Станислав Винавер

Немачка у врењу (1924)

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

Добоши у ноћи

Улазим у радњу са анзихтс-картама. Цела радња у националистичким сликама: Дочек Хинденбурга, Минхен у паради пред Хинденбургом, Кајзер у изгнанству. Питам старицу: продају ли се карте. Како да не, одговара она, мада скупе. Сваки побожан и од убеђења човек купује те слике. Дајем јој комад чоколаде и велим да сам црвен. - Она гризе старачким вилицама, захваљује љубазним доброћудним кревељењем. Не верује да један симпатичан младић може бити са безверницима: Републику су пронашли ђаволи. (У множини!! Није било тако лако!!). Али ми се молимо Богу, и Бог ће нам опет помоћи.

У књижари купујем Пропаст Запада. Такве књиге Немци обожавају данас. Кад је солидна, од армираног бетона, зграда царства Немачког срушила се, где ће се одржати невеже[1] Енглези и дивљи Французи!

Чича у књижари љубазно и безубо објашњава ми да је дошао крај културе. Али чича одлази, остаје дечко. Он је комуниста.

"Ми спавамо у Баварској. Ако нас Берлин не спасе. Реакција свемоћна. Ако на пролеће не букне устанак, реакција ће се несносно пооштрити. А народ политику прати, као путовања по далеким земљама. Не везује се за њу. Судбину рођене земље остављају помазаницима божјим и свакојаким, бризи високопостављених. Највише се чита, још увек, књига успомена нашег кронпринца."

Берберин који ме брије, такође је научни комуниста. Баварска каже, сања о некој божјој интервенцији у корист благочестивог народа немачког... Сељаци и католици! Ко с њима да дискутује!...

Идем на предавање: познати немачки мислилац доказује, на основу математике и закључака свих филозофских система од Сократа до Кајзерлинга: да има велики ритмични закон. Свак мора да гледа своја посла. То је неминовни закон ритма. Немци могу бити спокојни: ритам ради за њих. Европа ће пропасти, а особито Француска, трула и прљава и дивља. А на својој грбачи, као неодољиви талас историјског мора, закон ритма изнеће, избациће опет у вис Велику Немачку, ьber alles.

За Немце не само што раде изагнати цареви и кронпринци, за Немце ради Бог сам, божји угодници, па чак: гле и ето, и велики безлични закон ритма у васељени.

Можете да оборите Бога, ви, следбеници Волтера, али шта можете противу недосегљивог закона ритма васељенског?...

Само, Немци нису фаталистички савезници ритма, као што би били Руси: свак на своје место, на великој лађи: од капетана до најобичнијег матроза, и тада и ритам, неће моћи на ино, мораће и он на своје место. Ритмично, натераће они ритам да буде себи доследан. Мало ће бити нејасно: Ако сви буду чинили тако како треба чинити, кад један организам побеђује, онда ће организам победити чак и да му није победа имала доћи, победиће просто услед неке симетрије! Пошто је све на лицу места што оличава победу, доћи ће најзад и победа, да се не би осрамотила...

Отишли смо у Kammerspiele. Тамо је елита Минхена. Замишљена паметна лица. Даје се нов комад новога писца: Види се цела Немачка у бунилу.

Говоре комађем реченица, које бацају једни другима у лице. Над њима болесни црвени месец, у мукама се вије, као да се порађа. Људи вичу, плачу, муче једни друге, траже кривца.

Нека побожна жена цитира Кајзерове речи. Одломци, није цео Кајзер. Нико није цео. Једна блудница једе сладолед, који је горак. Заробљеник се вратио после четири године у живот из кога је испао. Живот је зарастао ожиљком на томе месту, и Отпали сада је већ потпуно излишан. Привиђење. Половина људи постала је после свих пораза - привиђење које вуче за собом своју прошлост, свима непотребну. А прошлост та тражи неке санкције. Све је у одломцима речи и мисли излишних, испалих, отпалих, недошлих људи. "Неправда је учињена некоме. Неправда. Напред!" Као да је прошлост, тај виновник - напред!...

Месец лудује црвен изнад кровова, порађа се најзад потмулом крвљу пригушених звукова.

Тамни добоши, час продирно чујно, час једва приметно освајају бића и пределе језовитим маршем. Добује громко: да, најзад месец крваво се породио у мирној благочестивој немачкој доброћудној ноћи.

Ти луди звуци добоша јесу копиле немачке прошлости - неправде, и сажаљивог и подбулог месеца који је све гледао и обасјавао.

Чули су бубњање бубњева.

Они би да погасе свирке сваколике.

Да: свирке сваколике: оне горе, пламте, букте, као и сам месец.

Два прва пламена, две претече, два прва пожара: горе, на небу, и ова црвена музика добоша, у сржи, у костима...

Стресају се...

Нико се више неће моћи отети: пожар је постао музика... Тако је било и у Русији.

Берлин у магли

Над огромним градом спустила се магла у тешким облацима. Све нови облаци, све нове наслаге. Сунце, далеко, као мала поморанџа, види се на крају сваке улице. Где си расла, где си устргнута? Боже мој - на истоку, - како ли је оно тамо: вруће, блештеће. Мала поморанџа. Осећа се да је оно сасвим случајно обешено изнад видика улице, као лампион.

И без благослова неба, и сунца, којим процвета небо, и звезда којима затрепери небо - бела, сива и мрачна варош добија неки свој прави, истински смисао. Нема више никога да убацује други, лепши, светлији или мирнији смисао у варош. Берлин сад живи својим сопственим животом, показује се, у часу кад у њега није још убризгана потребна доза лажне уљудности. Демаскиран је - мислим ја - идући лагано кроз маглу. Можда он никад не жели да се покаже какав је. Знам, сећам се тако добро Лондона: он кроз маглу мисли, кроз маглу густу постаје свеснији себе, и кад магла одлебди - Лондон је ведар, као после тешког интелектуалног задатка. Париз, и кроз маглу, бори се, са маглом ступа у неку чудну везу, не предаје се потпуно, држи се. Париз побеђује кроз маглу. То је осетио Коро, то је осетио Карјер. То хоће да испоручи Бертло Ренану у Италији: али не уме.

Берлин под маглом тешко и чудновато дише. И то ми изгледа онај прави његов живот: тежак, сакривен, туробан и масиван.

На огромном једном острву, поређани су кнежеви, цареви, генерали, краљеви, грофови, министри, војсковође - све што треба образован Немац да види, у Немачкој. То је тежак задатак: али је све задатак у Немачкој. Треба бити културан, мора се бити културан. Зашто? Јер у свима основним школама и гимназијама, занатлијским курсевима и радничким читаоницама, по касарнама и фабрикама предавало се: да су Немци први народ на свету и да је њихова улога да схвате, да разумеју и осмисле свет. То ми је баш јуче причала и она мала продавачица слика у експресионистичком салону. А то сам знао још из Хегела. А то се овде осећа. То.

Други народи, са својим доживљајима, са својим страстима и грчевима дају само сировину, материјал који Немац има да сведе у категорије, да класификује у обрасце, да згрупише у редове и феле, и најзад да осмисли. Јер сва историја свих народа, за Немце, те идеје, јесте: збрда-здола покупљени низ хаотичних података. У немачкој души ти доживљаји, преживљени подаци, имају да нађу завршен, организовани склад.

И организују ови Немци невероватно. Али недостаје жива, животворна кап, оно нешто због чега све на крају крајева и јесте лепо или ма какво. Поређају двадесет страшних, тешких, гломазних музеја једно до другог. Не губи се чак ни излишно време прелаза из дворишта у двориште. Долазе са књигама, ванредним објашњењима, у наочарима. Све ће разумети. Ја осећам да је, тако често, сва та наука која има отуда да се поцрпе, унапред дата, као неке пилуле. И је ли потребно онда гледати те слике, скулптуре, фреске. Живот постаје препричан, преудешен и сажвакан, подељен у прегледне квадрате - да, постаје излишан. Лекција самога живота, лекција саме живе и трепетне стварности не долази онда до људи. Ја не мислим, разуме се, на једног Гетеа који се толико са ужасом борио противу шаблона, противу искључиво унапред постављеног, јер је знао да је ту пропаст уметника. И не мислим на Ничеа, који је баш тај тешки оклоп претходног сазнања, осетио да мора да одбаци, ма колико то било лакомислено - да би био уметник, да би био човек.

Али тако један обичан, просечни Немац. Тај Бедекер, Немац, први је у својим књигама, начичканим са звездицама, одредио колико се пред којом сликом има застати и пред којим дрветом у шуми треба гледати лево или десно, и колико минута.

И у свему томе има величине, има снаге и има нешто победничко. Интуиција вара, онај "шпуриус" даровитих људи и народа - вара. А метода иде до краја. Ту није потребна даровитост. Рекао бих потребно је штавише бити недаровит до краја. Потребна је даровитост недаровитости. Потребан је дар издржљивости, дар напрегнутости, дар усредсређености, дар дубоке и наивне збиље.

Из магле се појављују страшни шиљци, кубета, масивни торњеви цркава, зграда, музеја. Све тако нешто тешко и оковано с трудом постигнуто. Нигде се никоме не даје поклон, нигде штедри дар и уздарје. Све корак по корак, измерено, контролисано, добијено, пошло за руком тек кад је рука већ клонула. Из магле се појављују они ужасни споменици који су унаказили Берлин, и унаказили човечанство.

Сећам се безбројних споменика победноме краљу у Италији. И они су ружни. Али је све то један исти краљ, на истоме коњу, мали, накочоперен, са брковима накострешеним. И то постаје симбол: један прости знак на улици; знак да је Италија слободна, мада није добила слободу на дар од своје старе заштитнице: лепоте и хармоније. Али овде! Та Пруска, и Баварска, и Саксонска, и како се све те земље не зову, имале су хиљаде кнежева, курфирстова, фелд-маршала, краљева, ерцхерцога, фелдцајг-мајстера и канцелара. И из целе историје само се то сматрало да се мора истаћи. Да је Немачка имала легије људи који су заповедали, који су умели да заповедају, свеједно у име којих идеја, идеала, принципа. Да је Немачка пуна људи који су у стању да обуздају сваку снагу и да понизе сваку буну, сваки метеж, сваки хаос. Боже мој! У "Победној алеји", на масивним шарцима и ђогатима и чилашима од мегдана и од параде, стотине опскурних фирстова и кајзера и кенига испречило се са ордењем, са батинама, са победним и безизразним изволевачким лицем, са сабљама, мачевима, топузинама, и малтене топовима.

И иза свакога Вилхелма десетог или Фридриха тридесет осмог или Лудвига једанаестог или Карла сто и петнаестог, иза тако једне дивовске прилике на дивовском коњу, са огромним натписом година владе, са латинском неком глупом или банализованом девизом позади - иза тих скамењених безличних господара над безбројним стадом: по две, по три мале бисте, малецна попрсја људи који су, под владом тих кнежева, такође били значајни за сретни и задовољни немачки народ: и читате на попрсјима, и црвените, и дође човеку да се убије од понижења и срамоте: Кант од те и те године - Шилер, Гете, Хумболт, доктор Мартин Лутер. Доктор Мартин Лутер стоји иза неког опскурног Фридриха или Лудвига. И тај Фридрих гледа пркосно у свет, у небо. И у његовој глави сигурно пише огњеним словима уверено и јасно: овај мој слуга, доктор Мартин Лутер, добра је глава. Али куд је њему до мене. Ја имам коња, што га нико нема, ја имам кнежевски орден, ја имам слуге, ја имам батину.

И сви ови генерали и кнежеви са батинама, на грдним коњима, појављују се из магле, и прете сунцу да се не појави, да не покаже да су сви људи равни и слободни. Из магле се виде само њихове крунисане главе на грдним урањеним кљусинама, и њихове сребрне, гвоздене буџе - симболи реда и организације.

Улазим у музеј.

Усред музеја раскречио се неки грдни Фридрих, заузео је половину улаза, огромног улаза музејског.

А са свију страна војводе, барони, буџоносци на коњима јуре у помоћ ономе великоме владару, на великоме коњу. Мало даље у салама: Тицијан, Рембрант, Леонардо да Винчи. Магла је најзад отишла.

Суморни мир влада у музеју. Пажљиво иду посетиоци од слике до слике и бележе у нотес.

Бескрајни Фридрих, на бескрајноме коњу, мисли - на улазу у сва блага што је досад створио човек - мисли: колико ли још бескрајних Фридриха, на бескрајним кљусинама, чува друге улазе, чува све наше човечанске улазе.

И он се моли, на своме грдноме коњу, да опет падне магла. И магла опет пада.

И само се још види претећи шиљак на врху његове огромне, оклопљене главе са малим, са злим очима - у магли.

Музички проблем Немачке

Има народа са проблемима без којих се не могу разумети. Не мислим, као Хегел, да један народ постоји само зато да решава једно своје неко унапред предодређено питање. Живи народ, и решава разна питања, своја и туђа, и искрсла нова питања којима се није надала историја. Али, као што човек, који је доживео потрес у прошлости не може до краја да се прошлости ослободи, тако има народа који у себи носе нешто, као вечито будну, остварену и остварујућу потребу, као неку кичму од моралних, од духовних костију, око којих се сви мишићи групишу, из чије мождине сви нерви извиру. Ко је могао схватити Србију без Косовске епопеје, без Косова у монотономе, у дугоме, у непрекидноме десетерцу који, готово никад не подиже нагласак, јер је све подједнако трагично и судбоносно. И сва српска поезија није могла другим путем, осим преко јединога старога места преко Косова. Сви путеви нису водили на Косово, али су водили преко Косова. Укорењена и можда неизгладиво расна одлика српска: да се покуша "пречицом" (мада: "преко је прече, около је ближе") никако није могла доћи до победнога израза у овоме. И то је проблем песничке технике на који би ваљало бацити сноп објашњујуће светлости. Борба техничка: може ли се Косово обићи. И отуда, са чисто техничке стране, и полет и очајање песника. У ослободилачким ратовима цео један народ од неколико милиона ратника и бораца, слагао је по болницама и рововима дуге једнолике и стрпељиве десетерце, из којих је одавно већ ишчилела пена уметности и остао само тешки талог дужности, морала, етички императив: а, ма како узвишени, ово су били само негдашњи подстицаји за уметничко стваралаштво; дотрајали су као уметнички квасац и прешли су као нерастворив састојак у механички живот.

Ко је хтео да разуме Италију морао је знати да су у њој живели, и да ће увек живети велики мајстори, који су учинили живот пријатним, раскошним и привлачним за сваког живог створа. Зар се може разумети Италија, а не знати да је пре толико стотина година живео насмејани Рафаел, и мистични Ђото, разблудни Тицијан и замишљени Леонардо?

То су, додуше, само подстицаји, само, тако да кажем техничке пролазности, и можда би каква спиритуалнија култура од њих пошав, до других допрла облака: али скок од подстицаја до израза, код нас се још увек да схватити и наслутити. И за то је још толико много материјалног код нас. Материја обавезује, као некада племство. У Европи.

Ја знам да би се за Француску морало знати шта је био, ко је био Наполеон: великан који се увек јавља и поставља јасне узвишене и разумљиве циљеве за свакога створа на овој старој, бесциљно хаотичној планети.

А Русија би се дала разумети најдубљим сазнањем да је пре хиљада година живео и патио Христос, који је први покушао, и који ће опет покушати да заведе на земљи правду, вечну, мистичну правду, правду да је људи, ни у својим сновима не могу назрети: каква је и каква треба да буде.

А централни проблем Немачке јесте музика. И док је највећи Немац - Гете схватио Француску, јер је схватио њенога Наполеона, или, боље речено Наполеон му помогао да схвати Француску, а највећи интуитивац Немачке - Хајне до последњег можданог превоја схватио је Французе, јер је пошао од Бонапарте, (можда је то само сретна интуиција: откуд и одакле почети, где приступити копању руде, која је свуд, али недовољно приступачна) јер је опевао, јер је оплакао, јер је величао човечанство у његовом наполеоновском идеалу јасне хармоније циљева - дотле, шта су од Немачке разумели Французи? Госпођа де Стал у њима је видела само народ, који не може да прими, да омогући у себи, њој, госпођи де Стал, мрскога Корзиканца. Ренан је тако дубоко ћаскао о свима филозофима Германије - али је Ренан био немузикалан. У огромној преписци са Бертлоом, својим другом из детињства, нигде није споменуо ни реч: музика. Палада Атена, којој се Ренан молио на Акропољу није чула од песника реч, да се на овој земљи након ње, нешто још променило, и да то нешто није само меланхолија и легенда - већ музика. Музике, усклађене у акорде, у звукореде, тонске мисли у ненапукле стројеве, - нису имали Грци, а Ренан им није, кроз надошле историјске перспективе које су се отвориле, да приме за претке поруку овога мудрога потомка - није умео да довикне то. И Ромен Ролан - једини је Француз који је умео да приђе Немцима откровењем музике. Тен то је знао, али није хтео да каже, јер је био неприступачан за звукове. Неприступачан, мислим у неком космичком правцу: да га звуци толико освоје те да и цела његова мисао пође, у тражењу и налажењу, мудрије опрезно, наивније осетљиво, чедније апстрактно, и више, више непосредно: не објашњујући већ доживљујући чудо. Иначе је, ваљда само Паскал назрео како би изгледала историја света схваћена више музички, мање геометријски, више у једну руку и битно, а и формално. Музика се приволела прелазима, модулацијама, ћудљивим променљивостима, критичним заигравањима непреболелих чврстих линија: али често само зато да осети, да до краја испољи недовољност основе, немогућност једносмислености, пораз коначне формуле. Није све дефинитивно у изразу човечанске историје, мада је можда дефинитивно у суштини која се изразити не да не може, али се докучује баш помоћу вишеструкости, помоћу многосмислености и разноликости сличних варијација које се окрећу око теме: и ни једна не оваплоћује тему а свака је исцрпније, боље и дубље продубљује. То је, ваљда, што је човечанство јасније научило од Ничеа, музичара, а није био далек да то разуме г. Тома Грендорж, Тенов пријатељ и јунак романа.

Музика којој је Шопенхауер подигао престо изнад вечног песимизма светова, музика коју су романтичари призивали као једино могуће оваплоћење светске душе.

Свакако данас Немачка пати од своје сопствене душе: од музике. И пати од прекомерног оваплоћења: музика не сме да буде крајњи израз, већ само игра око крајњега израза. А последње, има, мора и сме и може: само да се наслути. Саис.

И Италија је боловала старим мајсторима и мајсторчићима који од отаџбине створише галерију типова за портрете, отмене и бесциљне; и Француска је, у зреле дане, боловала од тако наивног Наполеона кога гледа четрдесет туђих, неосвојених још векова са врха прастарих пирамида - а Русија је увек била јуродива Христа ради. Одувек, сви боловаху од претеране оваплоћености битнога. Битно не сме да буде нађено. Око њега мора да буде повучен свети круг. Али битно, разуме се, не сме да буде ни заграђено, ограђено кинеским зидом. И у томе и јесте занос и пребол једне културе: у приближавању, у наслућивању, у освојењу па ипак у чувању светиње. Нико, некажњено, не сме постати до краја, као што и нико, некажњено, не сме не постати собом - јер ће га други тад формирати.

Овде се само пева, свира, удара у клавир, дува у флауте, окреће вергл, навија грамофон. Чак и онај блесави инвалид што тресе главом близу Зигесалее, молећи за милостињу - и он нешто певуши.

У небо иде, страховитим стубовима устрепталих честица ваздуха, жица, опни, калофонијума, метала, дрвета - ужасни облак музике која је обавила целу Немачку.

У безбројним киноматографима свирају оркестри, свирају лепо, пажљиво, праву и дубоку музику. Свака кафана има мали оркестар. У најобичнијој посластичарници где поједете колач за четрдесет марака - и ту, подијум, на подијуму клавир, за клавиром озбиљни старац у фраку понавља генерацијама Баха и Грига. Крај њега високи виолиниста. Он меша валцере са Шопеновим етидама, са тангоима. И не стаје. И нико не стаје. И вечито једна мирна, бескрајна, фино узбуђена, никад груба свирка. Од силно поновљених песама и мелодија, сви су прелази изгубили своју грубост, своју изненадност, своју неочекиваност. Све прелази једно у друго, јер се свира, свира неуморно, бескрајно. Ствари немају костију. Сваки час видите натпис на кафаници: Gute Musik. И то је сигурно: Бах, Бетовен, Брамс и сви они редом. И пићете ликер са неком малом Гретхен, која већ пола сата истрајно покушава да изговара енглески у нади да вам измами још коју стотинарку, јер је Србија на југу Америке, и гледаћете улице: у аутомобилима, трамвајима, аутобусима - дуге, вечне, исте улице - уз звуке опет Баха, опет Бетовена, опет Брамса.

Ова земља свакако пати од музике. Има, у музици, нешто безизлазно. У овој музици нашој, европској, која није само пратња драме, пратња нечија и пратња некоме, боговима или судбини, и позив само; у овој музици која је оваплоћење, која има однеговану душу свесну, која више не расте пољанама историје као скромне, бесловесне траве у подножју каквих стена и споменика. Сећате ли се, у оној народној причи, кад змајев коњ њиском одговара своме господару змају, који хоће да стигне царевића и да му отме жену: "Не бој се, једи, пиј, и опет ћеш их стићи!"

На такву једну снагу, на такво једно сигурно уверење узјахали су били Немци. Својим радом, својим складним трудом, својом истрајношћу, својом методом, својом организованом мишљу о свему, они су све имали да стигну, да престигну.

Макар други имали које му драго још особине, Немци би све стигли, можда и са мање талента: али је њихов коњ био сигуран, неки стални, снажни непобедни коњ живота организованог, до последњег нерва, у једну вечиту, свеобухватајућу музику.

Али сећате ли се још: најзад је царевић код бабе заслужио судбоноснога коња. Ко је он? Народна прича не каже. Вели само да је био губав, болестан, у буџаку, и презрен.

И царевић уседа са царицом на тога коња. Таре му губава леђа која засијају као сунце, одједном. Сунца што одједном засијају? Зар има нешто веће од организоване музике?

Пита и змај, пита коња, а овај каже: "Јео, не јео, пио, не пио - нећеш га стићи!" У овој вечитој организованој складној звучној и безизлазној музици, без крила која би, крила, одвела изван музике - Немци, изгледа ми, осећају да је свет нешто, што се да и може и мора организовати, и што морају да организују, да уреде, да ускладе баш они - Немци.

Али човечанство јури на оном другоме коњу. Оно иде у једну већу музику која се зове: занос. Јер тај други коњ, брат је ономе првоме, његова је рода, само је поноснији и за друге трке саздан, звездане! али је и он музика. То је она, што има настати. А стари тиранин не верује више ни коњу свом, мада мисли стићи само помоћу коња свог. Не слуша га.

И за њима натурио се - несретни змај у наочарима, и не стиже, не стиже први пут у животу, на своме староме коњу од мегдана, од Баха, од Брукнера, од Брамса.

Створ који корача

Јутрос сам осетио нешто ново на лицима. Почетак панике. Знам је: једино ново чему ме научио рат. Продавац новина на нашем ћошку виче промуклим гласом: "Пад марке! Паника на берзи! Долар шест хиљада!" Купују новине, гледају, слежу раменима, ћуте. Трамваји јуре. Железница тутњи у близини. Огромни аутобуси гломазно се котрљају улицама. Свак жури на посао. Аутомобил прође.

Куће још увек стоје. Стоје тврдо, равнодушно. Дакле: (то читам на лицима) Свет још увек постоји. Земља се окреће. Сунце сија. Све јесте како јесте а марка ипак пада. Ама то није могуће! И пролази тек понеки странац - задовољна, сита лица. Пролази мирно и достојанствено. Овај радник није седам дана окусио месо. Све кромпир, чорба, лебац и пиво. И овај чиновник сања о свињетини. Ова мала мрзне се код своје куће. Тако је ладно. Нема пара за угаљ. Тако је нешто било за време рата. Али се очекивао веселији крај, очекивала се победа. Људи су давали своје злато држави. Јео се хлеб са рђавим пекмезом од траве, премазан црвеном бојом. Није се ни играло, помислите, а тако воле Немице од Берлина до Најрупина да играју. Чекало се. И живело се у чекању, замирало се у чекању. Није дошла победа, али је нешто ипак дошло: дуго жељени мир. Сви су казали овоме народу: и попови, и пастори, и генерали и новинари, да није побеђен. Само је спутан, притиснут. Стегли су зубе и чекају.

Марка пада. Пролазим крај дечака новинара, он познаје да сам странац и виче: "Пад марке, Германија капут" (Свршено са Германијом). Шта ли је хтео? Да се тужи код мене - странца што су Германију уморили странци? Као да сам ја надлежан?

Сећам се код Золе, код Толстоја: како умиру људи, према својој психологији, социјалном положају. А како умиру народи? Немачка умире. Не као Беч: Беч умире сетно, лакомислено и свесно. Последњи пут љубе живот у уста. Кроз мозак се врти љупки валцер, а у очима се замагљује. Овде се умире стиснутих зуба. Овде никога не моле за милост. Овде још прете, мрзе, хоће да се свете. Али неоспорно умиру. И умиру од невидљиве, и зато од најстрашније болести. Није то нешто грубо и физичко, да их неко мучи, бије, да се над њима натреса. Већ нешто невидовно, нешто готово апстрактно, што нема физичкога облика: просто радиограм из Њујорка - долар је данас тест хиљада. Тај телеграм је готово мистичан. То је само једна вест, један звук, једно сазнање. И од тог невидљивог сазнања руше се горостаси, видљиви, гвоздени темељи целе друштвене зграде. То је као оно мистично: полетела два врана гаврана. Како је марка пала: то се не види, то се не зна, то се не догађа овде. Негде у Америци пада. Као да свако јутро долете неки врани гаврани, загракћу, донесу вест и ишчезну. Не види се неки физички кривац.

И страшно умире овај народ још и зато што је он својим царевима, чиновницима, поповима и генералима, својим вођама, председницима одбора и директорима свести и савести увек веровао, и још и данас верује. Државотворна вера у вође, вера у солидност управе, вера, ако хоћете да Немце и сам врховни поглавар, Немачки Бог (над-дворски тајни саветник, витез Олујне и Громовне Круне и другог ордења, редовни професор и доктор теологије, господин фон Бог) - не може, не сме, не уме оставити. Откуд да би Бог: солидан, паметан, силан - могао да постане вашарски шарлатан, подвалаџија из Хебеловог "Шацкестлајна"?

На улицама нигде нећете наћи да се вуче марка, као код нас динар или општински грош-радикалац. Они још цене марку као симбол сигурности немачке царевине. Они штавише (не сви, разуме се) и праве уштеђевине у маркама. Не иде им у главу да је марка прелазна вредност. Народ још једнако има поверење у државу. Та слепа вера и упропашћује га: јер не уме да се снађе, да се оријентише, да потражи рачуна, да пронађе кривце, да се буни, да дође к себи, да буде начисто шта јесте, шта није, где се дошло и куда се иде.

Сваки човек који разуме ситуацију добије погрдно име: Шибер. Шта су Шибери? Спекуланти. То су људи који знају да марка није ништа - они купују за њу, од десет фунти бутера, до десет вагона робе - продају, опет купују - па за зараду добро живе и купе непокретности. То су, једном речју, људи који се сналазе и који немају слепу веру у папирну државу са папирним симболима величине. И ја сам кадар да омрзнем сваког шпекуланта. Али ми овде и сад, то изгледа паметно, разумљиво. Па шта да се чини? Или ићи у непомирљиве револуционаре, или покушати да се снађе човек у хаосу. И код многих шибера ја не видим непоштење и све оно зло и гнусно, све оне јевтине погрде које на њих баца овај народ који не уме да се снађе, који сакрива марку у најдубљи џеп, коме не иде у главу да је пропаст близу... Можда ће их и спасти та вера, та истрајност, тај рад? Ипак? Државотворно?

Побеђени, понижени, они не траже ни од кога рачуна, они раде и даље, истрајно, они једу мање, они не једу тако често месо, они пију лошије пиво, они се мрзну, они пуше крпу и коприву, по улицама светиљке горе са пет, са двадесет пет пута слабијим пламеном. Али они стегну свој буџет и своје потребе тако, да се све то још увек може назвати доручак, ручак и вечера - и светлост, мада слаба, ипак сија и дан и ноћ, и свега, мада лошег, има у изобиљу.

Они су остали при свима својим старим потребама и навикама, само је квалитет трошенога и употребљаванога постао лошији. Живот је обликом исти као и пре. Само је квалитетом лошији. То је, можда, тајна немачке снаге, тајна зашто још нису пропали. Ево је: они нису променили живот и његове навике. То би ваљда донело хаос, превирање, и тек после нов поредак. Они су просто снизили температуру живота за неколико степени. И живе као и пре. И радиће. И трпеће. Место да једу добро јело те и те врсте, они ће јести рђаво јело, али исте врсте. Ништа није ускраћено, само је све горе и бљутавије. Нека врста лаганога и постепенога смржњавања и зимскога сна.

И све је тако. Чак и у кафанама још увек по педесет врсти вина. Све фабрицирано, али нису свели број, још увек, као и пре, има од сваке врсте. И колачи нису сведени на три врсте, већ има тридесет, као и пре, само лошијих, лоших. И на све стране, на све стране, чоколадарнице са бљутавом чоколадом од сто врсти, рђавих али обликом сличних старима. Живот, обликом, непрестано личи на онај прошли прохујали, само је, садржином, постао бљутав и несварљив. То ми изгледа основни проблем Немачке. Још увек је облик исти. Садржина се губи у том гломазном облику, превеликом за садашње могућности.

Требало би, ваљда, извршити концентрацију заостале садржине, и излити је у сасвим нове облике. До чега би то довело?

А стари кајзер, који је још увек нада толиких хиљада? Разумљив је као нада: живот и данас личи на оно пре, само је бљутав. Значи - да нам је опет оно пре, кад већ и пре и сад у ствари је слично! Хиљаде, можда милиони мисле: да би кајзер донео и стару садржину у ове старе облике. Облици чекају, спремни и несаобразни. Овај народ доживеће можда најзад оно што је, за старе Арабљане, наслутио Шпенглер: псеудоморфозу. У туђим облицима кристалисаће насупрот свом закону облика, туђ раствор. Рећи ће: наш је облик. Наш, али прошли. Значи још болније, осетљивије туђ. Раскид ће осетити у сваком детаљу. Засад кристалисање није ни почело. Покушава се оно садржине да се задржи где се затекло.

Данас се жени кајзер, у дубокој старости. Болно маше главом моја газдарица. Изгубио је популарност код свију газдарица. Зар сад се женити, зар сад мислити на пир, кад све пропада. И то годину дана после смрти добре царице која је била идеал домаћице, и коју у су Потсдаму прогласили за светицу. И поклон је вереници дао: неки накит од неколико стотина милиона марака! Данас! А од њега се очекивало да буде пример погружености због страдања народа, и да буде светла нада за будућност, која би значила повратак староме животу.

Ево страшног тумачења: Кајзер у седамдесетој години прави себи нов живот. Значи раскрстио је са старим. Значи увиђа да се не може чекати, да треба живети: да треба живети новим животом. А Немачка се надала, - онај верни део Немачке, да се стари живот може, мора интегрално повратити. Живот иде напред, даље, тече - чак и код кајзера. Згранути, његови присташе, виде то. Значи да се живот мора живети унапред, а не унатраг? Па како? Пада, срозава се последња нада да се живот да уредити без корените реформе, без новог преустројства вредности.

И најзатуцанији кајзеровац види да треба отпочети са новим. Али како да почне? Где су принципи, где су правила, где су статути, где су "verboten" и "дозвољено", где су традиције послушности. "Слушаћемо" као да их чујем да кажу. "Слушаћемо, као и увек." "Али кога? Ко је тај који има права да заповеда." И опет чујем далеко мумлање милиона: "Слушаћемо, слушаћемо, само нека дође."

А вођа будућности не долази као човек. Он није више човек. Он је нека страшна историјска нужност - гвоздени труп без оних руку, које би верни понизно љубили и које би указале јасно одређене путеве добрима и покорнима. Он је још само као неки Роденов створ, Роденов торсо који корача, али нема ни главу, ни руке. En Marche. Он само иде. Јер његова функција није да мисли, да осећа или бар да нешто зна. Лагано и гломазно он иде. Ја чујем тешки топот његових корака. И оргију, у Немачкој на све стране - његови мукли кораци дају, с времена на време, чудан и језовит такт.

Кула бројева

У једном малом, фабричком местанцу. А и ту: трг, Бизмарков споменик, стара готска црква, посластичарница где ноћу долазе дечаци и девојке да испију ликер, да играју. Директор фабрике неизмерно заузет радом. Сваки посао, уколико се њега тиче, до краја испослује, спроведе. Па тако чак и питање нашега боравка, пута, хватања погоднога воза и где ћемо, како ћемо ручати. Ништа није остављено случају. И ко ће нас водити, како, и на ком језику објашњавати. А све то није изведено ни са драмским гестовима љубазности, ни са простом и искреном доброћудношћу: све је изведено савесно, брижљиво, детаљно, постепено и истрајно. Па макар трајало тридесет и осам вечности и сто једанаест година.

Понеки пут кад их видим овакве савесне, пажљиве, усредсређене у један посао, мислим се - шта би било да железнички "курс-бухови" погреше, да таблице логаритама прорамљу, у децималима, да сва зграда цифара и препорука, обраћања пажње и правилно упућених стрелица - негде у темељу стане пуцати. Опет не би била потпуна пропаст. Јер њихова пажња није смела и заинаћена. То је пипава и лагана пажња. Она је као ореол око сваког предмета и сваког дејства. Нека пукне један од милијарде федера - мораће се, мало друкчије, навити они други федери и опет ће опстати поредак. Нека буде учињена једна погрешка, она ће бити исправљена јер има још сто места где се понешто да пренатегнути, или привити, па да се све изравна.

Једна џиновска фабрика: и ова држава и ови људи и њихов живот. Истина да је све засновано на прорачунатоме домету, на у размаке распоређеним могућностима - али један пад цифре, један слом ексера и један пребијен зубац не задржавају машину. Постоје хиљаде вентила, хиљаде других шрафова и сигналских поравњача који ће да надокнаде, који ће да припомогну поремећеном стању да се врати у првашње.

Како описује америчке стројеве и америчке горостасе неки писац: да је све срачунато на један фантастични склад, обрт, полет и заснов карактеристичних бројева који управљају паром и снагом и смислом полуга. Па ако тај склад омане - оде све дођавола! То би био, збиља, град жутога ђавола, град запенушених усплахирених, математичких формула чији један једини поклизај значи распад бескрајне творевине. Она пада као стокатница на филму, одједном.

Ја нисам видео ту Америку, могу само таквом да је по визији кинематографа замислим, да замислим да човек, пошто се у бројеве и формуле поуздао, стави све на њих, и не гледајући ни лево ни десно, једним њиховим стропоштавањем, падом бројева, скотрља се и сам у понор. Овде, код Немаца, не изгледа ми тако. Бројеви омањују. Да. Истина је и то да све не "штимује". Пуца на све стране. Једно не ужлебљује се у друго. Полуге које су требале да издрже још неки притисак, одједном попуштају. Установе се кваре по непредвиђеним сразмерама. Појављују се, ненадно шибају као из земље, отпорне снаге, где их нико није очекивао. Једном речи: страховита небосежна зграда бројева и формула, љуља се на све стране. И што је најстрашније: не само да се ломи и крши оно што је требало да издржи и да се не извитопери, већ се јавља однекуд, ново - непредвиђено. Улази пиштећи, у општи склоп овог заљуљаног хаоса од струјања, од вриска кроз челик и цемент.

Шта би радио један примитивни дух, један мање школован, учен и кулучен и савијан народ? Ево шта: да је случајно заљуљала се под њим и пред њим вавилонска кула бројева, одредби, стрелица и формула, тај би се дух збунио, уплашио, и посумњао у све те формуле. И то би био можда спасоносни страх: уплашити се измозгованих апстракција, побећи од куле бројева коју су издали њени духови-чувари - бројеви. И онда: опет се предати простоме и урођеноме животноме осећању, живети интуицијом, живети по унутрашњем нагону! Или би се можда толико уплашио дух, кад би видео да и техника може издати, да би се мануо сваког контролисања, престао да диже и спушта полуге и елеваторе и покретне степенице и чудна витла над чијим обојеним дугмадима и тастерима прсти имају надзорну власт. И пао би у суноврат, уз тресак незадржаних зидова и плоча. Али не немачки дух. Видећи да бројеви попуштају и варају, немачки дух хоће да се спасе, али још увек помоћу бројева. Дакле: у тој истој фабрици где су неки шрафови пукли, а неки вентили запушили се, а неки други и нови проврели кроз челик, прокрчили себи пута кроз препуклу мисао: ту, немачки управљач још увек хоће да управља. Праве се нове полуге, везују се стари стројеви друкчије, поглед је чврсто упрт у игру и сигнализовање дизалица и ћускија-спушталица, а рука окреће точак који доводи у ред раштркане непослушне, али досегљиве струје што су изашле из колосека. Немачки Дух још увек стоји код своје напукле државне и духовне машине у којој су искрсле кобне непредвиђености - и још увек он подешава, бремзује, звони на пажњу, тестерише, прекреће, пребацује, покушава и успева да спречи катастрофу, да искористи оно што је ту и како је ту, да не би и друго пукло и отишло у бездан. А машина није бездушна, као што смо ми сви то наивно мислили! Да, бездушна је рецимо једна машина. Али кад је низ од машина, тада се оне некако допуњују, омогућују, компензирају. Постане један заједнички напев од органа. Ја осећам то. Ја осећам да један велики низ повезаних машина пружа своме управљачу нових могућности. Осећам да има у свему томе неке нове челичне еластичности, која опомиње на жилавост живота у месу. Осећам да се, имајући на располагању стотину сплетова од справа, може постићи то неочекивано, да се поправи и надокнади изненадни побачај, изненадна неуравнотеженост и грех једног појединца - справе.

Тако то себи представљам: не напуштају принцип машине. Надају се помоћу машине да обуздају машину. Још увек се надају, напрежу, отварају вентиле, везују каишеве, затварају проломе, заокрећу, запућују и опет преокрећу смисао исклизлих струја.

Ја имам визију: како је то напорно и горостасно, а можда и јалово, још увек крепко седети крај своје социјалне машине и веровати да је та машина тако дивно сатворена да ће моћи и саму себе, својим сопственим делањем полуга, излечити, преобразити, преудесити, довести у ред. Све тако Немци: у овом хаосу наредби, уредби, закона - издају други још компликованији хаос наредби, правилника и закона - да придржи и причврсти онај први. И све се то, збиља, некако још држи. Сви они верују да се машина, Друштво, Немачка Машина, која је столећима стварана по цену варварски мудрога, хималајскога напора пут којега свет са грожењем блене - не сме напуштати. И они остају у фабрици тој, у машинском покрету и облету том: али не да погину заједно са здрузганим точковима и ваљцима. Већ да све спасу. Њима је жао и најмањих клешта и витла и точка и полуге и немачког шрафа и елеватора. Да све спасу једно помоћу другога и прошлост своју, па чак и легенду Хинденбурга. Још увек ови хладни и пажљиви људи, хладно и фанатично верују у своју машину, у своју историју са најмањим њеним циљем, у свој начин изградње и обуздавања свега што је искрсло и што ће искрснути у свету. Је ли то фикс-идеја механичара, или је то збиља спас?

*

Читав дан провели смо у фабрици. Инжењер нас водио. Тако нам је све показао као да ћемо сутра ми сами да зидамо исту фабрику.

Огромне пећи варе гвожђе, оно тече, лију га, удешавају, преудешавају. Пажљиви су, ћуте, на послу исправни до крајности, до фанатизма, до јединства бића са оним што им биће контролише.

А за све то време и у њима, сигурно, топи се нека прастара и тешка руда, тече, лије се, и чекићи по растопљеноме гвожђу ударају. И живот је тако тежак, тако мучан, тако увек сав од задатка до новог задатка.

Али - и у томе је ваљда неисцрпно и непобедно здравље те расе - јест да је тежак живот, суров, мучан - но такав бити мора. И као да је главно само то: да живот буде и остане могућ. Само то. Само то. А већ наћи ће се бројева и формула и чекића и мехова и наковања и маљева и машина и огњева и гасова и струја и елеватора и полуга - наћи ће се да тај растопљени или хладећи се метал који се зове живот: уобличе, скују, окују, прекују, удесе, дигну, спусте, поставе на одређено место, причврсте тешко и победно. Реке распаљенога гвожђа, шуме од чекића и наковања, облаци од електричних струјања, поносне и пркосне и небосежне горе од накострешених бројева и од формула! А живот: само нека буде ту, бар колико једна танка жица у руди, најтања, најтежа видљива могућност.

Пронаћи ће, извадиће га, претопиће га, преобразиће га, победиће га, уништиће га. Јер, творац који је живот дао, неће га моћи препознати у оном новом препарату, неосетљивом на ватру, на воду, неосетљивом чак и на грч мишљења који га је створио. И саврх свих наших кућа и храмова, он ће сијати као наш европски громобран.

Стража на Рајни

Гледао сам их кад купују књиге. Погледају. Прелистају. Размисле. Погледају. Предају калфи. Калфа лагано рачуна. Подвуче црту. Сабере. Преда другоме. Подвуче - сабере. Умотају. Предаду.

Гледао сам их у радњи кад купују ципеле. Дошао сам и нашао и платио. Посматраху ме разрогачених очију.

Дођу. Седну. Пипају. Пођу у њој. Врате се. Пипају. Помиришу. Размисле. Пођу. Седе. Чекају. И већ и сами не знају је ли ципела добра или не. Питају друге. Јер су искупили толико доказа о ципели, да више нису начисто каква је. Затрпали су оно прво осећање. Гледао сам их кад једу. Загњуре се у јеловник. Загњуре се у винску карту. Наберу чело. Једу дубокомислено. Руке са ножем и виљушком раде као да су неки инжињери у фабрици. Гледао сам их кад пију. И то је нека дужност. И код седме кригле никад један гутљај да је само онако пијанички и чулан. То је један посао: посао испражњавања кригле. А свакоме послу приступа се са пажњом и страхопоштовањем.

Тако пију кад их нико не гледа и кад су сами. А кад су у друштву, ту има условљеност дизања и спуштања и задржавања руке, и постоје књиге како се то пије: "Das Biercomment". Хтео сам да запитам једнога: Mein Herr, јесте ли ви попили криглу пива - или само испразнили толико и толико кубних милиметара такве и такве течности, која вам на такав начин прија, а с помоћу таквих и таквих покрета?

Нисам могао да одолим: приступам. И питам, шта сам намерио. Разуме се, нашао сам учтив начин за питање.

Господин је био неки доброћудни професор. Он ми одговара: кад не би било начина, покрета, свести о начину и покрету и знања о њима: откуд бих ја, најзад, знао да је то пиво? Сва та сценарија повећава моје задовољство - штавише чини га могућим. Нећете ваљда да испитујем пиво без побожности, како какав безбожни Француз. Шта је Бог да нешто нема побожности са којом му идемо у сусрет?

Дакле - наш рад и нерад, наше гутање алкохола и једење, и путовање: без побожности су. Сувише имају у себи логичке брзине, математичке прегледности. А са пуно дубокомислене дубине Немци прилазе свету. Све је подједнако важно и побожно.

Зато баш - бар за мене: све постаје подједнако безначајно. За мене: што је ствар тачнија и битнија, треба да је и убедљивија. А код њих је све подједнако. И онда ја не знам: жуљи ли ме ципела или не. Јесам ли довољно побожан - престаје да ме жуљи.

И ствари нису ствари, већ привремена пребивалишта њихове пажње. Сад је пажња пала на мрава. Сад на Хималаје. И све то једно. Чак и код Ничеа: O, Mench! Gib Acht! Обрати пажњу, човече!... Милион података о зрну песка. Милион података о стени која је састављена из вечности таквих пескова. Више нема ничега. Пажња може да се дисциплинује и да борави на чему год хоћете, на свакоме ерзацу, и колико год хоћете. Где су ствари? Ствари су случајно повод за пажњу. Ничеова поноћ можда ништа и не каже, али нам се, од силне пажње, причуло нешто? Онда се ја буним. Онда ми сви докази постају излишни у својој монотонији, у својој бездушности, у својој апстрактној мистици.

Нема више ничега, јер се све да увек конструисати, доказима. Овде ми приводе једанаест доказа за тврдњу да се све сме доказати само помоћу десет доказа. Шта још нису доказали? А и Французи су све на свету доказали. Немци и Французи јесу две нације које су све на свету доказале. И кадгод и у Француској, полудимо од очигледности: доказима. Немци дубокомисленом темељношћу оперишу. Она је, као кртичњаци неки испод целе спољашње коре, све прекопала и поткопала: тако да се одасвуд може стићи свуд, тамним и очајним лавиринтима, само ако се спусти у дубину и ако се истрајно иде, пипа и иде неком врстом дубинске музике. То је доказ, ако се може тако рећи, у дубину, испод земље.

Насупрот овој многостраној и нелогичној дубини. Французи су једнострано логични, као што је свака логика непомирљиво једнострана. Они су народ који даје доказ, рекао бих, у висину, изнад. Логика може да веже сваке две гране које се виде једна с друге. Све што штрчи, што је ту, да се везати ваздушном линијом. И тиме француска мисао мисли да је везала врхове појмова. Сваке две ствари које су на сагледу једна другој. Треба само гледати, имати поглед, преглед. Код Француза је све унапред већ доказано, код Немаца - накнадно.

Ова два народа што се доказују, почели су сами себе да доказују данас. Најзад? Французи хоће да докажу да су само Французи, а Немци да су само Немци. Исто би тако, истим вештинама, Французи могли доказати да су - Немци, а Немци - да су Французи.

Читам у Echo de Paris те логичаре очевидности. Пошто две сличне ствари ипак нису до краја сличне, то они одричу сваки немачки утицај. Крајње логично. Та све је у свету логично, ако се унапред претпостави. И одбацују немачку мисао. И мрзе је. Као да и мржња није један од начина прилажења. А Немци уверавају свет да никад у истини није било код њих животворног француског утицаја: пошто су две ствари сличне, али не услед утицаја, већ услед сличних унутрашњих побуда. И, као што се може, код њих, подземно примакнути сваком тврђењу, тако се може и одмакнути, удаљити од свакога.

Има нечег трагичнога у овоме старању. Слушати Томаса Мана, најумнијега Немца, и слушати Мориса Бареса, најродословнијег Француза: и ту је збиља француска логика и немачка темељност. Али у служби једне сићушне мексикадске идеје: да је све онако како ми желимо да јесте. Они могу све да докажу, - овај пут знају шта хоће. И зато и стижу где хоће. Једни, помоћу смелих очевидности, други помоћу извијуганих понирања.

Данас Морис Барес, главни војсковођа францускога шовинизма, кренуо се у офанзиву, као Малбруг. Он је врло логичан и разумљив. Али бојмо се те једностраности: она више није у служби инстинкта, већ у служби сухога рачуна!

Ево шта он доказује, у својим предавањима у Штрасбургу и у својој књизи "Le genie du Rhin" (фина реторска књига, ремек-дело од фразе и реторике!): Рајнланђани говоре немачки. Цео свет мисли да су они Немци. Али они нису Немци. Срцем и душом они су скривени Французи. Зато их треба, ма и силом, ма и противу њихове воље начинити оним што су: начинити Французима!! Барес је некада писао књигу о Греку. И он је, не могући нешто разумети, пронашао "Тајну Толеда", то јест: Толедо је шпанска варош, али само формално. У ствари су Толеђани скривени Јевреји, који то не знају!! И тако су за Мориса Бареса свуд где шта не разуме, где не разуме два истовремена бивања - неки скривени несвесни себе људи. Онда би неко могао упитати Мориса Бареса: Ако је свуд све несвесно себе, није ли боље остати где смо, јер ако почнемо истраживати свакоме корење, конце, изворе и исходе: ко ће бити ко? Нећемо ли пронаћи да су можда Енглези - Французи, а Французи - Германи? Кога онда у кога претварати. И зашто претварати? Није ли настало време носити маску? Онда су можда Енглези више Французи од самих Француза? Или су Енглези мање Енглези од неких сељака на француској блиској обали?... Зар маска није постала саставни део трагичнога глумца? Ко би био у стању да метне прошлост на точак, па да у мукама свака мајка сваке европске мисли каже ко је детету отац? А ако је отац нађен: да није случајно у детету проговорила крв не никако очева, већ деде или прадеде?

Морис Барес је ставио рајнску прошлост на те своје логичке муке, и у плачу и у вриску она му је признала, да се у дубини душе осећа француском. А упитаћемо се ми - зар је бити Француз једна завршна ствар? Ако је Рајнланд близак Французима треба ли да се пофранцузи до краја? Па ни сама Француска није до краја. Треба ли моја лева рука да постане моја десна рука, јер су сродне?

Барес доказује једно - они проналазе доказе за обратно. И та игра може ићи до у вечност. Уверен сам да је и једнима и другима она нека потреба. Додуше, као научар, Барес је нешто слаб.

Ево му једног важног доказа; Немци су (вели Барес) народ подмукао, злобан, пакостан. Зато су и кепеци из њихових бајки врло зли и опаки. А кепеци из Рајнских бајки - добри су, љупки и више личе на француске.

Немачки професор натиче наочари и одмах показује: да су љупки кепеци одомаћени у целој Немачкој. Без разлике. И цитира Грима и сто других збирки. И задовољно се стари Немац смеје, као стари кепец науке.

Сад је Баресу криво, а сва шовинистичка Француска виче: Професорске немачке педантерије! Ипак је Барес у праву! Он ће наћи других доказа! Барес тражи опет: "крвожедни богови Валхале јесу производ немачких бајки, али не и рајнских. Рајнланд не чува предање о Валхали".

На то Баресу одговарају: уопште нема непосредних предања о боговима Валхале. О њима се зна из Северне Еде, из једнога германскога забележенога спева са севера. Предања су се изгубила по васцелој Немачкој. И песници, кад им устреба, читају Еду, а не питају народ који је заборавио.

Ово је криво Баресу. Он проналази нешто ново: "Немачка митологија нема везе са Рајном. Вагнеров прстен није у ствари био бачен у Рајну - то је Вагнер написао из шовинизма." Али професор Бертрам зна добро Песму о Нибелунзима и он одмах цитира; Стих број 1137 (издање од Барча) или стих 1077 (издање од Лахмана): ту се изрично каже да је Хаген бацио кобно нибелуншко злато у Рајну!... И онда је Рихард Вагнер имао право што је... Боже мој!...

И тако се бију француски дух и немачка темељност. Француска логика је у овој борби коначно победила. Њена офанзива у област духа није могла да докаже да, услед неких митолошких тричарија и ситница, Французи имају историјског права да покоре један велики народ и у двадесетоме веку насилно га пофранцузе. А сад прелази и немачки темељни дух у једну темељну офанзиву. И он доказује невероватно темељно да француски утицај није уопште постојао. Свугде ми тврде то исто. Излазе ван себе да то докажу. Чак и они који су се прерушили у рухо неких објективних докумената.

Изгледа, кажу ми, да је француски утицај био само онде где је, под немачким приликама, образовало се нешто слично. Француска би била етикета само, за неке у истини зреле немачке вредности. Очекујем да ми докажу да су Немци учинили Французе - Французима. То је њихова свађа. Ми их морамо оставити. И та свађа показује нам занимљиво и поучно, наличје њихове логике и њихове дубине. Зар да доказујемо Французу да су два Немца: Вагнер и Ниче више можда дејствовали на Француску но и на немачку интелигенцију. Неће нам хтети веровати. А ја се сећам пре рата, какво је откровење значио Вагнер и какво је откровење, за врхове Париза, не само значио већ и био - Ниче.

Зар да доказујемо Немцу оно што му пре неки дан доказаше Курциус и Кајзерлинг да је утолико више Немац уколико јаче издржи француски племенити духовни утицај. Да је Француска један благородан ферменат који даје снаге и укуса немачкоме врењу? Оставимо их у свађи, не мешајмо се, али их посматрајмо и учимо се још увек.

И кад погледамо како се гађају доказима, како се обраћају митолошком иверју и етимолошким трицама и етимолошким дубокомисленим кучинама - они, то јест оно што је највеће до данас дала Европа: француски дух и логика, и немачка темељност - дође нам нека туга. Нека тешка туга нама, који смо им се дивили, јер нисмо могли доћи на загушљивоме Балкану до њихове ведре и широке мисли.

Али победимо ту тугу. И посматрајмо и отварајмо очи.

Немци одричу, наочиглед свету, да су уопште суседи Француза, и физички, а камоли духовно. Французи одричу да уопште има културних Немаца: а све лепо и велико и мудро што у Немачкој пронађу прогласе за француско. Разговарао сам с њима. Опасно је бити од вредности, у Немачкој данас, јер на све вредности Французи полажу права. Они су прожети уверењем да бошови нити смеју нити могу имати шта од вредности: једно што не заслужују, а друго што је лепота и вредност француског порекла, па треба да утече у француско море. То је стара гордост Француза: да све узвишено у свету има тајни или јавни извор у неком француском ближем или даљем камену. Нека тече: али има сваки вал да се врати у неки француски вир. И јако су се чудили Французи кад сам их на Крфу уверавао да храброст српскога народа не потиче од читања Песме о Ролану или историје Француске Револуције чији смо сви дужници - већ, ако то јест треба тражити литерарна надахнућа, она се зову Косовска Епопеја и Историја Оба Устанка.

Ето тако се два највећа народа прегоне, готово фалсификујући историју, чак и дечје скаске и каже. Препиру се око свих својих Македонија. А шта је онда остало за нас овде, за нас и за Бугаре? Да није Балкан у свему, баш у свему био претеча (као и у рату, и у шовинизму, као и у страначкој борби, као у нетрпељивости до истраге, као у извртању историје, као у уском осећању само за свој звоник и свој воћњак и своју њиву, као у злурадом тесногрудом пркосу и у отровној осветољубивости), био пробно поприште онога што се трагичније и крвавије и избезумљеније и горче и ироничније има да одигра данас на једној горостаснијој позорници, боришту Европе, коју су звездана столећа стварала за сасвим друге и светлије празнике? И ми почињемо, верујте, по каткад, да боље разумевамо и те Немце и те Французе, и сву ту Европу, боље но они сами.

Јер су нам се неочекивано приближили.

Јер су, гле, гле! неочекивано, они почели, стицајем неких сличних, мада џиновских прилика, да постају Балканци.

(1924)