Перо Слијепчевић

Херман Вендел (1937)

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

Он би остао знаменит Немац и без рада за Југословене и књига о њима. Изгледа нам да ће се ипак највише по томе спомињати, и ми наравно најпре помишљамо на Вендела као великог пријатеља, духовног посредника између нашег народа и немачког. Каква је ту била традиција, каква његова улога?

Прва традиција у Рајху о нама била је грдна: то је она коју су, баш као у Италији, оставили наши људи војујући и пљачкајући у 17. и 18. веку у ћесаровој војсци. Затим нас је дигло оно чиме и јесмо најјачи: наша народна песма. По том ласкавом књижевном гласу побудили смо симпатично интересовање немачких историчара (Шлецер, Ј. Милер, Ранке) и путописаца (Пирк). Ми опет с наше стране препорађали смо се у духу немачких идеја, гњурали се у немачку културу да се драговољно њом прожмемо још више него што нас је она већ ионако обухватала силом прилика. - Но колико нас је та идеологија општечовечанског хуманитета везала, толико нас је наједном, од средине 19. века, у мржњи раздвојио љути национализам с обадве стране. Наши политичари и књижевници дизали су глас против Немства које нас је хегеловски и момзеновски ниподаштавало, у бљутавим стиховима којекаквих Нестроја и шаљивих листова исмејавало, а политички давило свирепом германизацијом и неверном реакцијом.

Могло се очекивати да стару симпатију с немачке стране обнове либерални револуционари и социјалисти, пошто су и они били у борби с немачком званичном политиком. Они су нас, нашом трагичном кривицом, још више замрзели: Јелачићево гушење демократског устанка у Бечу испунило је гневом и презиром не само Марксове и Енгелсове Нове рајнске новине, него и неке слободоумне немачке песнике оних дана. У Франкфуртском парламенту, чији је члан Блум стрељан у Бечу, величала се мађарска револуција, сломљена од словенских генерала. - После тога, Немачка, заузета својим унутрашњим питањима и напорима, дезинтересује се за Балкан, препуштајући га Аустрији, чију је пажњу требало окренути од севера на југ. Позната је Бизмаркова реч да за Балкан не вреди жртвовати кости ни једног померанског гренадира. Немци из Рајха кроз деценије се задовољавају информацијама које им о Балкану сервира Беч. Било је нешто мало појединачних изузетака, без већег утицаја. Тек врло касно, уочи Светског рата, социјалдемократе су, најпре у Аустрији па и у Немачкој, обновили симпатичну пажњу према нама. Ма како се иначе немачки социјалдемократи - као и други уосталом - показали послушни у мобилизацији, њихово се мишљење у нашем питању оштро сукобило са званичним. Док је цар Виљем називао Србију разбојничком бандом, а професори Мајнеке и Сомбарт писали да је наша национална ствар смрдљива и да ће се и сами голи мач немачки упрљати кад се управи на нас - дотле су главни органи социјалистичке штампе јаким речима устали у нашу заштиту, нарочито Vorwдrts у Берлину и Arbeiter Zeitung у Бечу. Чланак овог последњег од 24. јула 1914. требало би да Срби прештампају и познају, каже Вендел.

У таквим духовним премисама иступио је и он за нашу ствар, као најмлађи посланик немачког Рајстага. Оно омаловажавање аустријског "феачког" духа и назадног режима, које је код северних Немаца владало већ одавно, букнуло је у томе младићу пуном снагом. Одбивши да верује бечким информацијама и гласинама, Вендел је пошао да се лично обавештава о нама на лицу места. Од 1909. он је све чешће, скоро сваке године, долазио у нашу земљу да прикупља податке из прве руке и личног посматрања, и да их објављује својој Немачкој. Он је усред Рата, усред берлинског Рајхстага, први подигао свој речити глас у одбрану нашег права и наше части. Једна ласта не чини пролеће - најмање ако дође усред зиме! Да Венделово мишљење продре у шире слојеве морали су ти слојеви лично доћи до нас, да се крваво увере. Да наведем неколико примера, опет по Венделу:

"Изгледа да је српски народ у основи сасвим друкчији него што смо код куће навикли да мислимо о њему", пише из Србије стари романописац Гангхофер. Хегелер се чуди обиљу немачких књига у тој земљи; Рода-Рода хвали чистоту села, а Кестер истиче: "Нико нас није учио да волимо овај народ. Ваљало је тек да дођемо с мерзерима и колонама, да бисмо открили како је лепа ова Србија"; и сви славе лепоту и множину школа. Слично се десило и војним стручњацима. У почетку рата предлагао је шеф немачког ђенералштаба Молтке своме аустроугарском колеги Конраду: "Та пустите Бугаре против Срба, пустите да се та багра међусобно искоље!" Доцније, сасвим су друкчије звучали коминикеи немачког ђенералштаба. Маршал Макензен, пловећи 1918. низ Дунав према Солуну, као ратни заробљеник, побеђен, још више него мачем, витешком поштом са српске стране у том тешком часу, узвикнуо је:

"Ми смо се тако мало познавали... Не бојте се за вашу будућност, јер то што сте показали превазилази и најсмелија очекивања. У српском народу има нешто и песничко и јуначко, ви морате живети, а убудуће Немци ће да о вама праведније суде."

Венделова заслуга за наше уважење у Немачкој остаје по томе што је био први Немац са управо огромним материјалом знања о нама, економског, политичког, културног и материјалног у исто време; и што је своја сазнања казивао с великом и неуморном одлучности. Имали су Срби, Хрвати и Словенци цео низ немачких познаника пре њега, и одлучних пријатеља, преводилаца чак, и пропагатора. Он је био први Немац који је Немачку упознао с Југословенима, то јест он је први на конкретним и озбиљним подацима тумачио Немцима снагу југословенског покрета за ослобођење и уједињење.

Шта је било пресудно да се Вендел заинтересује за нас и да нас заволи? Био је то наш столетни демократски напор који је моћно одјекнуо у његовој до сржи демократској души. Ако је за први мост између наше земље и Немачке дала материјал поезија, Венделов мост је подигнут од грубљег материјала, од материјалистичког схватања историје, од крепког демократизма.

После велике Револуције нису престајале струјати демократске идеје у Немачку преко Рајне. Под вековним утицајем живог промета с целим светом и реченог струјања из Француске, формирао се у Порајњу менталитет становништва који већ сам по себи чини мост између два велика народа. Морис Барес је без сумње претеривао присвајајући у свом патриотизму Порајње Француској на основу ћуди и нарави. Чак су се и наполеонски покушаји о граници на Рајни и о рајнској тампон-држави показали као пуста химера с обзиром на чврсту националну свест рајнских Немаца која их веже с браћом на истоку. Тако су претеривали и они који су називали Французима Хајнеа и Вендела. Али има нешто на ствари. Задуго је рајнском свету био по нарави ближи француски него пруски сусед. Док су у Хајнеову Диселдорфу људи, и оштећени економски, опет имали слабости према завојевачу Наполеону, они су, пише Вендел, берлинског краља, ослободитеља карикирали по зидовима. Из Порајња су многи знаменити Немци који су се дизали изнад ужег патриотизма до свести "доброг Европљанина", и нарочито до симпатије према Француској, као матици демократије на континенту. Отуда је Гете, и Шопенхауер, и Хајне, и Берне, и Георг Бихнер, отуда Маркс и Енгелс. Отуда савремени писци свом душом обузети проблемом немачко-француског споразума као Рене Шикеле и Алфонс Пакет. - Отуда и наш Херман Вендел. Он се родио управо на скрајњој тачки до западне границе ондашњег Рајха, у Мецу, данас опет француском. Колико ли је ту тек нарав људи била прожета француским особинама и симпатијама! Већ као дете удисао је он тамо ваздух са француске земље, дакле једва пушкомет, и то оне Шампање где роди најбоље вино. Винородни крајеви дају људима смисао за гипкост и за хумор. Колико год је у Венделову исполинском здрављу, у његовој тврдокорној енергији, његовој систематској марљивости било нешто од пуног немства које му је донео отац доселивши се из Пруске, толико из његових дела избија једна огромна симпатија за западњаштво, за дух оне специфичне западњачке цивилизације која се одразује у позитивном и трезвеном схватању живота, у истицању социјалних питања над свима другим. Млади немачки социјалиста заволео је Француску већ као земљу-матицу његова немачког социјализма.

Ако је Хердер пришао Словенству долазећи из полусловенске Источне Пруске, пут Хермана Вендела у Југославију ишао је преко Француске. Он је нас заволео због истих одлика због којих пре тога и Француску, трезвена гипкост, хумор, демократија, речито витештво. Он је узео за свој животни задатак да крчи споразум Немачке и према једној и према другој. Споразум с Француском тражило је стотину великих Немаца с њим и пре њега. Занимљиво је да се он, ако се може рећи, са још више напора заложио за споразумевање са нама. Искусну Француску приказивали су Немцима као узор демократије небројени људи. Вендел је имао смелости похвалити и нашу.

"Да праведније судимо, да боље разумемо и искреније примимо, потребно је нама Немцима да знамо да је Југословенима услед њине историјске судбине, већ пре толико векова прешло у крв и у кости право демократско осећање, па у тим важним питањима ми Немци, код којих је, у младој републици, демократизам још врло површан, можемо, што рекао Гете, да се поучимо од наших југозападних суседа."

Херман Вендел уједињавао је у себи журналисту, историчара и литерата. Огроман је број таквог типа писаца свуда. Ако прелетимо оком немачку листу од Хутена и Томазиуса, Лесинга и Хајнеа, дојучерашњих националиста Трајчкеа и Лампрехта, па у наше дане слободног социјалисте Фридриха Крауса и социјалдемократе Франца Меринга, либерала Хардена и још живог Лудвига, - Вендел се не може уврстити у категорију оних највећих: али се још више издваја својим значајем изнад оних просечних и малих чије је име легион.

Поред свих других разлика, најбоље црте којима се типично одликује таква врста писаца јесу: живахан стил, актуелност, и смелост. Предубеђени су, но занимљиви. Њихова литерарна склоност гони их да своја разматрања казују духовито, занимљиво и да их групишу уметнички. Њихов публицистички нагон чини их непријатељима апстрактне и папирнате педантерије; они и кад обрађују далеке теме, виде их под углом великих културних проблема садашњице. Најзад, они воле осећање пионирства, јаку реч, смелу борбеност. То су и Венделове одлике.

Ако он можда и није ишао до чисте белетристике, као што чини већина онаквих писаца, опет је у свему показивао своје активно бављење литературом, и своју изразито литерарну бригу. У предговору Борбе Југословена подвлачи он да то дело "неће да догађаје прича, него да их тако пореда, да без много тумачења сам од себе сине њин унутарњи смисао". Одриче се "научних приложака": "што год би се вукло у прибелешкама доле испод странице, то би спречавало главни ток излагања. Па и Клија је муза!" - У предговору за Дантона вели писац да његово дело не спада у поезију, оно даје "уобличену историју", која се, не презирући уметничких средстава, строго држи чињеница... Али без унутарњег вида остаје и мандарин историјске науке "само пискарало".

Погледајте нпр. како се Вендел у Хајнриху Хајнеу пушта и распушта у сликовито изазивање немачких прилика, већ од првог почетка књиге. Осећате између линија пригушен бол и мржњу против оних који су криви да је тако јадно изгледала баш његова Немачка. А кад после доведе свог песника у Париз, тај јединствени град напона, треперења, непрестаног блескања, то огњиште са кога врцају искре европске духовности и демократије - онда се Вендел кроз пуних девет страница не може да одвоји од њега, но опијен "чаробним градом" рекао бих још више од свога песника, он додаје слици све нове црте, као у раздраганој некој вртоглавици.

Und alles dreht sich hier im Kreise
Mit Ungestьm, wie 'n toller Traum.

Једнако је уметнички захватио и своју оријашку драму о Борби Југословена. Чаме милиони Југословена скоро непознато науци све до краја 18. века. Турска сила притисла их као лавина. Судбоносне 1389. године - с којом се, вели, може мерити у Европи само 1789. - сломио их је онај Бајазит што се хвалио да ће привезати свог парипа за олтар Светог Петра у Риму. Повукла се кључаница на Цариграду, капији између Европе и Азије, и велики саобраћај обрнуо се на запад, преко Атлантика, пут обретене Америке, што је за Балкан значило и економску катастрофу после оне политичке. Вековни, готово непроходни кордон, повучен због куге границом аустро-турском, дошао је као трећи моменат да Балкан изолује сасвим, да му укочи крвоток. "Народи који су живели с ону страну те линије падоше у заборав; изнад њих је вејао пустињски песак историје." - После такве по прилици уводне визије, улази Вендел у наше постепено прибирање: оно невидљиво ткање народних сила у којима се, готово несвесном анималном снагом, одупире уништењу живот у Словенији, у Хрватској и Далмацији, у Србији. Онда, у другој глави, сведоци смо како се јавља и јасна свест о југословенској националној заједници: као да се човек ударен по глави освештава; трећа глава: устанак српске раје; четврта: "Илирија оживљена"; пета: формира се здрав демократски дух српске државе, као језгра; шеста: "илирска лира"; седма: заједничка војна 1848, са трагичним заплетом, где Југословени револуционари силом прилика служе великој контрареволуцији; осма: ново превирање и боље спремање разочараних, кроз беду разједињења и ситних свађа; девета: Југословени опет играчка Великих сила; десета: још једном прибирање и последње сврставање; најзад једанаеста: страшни пут на Голготу, испуњење!

Велики епски покрет схваћен је дакле као нека драматична епопеја. Кроз све обиље конкретног историјског материјала, згуснутог више него и у чијем другом делу, чак и чињеница скроз материјалистичких, - свуда, на свакој страници, веје нека поетична атмосфера, и поједине фазе нашег успона уочене су (попут експресионистичких драмских приказања) као поједине станице и статије на путу све нових горчина, и нових искушења, и жртава, док на крају, из крајњег замаха не сине Васкрс, и јунаштво не постане цар зла свакојега.

Књига о Дантону, пошто се ради о једном човеку, дала се свести на пет чинова: пет правилних чинова из поетике: пењање - прибирање и продор - врхунац - заплет и посртај - слом!

Вендел има и према језику своју уметничку склоност. Са његовом марксистичком дијалектиком, с филијацијом његових мисли, стално се утркује извесна сила дикције, чак и језичке стихије. Други би историчар рекао (у Хајнеу) да је ондашња карта Нeмачке била врло шарена, пошто је имала преко 300 самосталних држава и државица. Вендел овако казује:

"Да сте замочили четку у двадесет разних лонаца с бојом, па штрцали из ње онако насумце по каквом листу папира, још ни издалека не бисте постигли шаренило карте немачких земаља. Преко три стотине самосталних територија, духовних и световних изборних кнежевина, кнежевина, маркграфија, бискупија, пропстија, опатија, државних градова, грофовија, државноплемићких грофовија, државних градова, државних градића, и државних села, претпостављало је неку заједницу само по заједничком трулом задаху дроњака."

Наступање пруске војске у Француску писац опонаша слично подругљивом музиком (у Дантону):

"Тако су маршовали, јахали, возили се лоренским друмовима, пук за пуком. Маршовали су гренадири, мускетири, физилири, са тешким кремењачама на грбачи. Јахали су драгони, кирасири, хусари свих боја. Возиле су се батерије топова шестака, мерзера и топова громких дванаестака. Па лагумџије, па понтонске трупе са својим колонама, па кљусад што носи шаторје и пртљаг. Ту су вредели штабови, аудитори, војни свештеници, пуковски и четни хирурзи, профоси, пушкари, возари, коњушари, и поткоњушари, и крчмари. Овамо онамо, добрих 42.000 Пруса гурало је напред. Правац: Temple у Паризу, где је тамновала краљевска породица."

Тако пише ко ужива у језику као језику, и у певању.

Здрав, и хумористичан и жовијалан, пушта тако Вендел узде изразу да се преде и распреда и набујава; и сећа нас, издалека дабогме, оних жовијалних и напредњачких хумориста и полемичара Раблеа и Фишарта. Али док су се они шалили и управо оргијали с глосогонијом, извртали и градили нове речи у бујици све већој и већој, код Вендела се ради само о тражењу сочног и пуног израза а не о речима, он не прави ни шале ни каламбуре; он има предилекцију за простонародне узречице. Код њега би се могла учити немачка фразеологија народска, говор земље.

Венделов активизам није мање испољен но његова литерарна склоност. Основно уверење од почетка до краја било му је слободарство. Био је и остао, о чему год пише, пионир слободе, и то не оне шилеровске, апстрактне, него оне практичне, свакодневне, грађанске. Издигнут изнад предубеђења верских, расних и народних, он је веровао у "европског човека" и крчио му путеве. И колико год је волео све појаве напредњаштва, гледања у будућност, толико је осећао нагонску антипатију према свему реакционарном, пасеистичком, магловитом, фантастичном, метафизичком. Марксиста без резерве, он је осећао антипатију не само према реакционарима и потентатима, него и према оним немачким писцима који су додуше били револуционари мисли, али су своје револуционарство окретали у област религије.

Херман Вендел био је заљубљен у Француску, као и његов Хајне, не случајно, него стога што је у њој осећао, после велике Револуције, непрестано врење демократске мисли, и беспримерну гипкост духа који увек трепти, али увек остаје позитиван. Хладан је остао према Енглеској, опет као Хајне, јер му је, и поред своје демократије, изгледала одвећ конзервативна и тешка. Са тих истих разлога заволео је и наш народ. Кад пажљиво прочитате његова истраживања и запажања, одмах вам је јасно зашто између свих нас понајволи Србију: у њој је нашао највише напора, највише борбености и грађанске куражи; највише позитивизма; у сваком селу школу и у свакој руци новине.

А кад је завршио поглавље о Илирском покрету, ономе наивно широком и поетично-историчарском, он му је, не без ироничког осмеха, ставио наслов "Илирска лира". Можда би му опростио наивност и пасеизам, али му није могао опростити конзервативност, управо антиреволуционарност. Није ли Раковац подвлачио да Мађари а не Хрвати траже укидање "племеншчина"? Није ли Шулек одбијао сумњу од Хрвата да би они тражили неки нови устав? Није ли се, пита Вендел, Гај скоро хвалио да илирски патриоти важе као тврдокорни противници напредњаштва, и није ли после постао жалосним плаћеним извештачем царске ауле? Чак је и Кукуљевић био племениташ. - Од југословенских људи њему су дабогме најмилији Доситеј и Скерлић. А кад симпатично опише Прешерна, он је осетљив према артисти-лиричару који је дао Југославији "прве лирске акорде што више никад увенути неће"; али осећате да му је још дражи по томе што беше сиромах и боем, и напредњак, потпуно опречан од конзервативног и клерикалног фолклористе Копитара.

Венделова смелост још је већа од ове описане склоности. Његово храбро иступање у нашу корист за време рата описао је опширније Момчило Селесковић у својој дисертацији. Слично је он, како вели Алтмајер, клицао усред парламента: Живела Немачка! Vive la France!, па је после у рату поновио те речи у предговору за књигу о Хајнеу, додајући: Живео немачко-француски споразум! Но било их је и других који су, од 1916. могли да у Немачкој исказују јавно жељу за споразумом. Било је пацифистичких писаца, као Леонхард Франк, или доцније Рајнхард Геринг (он је недавно нађен убијен у јенској шуми); било и оштрих критичара Немачке и славитеља "европејства" као Хајнрих Ман. Мисли о потреби споразума пропуштала је цензура пошто је и сама званична Немачка од тог доба увидела да више нема тоталне победе, и предлагала мир. Већа је смелост била казивати отаџбини у лице оне горке истине како су чинили неки и Вендел међу њима. Он није крио своју мржњу на реакционарне и повлашћене слојеве у Немачкој, потентате који су били криви не само за ратну трагедију него и за политичку заосталост земље. С једнаким гневом закачио би он успут немачке доброћудне пургаре чија му политичка нарав изгледаше слуганска, поданичка и трома. Његови изрази у том погледу једва да су заостајали за Хајнеовим. У тој позитивној левичарској критици Вендел заузима угледно место у низу савремених немачких књижевника, бораца за демократију. У његову иступању осећа се самопоуздање једног моћног покрета у Немачкој, то јест организоване социјалдемократије, којој је припадао.

Вратимо се југословенском питању. У званичном реферату који је као стручњак, у мају 1923. поднео Одбору Рајхстага о ратној одговорности, и објавио следеће године у књизи Die Habsburger und die Sьdslawenfrage, Вендел је разголитио апсолутно злу вољу Балплаца и апсолутно дволичну игру немачке Владе. С документима у руци, од датума до датума, показује он бечку решеност да не пропусти згодну прилику за свој обрачун са Србијом; али не пропушта указати на то како Берхтолд и дружина улазе у судбоносну авантуру тек онда пошто су се, унапред, осигурали да ће им Немачка помагати. Тежиште је дакле било на немачкој Влади. Овој је међутим требало да се пред светом, туђим и својим, прикаже не као нападач него као нападнути, па док потајно гура Аустроугарску у Рат, она се у јавним документима прави хладна и повучена. У последњем - то јест пуном дванаестом часу, кад је све касно, она чак спроводи Бечу британски предлог за дипломатско решавање целог спора. Докле је ишла немачка Влада у тој тобожњој незаинтересованости види се по томе што је текст ултиматума стигао у њено министарство иностраних дела тек четврти дан након што је из Беча упућен у Београд. Немачки главни глумци те игре Виљем, Бетман Холвег, Цимерман, Чиршки осветљени су у својим улогама и наравима непоштедно. Кајзера је назвао "прототипом изазивача у клиничком смислу речи". Све кад би се и примило, вели Херман Вендел, да Немачка није одобравала своју дунавску савезницу ни приватним путем, но да је била само одвећ пасивна и немарна, она би и самим тим била у најмању руку бар онолико одговорна за Рат колико и Влада Србије, пошто се ни овој последњој не може приговорити ништа друго но да је према извесним судбоносним појавама била и одвише немарна. Ако нема позитивног закона у Рајху, по коме би се немачки кривци ставили пред редовни суд, закључује Вендел, суд историје остаће јасан и несумњив. - И док је толико објективно непопустљив био судећи о људима своје земље, Вендел је људе са Балплаца демаскирао с уживањем. Кад му је пао под руку њихов помоћник, фалсификатор Мандл, ту наш историчар, сав срећан да се из ратних изгубљених годишта београдске штампе ипак негде приватно пронашао један примерак из ког се могао упоредити с фалсификатом прави текст неког говора - демонстрира то Вендел и баца осуду Балплацу у лице.

Венделов стручни реферат о ратној одговорности у Рајхстагу, као званичан документ, није дакле био мање тежак за Виљемову Немачку но књиге Вотсона, Лудвига или ма кога другог.

Остао ми је у памети Херман Вендел виђен, при једној посети, у два оквира: у његовој радној соби и његову франкфуртском друштву. Са задовољством не већ научника но и библиофила показивао ми је с рафова своје лепе библиотеке ретке књиге из наше земље. Волео је те књиге не само као свој помоћни материјал но као успомену и комаде које је лично носио и скупљао на путовањима и по антикварницама букиниста.

Рекло би се: сушти интелектуалац. А увече, у симпатичном друштванцету у вароши, какав занимљив, лагодан и ведар разговор уз чашу вина, о свему само не о књигама; али највише о људима, о крајевима, о везама немачко-југословенским.

По речима једног познаника, Вендел се могао купати у реци у свако доба године. Његово железно здравље подсећа нас дакле на Гетеово. Тако и његова скрајња, то јест и духовна и телесна, веза с Природом. Стога он своје људе посматра скроз као дело груде из које су никли, атмосфере коју удишу, духовних и материјалних атмосфералија под којима се крећу. Своју дијалектичку методу примењивао је тај социјалиста и у своме материјалистичком схватању историје и чисто духовних, песничких појава. Сећам се понекад његовог дописа из Француске у Франкфуртским новинама (чији је био дугогодишњи сарадник): ту видите како песме неког осредњег топлог песника из провинције извиру из оне земље, из њена сунца, зидова и вињага, и мешају се са жагором и акцентима њена људства, баш као што се цеди вино из њене лозе. Стога је, чини ми се, Вендел и осећао ону готово биолошку потребу да стално путује. Он није могао, није пристајао да се уживљује у људе које намерава да опише, пре него што прође стазама и ваздухом њина завичаја, чује акценте њиних мештана, окуси сокове њине груде. Кад год је спремао нову књигу о нама он је морао да нас поново посети. Долењски цвичек, београдски ћевапчићи, вечерње друштво код "Три шешира", карловачка библиотека, скопска чаршија, загребачка улица, словеначки литерати око стола - нису то биле разоноде туристе него реквизити вечито активног психолога. Јест, воли Херман Вендел да прелиста и све документе из библиотеке; воли чак да листу својих писаних извора донесе на крају књиге као импозантну изложбу, и да читаоцу још састави регистар имена; али његов основни извор и докуменат био је живи материјал, лични додир и доживљај. Противник романтичног маштанија, он је скрајњи позитивиста. Кроз његове закључке котрљају се конкретни подаци заграбљени одовуд одонуд као из корпа просуто воће и поврће.

У низу књига које је Вендел стигао да објави истичу се три велика рада: Хајнрих Хајне, Борба Југословена за ослобођење и уједињење, и Дантон.

Рекло се ових дана да је студија о Хајнеу најбоља на немачком језику. С друге стране, може вам се десити да је не нађете ни споменуту у важним библиографијама стручне литературе. Биће да је многи воле да прећуте с истих узрока с којих прећуте и самог Вендела и с којих не воле ни самог песника Хајнеа: и он и његов биограф имају не само горких но и подругљивих речи за Немачку, уз то су франкофили и демократски левичари: то иде на живце већини Немаца.

Али и објективан читалац, који би оцењивао расправу са гледишта књижевне историје, морао би јој учинити важне замерке. Толико је Вендел обузет материјалистичким схватањем и публицистичким активизмом да је он овде пребацио свој циљ и донекле га промашио. На крају крајева, Хајне је остао светска величина као лирски песник, па бисмо очекивали да једна велика монографија о њему уђе у тајне његова песничког стварања и развијања. О томе Вендел не говори. О мелодици Хајнеова стиха, о ритму његове дикције, о преливима његове лирске структуре, о развоју и изворима песничке медитације, о лирском интермецу, романцеру, баладама, путописима, нема такорећи ништа. Хајне је овде узет у основи као журналиста у стиху и прози, као заступник извесне идеологије. Међутим, ма колико велика била одиста улога Хајнеа као песничког сатиричара па реците и као чистог новинара, није нас Вендел могао уза сву речитост уверити у тако првенствену важност Хајнеових дописа у аугзбуршкој Allgemeine Zeitung. За велики утицај публицистичких чланака потребно је извесно лансирање покрета и лично излагање. Залагао се Берне, излагао се водећи војску Хервег, у тамници је лежао Ројтер. - Хајне се никад није излагао. Још мање је Вендел успео да рехабилитује Хајнеов карактер. Хајнеове понуде винтембершком и берлинском двору остају несимпатичне; његов поступак према стрицу Саломону и његову наследнику ординарна је уцена; његов напад на Платена био је зато што је рђаво обавештен; његови напади на бивше личне пријатеље као Имермана, Ласала, Бернеа подлачки су, а нарочито ружну сенку баца на Хајнеа то што је сматрао за најпаметније да се овом последњем освети тек пошто је умро (кад није могао да реагира материјалом из Хајнеова живота који је добро познавао). Он Бернеу спотиче везу с неком туђом женом, а сам је у том био без скрупула. Вендел и сам даје податке о Хајнеовим гресима и слабостима, али као цедећи их кроз зубе, и брани их заправо тако што се окреће на његове критичаре и виче да немачки Bierphilister нема право да га осуђује пошто је својом ропском душом још гори. Нама изгледа да је то најгори начин одбране. Вендел би боље учинио да није узео став "спасиоца" по сваку цену, него да је онај песнички живот схватио као неку демонску стихију и трагедију генија, мешавину добра и зла, као што је на пример Томас Ман приказао свог Фридриха Великог. Само тако дао би критичар једно одлично уметничко дело.

Признајући Хајнеову колебљивост у свему другом, његову иронију и хумор и незалагање, Вендел верује да је Хајне у политици остао искрен и издржљив првоборац. Његове љубавне јаде немојте, каже, узимати озбиљно, али његове политичке свакако. Ту је Хајнеово срце збиља било рањено. Поверујмо у то што се тиче осећања; но да ли то значи много кад је и хиљадама других Немаца у срцу искрено туговало и патило због немачке реакције, и кад практични поступци Хајнеови нису били тако доследни и праволинијски? - Хајне је велики песник, и напредан песник, ту је сва његова слава.

Вендел је толико занесен Хајнеом као "песником III сталежа", и толико се упушта у сликање политичког и социјалног амбијента у Француској и Немачкој оних година, да његова књига више даје студију о приликама тих земаља, чак и о развоју социологије, него о самом Хајнриху Хајнеу, а најмање о песнику Хајнеу. Средство је засенило циљ.

Кад се апстрахују те мане, мора се признати да је Венделова расправа писана с великом преданости, с уживљавањем, познавањем чињеница, сјајном дикцијом, и са једним циљем који је двоструко племенит: славити, у Хајнеу, европског човека и европски слободарски споразум; стати у одбрану једног од највећих песника кога његова отаџбина мрзи. Венделов рад о Хајнеу колико је пун горчине и сатире толико и патриотизма. Јер се у њему осећа пишчева жеља да покаже колико је застарела Бухурова реч да у немачкој књижевности нема духа; или Волтерова да би јој требало више идеја а мање консонаната. Ето духа, ето идеја! У том смислу истиче он колико је Хајне Немац а не Француз, Немац у емиграцији, који никада није научио француски до танчина, а до последњег часа је осећао горчину што је ван своје отаџбине. Ма шта говорили Теутонци уз врчеве пива, каже Вендел, Хајнеа се у другим земљама, "сећају на првом месту кад се спомене немачка књижевност; Англосаксонцима и Америчанима, словенским и скандинавским народима, важи Хајне, а не Гете или Шилер, као опуномоћени представник немачке културе". Пранемци као Хебел и Трајчке признавали су му немачку генијалност. Колико је Хајне био патриот види се по томе што је свом снагом указао на принос који су Немци дали човечанству својим револуционарима мисли, као Лотером и Лесингом, Кантом и Хегелом, принос равноправан француском.

Још две ствари треба истаћи у прилог Венделове студије. Он можда хотимично није хтео улазити у естетско разматрање Хајнеова стварања зато што није хтео да излази из домена материјалистичке дијалектике, а она се на ту област слабо може примењивати. Дуго пре Вендела писала се на марксистичкој подлози историја културна и књижевна. Да споменем Франца Маринга, који је, поред историје немачке социјалдемократије и животописа Марксова, ушао у биографију Лесингову (реагујући на филолошки метод Ериха Шмита) и донекле Шилерову. Покушала се на тој основи дати и цела историја немачке књижевности (Клајнберг, 1927). Али су ти сами људи увидели при раду границе свога метода. Дилтеј и Рикерт давно су и право упозорили да се закони материјалног живота и бивања не могу без велике резерве употребљавати у областима духовног стварања. Тим је дошло до коректуре схватања Тенова и Шерерова, а некмоли марксистичког. - Ако је дакле и Вендел сам себе ограничио у таквом сазнању, то би био један знак више његовог апсолутног поштења.

С друге стране, онолико уважење Хајнеових политичких уверења и написа треба да разумемо као реакцију поштена и храбра човека против дотадање традиције у оцењивању тога песника. Први већи биограф његов, Штротман (1857) још је, каже Вендел, довољно истицао, поред његове поезије, и његову политичку делатност; а доцније су преко ове последње прелазили ћутке, или кратко и неповољно, признајући му, кроза зубе, само вредност лирску. И кад му се, после натезања, подигао први споменик у Франкфурту (1913), пожурили су се оснивачи да изјаве да га подижу само лирском песнику. Херман Вендел скочио је на ноге, као и критичар Алфред Кер, да брани Хајнеа целог човека и тим јаче је славио његово напредњаштво у старој, тврдој, послушној Германији.

Друго главно дело Венделово показује знатан напредак. Иако прелази у туђу историју, он је бар на терену чисто политичком и културном, где се његов метод може боље применити. Борба Југословена за ослобођење и уједињење документ је не само огромне марљивости у сакупљању материјала, него и способности груписања и оцењивања. Није то дело само за немачке читаоце "јединствено у немачкој књижевности", него ће и наши читаоци, па и они средње и добро обавештени, наћи у тој студији и доста нових података и надасве ширину погледа који прелеће једнако сигурно с области на област у нашој земљи као и ван ње, по Балкану, по Европи. Не треба губити речи о томе да су наше везе с немачким народом, културом и политиком биле од већег утицаја но ма које друге: а на том пољу Херман Вендел је без сумње био најбољи познавалац. Политичке, културне, економске, чисто књижевне измене мисли између нас и Немаца он је проучио и прикупио боље него ико други.

Наши стручњаци, нарочито Владимир Ћоровић, оценили су то дело с великим објективним признањем, подвлачећи да оно, у том облику и обиму, нема равна у иностранству ни код нас.

Једну новост, мени се чини, уноси Вендел тиме што се, уза Србе, Хрвате и Словенце, стално осврће и на Бугаре; то као да нису само осврти но програм, како га је уочи рата износио и Скерлић.

Ја бих подвукао као једну од главних одлика дела која му дају оригиналност, још и то да се цео вековни покрет у свакој његовој фази, у сваком нараштају, поставља на основу опште и нарочито материјалне културе. Развој привреде и промета, развој школства и просветног стандарда, развој јавног мишљења и формирање политичког менталитета, упоређење појединих области, везивање свега са светским струјањем - ето оквира у коме Вендел прати развој југославизма. Ако се не варам, Вендел је то учинио први у толикој мери. Песнички документи нижу се ту поред путописних, историјских, статистичких. Збир чињеница из необично опсежног материјала, али прожет једним личним темпераментом излагања, једном изразито либералном идеологијом.

Нигде празнословља. Ту су сваковрсни подаци о војнама, миграцијама, колонизацији, аграрним односима и порезима; ту језикословци; ту школски и црквени напори; ту бесавесна трговина Великих сила, нарочито Аустрије и Русије нашом земљом; ту сељачке буне; ту отпор властеле против демократских реформи; ту вршљање, источњачко пашовање и богаћење среских кнезова; ту увођење европских образаца за управу и школу; ту примање начела Француске револуције у Карловцима; ту јадно мађарско држање немачких мањина; ту повика немачких социјалиста против "малих тврдоглавих народа", "против Јелачићеве армије што слободу убија"; ту све недоследности немачких парламентараца; ту реакционарне услуге словенских професора Бечу; ту она тако позна изјава бечких социјалиста (тек 1918!) о праву Југословена на слободу; ту све сплетке, невере и лажи бечке политике; и напори, разочарања, међусобне свађе и нови напори Југословена...

Као да између редака избијају други реци где велики поборник немачко-југословенског споразума сатирично бележи: ето како се мој немачки народ несавесно и небрижно држао према Југословенима, како је превиђао огромне изворе моралне и материјалне које они у себи крију. И тако је Аустрија, извршивши ону прву своју историјску улогу, тј. сузбивши турску опасност од Европе, жалосно издала своју другу задаћу: да европеизира европски југоисток. Чим се показало да је она за то неспособна, Геније Историје њу је осудио на смрт, збрисао. Позвао је млађе.

Мане књиге? Главна замерка коју Ћоровић чини Венделову делу састоји се у томе да је потценио моралне утицаје и везе Русије са нама. Та мана потекла је, мислим, из Венделове материјалистичке методе. Ја бих проширио приговор и рекао да у једној овако добро документованој књизи уопште нису довољно истакнути они моменти и потицаји који нису материјалистички или европско-политички. То су моменти чисто морални, традиционални, песнички, који су у нашем кретању имали огромног, можда пресудног утицаја, на сваки начин бар толиког колики су имали економски. Дијалектичка метода марксовца боље се примењује у режимима развијене привреде и меркантилизма него у нашем режиму натуралном. Тумачити као што данас неки чине Карађорђев устанак или Херцеговачку буну, претежно аграрним интересима изгледа ми претерано. Најпресуднија код нас била је она вековна српска свест и понос традиције. Песмарица, инат, подвала, суревњивост, утакмица ("агон") вођа и племена, антипатија цркава и вера, и надасве образ - ето неколико момената без којих се не може писати верно наша историја. Чак ни она уочи самог Рата. Жерајић и Принцип читали су руске социјалисте револуционаре - помно, али су мрзели политику благостања и пуцали су да оперу наш образ. И стотине њихових претходника тако. У нама и преко нас биле су се расе, континенти, и онда кад ми то нисмо знали, и наши су рачуни били малени према тим светским.

У вези с овим напоменуо бих да се Херман Вендел показао недовољно гибак или вољан да се уживи у онај најпатријархалнији део балканских земаља, у Албанију и Црну Гору. Његов чланак о Албанцима, пун ироније о њиној неспособности за слободу и јединство, држим да је одвише површан и неправедан. Слично се Вендел повео за којекаквом пропагандистичком полемиком нашом испред Уједињења оцењујући политичке напоре црногорских кнезова. Док са извесном симпатијом бележи Милошев напор да ломљењем нахијских кнезова учврсти јединство Србије, он то код Владике Рада и Данила зове насиљем оријенталског деспотизма. А већ што пише о кнезу-краљу Николи, томе како вели "најбогатијем краљу Европе" (сиц!) који је, по речима омладине, "велеиздајник одвајкада", "продао Ловћен"(!) - то је памфлет, а не историја. Споменуо бих и Венделову одбрану да речени огледи спадају у његове најстарије (Sudosteuropдische Fragen, 1918), иако их је после само донекле ублажио у Борби Југословена. Можда би Вендел друкчије о капитулацији говорио да је знао за ствари које је између осталог изнела Нова Европа 26. августа 1926. тј. после његовог дела.

О трећем главном делу Венделову, Дантону, имао сам прилике говорити другом приликом (Нова Европа, јан. 1933). Овде ћу да поновим те мисли.

Чини ми се да је то његов најбољи рад. Ту се писац нашао савршено у свом елементу, у врењу оне Велике револуције која га је заносила од детињства и о чијој је химни, Марсељези, како вели Алтмајер, написао уочи смрти класично дело примљено за француске школе. Уметничко стилизовање материјала далеко му је боље него игде. Он је свог јунака схватио више но историјски: визионарски! Конципирао га је као жовијална здрава човека који ужива пливати по дубокој води. Из те основне визије развио је цео роман тог јунака, све његово кретање у бурном париском људству као све нове и нове варијације једне исте теме у мелодији без краја. То људство бунтовне санкилотерије и избезумљене госпоштине, те масе које вру булеваром, те дебате у Конвенту где слабији беседник има да иде с говорнице право под гиљотину, те војске што се ваљају, ти коментари у предграђу! Херман Вендел скупио је све што се могло скупити, из прве и из друге руке, да развије једну магистралну слику позадине пред којом ће да се креће његов јунак.

Иполит Тен приказао је Дантона с мржњом, као вођу санкилота и управљача гиљотином, без чије би се способности ова крвава машина брзо заглавила сама од себе, или сломила у захукталости, или би руља нашла под њом џелата за себе саму. Дантон је, по Тену, аморалан тип, са дна живота, циник и пљачкаш. - За Слободана Јовановића Дантон је сељак гладан земље; плебејац је то са талогом "нечега ниско прозаичног и грубо аморалног"; било је у њему нечег од нашег Пашића: није се он борио за доктрине Револуције но за увећање поседа свога и Француског. Испочетка опасан букач, после глумац који ужива у свом гесту све до степеница гиљотине, циник и подвалаџија и корумпционаш, животињски лен, неамбициозан јер је самопоуздан. После, он се одједном колеба, губи живце.

Карлајл, напротив, видео је у Дантону инкарнацију здравља, сина сеоске груде, увек стварна и никад лажна. Са свим својим животињством био је то понос од човека, рођен "из огњених недара Природе", спаситељ Француске.

Та маните га, рекао би Тен, "то је галски пљачкаш који се смеје примајући на руку римско мито, да ипак зато сутра нападне Рим". Није, вели Слободан Јовановић, него он прима паре са обадве противне стране у исти мах, сасвим мирно, и одмах смишља где би докупио мало земље.

Херман Вендел схвата Дантона врло слично Карлајлу. Пише белетристичком дикцијом као и он, истиче драматичне ситуације, дијалоге, профиле. Има места где се Карлајловом књигом директно послужио, нпр. кад развија драматичну слику суђења Дантону. Венделова оцена о Дантону најповољнија је која се, с документима у руци, уопште може дати. Крволок Дантон? - не него је он био напротив често милостив, чак добар; а покољи? - покоље је морао дозволити, да би их каналисао кроз судницу, јер би иначе руља могла узети ствар у своје руке и могла извршити покоље у масама, без суда, поновити Вартоломејску ноћ, и ко зна колико ноћи. Сладострасник? - добро, но где су документи да би то био онакав женскарош као толики његови другови? Ни фанатик није био. Његова леност природна је последица његовог анималног здравља. Његовој катастрофи криво је његово далековидно настојање да се очува слога међу завађеним крилима Револуције. Најзад није он само спасао земљу од спољашњих непријатеља, него је он повезао француске покрајине у "једну и недељиву Француску".

Ако је Вендел можда идеализирао свог јунака, било је то по симпатији за живот као живот, за народ као скуп здравих и лудих, ако ћете, народних маса, за истину неулепшану песничким хуманизирањем. Хвалио је и волео Дантона као што би хвалио леп предео и добре коњанике. Нека је тај Дантон био и анималан, доста да није из књига научио бити претворан и лажан.

Далеко би нас одвело да овде улазимо и у мања Венделова дела: у онај дуги низ портрета из немачког, француског и нашег живота. и у његове путописе (Aus drei Kulturen, 1922 - Franzцsische Menschen. Aufsдtze. Berlin, 1932). У нашој јавности већ су његови чланци о нашим људима из сва три племена, песницима и политичарима, више пута с признањем оцењивани (Слободан Јовановић, итд.). Разумљиво је да се ту мање радило о оригиналном схватању, а више о увођењу Немаца у наш духовни живот. Путописи, у слободној журналистичкој импровизацији, такође желе да на лак, сочан начин проведу читаоца странца кроз нашу земљу и наше нарави. Успут избијају реминисценције из његове научне и поетичне лектире. То су припремне козерије уочи великих састава. И живахне садржајне козерије.

Неки основни мотиви провлаче се кроз сва три главна дела Венделова. У Хајнеу, Борби Југословена и Дантону изабран је моменат из три дотичне историје где од народа има да постане јединствена духовна нација и јединствена држава, као природна последица тога. У све три велике слике: врење идеја и гужвање маса за ослобођење и демократско уједињење. У сва три дела велича се демократија, буна правде и разума против историјске устајале неправде и мистификације. Три узбуне, разуме се, на три разна социјална ступња. Вендел није узео да их описује из апстрактног научног нагона; приказао их је са симпатијом једног политичког борца који је опредељен.

О питању научне објективности својих студија најбоље се изразио он сам у уводу за реферат о узроцима Рата. "Ма колико да појам историчара укључује појам објективности, то ипак... историчар не само да сме него и мора да посматра ствари са једног извеснога гледишта; па као што се на суду разиђу медицински, књижевни и други стручњаци у својим мишљењима, очигледно је да се исто тако могу повући различити закључци из истих чињеница већ према оваквом или онаквом историјском стајалишту. Што се мене тиче, ја своје гледиште, које сасвим може да остане у складу с објективности у вашем смислу речи, никако не мислим да прикривам иза лажне објективности некаква енциклопедијског речника."

И збиља је тако. Вендел савесно износи све чињенице до којих може доћи, без обзира на то како сведоче само ако веродостојно сведоче; али кроз њино излагање не крије свој поглед на историју и живот. Ко год узме реч о Венделовој објективности не сме да заборави како је без попуштања жигосао све грешке у држању његових рођених Немаца у југословенској земљи и ван ње. Да ли је то код нас обичај у толикој мери?

Још је једно обележје заједничко великим Венделовим сликама: у сва три дела он наступа у улози онога што се у литератури зове "спасилац", тј. са намером да одбрани од лоша гласа, да ода правду свом јунаку, био то Хајне, Југословенски народ или Дантон. Такав став само је једно обележје више за журналистичку жицу Хермана Вендела која је ипак далеко јача од уметничке. Строги научник узимао би умеренији тон, избегавао би речи понегде врло јаке (као нпр. да је аустријска политика све више одавала од себе рђав задах); чистији уметник старао би се да поред светлих страна истакне и сенке својих модела, те од светла и таме замеси једно бујније, мање доктринарно духовно тесто. Вендел је типичан социјалистички писац: позитивиста, који не познаје ирационалних сила, "остављајући небо анђелима и врапцима"; еудемониста, који крепко иде за тим да се живот схвата као прилика за лепо и пуно живљење народа на земљи; активиста, који увек тежи ономе што је практично.

Само се понеки немачки лист усудио прибележити Венделову смрт. Тако ради мржња, а то је један мрзак и неплодан принцип. Вендел није мрзео Немачку иако је критиковао, Вендел није био Француз иако ту земљу хвали. Хоћете ли доказа у делима: погледајте како суревњиво говори о француском тражењу симпатија у нашој земљи после рата. Он је ту готово љубоморан, - у корист своје Немачке.

Нека говори ко шта хоће, нама иностранцима изгледају најбољи Немци они чијег је дела суштина била схватање да је Немачка, својим централним положајем, позвана да буде велики посредник међу народима Европе, њена жива копча. Вендел је служио тој најлепшој улози своје земље.

Немачка има, као и свака друга земља идеолога источњака, и оних који траже израђивање специфично својих, расних вредности насупрот Истоку и Западу. Вендел, интернационалац, у основи је чист Западњак, као Хајнрих Ман нпр. и борио се као и овај за "европског човека".

Једну основну мисао подвукао је Вендел у свом Хајнеу која је, чини ми се, била његова најмилија мисао и нада док је писао то дело. Ево је: Хајне је истицао пред Французима да су и Немци способни за конципирање револуционарних идеја, за давање препородних клица Европи, само што их, бар засад, примењују у апстрактним областима, религији, етици, уметности. Кант је немачки Робеспјер.

Али доћи ће време, мислио је Хајне, кад ће се из тог идејног радикализма његових Немаца залећи и излећи и једна реалнија револуција. Њу ће извршити социјалистички покрет, једини који, како је мислио, има будућности у тој земљи. "Мисао иде пред делом као муња пред громом, и доћи ће час кад ће ова грмљавина треснути како још никад није треснула у историји света!" Из филозофске револуције развиле су се у Немачкој и политичке силе "које само чекају дан кад ће моћи да избију и да испуне свет ужасом и удивљењем. Заиграће се у Немачкој један комад према коме... би Француска револуција могла изгледати као безазлена идила". - То су Венделове речи, писане 1916. Оне се до сада нису обистиниле. Комад који је испунио свет ужасом и дивљењем одиграо се збиља под утицајем немачке идеологије, али у другој земљи. Немачка социјалдемократија добила је власт без напора, и пожурила се, верна уосталом својој дугој реформистичкој традицији, да што мирније и компромисније влада! Како је с тим плутанством био задовољан Херман Вендел? Не знам, ближи познаваоци кажу: никако. Дотле незадовољан десничарском Немачком, он је с болом у души констатовао своје разочарање и с левицом с којом је сарађивао, - и тим више се он, активан политичар, затворио у свој списатељски позив. Слом социјалне демократије немачке у 1933. био је неминован. За Вендела је значио растанак и од своје драге груде, живот у туђини, и резигнацију да се у скором времену не види нигде светла знака. Та печал стала је да подгриза, да убија његово здравље, његову душу, његов живот. Јер такви поносни људи и активни људи, који своје сокове црпу из своје груде, тешко подносе емиграцију.

Венделово разочарање није међутим његов лични случај но један велики проблем европски и светски. Посртај Друге интернационале у Керенском, у Еберту, и њима сличним, ставио је на тапет једно страшно питање: је ли бебеловштина, прожета еудемонизмом добрих надница и пацифизмом по сваку цену, способна за велике социјалне трансформације? Могу ли мирољубиви реформатори да одбију опасности које се гомилају од стране резолутних авантуриста и бојовника дресираних за ризик? Сва је Европа и данас у тескоби тог питања.

Кад је 1929. године Београдски универзитет указао признање давањем почасног доктората тројици историчара - публициста из три велике нације, најзаслужнијим за југословенску ствар, било је то уважење значајног научног рада, а не само знак благодарности. У Говену, Вотсону и Венделу остварио се симпатични тип писца где се научна свест, обилато обавештење из прве руке, неустрашиво и истрајно залагање за ствар у чију се праведност увере, и једно напредно Европејство - уједињују равномерно. Солидно обавештена публицистика и активистички схваћена наука у њима су неки синоним.

Заслуге Хермана Вендела за нас су тим веће што је и проблем нашег духовног споразумевања и пријатељства с Немцима један од најважнијих. Историјске и економске везе, културна традиција, суседство, све нас упућује на једно ново приближавање, али на основи коју је он правилно означио, основи равноправног међусобног уважавања и пуне националне слободе. Они ведри, активни, у свему срдачни и природни људи као што је био Вендел, једнако савесни као што су живахни, не изазивају само захвалност него и искрену и срдачну љубав. Ми како рекох имамо и данас као и пре цео низ пријатеља у Немачкој, и врло заслужних и јаких, може се говорити и о пријатељском расположењу Немачке као такве, без обзира на промену њених режима: активнијег пријатеља и темељитијег познаваоца ми нисмо у Немачкој никада имали но што је био Херман Вендел.

(1937)