Фридрих Енгелс

Вести из Париза (1948.)

Транскрипција / ХТМЛ: Милан Ђурић / Стеван Гостојић

Вести из Париза

Келн, 24. јуна, 10 часова увече. Писма из Париза од 23. су изостала. Курир који је успео да се пробије овамо прича да је у време његовог одласка избила у Паризу борба између народа и Националне гарде и да је на извесној удаљености од Париза чуо јаку топовску паљбу.

„Neue Rheinische Zeitung“, бр. 25
од 25. јуна 1848. Посебан прилог

Вести из Париза

Келн, 25. јуна, 10 часова увече. Писма из Париза опет нису стигла; данас приспели париски листови су од 23. јуна и при редовном отпремању поште морали су стићи још синоћ. Једини извори који нам у таквим околностима стоје на располагању јесу конфузни и противречни извештаји белгијских листова и наше властито познавање прилика у Паризу. Покушали смо да на основу тога дамо нашим читаоцима што вернију слику устанка од 23. јуна.

За даље коментаре немамо времена. Наше исцрпно мишљење и потпунији извештај о седници париског Скупштинског дома која је одржана 23. јуна донећемо сутра.

„Neue Rheinische Zeitung“, бр. 26
од 26. јуна 1848. Посебан прилог

Појединости о 23. јуну

Устанак је чисто раднички устанак. Гнев радника избио је против владе и Скупштине, које су изневериле његове наде, свакодневно предузимале нове мере у интересу буржоазије против радника, распустиле радничку комисију у Луксембургу [Реч је о Владиној комисији за радничко питање која је заседала у Луксембуршкој палати (Luxembourg) под председавањем Louis-а Blanc-а; образовала ју је привремена влада 28. фебруара 1848. под притиском радника, који су захтевали стварање министарства рада. Практична делатност те такозване Луксембуршке комисије, састављене од представника радника и предузетника, свела се на посредовање у радним сукобима, често у интересу предузетника, чему је доприносила споразумашка тактика Louis-а Бланц-а. После акције народних маса 15. маја 1848, у којој су главну улогу играли париски радници, влада је 16. маја ликвидирала Луксембуршку комисију.], сузиле делатност националних радионица [Национални атељеи, или националне радионице (ateliers nationaux) биле су створене одмах после фебруарске револуције 1848. декретом француске привремене владе. При томе је влада, с једне стране, ишла за тим да међу радницима дискредитује идеје Loius-a Blanc-a о организацији рада, а с друге - да војнички организоване раднике националних атељеа искористи у борби против револуционарног пролетаријата. Али пошто план да се радничка класа поцепа није успео и пошто су радницима запосленим у националним радионицама све више овладавала револуционарна расположења, буржоаска привремена влада је предузела низ мера у циљу ликвидације тих радионица (смањењем броја радника, упућивање радника на јавне радове у провинцију итд.). То је изазвало жестоко негодовање париског пролетаријата и било један од повода за отпочињање јунског устанка. После угушења устанка, Cavaignac-ова влада је 3. јула 1848. донела декрет о распуштању националних радоница.], донеле закон о забрани окупљања. Из свих појединости се види да устанак има несумњиво пролетерски карактер.

Булевари, велике жиле куцавице париског живота, били су позорница првих окупљања. Од капије Saint-Denis па доле до улице Темпле све је било пуно народа. Радници из националних радионица изјавили су да неће поћи у Солоњ у тамошње националне радионице: други су причали да су јуче кренули онамо, али да су већ код Barriere Fontainebleau узалуд чекали путну објаву и наређење за полазак које су им претходног дана увече били обећани.

Око десет часова чули су се позиви да се дижу барикаде. Источни и југоисточни део Париза, почев од кварта и предграђа Poissonniere, били су брзо забарикадирани, али, изгледа прилично без реда и међусобне везе. Улице Saint-Denis, Saint-Martin, Rambuteau, Faubourg Poissonniere и на левој обали Сене прилази предграђима Saint-Jacques и Saint-Marceau - улице Saint-Jacques, La Harpe, La Huchette и мостови к њима - били су у већој или мањој мери утврђени. На барикадама су биле пободене заставе с натписом: „Хлеб или смрт!“, или „Рад или смрт!“

Устанак се, дакле, несумњиво ослањао на источни део града претежно насељен радницима, у првом реду на предграђа Saint-Jacques, Saint-Marceau, Saint-Antoine, Temple, Saint-Martin и Saint-Denis, на „Aimables faubourgs“ [„aimables faubourgs“ („љубазна предграђа“) - тако је Louis-Philippe звао предграђа Париза.], а затим на делове града који леже између њих (квартови Saint-Antoine, Marais, Saint-Martin и Saint-Denis).

После дизања барикада уследили су напади. Стражарницу на булевару Bonne-Nouvelle, која је готово у свакој револуцији прва на удару, запосела је Мобилна гарда [Мобилна гарда створена је декретом привремене владе од 25. фебруара 1848. за борбу против револуционарно настројених народних маса. Њени одреди, које је сачињавао углавном лумпенпролетаријат, били су искориштени за угушење јуначког устанка.]. Народ је ту стражарницу разоружао.

Али убрзо затим притекла је у помоћ буржоаска гарда из западних делова града. Она је поново заузела стражарницу. Други одред запосео је високи тротоар поред Theatre du Gymnase, који доминира великим делом булевара. Народ је покушао да разоружа истурене страже; но док се то дешавало, ни с једне стране још није било употребљено оружје.

Најзад је дошло наређење да се заузме барикада подигнута преко булевара код капије Saint-Denis. Национална гарда [Национална гарда - у Француској 1848. оружана организација која је била искориштена за одбрану буржоаског „реда“.], с полицијским комесаром на челу, кренула је напред; преговарало се; пало је неколико хитаца, није јасно с које стране, и убрзо је паљба постала општа.

Одмах је отворила ватру и стражарница Bonne-Nouvelle; један батаљон Друге легије, који је био запосео булевар Poissonniere такође је кренуо напред с набијеним пушкама. Народ је био опкољен са свих страна. Национална гарда је са својих погодних и делом сигурних положаја отворила на раднике жестоку унакрсну ватру. Ови су се бранили пола часа; напокон су били заузели булевар Bonne Nouvelle и барикаде до капије Saint-Martin. Овде је национална гарда око једанаест часова такође заузела барикаде са стране Темпле-а и запосела прилазе булевару.

Јунаци који су на јуриш заузели те барикаде били су буржуји другог арондисмана, који се простире од Palais Ex-Royal-a [Palais Royal (Краљевска палата) - палата у Паризу која је од 1643. служила као резиденција Louis-a XIV, а 1692. прешла у власништво орлеанске гране Bourbon-а. После фебруарске револуције 1848. проглашена је власништвом државе и названа Palais National (Национална палата).] преко читавог предграђа Montmartre. Ту станују богате дућанџије [Крамер] улица Vivienne, Richelieu и Италијанског булевара [Boulevard des Italiens], крупни банкари улица Laffittei Bergere и бодри рентеријери са Chausee d'Antin. Ту станују Rothschild и Fould, Rougemont de Lowemberg и Ganneron. Једном речи, ту је Берза, Тортони [У Cafe Tortoni, на Италијанском булевару (Boulevard des Italiens), и у непосредној околини те кафане свршавали су се берзански послови у часовима кад је берза била затворена. За разлику од службене берзе, Cafe Tortoni и рејон око ње називани су „Мала берза“.] и све што се таквог места хвата и држи.

Ти јунаци, које је црвена република угрожавала пре свих и више од свих, били су и први на лицу места. Карактеристично је да су прву барикаду од 23. јуна заузели они који су били побеђени 24. фебруара. У јачини од три хиљаде људи они су кренули у напад, и четири чете на јуриш су заузеле преврнути омнибус. Изгледа да су се устаници, међутим, поново утврдили код капије Saint-Deniс, јер је око поднева генерал Lamoriciere морао извршити напад с јаким деташманима Мобилне гарде, линијских трупа, коњице и с два топа, да би заједно с Другом легијом (Националне гарде 2. арондисмана) заузео једну јаку барикаду. Један вод Мобилне гарде устаници су принудили на повлачење.

Борба на булевару Saint-Denis била је сигнал за борбу у свим источним арондисманима Париза. Она је била крвава. Више од 30 устаника убијено је или рањено. Разјарени радници заклињу се да ће идуће ноћи навалити са свих страна и борити се на живот или смрт против „муниципалне гарде Републике“ [Такозвана Републиканска гарда формирана је 16. маја 1848. по налогу француске владе, коју је узнемирило револуционарно иступање париских радника 15. маја. Републиканска гарда, којом су командовали контрареволуционарни официри, вршила је полицијску службу у Паризу и била подређена префекту полиције; имала је 2600 људи.].

У једанаест часова вођене су борбе и у улици Planche-Mibray (наставак улице Saint-Martin према Сени); убијен је један човек.

На подручју Les Halles, улице Rambuteau и другде дошло је такође до крвавих сукоба. На месту је остало четири до пет мртвих.

У један час дошло је до борбе у улици Paradis-Poissonniere. Национална гарда отворила је ватру; резултат није познат. У предграђу Poissonniere после крвавог сукоба била су разоружана два подофицира Националне гарде.

Улица Saint-Denis била је очишћена нападима коњице.

У предграђу Saint-Jacques вођене су после подне жестоке борбе. У улицама Saint-Jacques и La Harpe, на тргу Maubert вршени су јуриши на барикаде с променљивим успехом и оне су жестоко тучене картечима. И у предграђу Montmartre трупе су пуцале из топова.

Устаници су били углавном потиснути. Већница је остала слободна; у три часа устанак је био ограничен на предграђа и на кварт Marais.

Уосталом, видело се мало неуниформисаних националних гардиста (тј. радника који немају новца за униформу) под оружјем. Напротив, међу њима је било људи који су носили луксузно оружје, ловачке пушке итд. И коњаници Националне гарде (одувек млади људи из најбогатијих породица) ступили су као пешаци у редове пешадије. На булевару Poissonniere национални гардисти мирно су допустили да их народ разоружа, а затим су стругнули.

У пет часова још је трајала борба, а онда ју је пљусак нагло прекинуо.

На појединим местима, међутим, тукло се до касно у ноћ. У девет часова још су се чули пуцњи из пушака у предграђу Saint-Antoine, центру радничког становништва.

Досад борба још није била вођена свом жестином одлучујуће револуције. Изгледа да је Национална гарда, изузев Друге легије, већином оклевала да нападне барикаде. Радници, иако су били разјарени, ограничили су се, разумљиво, на то да бране своје барикаде.

Тако су се обе стране увече растале пошто су заказале састанак за идуће јутро. Први дан борбе није влади донео никакве предности; потиснути устаници могли су у току ноћи, што су стварно и учинили, поново запосести изгубљене положаје. Влада је, напротив, имала против себе две важне чињенице: тукла је картечима, а није првог дана угушила побуну. Али с картечима и с једном ноћи која није била ноћ победе, него само затишја - престаје побуна, а почиње револуција.

„Neue Rheinische Zeitung“, бр. 26
од 26. јуна 1848.

Вести из Париза

Келн, 26. јуна. Вести из Париза које су управо стигле заузимају толико простора да смо приморани изоставити све коментаре.

Зато само две речи нашим читаоцима. Оставка Ledru-Rollina и Lamartine-а, као и њихових министара; Cavaignac-ова војна диктатура пресађена из Алжира у Париз; Marrast цивилни диктатор; Париз натопљен крвљу; устанак развијен у највећу револуцију која се икада збила, у револуцију пролетаријата против буржоазије - то су наше најновије вести из Париза. Гигантским обрисима ове јунске револуције нису довољна три дана као јулској револуцији и фебруарској револуцији; али победа народа несумљивија је но икад. Француска буржоазија усудила се да учини оно што се никад нису усудили да учине француски краљеви: она је сама бацила коцку. С овим другим чином француске револуције тек почиње европска трагедија.

„Neue Rheinische Zeitung“, бр. 27
од 27. јуна 1848.

Двадесет трећи јун

Још једнако налазимо масу појединости о борби од 23. јуна које би требало додати. Материјал који је пред нама неисцрпан је; али време нам допушта да дамо само оно најглавније и карактеристично.

Јунска револуција пружа призор огорчене борбе какву Париз, какву свет још није видео. Од свих досадашњих револуција најжешћа борба водила се мартовских дана у Милану [Северна Италија је тада припадала аустријској монархији. Почетком 1848. избио је устанак Талијана против стране владавине а за уједињење и независност Италије. Вест о победи револуције у Бечу довела је 18. марта 1848. до снажног народног устанка у Милану. У огорченој борби, која се водила пет дана, устаници су успели да присиле Radetzkog да са 15.000 аустријских војника напусти град. Двадесет другог марта била је образована привремена влада, у коју су ушли представници либералне буржоазије. Краљу Сардиније и Пијемонта Carlu Albertu пошло је за руком да се стави на чело талијанског ослободилачког покрета, при чему је његов циљ био да своје краљевство прошири на целу северну Италију; према демократском народном покрету односио се непријатељски. Сардинско-ломбардијска војска, под командом Carla Alberta, потиснула је најпре трупе Radetzkog према северу, али је затим због оклевања и војничке неспособности Carla Alberta и његових генерала претрпела низ пораза. Милано је поново пао у руке Аустријанаца. Из страха да при потпуном поразу не изгуби и своје дотадашње поседе, Carlo Alberto је на то склопио 9. августа 1848. примирје с Аустријанцима, које је после истека шест месеци било продужено. Војне акције биле су још једанпут предузете 20. марта 1849, али убрзо затим Аустријанци су до ногу потукли сардинску војску, а краљ Carlo Alberto се одрекао престола.]. Тамо је готово голоруко становништво од 170.000 душа тукло армију од 20.000 до 30.000 људи. Али мартовски дани Милана су дечија игра према јунским данима Париза.

Оно по чему се јунска револуција разликује од свих досадашњих револуција јесте одсутност свих илузија, сваког одушевљења.

Народ не стоји, као у фебруару, на барикадама и не пева „Mourir pour la patrie“ [„Mourir por la patrie“ („Умрети за отаџбину“) - рефрен француске патриотске песме, популарне у периоду фебруарске револуције.] - радници се 23. јуна боре за своју егзистенцију; отаџбина је за њих изгубила свако значење. „Марсељеза“ и сва сећања на велику револуцију су ишчезла. Народ и буржуји слуте да је револуција у коју ступају већа него она од 1789. и од 1793.

Јунска револуција је револуција очајања, и њене битке бију се с немим гневом, с мрачном хладнокрвношћу очаја; радници знају да воде борбу на живот и смрт, и пред страховитом озбиљношћу те борбе ћути чак и ведри француски esprit.

У историји су била само два момента који показују сличност с том борбом која се у овом тренутку вероватно још води у Паризу: рат робова у Риму и лионски устанак из 1834.

Стари лионски мото „Живети радећи или умрети борећи се“ изненада је после четрнаест година поново ускрсао и био написан на заставама.

Јунска револуција је прва револуција која стварно цепа читаво друштво на два велика непријатељска војна табора, које представља источни и западни Париз. Унисоност фебруарске револуције је ишчезла. Она је поетична унисоност, пуна блештавих илузија, пуна лепих лажи, коју је тако достојно репрезентовао красноречиви издајник Ламартине. Неумољивост стварности гази данас сва лицемерна обећања од 25. фебруара. Фебруарски борци боре се данас између себе, и - што се још никад није десило - нема више индиферентности; стварно се сваки за оружје способан мушкарац бори с ове или с оне стране барикаде.

Армије које се боре на улицама Париза јаке су колико армије које су се бориле у лајпцишкој бици народа [У бици код Лајпцига од 16. до 19. октобра 1813. учествовале су трупе Русије, Пруске, Аустрије и Шведске. Битка се завршила победом тих савезничких војски над Наполеоновом војском.]. Већ само то доказује огромно значење јунске револуције.

Но пређимо на описивање саме борбе.

Према нашим јучерашњим вестима, морали смо сматрати да су барикаде биле постављене прилично неплански. Данашњи исцрпни извештаји показују супротно. Још никада није радничка одбрана била изведена с толико хладнокрвности, с толико плана.

Град се поделио на два војна табора. Гранична линија међу њима почињала је на североисточном рубу града, ишла од Montmartre-а наниже до капије Saint-Denis, одавде низ улицу Saint-Denis, преко острва Cite, улицом Saint-Jacques до Barriere. Простор источно од те линије запосели су и утврдили радници; са западног дела нападала је буржоазија и одатле добијала појачања.

Од раног јутра народ је ћутећи почео да диже своје барикаде. Биле су више и чвршће но икад. На барикади при улазу у предграђе Saint-Antoine вијорила је огромна црвена застава.

Булевар Saint-Denis био је врло јако утврђен. Барикаде на булевару, барикаде у улици Clery [Rue de Clery] и куће претворене у праве тврђаве сачињавале су комплетан одбрамбени систем. Овде је избила, као што смо већ јуче известили, прва значајна борба. Народ се тукао с невиђеним презирањем смрти. Јак одред Националне гарде напао је с бока барикаду у улици Clery. Већина бранилаца барикаде се повукла. Само седам мушкараца и две жене, две младе лепе гризете, остале су на свом месту. Један од седморице пење се на барикаду, са заставом у руци. Други отварају ватру. Национална гарда узвраћа, барјактар пада. Тада једна од гризета, висока лепа девојка, укусно одевена, нагих руку, дохвата заставу, пење се преко барикаде, иде право према Националној гарди. Ватра траје, а буржуји из Националне гарде пуцају на девојку и убијају је кад је дошла тик до њихових бајонета. Одмах притрчава друга гризета, дохвата заставу, подиже главу своје другарице, и пошто види да је она мртва, бесно баца камење на Националну гарду. И она пада од буржоаских зрна. Ватра постаје све живља, пуца се с прозора, с барикаде; редови Националне гарде се проређују; најзад долази помоћ, и барикада се осваја на јуриш. Од седам бранилаца барикаде само је још један остао у животу; био је разоружан и заробљен. Ово јуначко дело против седам радника и две гризете извели су лафови и берзански вукови из Друге легије.

После спајања обају одреда и заузећа барикаде наступила је за тренутак мучна тишина. Али убрзо је била прекинута. Храбра Национална гарда отвара живу плотунску паљбу на голоруке и мирне масе људи који стоје на једном делу булевара. Ужаснути, они се распршују. али барикаде нису заузете. Тек када је дошао сам Cavaignac с линијским трупама и коњицом, после дуге борбе и тек око три часа булевар је био заузет до капије Saint-Martin.

У предграђу Poissonniere било је подигнуто неколико барикада, нарочито на углу алеје Lafayette, где је исто тако неколико кућа служило устаницима као утврђење. Устаницима је командовао официр Националне гарде. Против њих су наступали 7. лаки пешадијски пук, Мобилна гарда и Национална гарда. Пола часа трајала је борба; на крају су победиле трупе, али тек пошто су изгубиле око 100 мртвих и рањених. Та борба је вођена после три часа по подне.

Барикаде су биле подигнуте такође испред Палате правде у улици Constantine и околним улицама, као и на мосту Saint-Michel, на којем је лепршала црвена застава. После дужих борби заузете су и те барикаде.

Диктатор Cavaignac наредио је да се артиљерија повуче до моста Notre-Dame. Одатле је отворио ватру на улице Planche-Mibraya и Citea; одатле је лако могао окренути артиљерију против барикада у улици Saint-Jacques.

Та улица је била испресецана многобројним барикадама, а куће претворене у праве тврђаве. Овде је могла дејствовати само артиљерија, а Cavaignac није ни тренутак оклевао да је употреби. Читаво поподне разлегала се грмљавина топова. Картечи су чистили улицу. Увече у 7 часова остала је да се заузме још само једна барикада. Број мртвих био је врло велик.

На мосту Saint-Michel и у улици Saint-Andre-des-Arts такође се пуцало из топова. Сасвим на североисточном крају града, у улици Chateau Landon, камо се осмелила да продре једна војна јединица, барикада је такође рушена артиљеријским зрнима.

После подне је бој у североисточним предграђима бивао све живљи. Становници предграђа La Villete, Пантин итд. притекли су устаницима у помоћ. Барикаде су подизане стално изнова и у врло великом броју.

У Citeu се једна чета Републиканске гарде [Такозвана Републиканска гарда формирана је 16. маја 1848. по налогу француске владе, коју је узнемирило револуционарно иступање париских радника 15. маја (после револуционарне акције париских радника 15. маја 1848. предузет је низ мера које су ишле за ликвидацијом националних радионица, донесен је закон о забрани уличних скупова и затворен низ демократских клубова). Републиканска гарда, којом су командовали контрареволуционарни официри, вршила је полицијску службу у Паризу и била подређена префекту полиције; имала је 2.600 људи.], под изговором да се жели братимити с устаницима, ушуњала међу две барикаде и онда отворила ватру. Народ се бесно бацио на издајнике и уништио једног за другим. Једва их је 20 улучило прилику да умакне.

Борба је постајала све жешћа на свим тачкама. Док се још видело, свуда се пуцало из топова; касније су се обе стране ограничиле на пушчану ватру, која је настављена до у дубоку ноћ. Још око 11 часова у читавом Паризу даван је знак опште узбуне, а о поноћи још је трајало пушкарање у правцу Бастиље. Цео трг Бастиље, заједно са свим прилазима, био је у рукама устаника. Предграђе Saint-Antoine, центар њихове снаге, било је снажно утврђено. На булевару од улице Montmartre до улице Темпле у густим масама стајале су коњица, пешадија, Национална гарда и Мобилна гарда.

У 11 часова увече избројано је већ више од 1.000 мртвих и рањених.

То је био први дан јунске револуције, дан коме нема премца у револуционарним аналима Париза. Париски радници борили су се сасвим сами против наоружане буржоазије, против Мобилне гарде, новоорганизоване Републиканске гарде и против линијских трупа свих родова оружја. Они су издржали у борби с беспримерном храброшћу, која се може поредити само с исто тако беспримерном бруталношћу њихових противника. Човек мора имати обзира према једном Huseru, Radetzkom, Windischgratzu кад види како париска буржоазија с правим одушевљењем учествује у масакрима које је аранжирао Cavaignac.

У ноћи између 23. и 24. Друштво за права човека [Друштво за права човека и грађанина - ситнобуржоаска демократска организација, којом су руководили Barbes, Huber и други; настало је у време Јулске монархије. Друштво је уједињавало низ демократских клубова главног града и провинције, а имало је за циљ борбу за остварење јакобинске „Декларације права човека и грађанина“ од 1793. За разлику од многих других ситнобуржоаских организација, Друштво за права човека и грађанина није се одрицало оружане борбе против контрареволуције. Неки чланови Друштва били су руководиоци јунског устанка. Тако је бивши официр Kersausie, који је израдио план устанка, био председник Акционог комитета Друштва за права човека и грађанина.], које је 11. јуна обновљено, решило је да устанак искористи у интересу црвене заставе и да стога узме учешће у устанку. Оно је одржало састанак, донело одлуку о потребним мерама и именовало два стална комитета.

„Neue Rheinische Zeitung“, бр. 28
од 28. јуна 1848

Двадесет четврти јун

Целу ноћ Париз је био војнички запоседнут. Јаки пикети трупа стајали су на трговима и булеварима.

Око 4 часа одјекнуо је знак за општу узбуну. Један официр и неколико националних гардиста заредали су у сваку кућу и извлачили људе своје чете који се нису јавили добровољно.

У исто време поново се разлегла грмљавина топова, најжешће у пределу око моста Saint-Michel, спојне тачке устаника леве обале с устаницима Citea. Генерал Cavaignac, коме је јутрос дата диктаторска власт, гори од жеље да је врши против побуне. Претходног дана артиљерија је стављана у дејство само изузетно, а пуцало се највећим делом само картечима; данас се на свим тачкама артиљеријском ватром туку не само барикаде него и куће, бије се не само картечима него и топовским зрнима, гранатама и Congreve-овим ракетама.

У горњем делу предграђа Saint-Denis почела је јутрос жестока борба. Устаници су у близини Северне железничке станице запосели једну кућу у градњи и више барикада. Прва легија Националне гарде извршила је напад, али није постигла неки успех. Испуцала је своју муницију и имала педесетак мртвих и рањених. Једва је одржала свој положај док није пристигла артиљерија (око 10 часова), која је срушила кућу до темеља и барикаде сравнила са земљом. Трупе су поново заузеле Северну железничку станицу. Али борба у целом том крају (званом Clos Saint-Lazare, што лист „Kolnische Zeitung“ претвара у „Двориште Saint-Lazare“) трајала је ипак још дуго и водила се с великим огорчењем. „То је право клање“, пише дописник једног белгијског листа [Реч је о „L'Independance Belge“ - дневнику основаном 1831. у Бриселу. Четрдесетих година 19. века био је орган либерала.]. На баријерама Rochechouart и Poissoniere биле су подигнуте јаке барикаде; утврђење у алеји Lafayette такође је поново ископано и тек је после подне подлегло топовским зрнима.

У улицама Saint-Martin, Rambuteau и Grand Chantier барикаде су такође могле бити заузете само помоћу топова.

Cafe Cuisinier, прекопута моста Saint-Michel, срушен је топовским зрнима.

Но главни бој водио се око три часа по подне на Цветном кеју, где је 600 устаника запосело чувену продавницу одеће „A la Belle Jardiniere“ и претворило је у тврђаву. Артиљерија и линијска пешадија нападају. Руши се један угао зида. Cavaignac, који овде лично командује паљбом, тражи од устаника да се предају, иначе ће их све посмицати. Устаници одбијају. Топовска пуцњава почиње изнова, и на крају се бацају запаљиве ракете и гранате. Кућа је потпуно срушена, 80 устаника покопано је под рушевинама.

У предграђу Saint-Jacques, у крају око Pantheona, радници су се такође утврдили са свих страна. Свака кућа морала се опседати као у Сарагоси [Браниоци Сарагосе прославили су се својим јунаштвом и упорношћу у ослободилачком рату шпанског народа против Наполеонове владавине. Французи су двапут опседали град (од јуна до августа и од децембра 1808); у фебруару 1809. Сарагоса је капитулирала пред надмоћним француским снагама, изгубивши више од 4.000 људи.]. Напори диктатора Cavaignaca да те куће заузме на јуриш остали су тако безуспешни да је тај брутални алжирски војник изјавио да ће их запалити ако се устаничка посада не преда.

У Цитеу су девојке пуцале с прозора на војнике и грађанску гарду. И ту су се морале употребити хаубице да би се постигао неки успех.

Једанаести батаљон Мобилне гарде, који се хтео борити на страни устаника, побиле су трупе и Национална гарда. Тако се бар прича.

Око подне устаници су били изразито надмоћнији. Сва предграђа, Les Batignolles, Montmartre, La Chapelle и La Villette, укратко: читав спољни руб Париза, од Les Batignolles до Сене и највећи део леве обале Сене био је у њиховим рукама. Овде су устаници освојили 13 топова, које нису употребили. У центру продирали су у Citeu и на крају улице Saint-Martin ка Градској већници, коју су штитиле бројне трупе. Но, ипак ће је, изјавио је Bastide у парламенту, устаници можда кроз један час заузети, и у ошамућености коју је та вест изазвала одлучено је да се прогласе диктатура и опсадно стање [Седница француске Националне скупштине од 24. јуна 1848 (види „Compte rendu des seances de l'Assemblee nationale“, том 2, Парис 1849).]. Чим је добио диктаторска овлашћења, Cavaignac је посегао за крајњим, најсуровијим средствима, каква још никад нису примењивана у цивилизованом граду, каква се чак и Radetzky устручавао да примени у Милану. Народ је опет био одвећ великодушан. Да је на запаљиве ракете и хаубице одговорио палежом, био би увече победник. Али он није ни помишљао да употреби исто оружје као његови противници.

Муниција устаника састојала се већином од памучног барута који се у великим количинама израђивао у предграђу Saint-Jacques и у Marais-у. На тргу Maubert саграђена је ливница метака.

Влада је непрестано добијала појачања. Читаву ноћ трупе су стизале у Париз; Национална гарда из Понтуаза, Руана, Мелана, Манта, Амијена, Авра; трупе из Орлеана, артиљерија и пионири дошли су из Араса и Дуеа, један пук је дошао из Орлеана. Двадесет четвртог ујутро у град је стигло 500.000 фишека и дванаест топова из Венсана; уосталом, железнички радници на Северној железничкој станици извадили су шине између Париза и Сен-Денија да појачања не би више пристизала.

Тим уједињеним снагама и тој нечувеној бруталности пошло је за руком да 24. по подне потисне устанике.

С каквом јарошћу се тукла Национална гарда и како је добро знала да се у тој борби ради о њеном опстанку, види се по томе што није само Cavaignac хтео него је и сама Национална гарда хтела да запали читав кварт Pantheona!

Три тачке биле су одређене да буду командна места трупа које су нападале: капија Saint-Denis, где је командовао генерал Lamoriciere, Hotel de Ville [Градска већница.], где је стајао генерал Duvivier са 14 батаљона, и Трг Сорбоне, одакле је генерал Damesme водио борбу против предграђа Saint-Jacques.

Око поднева били су заузети прилази тргу Maubert, а сам трг био је опкољен. Око једног часа трг је пао; при том је пало педесет људи Мобилне гарде! У исто време био је, после жестоке и непрекидне топовске ватре, заузет или, боље речено, предао се Pantheon. Хиљаду и пет стотина устаника, који су се овде били забарикадирали, капитулирало је - вероватно због претње г. Cavaignaca и буржуја, запенушаних од беса, да ће цео кварт претворити у пепео.

У исто време напредовали су „браниоци реда“ све даље на булеварима и заузимали барикаде околних улица. У улици Темпле радници су били потиснути до угла улице La Corderie; у улици Boucherat још је трајала борба, исто тако с ону страну булевара, у предграђу Темпле. На улици Saint-Martin чули су се још појединачни пуцњи из пушака; на Pointe Saint-Eustache још се држала једна барикада.

Увече око седам часова генералу Lamoriciere-у пристигла су два батаљона Националне гарде из Амијена, које је он одмах употребио за опкољавање барикада иза Chateau d'Eau. Предграђе Saint-Denis било је у то време мирно и очишћено, као и готово читава лева обала Сене. Устаници су били опкољени у једном делу Marais-а и у предграђу Saint-Antoine. Међутим, та два кварта одељена су булеваром Beaumarchais и каналом Saint-Martin, који лежи позади, а тај је био приступачан војсци.

Генерал Damesme, командант Мобилне гарде, био је код барикаде у улици Estrapade погођен метком у стегно. Рана није опасна. Ни посланици Bixio и Dornes нису тако опасно рањени како се у почетку мислило.

Рана генерала Bedeaua је такође лака.

Око девет часова предграђе Saint-Jacques и предграђе Saint-Marceau могли су се сматрати заузетим. Борба је била жестока. Овде је командовао генерал Бреа.

Генерал Duvivier код Hotel de Ville имао је мање успеха. Но и ту су устаници били потиснути.

Генерал Lamoriciere је после жестоког отпора очистио предграђа Poissonniere, Saint-Denis и Saint-Martin од баријера. Само у Clos Saint-Lazare радници су се још држали; они су се утврдили у болници Louis-Philippe.

Ту вест саопштио је председник [Senard] Националној скупштини у девет и по часова увече. Али он је морао више пута сам себе демантовати. Признао је да се у предграђу Saint-Martin још жестоко пуца [Седница француске Националне скупштине од 24. јуна 1848 (види „Compte rendu des seances de l'Assemblee nationale“, том 2, Парис 1849).].

Дакле, стање ствари било је 24. увече овако:

Устаници су још држали отприлике половину терена који су заузимали 23. ујутро. Тај терен је обухватао источни део Париза, предграђа Saint-Antoine, Temple, Saint-Martin и Marais. Clos Saint-Lazare и неколико барикада код Ботаничке баште представљали су њихове истурене положаје.

Сав остали део Париза био је у рукама владе.

Оно што највише пада у очи у тој очајној борби јесте бес с којим су се борили „браниоци реда“. Они који су пре за сваку капљу „буржоаске крви“ имали тако нежне нерве, који су добијали чак и нападе сентименталности због смрти муниципалних гардиста [Муниципална гарда Париза створена после јулске револуције 1830. и искориштавана за гушење народних устанака, била је потчињена префекту полиције. Распуштена је после фебруарске револуције.] 24. фебруара, они исти буржуји гађају сад раднике као дивље звери. У редовима Националне гарде и у Националној скупштини нема ни речи самилости, ни речи помирења, никакве сентименталности било које врсте, напротив, ту избија страховита мржња, хладан бес према побуњеним радницима. Буржоазија води против њих сасвим свесно рат до истребљења. Без обзира на то да ли ће она за тренутак победити или ће подлећи одмах, радници ће јој се страшно осветити. После такве борбе као што је борба у три јунска дана могућ је само још тероризам, било да га врши једна или друга страна.

Саопштавамо још понешто из писма једног капетана Републиканске гарде о догађајима од 23. и 24. јуна.

„Пишем вам уз прасак мускета и грмљавину топова. Око 2 часа заузели смо код моста Notre-Dame три барикаде; доцније смо напредовали према улици Saint-Martin и премаршовали је у читавој њеној дужини. Кад смо стигли на булевар, видимо да је напуштен и празан као у 2 часа ујутро. Попели смо се у предграђе Темпле; пре него што смо дошли до касарне, зауставили смо се. Двеста корака даље диже се огромна барикада, ослоњена на више других, коју брани око 2.000 људи. Преговарамо с њима у току два часа. Узалуд. Око 6 часова примиче се најзад артиљерија; тада устаници први отварају ватру.

Топови су узвратили ватру и до 9 часова прштали су прозори и цигле од грмљавине топова; то је ужасна ватра. Крв тече потоцима, а у исто време бесни страшна олуја. Докле поглед допире, плочник је црвен од крви. Моји људи падају под мецима устаника; ови се бране као лавови. Двадесет пута јуришамо, двадесет пута смо одбачени. Број мртвих је огроман, број рањених још већи. Око 9 часова заузели смо барикаду на бајонет. Данас (24. јуна) око 3 часа ујутро још смо на ногама. Непрестано грми артиљерија. Центар је Pantheon. У касарни сам. Чувамо заробљенике, које доводе сваког тренутка. Међу њима има много рањених. Неке стрељају одмах. Од мојих 112 људи изгубио сам 53.“

„Neue Rheinische Zeitung“, бр. 28
од 28. јуна 1848

Двадесет пети јун

Са сваким даном расле су жестина, огорченост и јарост борбе. Буржоазија се борила против устаника утолико фанатичније уколико су њене бруталности мање водиле одмах циљу, уколико се она сама више замарала у борби, ноћном стражарењу и биваковању, уколико се ближе примицала својој коначној победи.

Буржоазија није прогласила раднике обичним непријатељима које ваља победити, него непријатељима друштва које треба уништити. Она је ширила апсурдну тврдњу да је радницима, које је насиљем сама натерала на устанак, стало само до пљачке, паљења и убистава, да су они банда разбојника које треба пострељати као дивље звери. А ипак су устаници три дана држали велики део града и понашали се изванредно пристојно. Да су употребили иста насилна средства каква су употребили буржуји и буржоаске слуге под Cavaignac-овом командом, Париз би лежао у рушевинама, али тријумфовали би они.

Како су варварски поступали буржуји у тој борби, види се из свих појединости. Да и не говоримо о картечима, гранатама, запаљивим ракетама, тачно је да на већини освојених барикада није било никакве милости. Буржуји су побили без изузетка све које су затекли. Увече 24. јуна у алеји Observatoire стрељано је без икакве процедуре 50 заробљених устаника. „То је рат до истребљења“, пише дописник листа „L'Independance Belge“ [ Реч је о „L'Independance Belge“ - дневнику основаном 1831. у Бриселу. Четрдесетих година 19. века био је орган либерала], који је и сам буржоаски лист. На свим барикадама владало је уверење да ће сви устаници без изузетка бити смакнути. Кад је Larochejaquelein говорио у Националној скупштини о томе да се мора нешто учинити како би се то уверење разбило, буржуји му нису дали да доврши реч и дигли су толику буку да је председник морао ставити шешир на главу и прекинути седницу [Седница француске Националне скупштине од 25. јуна 1848. (Види „Compte rendu des seances l'Asseblee nationale“, том 2, Paris 1849.)]. Кад је сам г. Senard касније (види ниже о седници Скупштине) хтео да каже неколико лицемерних речи о благости и помирењу, настала је иста таква бука. Буржуји нису хтели да чују за поштеду. Без обзира на опасност да услед бомбардовања изгубе део свог власништва, они су одлучили да једанпут заувек сврше с непријатељима реда, пљачкашима, разбојницима, паликућама и комунистима.

При томе нису показали чак ни оно јунаштво које њихови листови на своје начине настоје да им припишу. Из данашњег извештаја о седници Националне скупштине [Реч је о извештају о седници француске Националне скупштине од 25. јуна 1848. који је објављен у листу „Neue Rheinische Zeitung“ бр. 29 од 29. јуна.] произилази да је Национална гарда при избијању устанка била замрла од страха; из извештаја свих листова најразличитијих боја види се, упркос свим помпезним фразама, да се првог дана Национална гарда врло слабо одазвала на збор, да је другог и трећег дана Cavaignac морао дизати националне гардисте из постеље и помоћу каплара са четири војника водити их у ватру. Фанатична мржња буржуја против устаничких радника није могла да надвлада њихов природни кукавичлук.

Супротно томе, радници су се борили с беспримерном храброшћу. Све мање у могућности да надокнаде своје губитке, све више потискивани надмоћнијим снагама, они нису сустајали ни за тренутак. Од 25. ујутро већ су морали увидети да су се шансе за победу одлучно окренуле против њих. Све нове масе трупа долазиле су из свих крајева; из периферије и удаљенијих градова долазили су у Париз крупни одреди Националне гарде. Линијске трупе које су се тукле бројале су 25. јуна за преко 40.000 људи више него што броји обични гарнизон; Мобилна гарда повећала је тај број за 20.000 до 25.000 људи; ту су и Парижани и спољашња Национална гарда. К томе још неколико хиљада људи Републиканске гарде. Читава оружана снага која је повела борбу против устанка износила је 25. јуна јамачно 150.000 до 200.000 људи, а радници су у најбољем случају имали само четвртину тог броја, имали су мање муниције, нису имали никаквог војног руководства нити икаквих употребљивих топова. Али тукли су се ћутке и очајнички против упоредо надмоћнијих снага. Све нове и нове масе притицале су пролазећи кроз бреше које је тешка артиљерија отварала на барикадама; без иједног узвика радници су их дочекивали и свугде се борили до последњег човека пре него што су допустили да барикада падне у руке буржуја. На Montmartre-у довикивали су устаници становницима: Или ћемо бити сасечени на комаде, или ћемо ми друге сасећи, али узмаћи нећемо, и молите бога да победимо, јер иначе ћемо запалити цео Montmartre. Та неиспуњена претња приказује се, наравно, као „одвратан план“, док су Cavaignacove гранате и запаљиве ракете „веште војне мере, којима се свако диви“!

Двадесет петог ујутро устаници су држали ове положаје: Clos Saint-Lazare, предграђа Saint-Antoine и Temple, Marais и кварт Saint-Antoine.

Clos Saint-Lazare (некадашња манастирска брањевина) велика је површина земље, делом обрађена, делом покривена недовршеним кућама, пројектованим улицама итд. Северна железничка станица је управо у њеној средини. У том кварту, пуном неправилно разбацаних зграда, на којем, осим тога, лежи грдна количина грађевног материјала, устаници су подигли снажну тврђаву. Болница Louis-Philippe, још у градњи, постала је њен центар; устаници су подигли страховите барикаде, које очевици описују као потпуно неосвојиве. Иза њих је лежао градски бедем, који су они опколили и запосели. Одавде су њихова утврђења допирала до улице Rochechouart или до подручја баријера. Баријере Montmartre-а биле су снажно брањене, устаници су били запосели цео Montmartre. Четрдесет топова, који су већ два дана ригали на њих ватру, још их нису били проредили.

Опет је целог дана 40 топова тукло та утврђења; напокон су увече у 6 часова биле заузете обе барикаде у улици Rochechouart, а убрзо затим пао је и Clos Saint-Lazare.

На булевару Темпле Мобилна гарда је у 10 часова ујутро заузела неколико кућа из којих су устаници пуцали у редове нападача. „Браниоци реда“ били су напредовали отприлике до булевара Filles du Calvaire. Међутим су устаници у предграђу Темпле стално потискивани навише; канал Saint-Martin био је на неким местима запоседнут, па је артиљерија одавде, као и са булевара, снажно тукла шире и праве улице. Борба је била необично жестока. Радници су врло добро знали да их овде нападају у срцу њиховог положаја. Бранили су се као махнити. Чак су поново освојили барикаде с којих су већ били отерани. Али после дуге борбе подлегли су надмоћности броја и оружја. Падала је барикада за барикадом; кад се смркло, било је освојено не само предграђе Темпле него су, коришћењем булевара и канала, били освојени и прилази предграђу Saint-Antoine и неколико барикада у том предграђу.

Код Hotela de Ville је генерал Duvivier напредовао полако али равномерно. Од кејова је зашао у бок барикадама на улици Saint-Antoine, а у исто време је тукао острво Saint-Louis и некадашње острво Louvier [Острво Лувије (Louvier), одељено од десне обале уским рукавом Сене, било је 1844. спојено с копном и сачињавало је простор између булевара Морланд и кеја Хенри IV.] тешком артиљеријом. И ту се водила веома огорчена борба, али о њој недостају подробности и зна се само да је у четири часа била заузета Већница деветог арондисмана заједно с околним улицама, да је у улици Saint-Antoine барикада за барикадом освајана јуришем и да је био заузет мост Damiette, који представља прилаз острву Saint-Louis. У сумрак устаници су овде одасвуд били истерани, а сви прилази тргу Бастиље очишћени.

Тиме су устаници били избачени из свих делова града осим из предграђа Saint-Antoine. То им је био најјачи положај. Многи прилази тог предграђа, правог жаришта свих париских устанака, били су утврђени нарочито вешто. Косо постављене барикаде, које су једна другу штитиле, појачане, уз то, унакрсном ватром из кућа, представљале су страховиту препреку за нападача. Јуришање на њих стајало би безброј људских живота.

Пред тим утврђењима утаборили су се буржуји, или, тачније, њихове слуге. Национална гарда је тог дана мало урадила. Највише посла свршиле су линијске трупе и Мобилна гарда; Национална гарда запосела је мирне и освојене делове града.

Најгоре су се понашале Републиканска гарда и Мобилна гарда. Републиканска гарда, реорганизована и очишћена, тукла се с великим огорчењем против радника, на којима је зарадила своје мамузе као Републиканска муниципална гарда.

Мобилна гарда, која је највећим делом регрутована од париског лумпенпролетаријата, претворила се за кратко време свог постојања, захваљујући доброј плати, већ у великој мери у преторијанску гарду [Царска телесна стража у старом Риму.] сваког властодршца у датом моменту. Организовани лумпенпролетаријат иступио је против неорганизованог радног пролетаријата. Он се, као што се могло очекивати, ставио на располагање буржоазији, управо као што су се лазарони у Напуљу ставили на располагање Фердинанду. Само оне јединице Мобилне гарде које су се састојале од правих радника прешле су на страну устаника.

Али како гнусно изгледа све што се сад догађа у Паризу кад човек посматра како се ти бивши просјаци, вагабунде, лопови, гамени [Мангупи] и ситни крадљивци у Мобилној гарди - које је сваки буржуј у марту и априлу називао лупешком, разбојничком бандом, способном за сваки злочин, која више не може да се трпи, - како се та разбојничка банда сада мази, хвали, декорише, јер би „млади хероји“, та „деца Париза“, чија је храброст неупоредива, који су се с најбриљантнијом храброшћу пели на барикаде итд., јер ти неразумни борци с фебруарских барикада сад пуцају исто тако без размишљања у радни пролетаријат као што су раније пуцали у војнике, јер су се за убијање своје браће дали поткупити с тридесет суа на дан! Част тим поткупљеним вагабундама, јер су за тридесет суа на дан пострељали најбољи, најреволуционарнији део париских радника!

Храброст с којом су се тукли радници заиста је чудесна. Тридесет до четрдесет хиљада радника, који су се држали три пуна дана против више од осамдесет хиљада војника и стотину хиљада националних гардиста, против картеча, граната и запаљивих ракета, против племенитог ратног искуства генерала који се не устручавају да примене алжирска средства! Они су разбијени и већим делом побијени. Њиховим мртвима неће бити одата почаст као онима који су пали јула [Двадесет девети јул 1830 - дан када је срушена бурбонска династија у Француској.] и фебруара [Двадесет четврти фебруар 1848 - дан када је срушена монархија Louis-Philippe-а у Француској.]; али историја ће им дати сасвим друго место као жртвама прве одлучне битке пролетаријата.

„Neue Rheinische Zeitung“, бр. 29
од 29. јуна 1848

Јунска револуција
Ток устанка у Паризу

Мало-помало долазимо до могућности да сагледамо читаву јунску револуцију; извештаји се употпуњавају, чињенице се дају одвојити и од гласова и од лажи, карактер устанка се оцртава све јасније. А што некоме више полази за руком да догађаје четири јунска дана схвати у њиховој унутрашњој вези, то га више зачуђују колосалне димензије устанка, херојска смелост, брзо импровизована организација, једнодушност устаника.

План битке радника који је, како се говори, израдио Керсаусие [Kersausie, Joachim-René-Théophile Gaillard де (1798-1874) француски револуционар, бивши официр; 1830. учествовао је у јулској револуцији, један од водећих људи многих тајних удружења; након 1848. емигрант.], Распаилов пријатељ и бивши официр, био је следећи:

Требало је да устаници наступају концентрично у четири колоне у правцу Градске већнице.

Прва колона, чија су операцијска база била предграђа Montmartre, La Chapelle и La Villette, требало је да се креће од баријера Poissonniere, Rochechouart, Saint-Denis и La Villette к југу, да запоседну булеваре и да се приближе Градској већници крећући се улицама Montorgueil, Saint-Denis и Saint-Martin.

Друга колона, чија су база била предграђа Temple и Saint-Antoine, настањена скоро искључиво радницима и штићена каналом Saint-Martin кретале би се к истом центру улицама Temple и Saint-Antoine и кејовима северне обале Сене, а и свим паралелним улицама градских квартова који леже између њих.

Трећа колона би пошла од предграђа Saint-Marceau и кретала би се улицом Saint-Victor и кејовима леве обале Сене да би избила на острво Cite.

Четврта колона, ослоњена на предграђе Saint-Jacques и крај око Медицинске школе, имала се кретати улицом Saint-Jacques, такође према Citeu. Одавде су обе колоне, спојивши се, имале да наступају десном обалом Сене и да обухвате Градску већницу с леђа и с бока.

Према томе, план се оправдано ослањао на оне делове града у којима станују искључиво радници, делове који обухватају целу источну половину Париза у полукругу, а постају све шири што се даље иде на исток. Најпре је требало очистити исток Париза од свих непријатеља, а затим обема обалама Сене кренути против запада и његових центара - Tuileries и седишта Националне скупштине.

Те колоне имале су добити помоћ од великог броја летећих одреда који су близу њих и између њих оперисали самостално, дизали барикаде, запоседали мале улице и одржавали везе међу колонама.

За случај одступања биле су операцијске базе јако утврђене и по свим правилима војне вештине претворене у страховите тврђаве, као, на пример, Clos Saint-Lazare, предграђе и кварт Saint-Antoine и предграђе Saint-Jacques.

Ако је овај план имао једну грешку, она је била у томе што за почетак операција није водио рачуна о западној половини Париза. А тамо леже, с обе стране улице Saint-Honore, код Les Halles и код Palais National, многи за побуњеничке акције врло погодни квартови који имају врло узане и кривудаве улице, а претежно су настањени радницима. Било је важно да се овде створи пето жариште устанка и тиме не само одсече Градска већница него и запосли велика маса трупа на том истуреном бастиону. Победа устанка зависила је од тога хоће ли се што брже продрети у центар Париза и осигурати заузеће Градске већнице. Ми не можемо знати у којој мери је Kersausie-у било немогуће да ту организује устанак. Али је чињеница да досад још није успео ниједан устанак ако се није у самом почетку домогао тог центра Париза који се граничи с Tuileries. Подсећамо само на устанак приликом сахране генерала Lamarque-а [Петог јуна 1832. искористиле су присталице левог крила републиканске странке, међу којима и Друштво пријатеља народа, сахрану генерала Lamarque-а за мирну демонстрацију. Lamarque је био вођа малог броја републиканских посланика у новом Посланичком дому. Кривњом владе, демонстрација се претворила у крваву сечу која је трајала до послеподнева 6. јуна, нарочито око бившег манастира Saint Merry, где се забарикадирало последњих стотину републиканаца, међу којима и много радника.], кад су устаници тако исто продрли до улице Montorgueil, али су затим били потиснути.

Устаници су наступали по свом плану. Одмах су почели да одељују своју зону, Париз радника, од Париза буржоазије, помоћу два главна утврђења: барикада код капије Saint-Denis и барикада на Cite-у. Из првих су били потиснути, друге су одржали. Први дан, 23. јун, био је само предигра. План устаника већ се јасно оцртавао (њега је лист „Neue Rheinische Zeitung“ потпуно исправно схватао од самог почетка, види бр. 26), нарочито после првих чарки предстража ујутро тог дана. Булевар Saint-Martin, који пресеца операцијски правац прве колоне, постао је поприште жестоких борби, које су се овде завршиле победом „реда“, коју је делимично омогућио локалитет.

Прилази Cite-у били су заштићени - с десне стране летећим одредом, који се утврдио у улици Planche-Mibray, а с леве стране трећом и четвртом колоном, које су запоселе и утврдиле три јужна моста Citea. И овде се заметнула врло жестока борба. „Реду“ је пошло за руком да се домогне моста Saint-Michel и продре до улице Saint-Jacques. Он се заваравао тиме да ће побуна до вечери бити угушена.

Ако се план устаника већ јасно оцртавао, за план „реда“ то важи у још већој мери. Његов план се за први мах састојао само у томе да се устанак угуши свим средствима. Ту намеру он је објавио устаницима топовским зрнима и картечима.

Али влада је мислила да има према себи сирову банду обичних emeutiers-а [побуњеника] који дејствују без плана. Очистивши до вечери главне улице, изјавила је да је побуна угушена и освојене делове града запосела је трупама крајње немарно.

Устаници су умели одлучно искористити ту немарност да после чарки предстража од 23. јуна заметну велику битку. Уопште, човек се мора дивити томе како су радници брзо схватили операцијски план, како су подједнако помагали једни друге, како су вешто умели да искориштавају тако комплексан терен. То се напросто не би могло објаснити да радници нису већ у националним радионицама били прилично војнички организовани и подељени на чете, тако да је њихову индустријску организацију само требало пренети на њихову војну делатност па да се одмах формира потпуно организована армија.

Ујутро 24. јуна изгубљени терен не само што је био цео враћен него је био освојен и нови. Додуше, линија булевара до булевара Темпле остала је запоседнута од трупа, а тиме је прва колона била одсечена од центра, али зато је друга колона од кварта Saint-Antoine толико напредовала да је готово опколила Градску већницу. Она је свој главни стан сместила у цркви Saint-Gervais, 300 корачаја од Градске већнице, освојила самостан Saint-Merry и околне улице, продрла далеко иза Градске већнице и заједно с колонама Citea готово је сасвим одсекла. Остао је отворен само један прилаз: кејови десне обале. На југу је читаво предграђе Saint-Jacques било поново запоседнуто и припремљен је прелазак на десну обалу.

Сад се нипошто није смело губити време; Градска већница, револуционарни центар Париза, била је угрожена и морала би пасти да нису биле предузете најодлучније мере.

** Престрашена Национална скупштина именовала је Cavaignaca за диктатора, а он је, још од Алжира навикнут да „енергично“ интервенише, знао шта је требало радити.

Одмах је 10 батаљона кренуло дуж широког Quai de l'Ecole ка Градској већници. Они су одсекли везе устаника Cité-а с десном обалом, обезбедили Градску већницу, па чак и омогућили нападе на барикаде подигнуте око ње.

Улица Planche-Mibray и њен продужетак улица Saint-Martin, биле су очишћене, и коњица их је стално држала у том стању. Мост Notre-Dame, који стоји са супротне стране и води у Cite, био је очишћен тешком артиљеријом, а онда је Cavaignac кренуо право на Cite да би тамо поступио „енергично“. Главно упориште устаника, „Belle Jardiniere“ [„Лепа вртларица“ - позната робна кућа с одевним предметима.], било је најпре порушено топовским зрнима, а затим запаљено ракетама; Rue de la Cite била је такође освојена топовским зрнима; три места која воде на леву обалу заузета су на јуриш и устаници на левој обали снажно су потиснути. У исто време 14 батаљона који су стајали на тргу Греве и на кејовима ослободили су већ опседнуту Градску већницу, а црква Saint-Gervais претворила се од командног места у одсечену предстражу устаника.

Улица Saint-Jacques била је тучена артиљеријском ватром не само од стране Citeа, него је на њу и с леве обале извршен бочни напад. Генерал Damesme надирао је дуж Luxembourgа према Сорбони, освојио Quartier latin и послао своје колоне против Pantheona. Трг Pantheona био је претворен у страшну тврђаву, улица Saint-Jacques била је већ давно заузета, а ту је „ред“ још увек имао пред собом неприступачни бастион. Топови и напади бајонетима били су узалудни, док напослетку нису замореност, недостатак муниције и претња буржуја палежом приморали 1.500 радника, опкољених са свих страна, на предају. У исто време пао је трг Maubert, после дуге, храбре одбране, у руке „реда“, а устаници су, потиснути из својих најутврђенијих положаја, били принуђени да напусте читаву леву обалу Сене.

Међутим су положаји трупа и националних гардиста на булеварима на десној обали Сене такође били искориштени за дејство у оба правца. Lamoriciere, који је ту командовао, наредио је да се улице предграђа Saint-Denis и Saint-Martin, булевар Temple и половина улице Temple очисте ватром тешке артиљерије и брзим нападима трупа. Могао се похвалити да је до вечери постигао сјајне резултате. Прву колону одсекао је и напола опколио Clos Saint-Lazare, другу колону је потиснуо и својим напредовањем на булеварима забио у њу клин.

Чиме је Cavaignac постигао те успехе?

Прво, огромном надмоћношћу снага коју је могао развити против устаника. Он је 24. јуна имао на располагању не само 20.000 војника париског гарнизона, 20.000 до 25.000 мобилних гардиста и 60.000 до 80.000 националних гардиста, него и Националну гарду читаве околице Париза и неких удаљенијих градова (20.000 до 30.000 људи) и, даље, 20.000 до 30.000 војника најхитније позваних из околних гарнизона. Ујутро 24. јуна имао је већ на располагању много више од 100.000 људи, а тај број се до вечери повећао још за половину. А устаници су имали највише 40.000 до 50.000 људи.

Друго, бруталним средствима која је применио. Дотад је на улицама Париза само једанпут пуцано из топова - месеца vendemiaire-а [октобра] 1795, кад је Наполеон картечима растерао устанике у улици Saint-Honore [Дванаестог и тринаестог vendémiaire-а (4. и 5. октобра) 1795. Наполеон је угушио устанак ројалиста у Паризу против Конвента.]. Али против барикада, против кућа још никад није била употребљена артиљерија, а још мање су биле употребљаване гранате и запаљиве ракете. Народ још није био припремљен за такву борбу; од тога се ничим није могао бранити, а једино противсредство - палеж, противило се његовој племенитости. Народ до тада није имао појма о таквом алжирском вођењу рата усред Париза. Зато је одступио, а његово прво одступање донело је његов пораз.

Двадесет петог јуна Cavaignac је кренуо напред с много већим снагама. Положаји устаника били су сведени на један једини кварт, на предграђа Saint-Antoine и Temple; осим тога, држали су још два истурена положаја, Clos Saint-Lazare и део кварта Saint-Antoine до моста Damiette.

Cavaignac, који је поново довукао 20.000 до 30.000 људи појачања са знатним артиљеријским парком, наредио је да се најпре нападну изоловане предстраже устаника, у првом реду Clos Saint-Lazare. Ту су устаници били утврђени као у некој цитадели. После дванаест часова пуцања из топова и бацања граната, Lamoriciere-у је најзад пошло за руком да истера устанике из њихових положаја и да запоседне Clos Saint-Lazare, но то му је пошло за руком тек пошто је себи обезбедио могућност да бочно нападне од улица Rochechouart и Poissonniere и пошто је срушио барикаде првог дана са 40, а другог дана са још више топова.

Други део његове колоне продро је кроз предграђе Saint-Martin у предграђе Temple, али није постигао велики успех; трећи део наступао је дуж булевара ка Бастиљи, али ни тај није допро далеко јер је овде ред најстрашнијих барикада подлегао тек после дугог отпора и жестоке топовске ватре. Куће су овде биле ужасно разорене.

Duvivier-ова колона, која је нападала од Градске већнице, све даље је, под непрестаном топовском ватром, потискивала устанике. Била је заузета црква Saint-Gervais, улица Saint-Antoine очишћена у знатној удаљености од Градске већнице, а са неколико колона које су наступале дуж кеја и улица паралелних с њим био је заузет мост Damiette, посредством кога су се устаници кварта Saint-Antoine ослањали на устанике острва Saint-Louis и Cite. Кварт Saint-Antoine био је заобиђен с бока, и устаницима је преостало само још одступање у предграђе, које су они извршили водећи жестоке бојеве с колоном која је наступала дуж кејова до ушћа канала Saint-Martin и отуда поред канала булеваром Bourdom. Неколико одсечених устаника било је масакрирано, само их је мало било заробљено.

Том операцијом били су освојени кварт Saint-Antoine и Трг Бастиље. Предвече је Lamoriciere-овој колони пошло за руком да сасвим освоји булевар Beaumarchais и да се на тргу Бастиље споји с Duvivier-овим трупама.

Освојење моста Damiette омогућило је Duvivier-у да избаци устанике с острва Saint-Louis и некадашњег острва Louvier. Он је то урадио с признањем вредном применом варварства које је чинио у Алжиру. Мало у ком делу града је тешка артиљерија успела да направи такву пустош као управо на острву Saint-Louis. Али шта је марило? Устаници су били избачени или масакрирани, и „ред“ је тријумфовао над рушевинама натопљеним крвљу.

На левој обали Сене остао је да се освоји још један положај. Аустерлички мост, који источно од канала Saint-Martin спаја предграђе Saint-Antoine с левом обалом Сене био је снажно забарикадиран, а на левој обали, где додирује трг Valhubert, испред ботаничке баште, био је изграђен јак мостобран. Тај мостобран, после пада Pantheona и трга Maubert последње утврђење устаника на левој обали, заузет је после жилаве одбране.

Тако је идућег дана, 26. јуна, устаницима остала само њихова последња тврђава, предграђе Saint-Antoine и део предграђа Темпле. Ни једно ни друго предграђе нису много подесна за уличне борбе; она имају прилично широке и готово сасвим праве улице, које остављају широко поље за дејство артиљерије. Са западне стране изврсно су заштићена каналом Саинт-Мартин, али са севера су, напротив, сасвим отворена. С те стране пет или шест правих и широких улица спуштају се право у срце предграђа Saint-Antoine.

Главна утврђења била су изграђена на тргу Бастиље и у најважнијој улици целог кварта - у улици Faubourg Saint-Antoine. Ту су биле подигнуте веома моћне барикаде, једне зидане од крупних уличних коцака, друге састављене од греда. Оне су стварале кут укренут унутра, делом да би ослабиле дејство топовских зрна, делом да би продужиле линију одбране и омогућиле унакрсну ватру. У кућама су били пробијени гранични зидови и тиме спојен читав низ кућа, тако да су устаници, према потребама момента, час отварале на трупе пушчану ватру час се повлачиле иза својих барикада. Мостови и кејови на каналу, а исто тако и улице паралелне с каналом, били су такође јако утврђени. Укратко, оба још запоседнута предграђа личила су на комплетну тврђаву у којој су трупе морале крвљу освајати сваки педаљ земље.

Двадесет шестог ујутро требало је да поново почне борба. Али Cavaignac није имао нимало воље да пошаље своје трупе у тај сплет барикада. Запретио је бомбардовањем. Довезени су мерзери и хаубице. Преговарало се. За то време Cavaignac је наредио да се минирају најближе куће - што се, дакако, због краткоће времена и због канала који је с једне стране заштићивао барикаде, могло урадити само у врло ограниченој мери; он је такође наредио да се из већ запоседнутих кућа успоставе унутрашње комуникације са суседним кућама отворима у граничним зидовима.

Преговори су се разбили; борба је почела поново. Cavaignac је наредио генералу Perrot-у да напада предграђа Темпле, а генералу Lamoriciere-у - од Трга Бастиље. Са оба места отворена је јака топовска ватра на барикаде. Perrot је продирао прилично брзо, заузео остатак предграђа Темпле и на неколико места избио чак у предграђе Saint-Antoine. Lamoriciere је напредовао спорије. Прве барикаде одолеле су његовим топовима, иако су његове гранате запалиле прве куће предграђа. Преговарао је још једанпут. Са часовником у руци чекао је на минут у коме ће имати задовољство да најнасељенији кварт Париза сравни са земљом. Тада напослетку део устаника капитулира, док се други, нападнути с бока, после кратке борбе повлачи из града.

То је био крај јунских барикадних борби. Ван града плануле би још стрељачке чарке, но оне су биле без икаквог значаја. Устаници који су бежали били су распршени по околици и коњица их је хватала појединачно.

Дали смо овај чисто војни приказ борбе да бисмо нашим читаоцима показали с каквом су се херојском храброшћу, с каквом слогом, с каквом дисциплином и каквом војном умешношћу тукли париски радници. Њих 40.000 борило се четири дана против четвороструко јачег непријатеља. А само су за длаку били далеко од победе. Само за длаку, и они би се учврстили у центру Париза, заузели би Градску већницу, поставили привремену владу и удвостручили свој број како из освојених делова града тако и из Мобилне гарде, којој би тада био потребан само мали подстицај па да пређе на страну радника.

Неки немачки листови су тврдили да је то била одлучујућа битка између црвене и тробојне републике, између радника и буржуја. Ми смо уверени да ова битка не одлучује ништа друго осим унутрашњег распада међу самим победиоцима. Уосталом, ток целе ствари показује да радници морају победити у недалекој будућности, чак и онда ако се ствар посматра са чисто војне стране. Ако је 40.000 париских радника могло учинити тако много против четвороструко надмоћнијег противника, шта ће тек учинити целокупна маса париских радника кад буде дејствовала једнодушно и повезано!

Kersausie је заробљен и у овом моменту можда већ стрељан. Буржуји га могу убити, али му не могу одузети славу првог организатора уличне борбе. Могу га убити, али никаква сила на свету неће спречити да се његови проналасци не користе убудуће у свим уличним борбама. Могу га убити, али не могу спречити да његово име заувек уђе у историју као име првог барикадног војсковође.

„Neue Rheinische Zeitung „, бр. 31 и 32 од 1. и 2. јула 1848.