Милош Црњански

Књига о Немачкој (1931)

Фрагменти

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

Немачке појаве и ствари не само да нису безбојне, већ су, напротив, пуно, густо шаренило, често опоро, и, баш зато, незаборавније.

Магла и безбојност, сиво небо које смо навикли да замишљамо над Пруском, спадају у нетачне и застареле податке, и иначе многобројне, преостале из прошлости, о немачким земљама и немачком животу.

Дубље, сочније зеленило, од боје шуме, око северних, немачких језера, невероватно плавих, тешко је не само наћи, већ и замислити. Читав један разноврсни низ боја је то, до сасвим чудесних зелених, а над њим светле пруска небеса, лети велики, ванредни опали што су, зими, још чистији.

Промене тамо нису безбојне, ствари нису сиве.

Прелаз преко границе није без оног крутог, често описаног цариника и стражара, али су и они као слике одлични. У Баварској плаве, у Саксонској зелене, у Порајњу румене, у Пруској жуте боје, све су чешће, пред путником...

Берлин

До рата та варош, после Лос Анђелеса друга на свету, по запремљеној површини, после Њујорка и Лондона трећа по броју становника, припадала је, у првом реду, војничкој Пруској. Сада она потпуно влада свом Немачком и, што је више, нервима свих Немаца, на свету, покорним јој, па и непокорним. Још дрхти од оног што је преживела, а ко зна, тек сада - претовариште Америке и Азије, - шта ће доживети?

Док се иде тој вароши, Немачка се преполовљава, као два висока зида који се љуљају, - земља према предратном, главна варош према послератном. Пола Немачке је таква да би се о њој могли писати само романи, а друга пола таква да је може приказати само филм. Међу тим двема половинама: прошли рат.

Ничег инфамнијег, уосталом, од те жудње: да се предратно настави, као да ништа било није. Као да између предратног и послератног, у свету, не почивају девет милиона мртвих и не клече деветнаест милиона намучених. Као да међу том прошлошћу и садашњошћу не тече река година и година, у којима су се понављале, сваки дан, идиотске театралности, громопуцателне глупости и неисказане патње добрих и племенитих и понижених, за једну узалудност свих њиних нада. Сем тог рвања, предратних инфамија и послератног, нигде се тако јасно не оцртава као на тлу Немачке.

(Као да је цела једна половина те силовите земље само зато, да мучи и спутава ону другу полу. Лаж која трчи од села до села, шапат што ћарлија по паланкама оданим прошлости, о новом паду марке, о повратку царства, о оргијама и расипању Берлина, о хапшењу деце у Рајнској, о Пољацима, понавља се сваки дан.)

Као да има неколико милиона суманутих, мајмунских критичара и крештавих кукумавки, по свим гранама, немачка Република с дана у дан бива засипана алармантним вестима, подметнутим несрећама, ироничним питањима, злурадим кикотањем. Чим се појави, или ако се Берлин најмање осветли, из сопствене земље полете мућкови, роткве, кромпири прекора, захтева, увреда, све у име једне прошлости, бескрајне као дивно неко небо и рај, по коме се возикају цар Вилхелм, адмирали, канцелари, са којих на народ цури мед и млеко.

Због тог упињања из петних жила да се врати та немачка прошлост, за странца који је читао Гогоља, понеки делови Немачке биће занимљиви, али и суморни. Не може се замислити ништа очајније, од кишовитог вечера, по пивницама Аугзбурга, при читању баварских новина, њиних уводних чланака и дневних вести, или нека свечаност јутарња и корпоративна манифестација студентства, у Јени, са тихим величањем реванша.

Да је немачки народ тучен у једном страшном рату, томе на немачком земљишту и нема трага. Разрушених утврђења итд. има само на морској обали и до њих странац не стиже. Он има илузију потпуно неоштећене земље.

(Но колико пута може, изненада, путник, ако је осетљив, да примети тегобу, и немачку, после једног великог, изгубљеног рата, по провинцији!)

У Дрездену, после дивног сумрака, што се спуштао у широка, таласаста брда, у лужичка, сорбска села, што вароши дају дојкиње, са терасе код "Белог јелена", гледао сам како по реци плове и такве олупине какве се само још код нас, на Дунаву, могу видети.

У Мајсену, хиљадугодишњем граду чувеног саксонског порцелана, видео сам полицајца одевеног тако неуредно, као да је тек био стигао из Румуније.

У Лајпцигу, у мраморном холу хотела "Асторије", уз џез, уз Американке, једва да је играла која Немица; вечерала, ма колико била жељна вечерњег "изласка", у трпезарији, сасвим извесно није. У малом позоришту гостовао је Басерман. Публика је, особито даме, била обучена страшно. Не само зато јер је штедљива, већ и због послератног сиромаштва свог.

У богатом Франкфурту, чим се изиђе са станице, шарени се фасада вариетеа "Зимске баште". За странце. (За предратне немачке појмове то је значило проституисање једног главног трга вароши.)

Ако се проведе дан у отменом и чистом Дармштату, чини се као да је рат завршен, цинизмом немачким, у згодан час. Но ако се изиђе на ма којој малој станици према Хајлброну, наћи ће се сасвим запуштен намештај, пљуваонице и патос. Возна карта ми је дата у мраку, као и пртљаг, а светиљке упалише тек на пет минута пре доласка воза.

У Визбадену, познатом купалишту, под окупацијом, после концерта у великој концертној дворани "Курсала", у раскошној трпезарији, вечерао је, са својом пријатељицом из Енглеске, коњички официр, у одори ирског гардисте, чију је боју, на почетку Ридиншке баладе, споменуо Вајлд, а коју су популарисали бојови и грумови по целом свету. Келнери су га служили као кнеза и, ма колико то била непријатна истина, публика је и њега и његове другове посматрала са понизним страхопоштовањем, које би, предратним немачким педагозима разних универзитета, било ужасно и неподношљиво.

Не само да су неки крајеви Немачке осиромашили и застали у једном битисању баналном и безначајном, већ, уопште, одмакао је Берлин толико, да је једини занимљив за странца.

(У њега сад воде сви путеви, њему јуре сви возови, из њега излећу аероплани, разносећи новине. Као једна централна пошта је, централна болница, породилиште, централна полиција земље, трговина, коцкарница и централни хотел, пивара па, кад би то прецизно одговарало осећају узалудности свега што је људско, и централна лудница.)

Идући Берлину, баш због те послератне централности, он постаје, привремено бар, занимљивији од остале Немачке.

Та метропола, што се много изменила, што не жуди за прошлошћу, већ за будућношћу, што подучава, заповеда, ломи, вара, трује и храни, сама по себи вреди да се упозна уздуж и унакрст, баш зато, јер је скроз модерна, са новим профилом, без оног бившег, под шлемом.

Реч опасност ту, можда, нема оправдања, иначе би се могло рећи да Берлин има сада далеко опаснију снагу него што је имао некада. Везује за себе немачке земље, како још никад, за њега, везане нису биле.

Сматрајући се некад Спартом, а своје јункере спартијатама немачког света, узнемирен је сад у свом неохеленизму, бескрајно паметан, демократисан, али не и силовит према бившој својој савезној држави, тако да би се могло рећи да личи пре на неку Атину, после страшног рата, којој су, уз свирку фрула, порушили утврђења, упропастили флоту и одузели колоније. (Наравно, то би се могло рећи само да је ико, икад, помислио да упоређује Прусе са Атињанима, и узевши у обзир, донекле, и фруле сопствене немачке пешадије.)

Неоспорно је, међутим, да је велики рат завршио немачко уједињење и да Берлин, оставив сад Баварцима да се сматрају спартијатама, постаје немачка Атина, више него што су то Минхен и Беч икад били. Атина, у смислу нових појмова и душа, у смислу политике, администрације, финансија, а нарочито живота, па и концентрисаности бивших стратега, философа, банкара, мецена, демагога, хетера, играчица, глумаца, комедиографа, па и Семита.

На први поглед претерано истакнуте, ситнице, ипак, доказују власт, што све више расте, тог центра, не само за Немачку, него и за све Немце.

Све ципеле по излозима те земље по берлинском су калупу. Сви модели тоалета по њеним журналима. Само се њена берза, у ствари, ослушкује. А не постоје више винтембершки хусари, баварска војска, саксонски пукови, него једна нова Одбрана државе и Одбрана полицијска (обе на принципу мале, али силне и одличне, нападне војске), што је потпуно јединствена и чији је мозак у Берлину, као и банака немачких, као и немачке науке, књижевности, уметности, па и спорта.

(Та дефинитивна победа Пруске, или јединства, што утиче на све Немце у свету, не треба да буде непријатна странцима. Биће Пруске је опоро, хладније од јужних крајева. Њени су додири далеко мање углађени, јер је без културне прошлости југозападне Немачке, али је послератна, измењена, модерна и радна, штедљива, издржљива. Централни положај Немачке, то је већ свакоме јасно, вредност је непрекидна, координате њеног економског и психичког стања су, за Европу, судбоносне, а сада зависе од Пруске и Берлина. Берлин пак има гигантске успехе, а фантастичне потхвате и намере.)...

*

Журећи, за послом, мушки су сви слични, без карактеристичног у маси, сем фризуре (шишање целе главе; мало косе, са раздељком, на темену). Апсолутно нееротични сценски, они не прате, никад, жене погледима, нити им досађују. У том погледу, Немачка, далеко је, на улици и у саобраћају, над обичајима европским. Но у исти мах, ти иначе крупни, пословни људи, имају непријатне очи и покрете воштаних фигура, често под цилиндром (иду пешке, и трамвајем, чак и у фраку). Жучни и тврдоглави, једно према другом, дозлабога.

Жене, очију боје бршљана и ванредног плаветнила, до љубичастог, имају, кад нису у тренчкоту, чудне аранжмане гардеробе, а као главну црту телесног састава: готичку слабост груди и инферналну снагу трупа.

Улазећи и излазећи, из станица и возова, исто тако запослене и бруталне као и мушки, оне имају ипак старинску пажњу према старијој жени. Устају одмах с места.

У њиној маси, журби, без икаквих црта румени, пудера, крејона, избријаних обрва, повећаних зеница, продужених трепавица, честа лепота њиних ногу, бедара и ребара пролази неопажена. Сентименталности код њих нема, као, уосталом, нигде и ни у чему више, у Немачкој. Без кокетерије, свршивши послове, одлазе оне, тим возовима, својим љубавницима, готове, успут, и на нова познанства и прекобројне састанке, прибрано и журно, ако то само доноси користи и олакшава живот, без икаквог боваризма. Мушкарци их сачекују, при изласку станица, поређани један до другога, са захтевом прецизне тачности, на минуте. Ко задоцни губи право на верност. Когод није, благовремено, стигао на своју топографску тачку, нека се мане свих нада. На његовом месту нашао се други.

Носити дакле у сећању слику Берлина, онако као што се, целог живота, до најситније боје, јасно, може памтити лепота Млетака, немогуће је: не само зато што је Берлин зазидан и огроман, већ и зато што је непрегледан, дубок, а не висок. У њему се може учествовати, као мрав, али се гледати и посматрати не даје...

*

Али тражећи да ту варош упознам до дна, полазио сам да лутам у њој, увек изнова, почевши од тих станица. Ускоро, имао сам осећај сажаљења и другарства, јер сви су се мучили и нису били друго, до ми сами, у другим животима. Друкчији него Словени, ипак су ти људи били као и други. Бескрајна сличност људских гестова и рефлекса, на целом свету, па и ту.

Кад сам осетио то, одлазећи и долазећи на те станице, мада сам тако имао оштре и опоре утиске дошљака, осетљивост за разлике, приметио сам и оно што је тачно само у баснама, у баснама о Прусима људождерима.

У добру и злу, они су успели да свет о њима прича. О њиним железницама, као о чуду тачности. (Год. 1928. толике катастрофе!) О пруском чиновнику, махиналне, необуздане вредноће. (Треба видети жвакање берлинских поштара, иза прозора, са спуштеним натписом: "привремено не ради!" итд., итд.).

Изишав на берлинску улицу, по којој заиста не ходе анђели, од неке нарочите, пруске грубости нема, видех, ни трага. Станице берлинске отворише ми пут у унутрашњост Берлина, осорно, али и непосредно, као некад пруске варошке капије. Пред њима, нема индиферентних квартова, него врло значајних делова вароши. Ко стигне у Берлин аутом, мада је то модерније, улази кроз зеленило и тише, без дима, тутњаве, великих ефеката и декора стизања возова, и има утисак благ, леп, старински, као они што су стизали у поштанским каруцама. (А није збиља тако: да на берлинској станици путника дочекује нарочити жандарм, са плеханом плочицом броја таксија, у који мора сести. Био је само покушај нечег сличног, да би се убрзао и олакшао начин узимања кола, пред станицом. Иначе, први додири са берлинском улицом нису гори од париских, јер није ћудљив.) Начин пруски је хладан, без наполитанског шарма, али и без оне брзе и сувишне интимности јужњака, што, са љубазношћу, преноси и своје буве. Дочек за оне који живе хватајући лептирове, на берлинском асфалту, помало је тврд. Старих Германа, што воле храстове, више нема; своје тле они сада знају само као топографију наслага и слојева хрома, карбона, калаја.

Но басне о Прусима остају и у Берлину басне. Нису ни тамо сви носачи кракати као бивши померански генерали. Има их и тамо омалених који једва дишу под пртљагом, сасвим невојничког и безопасног држања. Уосталом, једна трећина берлинског радног света дошљак је, пореклом Пољак.

Истина је да су немачки запт и педагогија успели да створе нарочите главе, и мозгове, што су у седамдесет милиона примерака исти, што има за последицу нарочите, друге невиђене, слике берлинске калдрме, али су то ипак увек они исти буфони, прах и сујета, и пепео на крају, као и ми, па били писмоноше, мали чиновници банака или прави Берлинци, од оних што, са више, или мање отмености, са више, или мање неукусном, гардеробом, јашу коње, свако јутро, у шуми, пред Бранденбуршком капијом.

Те сличности глава толике су већ, да их је скоро немогуће распознавати првих дана, и сведочити, за овог, или за оног, било би скоро немогуће.

До пароксизма родољупци, понављали су и трубили да су свет за себе. Отуда осећај, у сваком странцу, потпуне туђине, у Берлину. Сад, после изгубљеног рата - због савезника својих, како кажу - опет желе да буду сами, у својој херкулској самоћи. Отуда осећај немоћи, у сваком странцу, кад им приђе, у Берлину.

Па ипак, та американизирана, чиста и рационална (безбројне одредбе, егзерцирна правила Општине), берлинска улица, при првом погледу има у себи толико уздржљивости, озбиљности, па и племенитости. Пред женом са малим дететом, пред болесником, трамвајџија и најгора гурала натера на ред. Прво место до врата припада инвалидима, општинским решењем и наредбом управе Саобраћајног друштва. Ма каква се незгода десила, та маса, што збиља нема времена, сама се нуди да сведочи, да помогне и праведна је, тврдоглаво бранећи истину. (Скоро да се не верује да су то они исти мозгови из 1914.)

Први мој осећај за њих: муче се, муче се и напрежу. Устрељени су стрелом жудње да подижу брда, да преносе, ма шта, али да зидају. Нису зли; ударени су громом вавилонским; не виде да је све пролазно; заборављају своју душу; као у немачким причама, ђаво им односи сенку; ископали су Троју, али никада да стану, да стану и да се загледају онамо, где је "горе" и "доле" исто, где је мир и лепота коју је певао Мезомед. Седе, седе по трамвајима, главе, трбуси, задригли вратови, од пива набрекле лешине, иду, да служе паробродима што пресецају океане, ноћним летовима Кенигзберг-Москва, банкама што задиру у Чешку, рудокопима у Боливији, швајцарским хотелима, и непрестано, трагично показују исти пут и тим младићима што седе крај њих, одличног стаса, плавих очију што су задивиле Римљане, у чијој грозници дрхти та вечна, ванредна жуд сазнања, конструисања, готике.

Али и кад би се, при тим првим корацима по берлинском асфалту, видео само брутални, пруски ред, скученост и тескоба, што људе сврстава, као што су поређане, поравнате дебеле немачке цигаре, по дуванџиницама берлинским, зар не би требало, и онда, веровати да и то мора утонути у пролазност и променити се?

И зар због тога, не признавати, тамошњим матерама исте црте, као и другде, појмовима о части, о дужности исту вредност, а искреност сваковрсних људских патњи и жуд за радошћу, што се крије на дну сваке, па и најболесније, психе?

Зар иза синтеза и "утврђених" одлика немачких и зала пруских, није бескрајна компликованост привидног и што је више: будућности?...

*

Новији, послератни слој радништва, чиновништва берлинског банкарства, индустрије, трговине, буржоазије, што је у доба "катастрофалне" инфлације немачке марке нешто од свог иметка ипак спасла, дошљаци, нови богати, станују ту, у наглом и потпуном конфору хигијене и уређења послератног Берлина. Не маре за свет и немају снова. Емфаза њиних егоистичних душа довољно ишчили у раду. Не туже се прошлошћу, имају осећаја само за материјално. Стерилисани при раду, они свој живот удешавају, на њега мисле, за њега брину. На бази механичког животарења, робовања сатовима својих бироа, надају се избегавању свих трагичних и сентименталних распећа. Вертера међу њима нема. Одлична левичарска журналистика, оптимистичка, умирила их је потпуно. Да су Немци, то их чини охолима, али то не значи припадност историјском и прошлом, него новим успесима немачке технике, немачке истрајности, немачког проналазачког духа итд., итд.

Такав је и добар део Запада берлинског, варош богатих, насељених у вилама, са гаражама и приватним парковима, што се спуштају до језера Груневалда. По тим кућама, као и по становима, луксузним, дубље у вароши, станују шефови банака, трговачких фирми, заступници иностраних фабриканата, најпосле, расуто међу њима - јер је закон о становима још у снази - остаци породица бившег царског вишег чиновништва, официрског кора, племства и поседника.

Понека кућа у том Груневалду, зелених борових шума, дивног јесењег опалог лишћа, плавих језера, тишине, кад би умела да прича, причала би сулуде романе пропадања и настајања "отмених" слојева берлинских. Богатство предратно, лакеје, лета у Бијарицу, лађе у колонијама, жељно очекивани рат, гувернерства у Белгији, неочекиване знаке пропасти, слом, инфлацију, тумбање Берлина, имања, морала, породица, зарада од сто, двеста, па триста процената, шампањац, Рускиње, ванредна тела Рускиња, најпосле црни петак, остатак намештаја, пси, проституисане, отмене кузине, самоубиства, продаја вила у Груневалду и сад - после неколико година - светао ваздух претпролећа, снег што се топи путевима, а прошло као да није ни било. Нови Берлин...

Некада, у подне, главна атракција Берлина била је смена дворске страже.

Кад је био у Берлину, Кајзер није никада пропуштао прилику да је посматра, са свог "историјског" прозора, што га сад показују странцима...

После смене страже, колико сам пута тако, у подне, стизао до оног, "историјског" прозора, са којег је, пре, ту параду, гледао Онај што је, у почетку рата, издао наредбу да се народ коме припадам има истребити. ("Das Volk ist auszumerzen")

Ишао сам тамо без осећаја освете, горчине, а најмање праштања. Него с осећајем досаде, за оно што сам са Њим у вези доживео, а што није било ни близу оном што се може читати у Тацита.

На неколико корака, од тог прозора, у двору бившег немачког престолонаследника, што је сад музеј савремене немачке уметности, налази се, одмах лево, чим се уђе, једна слика Паула Клеа - "Златна риба".

Скоро сваки дан ишао сам да је видим. После станица радничких крајева, пристаништа, подземних трамваја, зидања, фабрика, гунгуле уличне.

Незаборавни топаз тај, пливао је у бојама ириса, светлео је увек сјајем неким, што се налази и види само у најгрозничавијим тренуцима љубави.

Златна та риба сећала ме је, да изнад тих бруталности, беда, људских глупости, изнад свих слика Берлина, има нешто што није болно, што није телесно, што није пролазно, није видљиво. Ирис нечег огромнијег од Берлина.

*

Американизација Немачке и Берлина, главни је утисак што га странац може имати, у свом лутању до подне, по радничким предграђима, фабрикама Сименсовим, по доковима берлинских пристаништа над статистикама немачке металургије, законима о послодавцима, банкама итд. (Један, у ствари револуционаран, напор Немачке, диктиран од Берлина, Пруса, прво са намером ликвидирања рата, затим спасавање економског и социјалног, па затим, можда, новог империјализма, - у другом облику, а не ратничком?)

Углавном, разглашене и извикане црте немачког карактера и немачког темперамента нађу се, али са колико општих, хуманих, већ познатих слабости. И кад је реч о тачности, вредноћи, неуморној радости!

При ручку и после ручка, у црвеним фотељама, ресторана и кафана, намештеног луксуза, често сам размишљао о главним питањима, која сваки странац у Берлину поставља. Док су о њима моји пријатељи и познаници Берлинци, Пруси, говорили, имао сам, уколико се сећам, ове асоцијације:

Ништа горе, него што се Немци приказују увек засебни, нарочити, перфектни, у Европи. Онакви какви су, са бедама, патњама и манама својим, којих, и сами знају, имају доста, били би свима много ближи.

Требали би да се оставе те луде навике, да све што је разборито, успешно, називају "немачким". (Немачка верност, немачки рад, немачка истрајност, немачка душа, немачка снага, немачка будућност, немачка веселост итд., итд. Као да то није, укратко, верност, рад, истрајност итд.)

У средини Европе, они имају ванредно место. Ма шта се догодило, док је Европе, њима ће добро бити. Било би, свакако, занимљиво посматрати их, у случају неког великог премештаја економског. (Пропадање Млетака, Ђенове, поморство Холандије.)

Најпосле, да су, донекле, различити од осталих у Европи, треба им признати. Примети се то, при прелазу границе, ма с које стране света странац дошао. Компактну масу нарочитих глава, ликова, трупова. Само су Руси, кажу, толико приметни. Две засебне европске расе. Седамдесет милиона Немаца и сви слични. Вечни и просто, већ зато, брутално витални.

(Ипак, заборављају да се и другде спремају нове снаге. Свет Шпанаца, католички, што се шири од Херкулових ступова све до Пацифика, бар је толико исто већ стварност. Претерују у очекивању пропасти британске империје. Још увек им она седи за вратом, као некад царство Рима. Фасцинирани су Паризом и Москвом. Занимљиво је да о Лондону мање мисле. Увек је њина најгора одлика: да понешто изоставе из вида.)

Без колонија, са комбинацијама што обухватају читаве континенте, после тек изгубљеног великог рата и катастрофе економске, тек претурене преко главе, чине се скоро суманути у свом самопоуздању. Одсуство, и код њих, разумевања и предвиђања, тачних оцена, кад је реч о Чешкој, Пољској, Румунији, нашој Краљевини (не говорим о необавештености дипломатије, већ јавног мнења).

(Кад се о Немачкој говори и мисли, психолошка је нека потреба употреба термина.)

У ствари, светски рат, (тек једна генерална проба за идући), начинио је Немачку опет Пруском, ограниченом, много слабијом, сиромашнијом, скученијом, спутанијом, брижном, са свим бившим проблемима, тешкоћама и судбинама пруским. (И будућим.) Само, то потпуно превиђају. Не слуте, не примећују да су враћени назад. Чини им се да никад нису били гурнутији напред, од Бога германског.

Седамдесет милиона Немаца ради у једном новом, и зато грозничавом, предузећу. Милионе палих сахранили су и нису остали, над њима, ни часа, у контемплацији. Милијарде новчаница сагорели су, и смешећи се, отишли даље одмах. Потпуно су безбрижни.

Раде са уживањем у Малој Азији, Персији, Кини, Африци, и кад их запита ко зашто, не одговарају статистикама беспослице, разлозима емиграција, већ неким мутним нагонским и збуњеним доказивањем да је то "немачка" потреба, понос и "немачки" значај. (Чине се, каткад као да мисле да је Аргентина, или Чиле, њина земља, јер флотом тамо командује један Немац. Доцније, кад се прегледају документи, увиди се да све то није тако лудо и да се, иза тога, крију збиља позитиви, али у први мах, све се то чини један безмерни, тевтонски занос и халуцинација о глобусу. За мене, иначе, најлепша и највећа црта немачког народа.)

Опет се надају да ће им бродови господарити морима, а ваздушне њине мреже да ће покрити свет. Берлин је главно раскршће ваздушних путева Европе. Хамбург њена највећа лука. По једна нова огромна "немачка" нада и жудња.

(Мени се пак, целим путем у јужним земљама, старе културе, прошлости немачке, чинило: да је земља немачка сиромашнија него што сами мисле, уморнија, у грамжењу, непрекидно, за победама, за великим епохама, изнурена. Треба бити луд, па веровати, у многим крајевима Баварске, Француске, па и Вестфала и Пруске, да ће ти крајеви издржати најновији "темпо" Берлина. Да сам Немац, осећао бих чешће сен оног, што су називали "трагичном величином" ["Tragische Grцsse"]. То ми не би сметало да, одушевљен брзином, кличем, у хору, "још брже".)

У Нирнбергу постоји снажна индустрија трамваја, вагона итд. Али кад Немац о тој индустрији говори, чини се као да је њен капацитет већи од целокупне белгијске металургије. (Њине су послератне калкулације занимљиво несолидне.)

Они одговарају "Не постоје више те историјске прошлости, ни те старе земље, које спомињете. Индустрија немачка и техника прећи ће, ускоро, границу природног; у царство чуда. А населиће се по свим континентима. Предвиђамо величину Немачке и богатство, које ће бити несравњиво са бившима. Зарада ће заливати и најзабаченији кутић наше земље, коју Ви називате изнуреном. Ти крајеви, историјски, пуни традиција, за десет година, биће тако централисани, да их нећете више препознати. Машине ће радити. Одмакле су већ и испредњачиле, пред осталима. За њима марширају банке. Иза њих марширамо ми, сто милиона, што ћемо владати великим мостовима, каналима, рудокопима, свуд. Живећемо са машинама један нови "немачки" живот, једне нове "немачке готике".

Не признају дакле разлику више, Севера свог и Југа. (У Америци, донекле, била је слична.) Увек ме је то највише запрепастило: безумна превиђања облака што наилазе, у свих народа, у свим столећима! Па и у Берлину.

Ти разговори, уосталом, при ручковима и одмах после ручка, са људима, што су слепо веровали у свој живот, у свој град, у своју земљу, без ведре ироније и скепсе и мудрости латинске, имали су, увек, своју светлу и тамну страну. Светлу, јер је "немачки" дијалог јасан, начин Немца врло одмерен, охол, али никад наметљив, никад чулан, кад је у питању синтеза. Тамну, јер је иза напора Берлина, за мене, странца, који није имао у њему материјалних интереса, било много чега надуваног, увеличаног, неизвесног. Осим тога, много угља, зноја и непрекидног, ступидног напора жвакања, тако честог. Уопште једно огромно гутање, опорављање. А најнепријатније: тај нагли (можда американски) прелаз, из жвакања у музику. Одуран, као и тај нагли прелаз из очајног покоља, у ново лудило индустријске и механичке виталности.

Ручкови, крај великих окана, пред којима стоје аути, иначе, и без тих конверзација, неприродни су, не само по седиштима, у црвеним фотељама, и музици која прати јело, већ и по тим улицама што се виде, вечно закрчене, напољу, и хујању и грмљавини подземној. Док се једе, очи су упрте, и даље, у мрачне петоспратнице, зидања подземних трамваја, високих мостова, у ватре стакла, светлости карбида, мирисе хемијске. При томе се врше бескрајна жвакања, а музике свирају. Почиње други део дана. Пред окном прозора стоје, као знамење, читаве изложбе аутомобила, дивних точкова и лепих каросерија, а на мотору, са никленим и сребрним статуетама, крила, грифона, мумија, муња, сфинги, сна. (Сем да им се ласка, као што је то обичај путописаца, не може се рећи да су берлинске масе, ужурбане, корпулентне, увек јешне, привлачне, у подне, при ручковима, за око.)

Занимљиво је и то: да је јеловник народа извиканог са уредности и хигијене, у варошима бар, невероватно нездрав и нимало разборит, осим што је неукусан.

Изузев купуса, који им даје здраву боју лица, масе се гуше кромпиром и лојаним чорбама, масним и устајалим месом. Сем неколико коњарских врста кобасица и куване свињетине са грашком, којима се дичи, пруска кујна нема да понуди много доброг. И у "бољим" кућама и ресторанима, оно што није француско, разборитије изабрано није. Спремано са лажним маслом, лажном машћу, а при завршетку преливено лажним соком "од малина".

Томе није крив рат, ни блокада, па ни Север (данска и шведска јела су чувена), већ је то пруска примитивност и штедљивост, допрла чак до Рајне, што стоји сад за леђима свих немачких кувара. Отуда је спомињање Париза и његових малих ресторана, код гурмана, у Пруској, тако често и признатељно.

Невероватна је тонажа разних "хранљивих" замена, (фатални "немачки": Ersatz), при јелу, што их Берлин троши уопште. Па ипак, огроман је проценат оболелих од "гихта". Квалитет јела, надокнаде квантитетом. И пивом. На жалост, о божанственом, маслиновом уљу, ни помена. Тек последњих година, најпосле, борба против тих јела. Интензивни покрет за воће и зеља, живу храну (Rohkost).

Пиво, омиљено и код дама, још увек је главни узрок, старогермански, берлинских весеља. У свим сценама трпезарија, пенуша се и прелива. Уз њега и пруска раздраганост, чешћа и срдачнија него што се мисли, дуже траје. При сваком гутљају, у обилном значењу те речи диже се чаша госту у лице, у знак напијања. Отприлике сваких пет минута. Што и гост изводи. Чини, обично, за време ручка, двадесет вежби у вис и у страну, илити 20:2 "гутљаја" - 10 кригли пива.

Читав је карневал долазак, пре ласта, пролећних буради, баварског пива. Вода је презрена давно. Против ње, по ресторанима и вечерњим локалима влада, разуме се, утростручен терор. Срећом збиља су чиста франачка и рајнска вина.

Послуге, што разносе јела и пића, раде као по такту егзерцира. Ту "одличну" послугу значи чикати, ако се од ње захтева бар помало присутности духа, непредвиђене промене. Довести је до највеће забуне заузевши јој комад стола где је навикла да спусти чинију, онако како је то научила на келнерском, или лакејском курсу. По ресторанима, што је најсмешније, обично све збрка.

(Претерани запт, начинио је од тих малих људи смешне машине. Писма са адресом "Београд" изазивају код толиких поштара симпатичне коментаре. Грозоте рата, крвави отпор србијанског војника, сиротињу шумадијског села, заборавили су. Време је улепшало њине успомене. Смеше се на реч Београд. Ипак сам их доводио до очајања. Пошто су обично имали да ми врате кусур на препоруке, додавао сам, унапред, по 5 или 15 пфенига, да не бих губио време и да не би морали да ми враћају ситнеж, већ марку, или пола марке. То никако нису могли да схвате. То их је увек збунило. Желели су да све иде својим редом и љутили се.)

При завршетку жвакања, одмах у први мах послеподнева, Берлин је претрпан музиком. Са пуним стомаком гутају се тангои, Рахмањинов, Лехар, Корнголд, сонгови мулатски, ђутуре.

Никада не могу заборавити те брзе прелазе на жвакања и са жвакања, у Берлину. Ту грозну виталност, надмоћност те расе, коју би сваки, слабији, назвао грубошћу. Поносити су што су им гомиле тако јешне. Охоли, што им органи, ако хоћете и боље него душа, функционишу. - Па ипак, никада ми се ни један глас немачки није учинио презривији и меланхоличнији, али и племенит, него кад ми један пријатељ, члан немачког ПЕН-клуба, - један бледи, ћутљиви Немац, самртнички уморна лица, (као све њихове најбоље главе, нпр. лик ђен. Секта, инж. Дорнијеа, Јункерса и др.) бивши официр, тежак рањеник, рече: "Можда смо заслужили све што нас је задесило, али кад будете читали роман Ериха Марије Ремарка На западу ништа ново - видећете да је цела немачка војска, када се није ступидно клала, само пунила и празнила, en plain air, стомак, и ништа више. И Ви збиља мислите да су на тај дефетистички начин, на голему радост пацифиста, протумачене све немачке патње, наша измучена тела и наше понижене душе? Боље онда да читате Нибелунге. Ако збиља хоћете документа, читајте писма палих, што су слата дома. Тада, измирићете се потпуно са нама. Заборавићете нашу халапљивост, видећете да је крај свега, стомак сасвим споредан, а свему узрок и утеха наша душа."

Споменувши смену страже и чету војске, при тим састанцима и разговорима о војсци немачкој, имао сам следеће коментаре:

Не верују у рат. Но, ако га буде, не може се порећи да ће бити фантастичан. Треба само помислити на разлику у оруђу, у почетку и при свршетку овог рата. "Болести, уосталом, много су ружније, него ратне ране човечанства." О рату, ипак, не вреди сад говорити. Доба је пуног, пацифистичког превирања, и у Немачкој. Но, у мислима на нова оружја, има демонске лепоте.

Немачка република није прекорачила стотину хиљада одобрених војника. И та је војска повучена и не истиче се. Невидљива је. (Колико је у њој промена, то у разним разговорима различито изгледа. После кратког бољшевизирања у год. 1918, на које је, уосталом, одговорила белом реакцијом деташмана и политичких борби, идућих година, разишла се у два правца. У редовну професионалну војску Републике и одељења пучиста, тучена чак и са Лудендорфом и амбициозна сад у решењу, на свој начин, питања аустријског. Редовна војска, све строже, - републиканише се? Плаћање војне службе, најамништво, код национално свесних и бескрајно осетљивих и обавештених Немаца, нема утицаја деморалишућег. У војсци има много најбољег, из светског рата. Ускоро, уосталом, мораће да регрутује више. Рок службе је 12 година. Њене веће масе "застариће" око год. 1932.)

Немачка република, што не зна за ордење и што забрањује примање страних одликовања својим грађанима, оставила је својим официрима и војницима ратна одликовања, мада су царска. Поштовање према војсци није опало. (Сем комуниста, нико је не вређа. Да је војнички, од бољих војника, тучена, то не признаје, не само она, него уопште нико у Немачкој. Чак ни роман "На западу итд.")

Да се број одобрених војника не прекорачује, то министарство Одбране готово је увек да доказује, при свакој интерпелацији с лева. Као и апсурдност сваке оптужбе о припремама ратним. Не треба сумњати да су ефективе професионалне немачке војске тачно оне које може и сваки лаик да утврди. Сами војници, истиче се, добро плаћени, не би трпели да их отпуштају, са намером тајног позива других. При данашњој беспослици, и Аргусовом оку стране обавештајне службе и левичарске штампе.

(Треба међутим истаћи да су ти професионални војници, по року службе, могућностима обуке, по вредности, у ствари, не само врло модерни војнички материјал, већ и "подофицири". Кад се њином кадру дода кадар полицијске Одбране, исте вредности, добија се, непобитно, стајаћа војска од, најмање, 200.000 подофицира. Са потребним бројем официра.)

Да немачки генералштаб рачуна, за случај мобилизације, уз густу мрежу саобраћаја, у први мах, само на те ефекте, то није нимало апсурдно, ни наивно, у случају, изненадног одбрамбеног рата. Да такав случај посматра са много оптимизма и самопоуздања, доказују не само тезе маневара Одбране, већ и теорије једне нове тактике, о новом начину ратовања са малобројним војскама, технички нарочито опремљеним, које немачки генерали, у својој стручној литератури, сад често расправљају, свакако не без компетентности.

Тајно прикупљање, вежбање и спремање, међутим, једне велике резервне војске, на основу рада спортских друштава, и да је покушавано, невероватно је да би могло бити успешно и прикривено. Чак и крај разглашене "немачке" организаторске моћи. Треба помислити само на јединице гаса, сарадњу са тенковима и авијатиком, артиљеријом итд. Нисмо више у доба Шарнхорста и Гнајзенауа.

Велика је разлика, ипак, у асоцијацијама, које треба имати, кад се мисли о војсци Немачкој до год. 1932. и после.

Сем страха од могућих "упада" пољских националиста, на које су мислили да одговоре оружјем, Немци нису имали никакве могућности, интереса, наде, до сада, при помишљању на оружано решење ма каквог спољног спора. Стварање једне велике резервне војске било је не само немогуће, већ и непотребно.

Чини се да ће и после ових првих десет година мира, свака нова година значити за Немачку, по једну добијену битку. У милионима бивших својих ратника, ма колико лично мирољубивих и, како се у свету мисли, од рата ужаснутих, Немачка је досад имала, донекле, спремну резерву, којој није требало неких нарочитих вежби, већ оруђа. Позиви те војске, међутим, почеће да сасвим застаревају, око год. 1932. Проблем стварања резервне војске, вежбања са новим оруђима, већих регрутних маса, појавиће се, за немачко министарство Одбране, у сваком случају, тек ових идућих година. Тада ће можда и политички и економски односи европски опет крити у себи клице будућих сукоба, што ће се, ако се то не онемогући, решавати опет ратом.

Врло је наивно, за такав случај, претпостављати неку спремну, немачку, огромну, резервну војску, обучену по спортским и политичким удружењима. Немачки рационализам и осећање за стварност (Wirklichkeitssinn), тражиће у предвиђању тих година, уверени смо, целисходнија решења. Мислимо да ће, после ликвидирања граничних и версајских проблема, око год. 1932. тражити, отворено, дозволу опште војне обавезе.

Тада, појавиће се опет, на "позорници" Европе, сада невидљива немачка војска. Пошто ће изгледа, идући рат зависити много од техничких средстава, њена, пре тако фасцинирајућа, моћ, чини се да ће бити још дубља. Тучена, мада то не признаје никад, баш на војничким грешкама својим, осећај њен за стварност чиниће је обазривијом, али и опаснијом. Топографске црте њене могуће активности, крај неизвесности и уздржљивости данашњих директива немачке спољне политике, и мирољубивости, спадају, засад, у област фантастичних националних романа, који ће се догађати, на Балтику, у Пољској, према Лењинграду, у Чешким горама, или опет на Рајни?

(Често се дешава, у разговорима, празним и залудним, после ручка, да се у облицима фантазије, та будућа, моћна војска једног великог народа, појављује на планинама тиролским, на граници нашој, не противу нас, већ противу једног нашег, могућег, дрског противника. У вези са питањем аншлуса, које Немци нарочито покрећу, као и визијом њиног силаска на Средоземно море, код Трста, они су ме често питали како би се, при томе, наша срца осећала? Зар сам им могао рећи?)

Свакако, изглед чета републиканске немачке војске и њен тежак корак, у чизмама, бивши је, можда и тај ход, лаган, и чизма, сами по себи, још више истичу немачку марцијалност. Крај те пешадије нпр. колико и чувена бригата Сардења, појединачно можда нимало мање војничка, у свом брзом и лежерном, латинском кораку и лакој обући, изгледа инфериорна!

Значај херојских перушака негдањих, врло се цени и у социјалистичком Берлину. Немачке чете никада не излазе из касарне без шлема. То им даје, увек, изглед ратнички, херојски, што утиче на масе и буди сећања, на погинуле, на палу браћу, оцеве и синове. И то, постаје тајна њиног моралног престижа, у свом народу.

Видео сам, у Спортпаласту, стару гунгулу око војске. Био је присутан министар Одбране, шеф генералштаба, инспектор коњице, многи генерали и др. У атмосфери пљескања и радости, прво су показиване дресуре коњичког пука бр. 4. Затим митраљези; а после, једна полубатерија. Уз непрекидно одобравање светине. Имао сам утисак да треба дубоко поштовати сваког, у Немачкој, коме, при, том вековном и урођеном одушевљењу за оружје и ратове, глава и душа остану ведре.

Колико се, и сад, у време социјалистичке надмоћи, троши на војску и колико су њени магазини свакако препуни, најбоље доказују, можда, афере. Нпр. она у Зоненбургу. Фирми "Ф. Шварцшилд", у Берлину, продато је 56 вагона "застарелих" ствари.

Испоставило се да је 20% те робе било недирнуто, ново. Кг. кошуља, нпр. дат је по 10 пфенига (око 1 дин. 35 пара). Да би се чизме и коже могле продати као употребљене, биле су исечене, упропашћене.

Афера са муницијом у Килу изазвала је читаву полемику фирми.

Уз овај слој пруских стручњака војних што увиђа, донекле, да је Немачка враћена, привремено, на проблеме Пруске, те је за јаку сувоземну војску, постоји ипак множина оних у чијим се главама настављају снови и замисли адмирала Фон Тирпица.

Јаке флоте је Немачка жељна нарочито зато што је према Пољској много осетљивија, него према Белгији, или Француској и зато, што јој је то оружје, с обзиром на бољшевичку опасност, Европа ипак лакше допуштала.

Мада су обалска утврђења и базе, па и све морнаричке објекте, нарочито у интересу Енглеске, морали да униште, Немци, - мисле енглески стручњаци, - имају у својим бившим резервама, официрском кору итд. морнарицу, којој треба само материјала, па да опет добије пресудни значај на Балтичком мору.

(Поверљиви мемоар Одбору саборском о потреби и квалитетима нових оклопљених крсташа, што га је дао израдити министар Одбране Гренер, пао је у руке енглеске и објављен је у штампи. Не разликује се много, по менталитету, од предратних, флотних реферата. Његове тезе о пољској флоти и флоти УРСР не заборављају се лако, по тону. У насталој ларми за и против крсташа [Panzerkreutzer], у ствари, за и против помишљања на рат, најсупериорнији био је чланак једног адмирала. Др Карл Галстер, вицеадмирал, пун ироније према старим маринским илузијама немачким, био је по хипотезама потпуно у оквиру реалности, Пруске. Што је, међутим, важније: из његовог чланка види се јасно да је "немачка" вредноћа и "немачко" знање успело и од ове, Немачкој остављене флоте, да начини убојно оружје, изменивши машине, артиљерију, [дубина домета и на тим старим бродовима преко 20 км] довољно за превласт у Балтичком мору.

Сем те полемике, око крсташа, који, уосталом, имају ванредних и нових, маринских и убојних одлика, по некима скоро фантастичних, - требало је приметити прошле, јаке зиме рад немачке поморске авијације, око спасавања у леду заосталих трговачких бродова, изложених зими, магли, глади итд. Ти летови доказују да немачка авијација, у ствари, Балтиком, већ влада).

Узме ли се у обзир прошлост, разумљива су маштања о томе да Немачка тј. њени војнички кругови утичу на проучавање ратних гасова, отрова итд. Не може се порећи, да иза немачке војске не стоји само једна искрено мирољубива влада, већ и једна индустрија хемикалија (експлозиви, гасови), боја, машинских делова, локомотива, топионица (митраљези, артиљерија, тенкови, итд.), што је, у својим изворима и практичним знањима, безмерна. У њој и јесте снага ратничке Немачке. Но то не значи да се прошлост увек понавља и да другде нема сличних могућности индустријских. Можда ће други који народ, убудуће, изненадити човечанство новим, ратним оружјима? У Берлину, засад, нити ко жели да дуже говори о страхотама ратних гасова и отрова, нити се институти хемијски тим стварима баве, (чувени, изванредни "Кајзер Вилхелм институт"). Сав рад, испуњен је трговачким мислима.

Као и у немачкој авијацији, чија мрежа све више покрива Европу, а што спрема да се прошири и на друге континенте.

(У њој, можда највише, има те нове фантастичне и грандиозне радиности и модерности, послератне Немачке.)

*

Осећај, да је преживљена катастрофа, тако се ретко јављао, код мојих познаника.

Рат, свакако, он је у сећању оставио био велике, и грозне, слике и утиске. Берлин при мобилизацији, Цар, говорник са балкона, непрегледне, полуделе масе, битка код Мазурских језера, око Вердена, око Ипра, пропаст цвета немачке омладине у Фландрији, флота код Скагерака, и најпосле револуција у Берлину, све то изазивало је код њих потребу причања, коментара, анегдота, али се одмах и распадало као прашина. У Немачкој нпр. битка на Марни уопште није утисак, а неки осећај пораза, као што су га нпр. Парижани морали имати год. 1871. у Берлину, непознат је. Тек инфлација, када су се људи вешали, и непрекидно плаћање репарација, прешли су у свест и нерве берлинског становништва, и срећу се, као теме, у свим друштвима. Отуда пуно схватање економских тешкоћа својих, а никакво поимање ратних и политичких грешака предратних. Само финији немачки мозгови имају осетљивост за трагичност Пруске и Аустрије, што сад шурује са Баварском; масе мисле у једној предратној, баналној надутости, или послератном очају, или сасвим новој, тек недавно насталој, поносној егзалтираности. Победа, првенствено у свету, (у Немачкој нико не увиђа да би Британско царство било водило, макар још десет година, до последњег даха, рат), срушили су се, пред очима немачког народа, као кућа од карата, сувише нагло и ненадно. Пораз и пропаст остадоше прикривени облацима лажи ратне штампе, уображења, пролазношћу сувише брзом, као мора у сну. У послератним годинама није се могло, ни смело, откривати све, што је предратно и ратно, а сада је за то доцкан. Нагли оптимизам отуда; разлика тако видна, али и површна, између бивше и садашње Немачке, и Берлина, отуда. Као тежак болесник, при наглом опорављању, Немачка, а нарочито Берлин, о прошлом неће ни да чује.

Па и сама та бивша Немачка, збиља као да се судбоносно и хотимично уклонила, да би привремено направила места. Ничег чуднијег ни невероватнијег у Немачкој, не да се замислити, од зидне карте бивше, историјске Немачке, коју су још недавно сачињавале толике краљевине, велике кнежевине, кнежевине итд. И ничег куриознијег, и данас, од пруског посланства у Баварској, или "уговора" између Пруске и слободнога града Хамбурга итд. Тај осећај света за себе, код Немаца, као да су на једном засебном континенту, а не племенска нетрпељивост, сачинила је ту компликовану Унију, чија је унутрашња политика, администрација, и економија, тако изванредна школа, крај свих својих недостатака, за "немачки" осећај стварности, али и конструисања. Отуда, више од сваког империјализма, у Берлину, та умешност незваничних веза са свим немачким групама, ма под чијим империјумом били.

У компликованости државе, државног мозаика, Берлин је упознао и испекао занат чувања другоразредних одлика и обележја државе и јурећи напред, у пролазности главних форми, за оне друге има много стрпљења.

Не само Рур и Сар, све земље, где год Немци живе, сачуваће, нада се, у својој мрежи, занавек.

То настајање и пропадање немачке државе, не личи на промене сенке и светлости у земљи Француске, среће и несреће коју судбина доноси, уз саучешће скоро целог света. Напротив, значи једну, скоро уклету, самоћу (тај осећај усамљености главна црта немачке спољне политике, после рата), што своју судбу грчевито одбија и изазива. На врхунцу горостасног здања Бизмарковог чинило се све, баш што је Бизмарк предвидео као најопасније. (Бизмарк тако ванредан у предавањима Онкена, од његових појмова као верника и протестанта, до његовог хумора у доба великог, гвозденог трбуха канцелара.)

Рат је заборављен баш кад би највише требао да се спомиње, прошлост када би имала више извора од садашњости. Изнурена земља, у јурњави ка величанственом, пашће једном у несвест жуди за одмором, за ниским, анималним одмором, чији ће први знак бити једна сулуда веселост, што се већ јавља у Берлину. Лично се може бити за напор, за силу, за хитњу, за немилосрдност према "стоци" ("пучина је стока једна грдна") што увек заостаје, али да ли је то довољно да се у себи угуши осећај узалудног лома, тако јасан, кад се посматра политичка арена Берлина?

Владати Европом, ратовима и немачким војскама, није се показало могуће; зар ће се владати светом, индустријским и саобраћајним средствима, показати могуће? И то на прагу економског ропства Америци. И са каквом намером? Каквог смисла?

Основа берлинског живота је груб рад. Колико се пута учини бесмислена! У лажном сјају неке Слободе, што обухвата као челична решетка, без хуманости, сем сажаљења што се јавља као аксидан, пролазан и лутријски, тај живот раднички, американизиран, са непрекидним и узалудним побољшањима, бедан је, нарочито по томе што се у њега једнако враћају, у механизиране форме, сентиментални садржаји, давно демодирани.

(Једне ноћи, на Јонском мору, на броду "Азија", што је пловио за Јокохаму, слушао сам отужне славопојке фашизму, од официра бежичног брзојава. Толико је био модеран, да је био као луд чекајући вести из даљине, са аутомобилских трка у Француској, где су учествовали Талијани. Толико је био демодиран при томе, да је као рђав глумац плакао и декламовао, када је дошла вест да је најбољи талијански тркач, Аскари, погинуо. Казао сам му тада да је рат убио ону бившу Италију, у којој је он знао само опере, корзое, и таљателе, које су, признати мора, биле јевтиније; у којој су се читали романи, збивале буфонерије итд. Италију, која је била можда, привидно, безначајнија, али у којој је живот био лакши, пун могућности спокојства, (а све друго је мизерија), ако су точкови сеоских, воловских кола и били, као из доба Тарквинија. Па зашто онда убити човека весељака, певача; и свирача правити, силом, херојем легија, са гвозденим профилом и гвозденим туром?)

Тако, патетично и претерано, говорио сам и својим пријатељима Берлинцима, да све зло долази отуда, што неће да приме своју судбину. Да виде да је њин немачки, раднички слој, којим се толико поносе, нижа раса, у својим предграђима, од оне што је некада зидала немачку готику, јужније, и веровала збиља у капи крви Христове, а бунила се у својим ораницама против насиља и рађала се, као и јагањци, с пролећа, у воћњацима. Да виде ону стару, давно прошлу Немачку, што је живела око цркве, у саосећању нагона пролећних и јесењих, у бригама око клијања и жетве, рађања и смрти. Немачку мирну и доцније, романтичну и либералну, једном речју, срећну, пре него што је поведоше они, Пруси.

Тада ми они, хладно и одмерено, одговараху да сам под утицајем илузија о прошлости, и ревија, што сам их читао, на путу по Баварској и Франкену. Да је Берлин диван баш у својој хипермодерности и да они више стати не могу. Предвиђајући, уосталом, баш на том лудом хитању ка фантастичној будућности, и мир и братство и усхићења у Европи! Пребацише ми да говорим о Немачкој, као о Кини, а увераваху ме да је сва та празнина око милиона немачких машина само привидна. Крај сваке немачке машине, као сенка, тамо је и по једна немачка душа.

Две трећине, уосталом, свега што је немачко, пруско је. Они су дали Немачкој опште, тајно, непосредно право гласа. У пруским је рукама полицијска Одбрана. Министарство унутрашњих дела, што управља администрацијом целе државе. Револуција је дело Пруса и нова Немачка биће дело њиних мозгова, жртава и чежњи.

Да је постојала једна мирна, поетична Немачка, то је само једна лажна, улепшана фикција. Те велике сељачке, лутеранске епохе, што сам их истицао као површине одмора, биле су, у ствари, понори очаја и патњи. Они сматрају да Немци никада нису били слични неким будистима, (на рачун Кајзерлинга и "дармштатске школе" сваки модеран Прус тера шалу), па нису били ни поетични, а нарочито не уживала. Тај појам, рекоше, донео сам у глави, из својих нирнбершких студија, једног богатства трговачког, у доба богатства Холандије и Млетака, без везе са правом судбином Немачке. Немци, сматрали су они, били су, увек, у најбољим својим моментима прошлости, занатлије и радници. Рудари, што се разиђоше по Европи. Па се томе и сад враћају. На пољу рада, под вођством Пруса, војника, даће реванш за велики изгубљени рат. У електромагнетском мирису машина, друге расе треба тек да нађу спиритуално заносна блештања. Њина раса, већ их осећа.

Саму државу, не може више заљуљати удар са лева. У год. 1924. било је шездесет комунистичких посланика. При идућим изборима, једва ће их бити.

Удар са десна, може доћи. (Милион пруских социјалиста, међутим, организован је, на истим принципима, и у истом духу, као и пруска војска. Будућност припада, сасвим, пруској социјалној демократији, а проблеми Немачке нису више политички.)

Најпосле, у републици, у којој председник републике, као честит официр, поздравља телеграмом (текст телеграма необјављен) свога суверена, цара Вилхелма, у Дорну, приликом седамдесетог рођендана, може се искрено веровати у привлачну моћ и смисао монархије. ("Но, Ви сте ми лепи републиканци" - Ihr seid mir scheene Republikaner - рекао је једном саски краљ, у дијалекту, при дочеку на станици, групи противника која га је поздравила.) Из Немачке је у Дорн отишло много генерала. Над униформама су тог дана (20. јануара), обукли цивилне капуте и бранили се од фотографа. - Толики државни чиновници немачки још су чланови "Челичног шлема", који сматра да бивши војници и чиновници нису, ни сада још, разрешени заклетве која их везује у души. - Пољопривреда је сва уз старо стање. - Све то не може, свакако, да угуши прву мисао свих тих људи која иде Немачкој, отаџбини и Унији, њеним интересима па тек онда царству, али значи, још увек, једну могућност будућности у Немачкој, ако време само не пожури.

Спољна политика Немачке крије, по Немцима, још мање изненађења. Потпуно је очишћена свих осећајности. Сасвим је ментална и економска. Опште мишљење: да се Немачка република идентификује са антиевропеизмом УРСР сасвим је потекло из непознавања буржоаске и социјалистичке поле данашње Немачке. Напротив.

На Западу је исто тако европска. Ликвидирања њена окупационих и репарационих односа, позната су. Мање су, међутим, познате везе крупног капитала, под њеним окриљем, око замене немачког угља за француско гвожђе итд. (Немачка, Француска, Белгија, Луксембург, Сар, као једна Entente internationale d'Acier!)

Много је мање рационалан и много више сентименталан, Берлин, кад је реч о источној граници, о пољском коридору и отцепљеној источној Пруској.

Мада је непобитно да маршал Пољске, Пилсудски, и сви који су му одани, дакле већина пољског народа, имају додирних интереса, са Немачком према Истоку, у Берлину је, према Пољској, најлакше приметити једно нестрпљење, плахост, осетљивост, која се чини фатална. Узалуд се покушавају помирљиви додири књижевника, уметника, науке, са обе стране; националисте, индустрија конкурентна, експорт, а нарочито мањине, сваки дан, доводе до инцидената који полако загревају једну стару и разумљиву мржњу.

О томе су ми у Берлину говорили најжучније (о питању Аншлуса се говори врло мирно, и врло разборито), и најбезобзирније, тако да сам стекао уверење да ће Немачка, ако га буде водила, први рат водити против Пољске.

Источна Пруска, пропали капитали, рудници, градови "немачки", бродарство, боли их, не могу да их забораве. Та пропаст, и културна, та "патња немачка", доводи их до беснила, до суза, до декламација.

У свом славенофилству, често сам им тада рекао: "Захуктали сте се као онај Нити, који би вам најрадије био дао целу западну Пољску, јер се у Кенигзбергу, пре двеста година родио Кант!" (Нити: Европа без мира.)

*

У новом, гигантском, главном граду Немачке, промена од провинцијално пруског, од ограничености и каткад цинизма "немачког", ка светском, главна је црта развитка ових последњих година.

Да Берлин, ипак, није још сасвим отет од прошлости, то је зато што је тај његов послератни елан, још прилично неодређен (ваздушне везе Берлин-Париз, Берлин-Лондон, Берлин-Иркутск?). И зато што се провинцијски дух, ипак, као и у Лондону стари енглески обичаји, још осећа. Његово интернационално осећање јако је индустријско, мање духовно, кад је ван немачких сфера.

Отуда често индиферентност странаца према Берлину, које у Паризу, чији таласи доносе гласове целог човечанства и мирисе Африке, нема.

У Берлину се не може удахнути шум свила бескрајних, Азије, као у дневним догађајима, политичким преговорима, штампи и књигама Лондона, царице Индије.

Сензација и интереса далеких, као што беше болећив Жидов пут, до Чада, нема. Светла, послератна, француска књижевност занима се толико новим грађанима света, Црнцем и Жутим! Немачка је задубљена у своје бриге.

Интереси немачких писаца, друштава, салона за Индију и Азију уопште, трговачки су и политички. Стална, и насушна потреба критике енглеских потхвата и неуспеха. У Африци, нпр. сем суданских тешкоћа Енглеске, немачку јавност је заталасала, у првом реду, кампања против судбине оних, многобројних, Немаца што су ступили у Легију странаца.

Колоније су развијале у немачком народу дух империјализма, али му уливале и интернационална схватања. Разумност и разборитост, које у провинцијским мозговима нема. (Колико се нпр. разликује стил реферата и схватања једног министра, који зна колоније, трговачку морнарицу, као што беше Солф, сада посланик у Јапану, још пре рата, од појмова, тврђења, хипотеза осталих пруских министара владе!) Без колонија, брижан и заузет немачким стварима, Берлин, иако то нерадо чује, није светски град. После првог одушевљења, разочарава и замара. Долази у трећи ред, у том погледу, још увек иза Лондона и Париза.

Тек опште механизирање немачког живота и индустријски потхвати и аеронаутика, уносе у Берлин клице правог интернационализма. (А Гете је некад био велик и волео реч Weltbьrger, грађанин целог света.) Не може се, међутим, превидети, да у том послератном заносу проналазака, пионирства техничког, "на добро" човечанства, Немци имају дубок осећај дивљења себи самима. (При летовима Цепелина, при успеху Чухновског и Шведа, око спасавања Нобилеове експедиције итд. главно им је да истакну "немачко".) После пораза ратног, и то је схватљиво и непријатан значај не треба, ни тога, прецењивати.

Утисак тај туђине, у Берлину, ограничености, остаје у странцу нарочито зато што кроз Берлин не тече огромна река странаца, као кроз Париз, него му иду, иду у масама, сами Немци (Jeder einmal in Berlin). Уз њих, у већим гомилама засада, - само дивне Швеђанке и високи Швеђани, "много" Персијанаца, измучених пољских Јевреја, хиљаде Руса и стотине Американаца, пословних људи. Место атмосфере Париза, у којој су се пушили најбољи мозгови човечанства и рађале најведрије мисли, у Берлину, још увек, атмосфера хотелских холова, у којима се говори о бизнису. Мада је Берлин, неоспорно, престоница нпр. и Музике.

Замара и отуђује, дакле, после дужег времена, та гломазна варош, у непрекидном понављању немачких јада и неправди које јој се наносе. Да није левице, немачке, која има и знања и такта, Европа не би могла спавати од дреке коју би дизала немачка десница, и после десет година, о јаду, патњама, и жртвама послератним, немачким! Окренути лице свету, од немачке провинције, то је био најтежи, општински проблем Берлина.

Загледани, једнако, у себе, и брижни за себе, моји пријатељи говорили су спокојно о вечном миру.

Док је мене неизвесност, (што ми се чини главни садржај данашњег Берлина, па и Немачке), доводила до сумња и противречности, њих су њина "немачка" уверења, доводила до одсечних изјава.

Показујући ми паркове, простране и лепо уређене, више него иначе по великим градовима, показали су ми и споменик победе (у рату год. 1871. против Француске), високи његов стуб и на њему крилату божицу, у зеленилу пред Бранденбуршком капијом. Хтели су да ме увере да је око тог споменика идилична тишина љубавних парова, по клупама, као и у близини, пред спомеником победоносног канцелара Бизмарка и победоносног генерала Молткеа. Да је то прошлост, која се поштује, али до које Берлину, послератном и модерном, више није стало. Упозорише ме на поштовање, на симпатије, опште, приметне, код свих, и искрене, према француским стварима у Паризу. Истичући да је то, на Западу, ново.

Пролазећи алејом, што се од тог споменика пружа, у којој су многобројни споменици мраморни немачких владара, генерала, и министара, понављали су ми, толико пута, да народ ту алеју, која се зове алеја Победе, назива увек алејом Лутака (Puppenallee).

Понављали су ми то, очито са напором да ми открију дубоке промене у души народној, демократисаност Берлина итд.

Мени се чини да је узрок томе називу и неугледности скулптура, које је берлинској општини поклонио цар Вилхелм и у очајној изради вајарској.

Но и да није, што се мене тиче, чинила ми се смешна свака демократија која има илузију о народу. А то презирање "лутака" своје прошлости, само она, увек иста, ступидност и цинизам маса пред сваким пропилејима?

Пре завршетка наших разговора били смо увек меланхолични; они, јер странац има тако мало смисла за дубоке и снажне вредности Пруске и обнова и промена берлинских, а ја, јер су ме сматрали сањалом, Славенином. Оно што сам ја од њих тражио, чинило им се: као да неко тражи од пруске пешадије да се претвори у балетску трупу, а оно што су ми они нудили, чинило ми се: као да је неко тражио да оставим сне, небеса и љубави, за један живот у гару, зноју и жвакању.

Без хармоније у синтезама и другим разговорима, о Пољској, о Баварској, о војсци, о странкама, о напретку Берлина, моји берлински познаници и ја, нисмо исто мислили ни о будућности левице и деснице у Немачкој, па ни о миру европском...

*

Немица, кад се пређе граница баварска, или саксонска, учини се само робустна; поет у њој неће и не може видети ирис.

Социолог, или лекар, међутим, уживаће у снази њених облика, расним и свежим дуго, као и у природности и веселости њеног начина држања, према мушком.

Изненада, у Вајмару нпр. приметиће се једна нова раса, љупка и лепша. У старим, тириншким, баденским и келнским крајевима има још правих готичких лепотица, што се памте.

Германски стас, и лик, изразите лепоте налазе се, све више, према Северу. Тако да у висини Хамбурга личи на скандинавски. Берлин је варош лепих немачких жена и девојака. Карактеристика њене лепоте: готичка глава и груди, велика снага трупа и колена. Виткост, које на југу европском нема, што је каткад ванредна.

Спорт (у Берлину 8.000.000 уписаних чланова спортских удружења после рата) невероватни напор Немачке у спорту, толико је улепшао жене, а особито девојке, да то сваки странац, на првом кораку опажа.

Вече није час немачке лепоте жена. Штедљиве, младе Немице у Лајпцигу, Дрездену, Минхену па и у Берлину, у опери, у позоришту, у вечерњим тоалетама, често шкоде својој појави. На многобројним језицима међутим, у околини Берлина, на плажама, при голфу, тенису а нарочито при пливању, немачке жене, а особито девојке, имају истинску лепоту високих и витких лепотица, којима други народи тешко да могу ставити, у толиком броју, достојних супарница.

Пепељаво смеђе косе, модро-зелених и плавих, ледених очију, оштрих профила, високих, лепих плећа, нежних груди, спортских, витких појаса, изразитих лукова бедара, снажних колена и ногу, та млада бића су лепотице дана, воде, лета, дневног осветљења. Дијане, пријатне за око, гдегод има ваздуха.

Нагли скок нивоа њине лепоте, после рата, забележен је од свих путописаца. (Живот спортских клубова, небројених и сјајних на води, у Немачкој, апсолутно премаша све замисли о томе. Он је уосталом главни део модерног живота берлинског, извор нових охолости немачких, али и проблема.)

Више још треба подвући, лепоту мушкараца, млађих, у Немачкој. Лепих германских глава, ванредних тела, што крај кривоногих и здепастих других раса, упалих груди, изгледају прави германски богови, као и према својим старијим генерацијама, пивопијама, што се чине као оденута бурад, са главама као тикве.

Одбивши велики број жена и девојака у Берлину, прелазне генерације, у редове слабих према материјалним услугама, (као и другде уосталом, оне, - крај тоалета, што постају на целом свету исте, као и косе, изрази, осмејци, [педагогија филма] - имају у себи, још увек, чувену чар, das deutsche Mдdchen), хладнију можда него пре. Јасне и мирне, на место сентименталности и глумачких испада, (Немице не воле тип заводника), уносе сад у своје (ретке) љубави и своја (честа) искрена пријатељства ћутљиву неку кроткост, што је у ствари увиђавност да дубоког, чулног, истинског заноса једва сад и има (каткад на обалама мора, у брдима, у пријатељствима берлинским, дуготрајним, прикривеним у спорту)!

*

Немица има активно право гласа. Бирана је у Сабор. У Општини итд. Води велика предузећа. Има катедре универзитета. Ради у редакцијама. Бори се за право да буде свештеник (у протестантској Немачкој). Као лекар је чувена. ("Још никад ми не рекоше, иза кулиса, грубу или ласцивну реч. Код нас жене то не трпе, кад раде - рекла је, једном нашем уметнику, врло лепа глумица једног Барновсковог позоришта, К. К.) Већ године 1920. било је у Немачкој 9 1/2 милиона жена запослених. У Северноамеричкој унији скоро на двапут толико становништва само 8 1/2. У Енглеској на 40 милиона 6 1/2...

*

Љубав што се крије на дну душе сваког човека, према завичају, узима облик сулуде носталгије, код становника данашњих великих градова, вавилонских размера. Варош - грчка полис - опет постаје велика као држава.

Познавао сам становнике Берлина, што су имали осећај опште својине зграда, саобраћаја, догађаја своје вароши. За њих је Берлин био жив створ, коме су говорили као брату. После овог рата Берлин је, и на тај начин, постао центар.

(Уосталом, у провинцији врши се, за Берлин, беспримерна реклама, као и у иностранству. Довољно је, о томе, преписати само ово: око три милиона марака, (четрдесет и по милиона динара), годишње, издаје на врбовање посете "Саобраћајни уред за посету странаца, сајмова и изложби". Око милион примерака водича са сликама. Године 1928. ударен је на 70 милиона писама, на берлинским поштама, при поласку из вароши, зов: "Сваки једном у Берлин." Нарочити водич под насловом: "Треба да видиш Берлин лети" - послат је бањским гостима, у 250.000 примерака, у 120 бања Немачке, Аустрије, Холандије, Белгије, Француске, Италије, Чехословачке и Швајцарске. Адреса је била увек лична, на основу бањских спискова, са натписом: "Путуј дома преко Берлина." Та мера имала је огромног успеха.)

Околина Берлина, шуме песковите и плава језера, скоро сва у вези, имају не само велики значај спортски, већ и мало хваљену, мало познату, истинску лепоту.

Пиније зими, у дубоком, плавичастом, вечерњем снегу, плава вода у пролећу и лету, са зеленилом густим, тамним, германским, окружује Берлин као венац ("Атина мраморна, - рекао ми је један стари сликар, Прус, који је, пре рата био дуго на румунском краљевском Двору - је "љубичицом увенчани стуб Хеладе." Берлин ће за десет година личити на Њујорк и имати, ипак, лепоту челичног, германског шлема, осталог у шуми. Туђ ми је већ овако нов, али кад изађем у његову околину, удишем стару лепоту тог песковитог, језерског, шумског пејзажа са много плаветнила, као неког песковитог неба.")

(Дубоко у шуми, ван Берлина, стоји станица подземног трамваја, докле ће, кад буде продужен, тај трамвај ићи. Из гунгуле американске, центра Берлина, загушљивих улица, излазиће та веза у шуму на песковиту обалу борова, крај језера. Оно што је занимљиво, то је: да је станица крајња већ означена надземним делом, а да је општина дала јој и име: Чича Томина колиба.)

Од суботе до понедељка - викенд, - у шумама околине Берлина, логорују, у индијанским шаторима, огромне масе берлинског становништва. Кемпинг, сваке суботе, стотине и стотине хиљада, што се одмарају, веселе у природи. До у позну јесен плива се ту у плавим језерима, свира у гитаре у тами шума и грли, не баш скривено, на пропланцима, у песку и у опалим иглама борова, што земљу чине меком. Тај излазак Берлина у шуму, на воду, гигантских размера, најизразитија је црта берлинског живота, американизираног.

(Дубље, међу тим језерима. на каналима, последњи остаци Словенства, покореног и истребљеног. Сорбска села, чије сељаштво живи, још увек животом из дечијих прича, завејаних кућа, царства патуљака, Снежана и чудних воденичара, рибара. Имена места ту, и данас су још увек нама срдачног звука, Nikolasee, Nova Ves, Cladow, Pieskow - итд. Толика крв у земљи, толика словенска крв Боруса, у данашњим Прусима. Укрштање, више неосетљиво, заборављено, са резултатима опорим, али са гледишта несентименталног, жилаво, много животворније, него нпр. мешавина славенске крви и Латина.)

Свакако, околина Берлина је једна од најлепших и најближих, са небесима, водама и шумама. Сасвим пруска. Иако на тим старославенским језерима, сад, има безброј јахтклубова, клупских зграда, једрилица, чамаца и весала, што личе сасвим на енглеске. Једна дивна могућност шумског живота, на пола сата од живота у асфалту и стаклету. (Шантиљи, и друга изразита француска места, околине париске, за упоређења.)

У ствари француски утицај у Пруској био је тако дубок. да у вилхелминској, гломазној архитектури и рококоу двораца Фридриха, свуд извире. Тако да Берлин, а особито спољна резиденција царева, од Фридриха Великог наовамо, Потсдам, (берлински Версај и Тријанон) имају много француске атмосфере; осим тога што су ствари француске, сав тај намештај, бисте, фонтане, вртови итд. (У библиотеци Фридриха Великог, пријатеља Волтеровог, ниједне немачке књиге.)

Но више од те прошлости, треба запазити да ни модеран Берлин не даје отпора француским стварима. Париз, може се рећи обожава се у целој немачкој буржоазији толико, да то сасвим изненађује. Ревије, варијетеи, елеганција жена, књижевност, сликарство са читавим сноповима француског утицаја. Каткад чисте имитације. Рат са Француском најпосле досадио, илузоран, престао бити средство о коме се мисли? Међусобни додири политички, економски, спортски, врло чести, имају трага свуда. "То је париска роба" - хвале се берлинске трговине, кад је у питању мода. "Ах да ми је да ме неко поведе, макар само на три дана, у Париз" - шапућу берлинске шипарице.

Тако да се мржња против Француске, дубока, назире још само у једном изричито опредељеном слоју породица војничких, непроменљивих, трагичних.

У семитском надирању, кроз грчки свет, или у јеврејском, кроз арабљански, нема паралела, за данашњу снагу јеврејства у Немачкој, али ни другде. Оно што Јевреји Немачкој и Берлину дају, нису дали, ни Паризу, ни Енглеској. Капитале, банкарство, интелекте. Више него икад, политички заинтересоване. Оно што је за Немачку најзначајније: немачки Јевреји (искључиви господари две трећине штампе, картелисаног позоришног света, диктатори музике, варошког живота, књижевности итд.) не само да су у епоси потпуне оданости свом завичају и стапања са њим (sich einfьhlen) него је, после рата, и једно доба њиног најчистијег, грандиозног елана ка модерном, великом, утопистичком.

Пословна чистота средстава, што их употребљавају, није гора, од начина тешке, металне индустрије немачке и поморства, у рукама деснице, а њин рад штампе, са националистичком, не може се ни упоредити. Два света, у коме је свет јеврејски обавештен, "послератан", са амбицијама грандиозног, па и идеалног, док је онај други пун заосталог, па и ступидног; замисли што су, већ толико пута, показале да значе пут ратовима узалудним, стагнацији, провинцијализму итд.

У левици Немачке, у којој не споримо ефемерну срж, јеврејски идеализам, организованост итд. значе врх бојног поља. То не значи да је шира маса демократије немачке, (која је једина у интересу Европе, Америке и човечанства), без немачких, грађанских и народних слојева. Но срж је у њој жртва и погибија Валтера Ратенауа, кога су убили кукавички плаћеници. (Писма Валтера Ратенауа, од првог, по азбучном реду, лорду D'Abernonu до последњег, песнику Stefanu Zweigu, ванредна су као и његово главно дело: О будућим стварима. Тачно: Von Kommenden Dingen). У једном писму, писаном у Холандији, написао је: "Ви знате да сам Јеврејин, и да сам у нашој земљи, у којој је влада, да би га одвратила од интересовања, упућивала народ на антисемитизам, тешко патио од гањања и запостављања... Никада се нисам осећао присније везан за земљу, него у то доба.")

*

Вечером, прелаз са посла на разоноде, или је пун морбидне усиљености, или веселости, сасвим абнормалне. Баш то, што вечерњи часови (време грозница) припадају приватном животу, даје том животу, у Берлину, црту игре дервиша, хотимично раздрагану, да други пут, учини од тог живота пад у понор усамљености, клонулости, очаја. (Овлаш споменута криза брака и породице, литература и статистике о томе, откривају грозни неред сексуални, идејни, формални, који у приватном животу, вечером, влада, (неред кога нема у пословима јавним), а што од вечерњег Берлина чини пакао. Хистерични растанци љубави, мржње, свађе породичне, материјалне природе, самоубиства деце, исповести, плач, кикот, фикције и препирке међу пријатељима, пријатељицама, метресама, компањонима итд. Хаотична забуна телефонирања, гестова, поза, по радњама, кафанама, станицама, пригушене речи увреда, прекора, опомена, захвалности, усхићења. (Један од најчешћих гестова: претња кажипрстом дигнутим под нос, љуљаним минутима педагошки, покретом из лакта).

Све што се догађа, у вечерњем хуку фабрика, банака догађа се још, ради једне нове, срећније, моћније Немачке. Њој су намењени сви животи и напори, увече, код машина, апарата, на улици. Ипак, тада се укаже потпуно, видно, понор између приватних и јавних ствари, тама вечерња што их језовито дели.

Немачка воља, (der deutsche Wille) још увек тера цео немачки народ (и све Немце гдегод живе) у јарам вуче према нечем замишљеном, што тек треба постићи (обнова угледа, силе, богатства немачког, прво место у свету итд.). Ипак, крај тог хрљења дисциплинованих милиона ка будућности и врхунцима општих државних и политичких, економских циљева, јавља се, опет, у променама приватног живота, готска и бивша немачка жудња заноса ка личном и идеалном. (Das Ideale).

(Одушевљавају се, каткад, опет, као у доба Гетеа и Шилера, сасвим романтично, за човечанство. У исти мах, после рата, све их је више, што и свој егоистично чуван живот расипају у пролазне сласти и веселости, трошећи се безбрижно, као и сладострасници, што нису.)

За Немачку се ради, и вечером, за болну и понижену, али, све чешће, живи се и зато, да би се могло утонути у берлинском вечеру, мутном и пријатном, неповратном.

У музику, авантуре, па и оргије (у заносе, што уопште немају везе са свакидашњим занимањем, без икаквог смисла колективног, без веза за државу), дивним просто тренутно, у оквиру свог личног живота, на таласима журним своје, од свих других осетније, пролазности.

Отуда приметна промена начина живота, и увече, у послератном Берлину. Лакше су, мекше, постале душе у његовим вечерима, када се ништа, од "Берлина на дану", скоро не види.

Осветљења (рекламе) берлинска, за последње две године, потпуно су изменила вече у тој вароши.

Чини се као да се долазак ноћи догађа, при зеленим, љубичастим, рујним, плавим муњама, под сноповима зракова, што бију с неба.

Над путем, којим хује аутомобили, расипају се, као звезде, трептања светиљки високе куле берлинског бежичног брзојава. Станице варошке железнице, дигнуте изнад улица, са својим бојадисаним светлостима и великим светлим окнима, кроз која пролазе црни возови, узбуђују и уносе у тишину сталне промене. Боје дуж читавих кровова и прочеља вишеспратних кућа, толико су лепе, да све ствари заодену блистањем, тако да се заборавља дан и жели таква, непрекидна ноћ. Километри правог и равног асфалта, као тркачке стазе, имају одблеске металне, кроз које миле закрчене стотине аута. Као у рекама, месечине и звезде, шарене светлости лампиона и ватромета, огледају се у њима боје електричних светлећих цеви, великих, стаклених чигри и точкова стаклених, што се врте. Море сјаја, изнад бездана мрачних, вечерње осветљење у Берлину, постаје опојна лаж, спас уморних душа и мозгова, више него некад звездано небо.

(1931)