Фридрих Енгелс

Опис у новије време насталих и постојећих комунистичких насеобина (1845.)

Наслов оригинала: Beschreibung der in neueren Zeit entstandenen und noch bestehenden kommunistischen Ansiedlungen
Објављено први пут у: „Deutsches Bürgerbuch für 1845“, стр. 326-340, Darmstadt 1845.
Транскрипција / ХТМЛ: Милан Ђурић / Стеван Гостојић

Кад разговарате с људима о социјализму или комунизму, врло често се догађа да вам они што се суштине ствари тиче дају сасвим за право и комунизам проглашавају за нешто веома лепо, „али“, кажу они затим, „немогуће је тако нешто икада извести у стварности.“

Овај приговор се чини тако често да је писцу овога састава изгледало корисно и нужно да на њега одговори наводећи неколико чињеница које су у Немачкој још врло мало познате и којима се овај приговор потпуно отклања. Наиме, комунизам, социјални живот и деловање у заједници добара су не само могући, него у многим општинама Америке и у једном месту у Енглеској већ остварени, и то са највећим успехом, као што ћемо касније видети.

Уосталом, онај приговор темељније размотримо, наћи ћемо да се он разлаже у два даља приговора, наиме, прво: радници не би пристали на презрене и непријатне врсте мануелног рада; и друго: при једнаком праву на заједнички посед људи би се свађали око овог поседа, и тако би се заједница поново распала. Први приговор се једноставно решава на следећи начин: кад се једном изводе у заједници, ови радови нису више ниски; а онда, они се, побољшањем уређаја, машина и сл., дају скоро потпуно одстранити. Тако, у Њујорку, у једном великом хотелу, чизме се чисте паром, а у комунистичкој насеобини у Хармонији у Енглеској (о томе види доле) нужници који су уређени на енглески удобан начин (water closets) не само да се чисте сами, већ су и снабдевени цевима које нечистоћу директно одводе у велике клоаке. - Што се тиче другог приговора, до сада су се све комунистичке колоније после десет до петнаест година тако огромно обогатиле да од свега што је потребно имају више него што могу потрошити, па ту, дакле, и нема повода за спор.

Читалац ће наћи да је већина у овом спису описаних насеобина произишла из најразноврснијих религиозних секти, које о разним стварима имају већином врло неукусне и неразумне погледе, те аутор овог написа хоће само узгред да примети да ови погледи немају никакве везе са комунизмом. Очевидно је, такође, да је сасвим свеједно да ли они који на делу доказују остваривост заједнице верују у једног бога, у двадесет богова или не верују ни у једног; ако они исповедају једну неразумну религију, то је сметња која стоји на путу заједници, а ако се овде заједница ипак афирмише у животу, колико пре мора бити могућа код осталих који су слободни од таквих лудости! Скоро све новије насеобине су потпуно слободне од верских бургија, и енглески социјалисти, мада су врло толерантни, скоро сви су без икакве религије, па су стога у биготној Енглеској и извикани и клеветани. Али да за сва та злонамерна оговарања нема никаквог стварног основа, то морају признати чак и противници социјалиста кад ствари треба доказати.

Први људи који у Америци који и уопште на свету остварише друштво на основи заједничког поседовања добара били су такозвани шекери. Ови људи чине једну особену секту; они имају веома необична религијска схватања; не жене се и уопште не допуштају никакво општење међу половима, и слично. Али то се нас овде не тиче. Секта шекера настала је пре отприлике седамдесет година. Њени оснивачи били су сиромашни људи, који се ујединише да живе у братској љубави и заједници добара и да свога бога поштују на свој начин. Мада њихови религијски погледи и, нарочито, забрана брака, застрашише многе људе, ипак они нађоше присталица, па сада имају десет великих општина, од којих свака броји од триста до осам стотина чланова. Свака од ових општина представља леп, правилно изграђен град, са стамбеним кућама, фабрикама, радионицама, хамбарима и састајалиштима; оне имају мноштво цвећњака и повртњака, воћњака, шума, винограда, ливада и њива; уз то и стоке сваке врсте: коња и говеда, оваца, свиња и живине, више него што им је потребно, и то од најбољег соја. Њихови амбари су увек пуни жита, њихови магацини пуни тканина, тако да је један енглески путник који их је посетио рекао да не може да схвати зашто ови људи који имају свега у изобиљу, још раде ако не напросто зато да прекрате време, пошто иначе не би имали никаквог посла. Међу овим људима нема ниједног који би радио против своје воље, и ниједног који би узалудно тражио посла. Они немају ни сиротиште ни болнице, јер немају ниједног сиромаха и невољника, ниједне незбринуте удовице ни сирочета; они не знају за оскудицу и не морају се ње плашити. У њихових десет градова нема ниједног жандарма или полицајца, ниједног судије, адвоката или војника, ниједне тамнице или казненог завода, а ипак све тече у реду. Земаљски закони не постоје за њих и, што се њих тиче, ови би могли исто тако да се укину, а да се због тога нико не забрине колико ни због лањског снега; јер они су најмирнији грађани и никада нису дали злочинца за тамницу. Као што је речено, они живе у најпотпунијој заједници добара и међу њима нема трговине и новца. Прошле године један енглески путник по имену Финцх посетио је један од ових градова, Плезент Хил код Лексингтона у држави Кентаки, и оставио следећи опис:

„Плезент Хил састоји се од многих великих и лепих кућа од опеке и тесаника; од фабрика, радионица, штала и амбара,-све у најбољем реду и међу најбољим у целом Кентакију; ораницу шекера било је лако познати по лепом каменом зиду којим је била ограђена и по њеној одличној обрађености; мноштво добро нахрањених крава и оваца пасло је на пољима, а многе дебеле свиње купиле су опале плодове по воћњацима. Шекери овде поседују скоро четири хиљаде америчких јутара земље, од којих су отприлике две трећине обрађене. Ову колонију основала је око 1806. године једна једина породица; касније су придолазиле друге, и тако се постепено умножавале; Неке су донеле са собом нешто новца, друге - баш ништа. Имале су да се боре са многим тешкоћама, а будући већином веома сиромашне, морале су у почетку и у много чему оскудевати; али све то су савладале вредноћом, штедљивошћу и умереношћу, и сада имају свега у изобиљу, па нису ником дужни ни паре. Ово друштво има у овом тренутку отприлике триста чланова, од којих педесеторо или шездесеторо деце испод шеснаест година. Они немају ни слугу ни господара, а још мање робова; они су слободни, богати и срећни. Имају две школе, једну за дечаке, а другу за девојчице, у којима деца уче читање, писање, рачунање, енглески језик и начела своје религије; не поучавају децу никаквим наукама, јер верују да оне нису нужне за срећу. Пошто не трпе бракове, морали би изумрети кад им не би стално придолазили нови чланови; али мада забрана брака од њих одбија хиљаде људи, а неки од њихових најбољих чланова због ње опет одлазе, ипак увек придолази толико нових чланова да се њихов број стално повећава. Баве се сточарством, земљорадњом и пољопривредом и сами извлаче лан, вуну и свилу, које преду и ткају у властитим радионицама. Вишак производа који не могу потрошити продају или размењују код својих суседа. Обично раде за виделице. Управни савет има један јавни биро у којем се воде књиге и рачуни, па сваки члан има право да ове рачуне прегледа колико год пута хоће. Они сами не знају колико су богати, пошто никада не праве попис својих добара; они су задовољни што знају да све што имају припада њима, пошто никоме ништа не дугују. Само једном у години праве попис сума које им дугују њихови суседи.

Општина се дели на пет породица (одељења) од четрдесет до осамдесет чланова; свака породица има посебно газдинство и станује заједно у великој, лепој кући; свако добија што му је потребно из заједничког магацина општине без икаквог плаћања и колико му је потребно. Свака породица има једног ђакона који се брине за то да сви добију оно што им је потребно и који излази у сусрет свачијој жељи колико год је могуће. Њихово одело је слично оделу квекера - једноставно, пристало и чисто; њихова храна је разноврсна и најбољег квалитета. Кад се јави за пријем, нови члан мора, по законима општине, све што има дати у заједницу и не може то никад тражити натраг, чак и ако иступи из ње; али и поред тога ипак свакоме ко напусти заједницу враћају онолико колико је уложио. Кад општину напушта члан који није ништа уложио, он по законима општине не сме ни тражити никакву надокнаду за свој рад, пошто се, док је радио, хранио и одевао на заједнички трошак; но и у овом случају је уобичајено да се сваком да поклон за пут ако одлази у миру.

Њихова управа је организована по угледу на прве хришћане. Свака општина има два духовника, једног мушкарца и једну жену, који опет имају два заменика. Ова четири духовника стоје на челу целине и одлучују о свим споровима. Са своје стране, свака породица општине има две старешине са два заменика и једног ђакона или настојника. Општинским имањем управља управни савет, који се састоји од три члана. Он надгледа цео уређај, води послове и тргује са суседима. Без сагласности општине, он не сме купити или продати ниједно земљиште. Осим тога постоје, разуме се, надзорници и пословође у разним гранама рада; али они имају правило да нико никад не издаје заповести, већ да сви треба да се убеђују добротом.“

Једну другу насеобину шекера, Нови Либанон у држави Њујорк, посетио је други енглески путник по имену Pitkeithley, 1842. године. Господин Pitkeithley је најподробније разгледао цео град, који броји око осам стотина становника и поседује седам до осам хиљада јутара земље; испитивао је његове радионице и фабрике, његове штавионице, пилане и тако даље и изјавио да је цео уређај савршен. И њега задивљује богатство ових људи, који су почели ни од чега, а сада се са сваком годином обогаћују, па каже:

„Они су срећни и добро расположени један према другом; у њих нема никакве свађе, већ, напротив, пријатељство и љубав влада у целом њиховом насељу, а у свим његовим деловима постоје ред и правилност који немају себи равних.“

Толико о шекерима. Као што је речено, они живе у потпуној заједници добара и имају десет таквих општина у Сједињеним Америчким Државама.

Али осим шекера, у Америци има још других на заједници добара заснованих насеобина. Ту пре свега треба споменути раповце. Rapp је проповедник из Wirtemberga, који се око 1790. са својом општином одрекао лутеровске цркве и, пошто га је влада прогонила, оде у Америку 1802. године. Његове присталице пођоше за њим 1804. године, па се тако он са око сто породица насели у Пенсилванији. Они су заједно имали око 25000 талира, за које купише земљишта и алате. Њихова земља била је једна нераскрчена прашума и стајала их је толико колико је износио сав њихов иметак; ипак је они исплатише у оброцима. Они се ујединише у заједници добара и склопише следећи уговор:

1. Свако даје у заједницу све што има, не добијајући тиме никакву предност. У заједници су сви једнаки.

2. Закони и прописи заједнице су подједнако обавезни за све.

3. Сви раде само за добробит целе заједнице, а не сваки за себе самога.

4. Ко напусти заједницу нема никакво право на накнаду за свој рад, али добија натраг све што је уложио; а ко ништа није уложио и на миру и у пријатељству одлази, добија добровољни поклон за пут.

5. За накнаду, општина се обавезује да сваком члану и његовој породици обезбеди нужна животна средства и потребну негу у болести и старости, а кад родитељи умру или иступе а оставе своју децу, општина ће ову децу одгојити.

У првим годинама своје заједнице, кад су имали да крче ледину и да годишње одвајају по 7000 талира откупнине за земљиште, било им је, разуме се, рђаво. Тиме је више богатијих чланова било заплашено, они иступише из заједнице и узеше свој новац натраг, што је још много повећало тешкоће насељеника. Али већина је остала верна и издржала, и тако већ после пет година, 1810, исплатише све своје дугове. Године 1815, с разних разлога, продаше целу своју насеобину и купише нових двадесет хиљада јутара прашуме у држави Индијана. После неколико година, овде су били подигли леп град Нова Хармонија и искрчили највећи део земље, подигли винограде и створили житна поља, изградили једну фабрику вуне и памука, те сваког дана постајаху богатији. Године 1825. продаше целу своју колонију за 200000 талира господину Роберту Owenu и по трећи пут одоше у прашуму. Овај пут се настанише на великој реци Охајо и подигоше град Економија, који је већи и лепши него иједан у коме су раније живели. Године 1831. дође у Америку гроф Леон с групом од тридесетак Немаца да им се прикључи. Они радо прихватише ове нове дошљаке; али гроф покрену један део чланова против Rappa, због чега је на једном скупу целе општине било закључено да Леон и његови морају отићи. Преостали исплатише незадовољницима преко стотину и двадесет хиљада талира, па од овог новца Леон основа другу колонију, али која због лоше управе није успела; њени учесници растурише се и гроф Леон умре ускоро после тога као скитница у Тексасу. Rappova насеобина, напротив, цвета до данашњег дана. О њеном садашњем стању споменути путник Finch извештава:

„Град Економија састоји се из три дуге и широке улице које су испресецане са пет исто тако широких попречних улица; он има цркву, гостионицу, фабрику вуне, памука и свиле, завод за одгајивање свилене бубе, стовариште робе за послуживање чланова и за продају странцима, природњачку збирку, разне занатске радионице, привредне зграде и лепе стамбене зграде за разне породице са великим вртом уз сваку кућу. Припадајућа зиратна земља дуга је два и широка четврт сата хода, обухвата велике винограде, један воћњак од тридесет седам јутара, поред ораница и ливада. Број чланова износи око четири стотине педесет. Сви су добро одевени и добро ухрањени и имају сјајне станове. То су весели, задовољни, срећни и врли људи, који већ много година не познају оскудицу.

И они су једно време били одлучно против брака, но ипак се сада жене и удају, имају породице и веома желе да повећају број својих чланова ако им се понуде подесни људи. Њихова религија је Нови завет, али немају посебне вероисповести и сваком остављају његово властито мишљење док поштују друга и не заподева препирку због верских ствари. Они себе зову хармонистима. Немају плаћених духовника - господин Rapp, који је стар преко осамдесет година, у исто је време и духовник и управник и изабрани судија. Радо музицирају, понекад приређују концерте и забавне музичке вечери. Жетва је почела уочи мог доласка са великим концертом на пољима. У њиховим школама предају се читање, рачунање и језик, али не и науке - баш као код шекера. Раде дуже него што им је потребно, наиме, зими и лети од изласка до заласка сунца; сви раде, а они који зими не налазе места у фабрикама добијају посла у вршидби, у гајењу стоке итд. Они имају 75 крава музара, велика стада оваца, много коња, свиња и живине, а од своје уштеђевине имају велика потраживања код трговаца и банкара, и мада су услед банкротства неких од њих изгубили знатан део ових потраживања, ипак имају још много бескорисног новца који сваке године расте.

Они су од почетка тежили да сами производе све што им је потребно како би што мање морали да купују од других и на крају производили више него што потребују; касније набавише стадо од сто шпанских оваца за унапређивање сточарства, за које платише петнаест хиљада талира. Они беху међу првима који у Америци почеше да производе вунену робу. Потом почеше да подижу винограде, гаје лан, изграђују једну фабрику памука и да се баве гајењем свилене бубе и прерађивањем свиле. Али при свим овим стварима они су се најпре старали за то да себе богато снадбеју пре него што било шта продају.

Живе у породицама од двадесет до четрдесет чланова од којих свака има своју властиту кућу и своје сопствено газдинство. Све што јој је потребно, породица добија из заједничких складишта. Имају свега у изобиљу за све, и сви бесплатно добијају колико желе. Кад су им потребни одело и обућа иду кројачу, шваљи или обућару и добијају их израђене по свом укусу. Месо и остале намирнице додељује се свакој породици према броју чланова, а свега имају обилато и на претек.“

Једна друга општина која живи у заједници добара настанила се код Зоара у држави Охају. И ови људи су виртембершки сепаратисти, који се у исто време кад и Rapp одрекоше од лутеровске цркве и, пошто су десет година били прогањани од стране цркве и државе, иселише се, такође. Они бејаху веома сиромашни, и само уз помоћ човекољубивих квекера у Лондону и Америци успеше да остваре свој циљ. Приспеше у јесен 1817. у Филаделфију под вођством свог пароха Bäumlera и купише од једног квекера комад земље, који још сада поседују и који је велик седам хиљада јутара. Откупнину, која је износила шест хиљада талира, требало је поступно исплатити. Кад су стигли на лице места и пребројали свој новац, нађоше да на свакога долази управо шест талира. То је било све; од куповне цене земљишта нису били платили још ни једну пару, а од ових неколико талира требало је купити семе, оруђа за орање и животне намирнице до следеће жетве. Они затекоше шуму са неколико брвнара коју је требало крчити; хитро се дадоше на посао, учинише ускоро своја поља зиратним и већ следеће године подигоше један млин. На почетку дељаху земљу на мање деонице, од којих је сваку обрађивала једна породица за свој рачун и као своју приватну својину. Али ускоро увидеше да тако не иде, јер пошто је свако радио само за себе, нису могли довољно брзо да истребе шуме и земљиште учине зиратним, нису уопште могли да се ваљано узајамно помогну, па тако многи западоше у дугове и бејаху у опасности да сасвим осиромаше. После годину и по дана, дакле у априлу 1819, ујединише се у заједницу добара, саставише статут и једногласно изабраше свог пароха Bäumlera за управника. Сада исплатише све дугове својих чланова, издејствоваше да им се за две године одгоди плаћање откупнине земљишта и рађаху с удвострученим жаром и уједињеним снагама. При овом новом уређењу они стајаху тако добро да већ четири године пре утврђеног времена отплатише целу откупнину и камату за своја земљишта, а како им иде у осталим стварима, показаће следећи опис од стране двојице очевидаца.

Један амерички трговац, који врло често долази у Зоар, слика ово место као савршен узор чистоће, реда и лепоте, са раскошном гостионицом, једном палатом за старог Bäumlera, са лепим јавним вртом од два јутра у коме се налази велика стаклена башта, и са лепим, добро грађеним кућама и вртовима. Он приказује људе као врло срећне и задовољне, марљиве и уредне. Његов опис објављен је у новинама у Питсбургу (Охајо) („Pittsburg Daily Advocate and Advertiser“, July 17, 1843).

Више пута споменути Finch проглашава ову општину за најбоље уређену од свих које у Америци живе у заједници добара. Он даје дуг списак њених богатстава, износи да њени људи имају једну предионицу лана и једну фабрику вуне, једну штавионицу, ливницу гвожђа, два млина, две пилане, две вршалице и мноштво радионица за све могуће занате. Уз то он каже да су њихове њиве боље обрађене него све друге које је видео у Америци. „Pfenning-Magazin“ процењује посед сепаратиста на сто седамдесет до сто осамдесет хиљада талира, које су они све зарадили за двадесет пет година, а када су почели нису имали више од шест талира по глави. Има их једно две стотине. И они су неко време забрањивали брак, али су, као и раповци, од тога одустали и сада се жене и удају.

Finch даје препис статута ових сепаратиста, који се углавном састоји у следећем:

Сви службеници општине су изборни и бирају их сви њени чланови који имају више од двадесет једну годину, из своје сопствене средине. Ове службенике чине:

1. Три управника, од којих се један наново бира сваке године и које општина може у свако доба сменити. Они управљају целокупном својином општине и снабдевају чланове, онако како то прилике допуштају и без обзира на личност, нужним животним потребама, станом, оделом и храном. Они именују своје помоћнике за разне гране рада, изглађују мале спорове и могу, заједно с општинским саветом, доносити нове прописе, али такве који никад не смеју противречити статуту.

2. Директор, који остаје на својој дужности све дотле док ужива поверење општине и води све послове као врховни службеник. Он има право да купује и продаје, да склапа уговоре, али у свим важним пословима може одлучивати само уз сагласност тројице управника.

3. Општински савет, који се састоји од пет чланова, од којих се један годишње мења. Он има највишу власт у општини; с управницима и директором доноси прописе, надгледа остале службенике и изглађује спорове ако странке нису задовољне одлуком управника; и

4. Благајник, који се бира на четири године и који од свих чланова и службеника једини има право да код себе држи новац.

Од осталих ствари, статут одређује да се подигне један завод за васпитање, да сви чланови сву својину предају заувек у заједницу и да никад не могу захтевати да им се она врати натраг, да за нове чланове могу бити примљени само они који су годину дана живели у општини и ако имају за себе гласове свих чланова, те да статут може бити измењен само онда ако су за то две трећине чланова.

Ови описи би се могли лако још много проширити, јер скоро сви путници који иду у унутрашњост Америке посећују једну или другу од споменутих насеобина, и готово сви путописи их описују. Али ниједан једини није могао о овим људима да каже ишта рђаво; напротив, сви су нашли само похвалне ствари, и једино због чега им могу замерити јесу верске предрасуде, нарочито код шекера, но које, очевидно, немају никакве везе с учењем о заједници добара. Тако, могао бих још навести дела госпође Martineau, господе Melisha и Buckinghama и многих других; али то није потребно, пошто је горњим довољно речено, а ипак сви људи причају исте ствари.

Успех који су постигли шекери, хармонисти и сепаратисти, као и општа потреба за новим уређењем људског друштва и настојања социјалиста и комуниста која из те потребе проистичу побудили су многе друге људе у Америци последњих година да учине сличне покушаје. Тако је господин Гинал, немачки проповденик у Филаделфији, основао друштво које је купило 37000 јутара шуме у држави Филаделфија, тамо подигло преко осамдесет кућа и већ населило пет стотина лица, већином Немаца. Они имају велику штавионицу и грнчарницу, много радионица и складишта и иде им веома добро. Да живе у заједници добара то се, као и за све следеће примере, разуме по себи. Неки господин Hizby, фабрикант гвожђа у Питсбургу (Охајо), основао је у свом родном месту слично друштво, које је прошле године купило у близини овог града око 4000 јутара земље и има намеру да ту оснује насеобину са заједницом добара. - Даље, постоји једна таква насеобина у држави Њујорк код Сканеаталеса, коју је засновао J. A. Collins, енглески социјалист, у пролеће 1843^[Б], са тридесет чланова; затим код Миндена у држави Масачусетс, где је од 1842. насељено око стотину лица; затим две у Пајк Контију у држави Пенсилванија, које су такође недавно основане; онда једна у Брук Фарми, Масачусетс, у којој живе педесет чланова и тридесет ученика на отприлике двеста јутара земље и где су основали једну изврсну школу под вођством унитаријанског проповедника Г. Ripleya, потом једна у Нортемптону у истој држави, која постоји од 1842. и запошљава сто двадесет чланова на пет стотина јутара земље у земљорадњи, сточарству и у пиланама, фабрикама свиле и у бојаџиницама; и, најзад, једна насеобина исељених енглеских социјалиста у Икволитију код Милвокија у држави Висконсин коју је прошле године основао Thomas Hunt и која брзо напредује. Осим ових, говори се да је недавно основано још неколико заједница, али о томе још недостају вести. Толико је, међутим, сигурно да су Американци и, нарочито, сиромашни радници у великим градовима Њујорку, Филаделфији, Бостону итд. примили ствар к срцу и образовали многа друштва за оснивање таквих насеобина и да се сваког тренутка оснивају нове заједнице. Американцима је дојадило да дуже буду слуге малог броја богаташа који се хране од руку народа; а кад се узме у обзир велика радиност и издржљивост ове нације, очевидно је да ће заједница добара бити ускоро уведена у знатном делу њихове земље.

Но покушаји да се спроведе заједница добара учињени су не само у Америци, већ и у Енглеској. Овде је филантроп Роберт Owen већ тридесет година проповедао ово учење, дао цело своје велико имање и уложио све своје снаге да би основао сада постојећу колонију у Хармонији у Хемпширу. Пошто је он у ову сврху основао друштво, оно је купило земљиште од 1200 јутара и на њему успоставило заједницу према Owenovim предлозима. Она сада броји преко стотину чланова, који заједно станују у једној великој згради и досад се углавном баве земљорадњом. Пошто је требало да она од самог почетка буде уређена као савршен узор новог друштвеног поретка, био је потребан знатан капитал, па је досад уложено већ двеста хиљада талира. Један део овог новца био је узајмљен, и морао се отплаћивати с времена на време, тако да су из тога произишле многе тешкоће, а многа постројења због недостатка новца нису могла бити довршена и постати уносна. Али пошто чланови општине нису били једини власници постројења, већ је њима управљала дирекција друштва социјалиста којој је припадао уређај, из тога настадоше ту и тамо неспоразуми и незадовољство. Али, упркос свему, ствар напредује својим током; чланови се, како сведоче сви посетиоци, врло добро слажу, узајамно се помажу, па је, и поред свих тешкоћа, постојање заједнице сада ипак обезбеђено. Главно је да све тешкоће не проистичу из заједнице, већ из тога што заједница није још потпуно спроведена. Јер када би она била у потпуности остварена, чланови не би морали трошити сву своју зараду на отплаћивање камата и узајмљеног новца, већ би од ње могли употпуњавати уређаје и боље их одржавати; а онда би и своју управу сами бирали, а не би стално били зависни од дирекције друштва.

Један практичан економ који је пропутовао целу Енглеску да би се обавестио о стању у земљорадњи и да би о томе известио лондонски лист „Morning Chronicle“^[Ц] са потписом Неко ко је звиждукао за плугом,^[Д] даје следећи опис самог уређаја („Morning Chronicle“, 13. дец. 1842).

Пошто је прошао кроз један врло лоше обрађен крај, више обрастао коровом него житарицама, чуо је први пут у своме животу у једном оближњем селу нешто о социјалистима у Хармонији. Неки имућан човек тамо му је причао да они обрађују велики посед, и веома добро га обрађују, да нису истинити сви они гласови који се о њима проносе, да би парохији служило на велику част кад би само половина њених становника хтела да се понаша тако пристојно као ови социјалисти и да би исто тако било пожељно да земљорадници из околине запошљавају сиромахе толико и тако корисно као ови људи. Да они имају своје властите погледе на својину, али при свем том да се понашају врло добро и да дају целој околини добар пример. Он је додао: њихова религијска веровања су различита, једни иду у ову, а други у ону цркву и никада не говоре о религији и политици са људима из села. На моје питање, двојица су ми одговорила да код њих нема одређеног религијског веровања и да свако може веровати у шта хоће. Ми сви смо били веома згранути кад чусмо да су они стигли овамо; али сада налазимо да су веома добри суседи; нашим људима дају добар пример моралности, запошљавају многе наше сиромахе, и пошто никад не покушавају да нам наметну своја мишљења, немамо никаквог разлога да њима будемо незадовољни. Они се сви одликују пристојним и лепим понашањем, и нико се у овом крају не усуђује да каже нешто против њихова понашања у моралном погледу.

Наш извештач је чуо и од других то исто, а затим се упутио у Хармонију. Пошто је опет прошао кроз рђаво обрађена поља, наиђе на једно добро обделавано репиште са богатим, лепим родом и рече свом пријатељу, једном закупцу из околине: ако су то социјалистичке репе, онда изгледају добро. Ускоро потом сретоше га седам стотина социјалистичких оваца, које такође бејаху дивне, а затим дођоше до велике, укусне и солидне стамбене зграде. Међутим, све је још било недовршено: около опеке и грађевинско дрво, зидови упола готови, а тле незарављено. Они уђоше, а домаћини их учтиво и пријатељски примише и проведоше кроза зграду. У приземљу је била велика трпезарија и кухиња из које су помоћу неке машине пуне чиније преношене у трпезарију и празне враћане у кухињу. Неколико деце показало је странцима ову машину; она су се одликовала чистим лепим оделом, здравим изгледом и пристојним понашањем. Жене у кухињи такође су изгледале врло чисто и пристојно, а посетилац је био веома задивљен што су усред свих неопраних чинија - ручак тек што је прошао - могле изгледати још тако лепо и чисто. Сама кухиња била је необично лепо уређена, и лондонски мајстор који ју је градио изјавио је да је и у самом Лондону врло мало кухиња тако потпуно и раскошно уређено, - тврдња са којом се наш посетилац слаже. Поред кухиње биле су удобне перионице, купатила, подруми и посебне просторије у којима се сваки члан по повратку с рада могао опрати.

На првом спрату била је велика соба за игранку, а изнад ње собе за спавање, све врло добро уређене.

Врт, велик двадесет седам јутара, био је у најбољем реду, а на свим странама уопште могла се приметити велика делатност. Људи су правили опеке, пекли креч, зидали и улице градили; сто јутара пшенице било је лепо засејано, а требало је уредити још више пшеничишта; била је изграђена једна јама за сакупљање течног ђубрива, а из шумице која се налазила на поседу скупљан је хумус за ђубрење; укратко, било је учињено све да би се повећала плодност тла.

Наш посетилац закључује:

„Верујем да њихово земљиште просечно вреди три фунте (двадесет и један талир) годишњег најма по јутру, а они плаћају само петнаест шилинга (пет талира). Они су направили изврстан посао, само ако разумно газдују, и ма шта се говорило о њиховим социјалним домовима, мора се признати да они свој посед изврсно обрађују.“

Додајмо овом опису још нешто о унутрашњем уређењу ове заједнице. Чланови станују заједно у једној великој кући, али сваки има своју засебну собу, која је најудобније намештена; домаћинство води за све заједно један део жена, што, наравно, уштеђује много непотребних трошкова, времена и труда који при постојању многих малих домаћинстава пропадају, и чиме се постижу многе удобности које у малим домаћинствима уопште нису могуће. Тако, ватра из кухиње загрева истовремено све собе у кући топлим ваздухом, кроз цеви тече топла и хладна вода у сваку собу, а постоји и више других сличних пријатности и преимућстава који се могу остварити само кад постоји заједнички уређај. Децу дају у школу, која је повезана са уређајем, и тамо их васпитавају о заједничком трошку. Родитељи их могу видети кад хоће, а васпитање је усмерено како на њихов телесни, тако и на духовни развитак и на заједнички живот. Децу не муче теолошким споровима, грчким и латинским језиком; али зато она утолико више уче да познају природу, своје властито тело и своје духовне способности и освежавају се на пољима од оно мало седења које се од њих тражи, јер настава се држи како под ведрим небом, тако и у затвореним просторијама, а рад је један део васпитања. Морално васпитање ограничава се на примену само једног начела: што не желиш да теби други чине, не чини ни ти њима, дакле - на остваривању потпуне једнакости и братске љубави.

Као што је речено, насеобина стоји под управом председника и дирекције друштва социјалиста. Дирекцију сваке године бира конгрес, на који свака подружница шаље по једног члана. Она има неограничена овлашћења у оквиру статута заједнице и са одговорношћу конгресу. Заједницом, дакле, управљају људи који живе изван заједнице, па стога мора бити неспоразума и зађевица; међутим, чак и кад би због тога и због новчаних неприлика покушај у Хармонији пропао, за што уопште нема изгледа, то би онда био само један разлог више за заједницу добара, пошто обе ове тешкоће имају извор само у томе што заједница није још потпуно спроведена. Но упркос свему, постојање насеобине је обезбеђено, па ако она и не може тако брзо напредовати и усавршити се, ипак противници заједнице неће доживети да се насладе њеном пропашћу.

Видимо, дакле, да заједница добара уопште није немогућност, већ да се, напротив, сви ови покушаји потпуно успели. Видимо такође да људи који живе у заједници боље живе са мање рада, имају више слободног времена за своје духовно образовање, и да су бољи и моралнији од својих суседа, који су задржали својину. Све су то већ увидели Американци, Енглези, Французи и Белгијанци као и мноштво Немаца. У свим земљама постоји известан број људи који се баве ширењем овог учења и који су стали на страну заједнице.

Ако је важна за све, ова ствар је посебно важна за сиромашне раднике, који ништа не поседују, који радну најамнину што је данас заслуже сутра потроше, и који сваког тренутка, услед непредвиђених и неизбежних случајности, могу остати без хлеба. Овима се овде отвара изглед на независну, безбедну и безбрижну егзистенцију, на потпуну равноправност са онима који сада помоћу свог богатства радника могу учинити својим робом. Ствар се највише тиче ових радника. У другим земљама радници чине језгро партије која захтева заједницу добара, па је дужност и немачких радника да ствар озбиљно узму к срцу.

Ако се радници међусобно слажу, подржавају једни друге и иду за једном сврхом, онда су они бескрајно јачи од богаташа. А ако уз то имају пред очима једну сврху која је тако разумна и која тежи оном што је најбоље за све људе, као што је то заједница добара, онда се разуме само по себи да ће се бољи и разумнији међу богаташима сложити с радницима и стати на њихову страну. Већ и постоји мноштво имућних и образованих људи у свим деловима Немачке који су се отворено изјаснили за заједницу добара и бране захтеве народа за добрима овога света која је узаптила богата класа.

Напомене

^[A] К. Маркс - Ф. Енгелс Дела, том V, Београд 1968, стр. 199-210.
^[Б] У оригиналу стоји: 1813, што је, вероватно, штампарска грешка.
^[C] „The Morning Chronicle“ - енглески либерални лист који је излазио у Лондону од 1772. до 1862. год. Орган Cobdena и Brighta.
^[D] One who was whistled at the Plough (Неко ко је звиждао за плугом) - под овим потписом-псеудонимом Alexander Somerville објавио је чланак у листу „The Morning Chronicle“ са описом комунистичке насеобине Хармонија у Хемпширу (Енглеска).