо се ми смејали и објашњавали да је то потпуно свеједно, био новац код њега или код мене, она никако није могла то појмити, и чудила се целога пута. Изнећу још један пример који ће унеколико попунити ону слику горе.

Шетао сам једно после подне у енглеском парку, у Минхену. Дан је био хладан, па је овај заиста дивни парк био пуст. Само су недалеко од мене два дечака стајала и нешто разговарала. Гледајући око себе, са једне клупе на којој сам седео, ја сам потом приметио и једног жандарма који је, заклоњен иза дрвета, стајао и као нешто вребао. Заинтересовао сам се одмах да сазнам шта би то могло бити подозриво код ове дечице што привлачи онако будну пажњу овог тако савесног органа власти. Јер ја сам био уверен да мени не прети и да га се ја не тичем. Деца нису примећивала жандарма. Онда она пођоше право стазом ка излазу из парка у правцу Максимилијановог моста. Један од оних малишана ишао је ивицом стазе и час по час изгледало је као да ће нагазити на траву алеја. Што се више чинило да ће он стати на траву, то се жандарм тамо иза оног дрвета све више нагињао, извиривао испружајући врат, гурио, грчио и спремао за напад, спремао да се устреми на ону жртву. И у том тренутку он је изгледао заиста страшан, као мачка, као пантер, као чудовиште. Али дечко ниједанпут не згази на траву, и све се, срећом, сврши добро и мирно. Ја сам тада замислио ово: дечко је згазио на траву, приметио жандарма, и ужаснут стао бежати. Жандарм је за њим, и јури га у стопу. У оном безумљу, дечко стиже до моста, скаче с њега и дави се; рецимо тако. И тада сам ја био уверен да би онај жандарм, и ако би веровао да ће дечко скакати с моста, наставио да га гони. Оно што је главно за њега, то је да он учини све што може и треба да кривац не би избегао казну. Удави ли се он: па добро; извадиће леш, али је он миран, и свршио је своју дужност. И ја осетих грозну одвратност према том ужасном, неумитном човеку. Дакле, тај жандарм никад не би остао дужан оном дечку, нити немачки народ мисли остати дужан Французима за своје понижење, и ту је он исто тако страховито неумитан.

Ја сам покушао да дам горњу слику о њему, да би представио колико је то један страшан народ. Зато што није победио у прошлом рату, и због тог понижења, он је данас сав у једној ужасној мржњи, најпре против Поенкареа, после против Француза, па онда против свих странаца на свету. Мени се чини да је ранија његова антипатија према овој данашњој била једно сасвим благо осећање. Та ранија мржња према Французима била је некако још само у зубима; данас је она у срцу, у мозгу, у венама; данас је она потпуно безумље и лудило; данас је она ужас.

И све што је Валентин Вилиемс навео у енглеском часопису, апсолутно је тачно. Сав у тој страсти, немачки народ се спрема за најкрвавију освету; нити би икако могуће било демилитаризовати један онакав народ, који је био, који је остао, и који је сад више него икад један војнички народ. И слободни корпуси под вођством јункера, и универзитетски Turnvereini, и стрељачка друштва, и све друге организације, имају данас један једини циљ: да наоштре нокте, ако другог оружја не би било, да би се осветили Французима. Човек би био сувише наиван кад би се још колебао да верује у све њихове припреме: у тајну фабрикацију оружја и експлозива, у скривено оружје, у потајне експерименте са отровним гасовима, електричне митраљезе, и све друге грозничаве мере о којима се толико говори.

Нашим студентима са политехнике није једанпут спречаван улаз у извесна одељења фабрика које су заједно са немачким студентима посећивали, и они су нам причали још и то како се тамо нарочито фаворизују студенти Немци југословенски поданици, које чак подстичу на засебну организацију и којима саветују немешање с нашима.

Несумњиво је, дакле, да они мисле на нов рат и да се за њега потајно спремају.

Ја сам једнога дана посетио главног секретара баварске аграрне партије у његовом стану у Минхену. Казали су ми да он има много симпатија за нас Југословене; у ствари, он има пословне везе са неким трговцима из наше земље.

- Мене, рекао ми је он чим смо сели, нимало не интересују политичка питања.

- Него? упитао сам га с чуђењем. Па о чему ћемо онда разговарати нас двојица?

- О питањима економским.

- Али ја се у то ништа не разумем.

После ме је питао за неке људе одавде, и онда су ми сва економска питања наједном била јасна. Наставио је затим да ми прича о тешком стању Немачке, и како се она никад неће моћи извући из свога дуга и беде у коју је запала, јер не зна шта и колико има да плати. И дуго ми је у том правцу говорио, али све је то споредно.

На крају разговора упитао ме је какве утиске носим из Немачке и шта о њој мислим.

- Господине посланиче, одговорио сам му, ја никакве закључке нисам смео доносити. Сваки мој данашњи закључак рушио се сутра под новим импресијама после нових разговора и опажања. Али мислим да је један једини који сигурно смем понети у своју земљу, и он је у томе да сте ви сви, колико вас је год, како мушки тако и женски, како стари тако и млади, од малог до великог, у смртној мржњи на Француску. Је ли то тачно?

- Потпуно.

- Дакле, нисам се преварио?

- Нисте.

- Па чему то води, и докле тако? упитах га устајући.

- Jusqu'a la prochaine guerre,^[1] гласио је његов одговор на француском. То су му биле последње речи, и посланик ми пружи руку. Jusqu'a la prochaine guerre, звонило ми је у ушима. Кад сам изашао на улицу, ја сам имао осећање као да ме је онај минхенски Ратхаус, она ужасно гломазна грдосија од грађевине, згњечила свом својом грозном тежином. Ја се упутих енглеском, парку, и тамо поред реке седох на једну клупу. Таласи пуни прљаве пене хучали су и ваљали се преко великих стена набацаних онде ради утиска природне дивљине. Чинило ми се да сам на обали неке реке усред Албаније. "Гле, помислих, све је исто, све ужасно исто. Бежи одатле. Ето код "Луитполда", у најлепшој кафани Немачке, пуно је света и жена, пуно утисака, цвећа, музике. Иди, разоноди се." Немогуће. Као укопан остао сам на оној клупи. Jusqu'a la prochaine guerre. Дакле, све понова. Ох, како је све ужасно, понова, све исто, све ужасно исто...

*

Ја се усуђујем да смело изађем са овим тврђењем: нама тога Немца који би у евентуалном рату с Француском, издајнички или ма каквим другим поводом, или с ма каквим уверењем, бацио своју пушку. Немац комунист објаснио је просто: ја се борим против француског империјализма; сви остали казали би свечано: светимо понижену отаџбину.

Ми што смо доживели да видимо како су се пред нашим очима одигравали значајни догађаји у прошлости, од којих смо многе, сваки од нас, запрепашћујуће тачно предосетили и предвидели, били бисмо за највећу осуду ако бисмо сад остали слепи и сумњали у предвиђања која нам се понова тако очевидно намећу. Истина је цела да је историја пуна и неочекиваних чињеница, због којих се понекад човеку чини како има разлога да се одрекне сваког предвиђања, али је несумњиво да има и таквих које се на конац могу тачно предвидети.

Све што се данас ради и догађа у Француској и Немачкој, води најужаснијем разрачунавању, а нико не може одрећи да та два народа значе увек оно средиште око кога се окреће судбина Европе. Те две земље су тако положене, и ту се не може ништа. Треба, дакле, отворено и слободно загледати њихов положај. Несумњиво, он је у овоме: Немачка сва у мржњи против Француске. Француска сва у страху од Немачке. Ова последња представља данас ону крвожедну и крволочну искежену и ужасну звер коју је избезумљени противник шчепао за гушу и оборио. Она је доле под ногама. Али руке што је држе засад тако снажно, неће имати снагу да издрже до краја. Шта ће бити кад се заморе сувише напети мишићи, и кад потпора са стране, која се данас чини, изостане?

Она звер доле ништа друго и не чека него тај моменат. Она зна да онај победилац на њој не сме мислити на немогућу ствар, на уништење. И она чека, и то чека са оном присебношћу и хладноћом која је само њој својствена и којом је она, са још једним народом, највише на свету обдарена. И у тој присебности, највећа је њезина снага. Један одличан посматрач и познавалац немачког карактера причао ми је ових дана ово што ћу навести и што сјајно илуструје сву снагу ове одлике. Био је погреб Ратенауа, и тога узбуђеног дана сав је Берлин био на ногама, сав један невиђени, накострешени, ускомешани мравињак. Ратенау, жртва монархиста, понет је гробљу. На оном простору пред Reichstagom, огорчени до најстрашнијег беса, дефиловали су противници једни мимо других. Бледи, са модрим усницама које су дрхтале, до бола стегнутих зуба, републиканци, погружени и огорчени губитком доиста великог човека, добацивали су исто онако бледим монархистима само једну једину реч: Срамно, срамно! И пролазили су. Ко се тога дана могао надати да неће бити просути читави потоци крви? У коме се још народу могло десити да у сличној прилици све прође на шкргутању зуба, ужасном шкргутању зуба? Како би то било могуће да код нас прође без крви? "Само хладно, само хладно" дрхтале су оне модре уснице, па се они распаљени људи разишли и све се свршило на миру.

Или узмите Минхен и Берлин: тај социјалистички Берлин, како га зову Баварци, који Рупрехта носе на рукама као бога. Колико размимоилажења, колико мржње - поред које сасвим бледи ова заоштреност Хрвата и Срба - колико те неисказане мржње! Па ипак: само хладно, довикује Берлин Минхену; само хладно, одговара Минхен Берлину; само хладно, само присебно, само мудро, узвикују удружено и онда кад француске трупе поседају рурску област, кад им се само срце чупа из груди. У томе болу они су један уз другог, они су једна душа. Они безумно воле своју кућу, и другу кућу и не познају. Човечанство је једна кућа у коју се они задуго неће уселити.

А између империјализма Француске и нове вере Русије, немачка република, мудра, вешта, присебна и одважна, кроз највеће грчеве и усред најстрашније буре, одолева сјајно свима ненавикнутим ударцима оних таласа и опрезно и достојанствено проводи оштећени брод отаџбине кроз кланце највећих и најцрњих недаћа. И република је једина која је то могла да учини.

У тој безграничној љубави за своје, за своју кућу, Немац је човек коме нема равна. И зато га ја поштујем, али га не волим. Његова љубав за своје значи мржњу за туђе. На тај начин, истина, он и друге учи тој истој љубави, и ево како. У Немачкој, за време нашег бављења, ми смо били у додиру са многим Југословенима. Међу њима налазили смо људе који нашу државу не само нису волели, него су је из дубине душе мрзели. Зато што им је она одвратна, они су је, веле, и напустили, да је не гледају овако ружну, завађену, заосталу и неслободну. Али кињени свакодневно од Немаца зато што су странци, доживљавајући свакога часа невероватне непријатности због тога, они су се зажелели своје куће, они су осетили потребу за својим рођеним огњиштем на коме ће удисати свој ваздух, и где ће дисати несметано и слободно...

Тако се сви повлачимо у своје куће, и све је опет грозно старо. Поново исто: делимо се, бранимо се, нападамо се, светимо се и крвавићемо се. Рат који смо преживели, остаје дакле заиста први део приче која тек има да буде написана. А братство, а нови идеал доба о коме смо сањали у грчевима најстрашнијих напора, где је? Нема га, нема га још. Некад је то била религија, некад наука, некад прогрес, некад самомучење, некад закон рада, некад друго. А сад? Из крила оне наше велике мајке Русије ковитлају се, вију, подижу се и пуше још увек густи облаци црвене магле.

Још ништа. Само тражење, само пипање, само лутање по мраку, и увек и све на ужасним инстинктима, а сви смо још пуни и енергије и здравља и елана, и хтели бисмо нешто велико, сјајно, огромно, највеће. И због тог лутања пуна нам је душа суза. И све исто, све ужасно исто, и баш ништа што би нас подигло у светом полету, и регенерисало за једну живу и велику наду...

Напомена:

[1] До следећег рата.

(1923)