Фридрих Енгелс

Писмо Ј. Блоху

Написано: 22. септембар 1890.
Извор:
Први пут издато:
Online верзија: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002
Транскрипција/HTML: Побуњени ум

... Према материјалистичком схватању историје, одређујући моменат у историји је у последњој инстанци продукција и репродукција стварног живота. Ни Маркс ни ја нисмо никада тврдили нешто више. Ако пак неко то изврће у том смислу како је економски моменат једино одређујући моменат, онда он претвара ову поставку у апстрактну, апсурдну фразу која ништа не казује. Економско стање је основа, али на ток историјских борби врше свој утицај, и у многим случајевима претежно одређују њихов облик и разни моменти надградње - политички облици класне борбе и њени резултати - устави које доноси победилачка класа после добијене битке итд. - правни облици, а поготово одрази свих ових стварних борби у мозгу учесника, политичке, правне, филозофске теорије, верска схватања и њихов даљи развитак у системе догми. Постоји узајамно дејство свих тих момената, у којем на крају крајева економско кретање као нужност пробија себи пут кроз бескрајно мноштво случајности (тј. ствари и догађаја, чија је унутрашња узајамна повезаност тако далека, или се тако тешко може доказати, да је можемо сматрати као да не постоји, занемарити је). Иначе би примена те теорије на било који историјски период била лакша неголи решење просте једначине првог степена.

Ми сами стварамо своју историју, али, прво, под веома одређеним претпоставкама и условима. Међу њима су економски услови ти који коначно одлучују. Али и политички и други услови, па и традиција, која још живи у главама људи, играју улогу, мада не одлучујућу. Пруска држава је такође настала и развијала се захваљујући историјским, у последњој инстанци економским узроцима. Али тешко да би се без педантерије могло утврдити да је између многих државица Северне Немачке управо Браденбург био одређен економском нужношћу да постане велика сила у којој се оваплотила економска, језика, а од Реформације и верска разлика између севера и југа, а да притом нису утицали и други моменти (пре свега то што је поседовањем Пруске дошао у додир с Пољском, а тиме и с међународним политичким односима, који су се показали као одлучујући и при моћи аустриске куће). Тешко да би пошло за руком, а да човек не испадне смешан, да се економским узроцима објасни постојање сваке немачке државице у прошлости и садашњости, или порекло високонемачког померања гласова, које је географска преграда, коју је образовало горје од Судета до Таунуса, проширила до праве поделе Немачке.

А друго, историја се ствара тако да коначни резултат произилази увек из сукоба многих појединачних воља, при чему свака од тих воља, опет, захваљујући мноштву нарочитих услова живота, постаје оно што јест. Постоје, дакле, безбројне силе које се међусобно укрштају, бескрајна група паралелограма снага, и из тога произилази резултанта - историски догађај. Та се резултанта, опет, може сматрати производом једне силе, која, узета као целина, делује несвесно и безвољно. Јер, оно што хоће сваки поједини то му спречава сваки други, и што из тога изађе јест нешто што нико није хтео. Тако је досадашња историја текла слично природном процесу и подвргнута је, у суштини, истим законима кретања. Али на основу тога што воље појединаца - од којих свако хоће оно на шта га гоне телесна конституција и спољне, у последњој инстанци економске прилике (његове личне или опште друштвене) - не постижу оно што хоће, већ се сливају у нешто средње, у заједничку резултанту, - на основу тога се ипак не сме закључивати да су те воље равне нули. Напротив, свака доприноси тој резултанти, и за толико је у њој садржана.

Даље бих Вас замолио да ову теорију изучавате на оригиналним изворима, а не из друге руке - то је доиста много лакше. Маркс није ништа написао у чему она не би играла улогу. А нарочито је "Осамнаести бример Луја Бонапарте" изванредан пример њене примене. Исто тако се на њу често указује и у "Капиталу". Затим бих Вас могао упутити и на моје списе:"Преврат у науци који је извршио господин Диринг" и "Л. Фојербах и крај класичне немачке филозофије", где сам изложио историјски материјализам подробније него што је то, колико је мени познато, учињено икада раније.

Мора да смо Маркс и ја делимице и сами за то криви што млади марксисти понекад придају економској страни већу важност него што јој припада. Ми смо према противницима морали истицати главни принцип који су они оспоравали, и ту је није увек било времена, места и прилике да се у довољној мери узму у обзир и остали моменти који имају удела у узајамном дејству. Али чим је требало излагати неки историски период, чим је дакле требало теорију практично примењивати, ствар се мењала и заблуда ту није била могућа. Нажалост, и сувише се често дешава да људи верују да су потпуно разумели једну нову теорију и да без даљега могу њоме оперисати, чим су научили њене основне принципе, па ни то не увек тачно. А од овог прекора не могу поштедети многе од новијих "марксиста", за многе бесмислице које су ту учињене.

Фридрих Енгелс