Дејан Медаковић

Ефемерис (одељак о Минхену)

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

Незаборавна је за мене била та година проведена у Минхену. Све више сам откривао барокну иконологију и тражио начин да та новостечена знања применим на нашу уметност. Радовало ме је свако откриће и ја сам са лакоћом подносио све тешкоће мога боравка, а пре свега готово непрекидну носталгију изазвану сталним ослушкивањем вести из завичаја...

Овде су школовани толики српски научници и уметници, а све те дубоке везе прекинуте су у Првом светском рату. После овог рата те се везе више нису успостављале и отада преовладава у српској култури француски утицај. Наступило је и време потпуног занемаривања веза са нашим суседима, посебно са Аустријанцима и Мађарима, а ти пропусти видљиви су у свим областима духовног стваралаштва. Живећи у Минхену, свакодневно сам се са тугом уверавао у нашу лакомисленост, тако опасан порок који ће неминовно угрозити нашу будућност. Свака култура тражи подстицаја са стране, храни се и оплођује соковима других народа и не трпи самодопадљиво затварање пред туђим врлинама и вредностима. Постоје ти фини, невидљиви организми са тачно устројеним системом вредности, чији показатељи проверавају целокупно духовно стваралаштво. Из гомиле понуда које се непрестано умножавају, одабира се само оно што је кадро да издржи све те строге провере. Пут ка универзалној вредности није лак, а њено признање долази после дугог и мукотрпног проверавања. Важно је да у народима опстану тежње ка тим универзалним вредностима. Ако се оне не домаше још остаје задовољство што су можда остварене неке вредности од ужег, националног значаја. Већ и само хтење несумњиво помера људски дух и ослобађа га од погубне лењости и успаваности.

Живећи у Минхену осетио сам све оне благодети које су проистицале из мог суочавања са захтевима једног већег света. Брзо сам открио и просту чињеницу да Немци највећи део свога успеха дугују доброј организацији. Из тог сазнања закључио сам да један просечан Немац у доброј организацији више вреди од једног натпросечног Србина који живи и ствара у лошој организацији. Престравио сам се када сам се сетио каква се велика енергија код нас узалудно троши на савлађивање обичних, чак сасвим баналних препрека. Култура не трпи дисконтинуитете, вечно започињање из почетка, дуге припреме и домете без правог одскока. Шта ствара ту нашу одузетост? питао сам се у Минхену небројено пута, задивљен беспрекорним немачким редом. Где се крије тај судбоносни, преломни тренутак када смо принуђени да свој јасно сагледани наум замаглимо и да га претворимо у нестварну, па чак и неостварљиву жељу? Зашто без туге, скоро равнодушно пристајемо на издајства сопствених зарицања? У Минхену ми је постало јасно са којом се брзином, одлучношћу и упорношћу свуда око нас организује један нови свет. То је поредак који не пристаје да нас чека да се пренемо из наше велике летаргије, успаваности и збуњености. Притискивали су ме као најтежа мора управо ти необављени, а тако лудо одложени национални послови, они који не трпе било какву неизвесност, а изнад свега небригу. Видео сам у Минхену како се после тешких година искушења и пораза поново диже једна нова Немачка. Био сам задивљен открићем да ти нови људи искрено желе да се суоче са заблудама својих очева, да утврде степен њихове одговорности и кривице. Разумео сам да они и не помишљају на самообману, а све то у име избегавања одговорности за почињене злочине. Признање злочина а не његово забашуривање то су биле духовне тежње у немачкој интелигенцији током шездесетих година овога века. Тада је створен и изузетан духовни напон чије су последице постале видљиве, посебно у књижевности и уметности. Било је то време искрених обрачуна који су дубоко засецали у душе оних чији су очеви одживели свој век као заробљеници једне фанатичне идеје. Питао сам се небројено пута: хоће ли моји земљаци препознати сва ова збивања у немачком народу, хоће ли бити кадри да се према њима одреде и да их упамте приликом преиспитивања сопствене савести? У XIX веку Немци су идејама своје романтике оплодили и толике друге народе у Европи. Ови данашњи могу свету да понуде најпре једно искрено кајање због почињених злочина. Али, управо то кајање, обављено у душама деце чији су очеви тешко грешили, постаје и нека врста обрасца, узорна катарза која обавезује васколико човечанство. Нисам сигуран да ће се то осетити и разумети у мојој земљи. Јер, рекао бих, код нас се владајућа идеологија определила за велико ћутање, а злочини који су се код нас десили силом се потискују из наше свести. У том тако кратковидом надмудривању ишчезавају и бледе моралне дилеме и сва она разрешења која искључиво из њих проистичу. Губитак кајања представља опасност чије су последице несагледиве јер скоро увек доводе и до поновљених злочина. Између старог и новог злочина бришу се оне границе које тако тешко успоставља једино искрено кајање, смерно тражење опроштаја од невине жртве.

Ту жељу да се са леђа скину зли терети које су невина деца наследила од својих заблуделих очева осетио сам у Централ-институту код госпође Норе Тимофијевич. Била је то у сваком погледу необична и по многим цртама свога карактера чак и изузетна жена. Уочио сам је још 1958. приликом мог првог боравка у Институту као изванредно савесног и преданог библиотекара. Често смо ручали заједно, а увек изнова ја сам се дивио у којој мери је ова жена опседнута питањима моралног препорода немачке нације. Рођена у Пруској а удата за Руса, она није тужила због изгубљене отаџбине, због бекства целе њене породице из Берлина, због положаја једне убеђене протестанткиње у наглашено католичкој средини. Све те недаће и новине у свом животу подносила је на један отмен начин који је сведочио и о њеној изузетно снажној вољи и беспрекорном самосавлађивању. Сасвим ретко она није умела да сакрије да се иза њене спољашње строгости и пословности крије и жена испуњена готово наивном вером у људску доброту. Силу и насиље над људима доживљавала је болно, а не мање била је често погођена уочавајући и многе социјалне неправде које су већ освајале ново немачко друштво. Била је Нора Тимофијевич истинити представник једне христијанизиране Немачке, која је чврстину своје вере сагледала у избегавању свакојаких схоластичких надмудривања, уместо којих се она одушевљавала вршењем свакодневних доброчинстава, практичним деловањем у крилу своје црквене заједнице. "Толико се намножила беда и страдање у овом свету", говорила је скоро ватрено, "да више немамо времена за теоријска надмудривања у црквама које се позивају на Христово учење. Данас, више него икада, нужно је практично деловање, свакодневна утеха коју захтевају небројени очајници свеједно на којем су делу земаљске кугле." У свим нашим дискусијама вођеним за време ручка Нора Тимофијевич се издвајала управо својим сасвим практичним приступом решавању људских проблема. Лишена жеље да брани неки лични престиж, она је будила поверење и поштовање код својих сабеседника. На један сасвим особен начин она је знала да осавремени, па и оплемени старо немачко осећање дужности. У њеном тумачењу оно је стицало и сасвим нову, хуманију одлику, а могућности да се и погрешно протумачи гасиле су се на тако једноставан и природан начин. Упамтио сам Нору Тимофијевич као жену која је часно изашла из падова и моралне збрке света из којег је потекла. Она је била способна да превазиђе и надвлада чак и своју урођену критичност, праву немачку страст да се преиспитују чињенице.

Велико узбуђење доживео сам када сам први пут посетио чувено баварско светилиште цркву Der Wiess. Ни помишљао нисам да ћу у једној сеоској цркви открити и препознати тако снажно испољен световни утицај, сву љупкост па и фриволност покајног света. Зидно сликарство у овом јединственом простору извео је Johann Baptist Zimmermann, напуштајући бојене контрасте барока у корист осетљивог, нијансираног колорита како га изражавају мајстори рококоа. Напуштене су на сводовима ове необичне цркве и тешке, визионарске композиције које оптерећују небески свод. Уместо тако изражене драматике Цимерман светлосним ефектима олакшава и докраја доследно отвара она пространства која гледаоца претварају у судеоника божанске славе, у учесника небеске милости, а изнад свега и неописиво снажне радости. У тој општој прослави композиције су изгубиле своју чврстину и јасно означену сложеност, ликови делују опуштено и као препуштени само свом унутрашњем дијалогу. Раскошна штукатура приљубила се уз сликане површине, стварајући независне облике који су утицали и на целокупно устројство композиције. Ипак, упркос ограничењима, сликар је успео да своје композиције не подреди овим тако декоративно наглашеним оквирима, већ их је, захваљујући сноповима светлости, ослободио свих стега и ограничења. На зидовима ове сеоске заветне цркве као да је извршено и неко трајно помирење између великог духовног напона који је исказивала барокна уметност и неке скоро буколичке радости коју је неговао рококо. Као да је ова црква саграђена да ствара и нови тип ходочасника. Масе верника које су овамо стизале нису се у овом тако ведром црквеном простору морале осећати као гомиле оптерећених и осуђених грешника над којима већ грми неумољива небеска правда. Црква Дер Вис није била судница него дворана у којој су већ при улазу ишчезавали терети овоземаљских мука, после којих следи и обавезно општенародно весеље, заборав уз игру, песму и вино. То је прави кермес, испољен на начин какав је познат у фламанској и холандској уметности. Као да се у овој распеваној баварској црквици окончава и дуги развојни пут европских заветних светилишта, чији се мистични и тако суморни почетак овде у Дер Вису осветљава и неком посебном ведрином. Уместо намучених, грешних ходочасника који посрћу од дуга пута, а не мање и од осећања властите кривице, црква у Дер Вису сва је окренута радосном измирењу неба и земље, виших сила са овоземаљским паћеницима. У њеној унутрашњости као да непрестано одјекују звуци оних тријумфалних труба које опомињу на људско достојанство и на небројене радости које извиру из обичног свакодневног живота.

Сличан оптимизам доживљавао сам приликом посећивања баварских бенедиктинских опатија, посебно оне у Ethalu. Шта се све није нанизало у склопу оваквог једног манастира! Ту су и школа, штампарија и, разуме се, обавезна пивара, велики подруми вина и властита радионица сира. Без обзира на проређени број монаха, чак и њих неколико успешно савлађује сложене послове манастирске економије. Богослужења се држе редовно, непрекидно се обављају и пасторалне дужности, све у духу начела св. Бенедикта: Ora et Labora. Такав ритам живота у манастиру допуњен је и огромним масама ходочасника и туриста који испуњавају обавезне"Klosterkellere", у којима се тешко долази до стола. Једе се и пије гласно, без уздржавања, а сваки посетилац ових "Bierkatedrala", како их шаљиво зову, већ са прага бива обузет посебном атмосфером неке разливене, опште срдачности која овде влада. Ту присност појачавају и групе разних певача који се, међусобно загрљени, неуморно љуљају тамо-амо. Гледајући ове раздрагане а тако гладне и жедне ходочаснике, неодољиво размишљам и о дубини њихове истинске побожности. Покушавам да повучем црту између њиховог схватања и прихватања традиције и унутрашње потребе да се човек мало скруши у овим велелепним здањима пред величином њихове прошлости. Најзад, посетиоцу се овде не нуде искључиво раскошна здања и чудесне целине фресака које су са неком запањујућом лакоћом освојиле чак и најсмелије тачке ових грађевина, већ и збивања која упућују да овде није утихнуо и свакодневни живот. Постаје ми јасно да ово западно монаштво непрестано тежи да споји свој духовни свет са стварношћу која га окружује. Духовно и телесно помирено је у овим бенедиктинским опатијама на један скоро савршени начин. Тај спој подсећа ме на српско монаштво, на наше манастире у којима се још није преболео прелаз од изразитих спиритуалних порука на којима се некад заснивало православно монаштво ка грубој збиљи живота која је битно угрозила свако подвизавање. А све те невоље увећане су још и непрекидним деловањем чак и јавно обелодањене атеизације иза које је стајао читав један друштвени програм, чије извршење је праћено разним притисцима, вређањем и понижавањем. Увек сам се дивио свима онима који су се код нас, упркос оваквом друштвеном ходу, ипак одлучивали да постану православни монаси и да добровољно отпате свој убоги живот. У њиховим припростим и махом неуким душама ипак су одзвањали моћни гласови њихових древних претходника. Они су их следили слушајући поуке свога срца. Чинили су то у дубоком уверењу да је то једини пут који води очишћењу од греха и спасењу своје душе.

Свако ко борави у Баварској неизбежно пожели да обиђе и оне романтичне дворце које је по овој земљи посејао њен необични владар Лудвиг П из породице Вителсбах. Дуго времена ове раскошне грађевине оцењиване су као невредна архитектонска остварења, као историјске кулисе које су тачно одговарале једној већ болесној машти. Ако је у време романтизма вредело начело бежања од стварности, у давно прошла времена средњовековног витештва, сигурно је да тај баварски краљ припада и највећим сањарима овога рода. Не питајући за цену својих фантастичних грађевина, довео је државну благајну до банкрота због чега је, напокон, утопљен у Штарембершком језеру и, разуме се, свечано сахрањен. У међувремену, укус света се променио, а романтични дворци несрећног краља Лудвига II постали су права туристичка атракција и они данас пуне државну касу.

У једној таквој колони радозналаца посетио сам и краљев дворац Линденхоф. У правом алпском пејзажу, са стрмим стенама и водопадом, лежи дворац Линденхоф сазидан у неоренесансном стилу. Све просторије дворца украшене су правом позлатом, сем једног малог салона у којем је овладало сребро. У овом златном кавезу Лудвиг II је неко време држао Рихарда Вагнера у чију музику је био заљубљен. Ту, у једној пећини, појављивао се и сам краљ са лабудом, уживљавајући се у улогу Лоенгрина. Све те приче сада су део једне повести коју неуморно понављају туристички водичи. Публика је опчињена и одушевљена, а трезвени Баварци на излазу из дворца кажу: "Aber, dieser Ludwig war ja doch nicht so verruckt wie man ihm vorstellt. Zuletzt seine Lustschlosser bringen dem Staat doch ein ganz schones Geld"[1]. Сасвим логично је звучало ово њихово мишљење. Тешко је наћи било какве протуаргументе. Болесно осећајни монарх ипак је остварио своје необичне снове.

Разгледајући ове дворце који остављају утисак као да су ствари још увек на свом месту, баш онако како су их оставили када су из њих изашли и њихови последњи власници, у мислима се непрестано враћам у домовину и правим поређења са дворовима наших домаћих владара. Готово сабласно звучи сећање на судбину Великог конака у којем су 1903. убијени краљ, Александар I Обреновић и краљица Драга. Само пожутеле фотографије унутрашњости овог здања сведоче како је изгледао његов ентеријер. Најзад, после смене династија порушена је и ова уклета зграда, а заједно са њом нестао је неповратно и њен намештај, сви предмети од вредности развучени су на све стране. Сличну судбину доживео је и двор који је 1882. архитекта Александар Бугарски сазидао за краља Милана. Оштећен и опљачкан у Првом светском рату, страдао је у немачком бомбардовању Београда 6. априла 1941. Сјајна дворска библиотека краља Милана извучена је из гомиле цигала и шута и предата Народној библиотеци, која ју је утопила у општи фонд, а дублете препустила антикваријату. Развучени су предмети из виле на Топчидерском брду у којој је 1921. умро краљ Петар I. Од двора краља Милана Обреновића у Нишу ништа није сачувано. Опљачкан је инвентар виле породице Карађорђевић у Тополи. А сва та пустошења збила су се у временском распону од пола столећа. Отуда, не изненађује ни чињеница да се о резиденцијама и дворовима наших средњовековних владара једва зна нешто поуздано. Права је срећа уколико је њихово постојање забележено бар у архивским документима. Јадна и оскудна су и наша сачувана сведочанства о духовној и материјалној култури нашег феудалног друштва. Као да су се све непријатељске силе овога света уротиле да нам пониште трагове нашег постојања, избришу све доказе о нашој историјској свести, уклоне све оне ослонце на којима је она изграђивана и чувана, и да нас, коначно разбаштињене, претворе у покорну гомилу без достојанства и части. Видео сам овде у Баварској каква је велика улога припала културној баштини у дизању једне нове Немачке из праха и пепела у које је бачена у вихорима Другог светског рата. Врло брзо, поред нових фабрика, Немци су пажљиво обнављали све оно старо што им је било порушено. Обновљен је скоро цео средњовековни и ренесансни Нирнберг, реконструисане су читаве градске целине, са јасном намером да се не призна и духовни пораз. Веома тачно, нови немачки градитељи уочили су значење своје прошлости у големом задатку какав представља обнова целокупног живота једне поражене нације.

Увек изнова, питао сам се: где је наше место у процесу разарања који нас непрекидно тресе као највећа грозница? Ако смо оболели, постоје ли у нашем друштву снаге које би биле кадре да зауставе те наше суноврате са којима смо се већ фаталистички измирили као са неком неизбежном судбином? У туђој земљи лакше ми је да постављам оваква питања, као да је присутнија моја моћ да непрекидно критички упоређујем збивања око себе. Готово сам сигуран да одговоре на све моје сумње не могу потражити у деловању самог система, већ ћу их наћи ослоњен искључиво на своју самоћу и снагу да се упустим у ту тако неравноправну борбу какву изискује поправљање наших народних мана. Свестан сам да ће мој допринос бити недовољан и мали, али, тешим себе, уопште и не постоје некаква оптимална и брза решења. Судионик сам у једном дугом и спором процесу, а деоница која је мени поверена сасвим је неизвесна. Њену дужину и трајање сазнаћу тек на крају, можда у тренутку када будем коначно напуштао ово примамљиво и узалудно борење. Негде сам о некоме прочитао: "Die Irrfahrt ist bis heute die Metapher seines Lebens geblieben."[2] Уосталом, боље је да газим и странпутице него да отупело стојим и чекам нешто што никада неће доћи...

Напомене:

[1] Али, овај Лудвиг није био тако луд каквим га представљају. Најзад, његови дворци доносе држави сасвим добре приходе.

[2] Странпутица је до данас остала метафора његовог живота.