Фридрих Енгелс

Писмо Х. Штаркенбургу

Написано: 25. јануара 1894.
Извор:
Први пут издато:
Online верзија: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002
Транскрипција/HTML: Побуњени ум

Лондон,
25. јануара 1894.

Поштовани господине!
Ево одговора на Ваша Питања!

1) Под економским односима које ми сматрамо одређујућом основом историје друштва ми подразумевамо начин на који људи једног одређеног друштва производе своја животна средства и између себе производе размењују (уколико постоји подела рада). Дакле, ту је садржана целокупна техника производње и транспорта. Ова техника, према нашем схватању, одређује начин размене, затим расподелу производа, а тиме, после распадања гентилног друштва, и поделу на класе, тиме односе господства и потчињености, тиме - државу, политику, право итд. Затим економски односи обухватају географску подлогу на којој се они развијају и стварно затечене остатке ранијих фаза економског развитка, који су сачувани често само захваљујући традицији или сили инерције, а наравно и средини која окружује овај облик друштва.

Ако је техника, као што Ви кажете, највећим делом зависна од стања науке, то је наука још много зависнија од стања и потреба технике. Ако у друштву постоји потреба за техником, онда ће то науку унапредити више него десет универзитета. Целокупна хидростатика (Торичели итд.) створена је због потребе да се регулишу планинске реке у Италији у 16 и 17 веку. О електрицитету знамо нешто рационално тек откако је откривена његова техничка употребљивост. Али у Немачкој су се, нажалост, навикли да пишу историју наука као да су оне пале с неба.

2) Ми гледамо на економске услове као на оно што у последњој инстанци условљава историски развитак. Али и сама раса је економски фактор. Но овде не треба заборавити две тачке:

а) Политички, правни, филозофски, верски, књижевни, уметнички итд. развитак почива на економском. Али сви они реагују и један на другог и на економском основу. Није тако да је економско стање једино активан узрок, а све остало да је само пасивна последица. Не, него постоји узајамно дејство на основи економске нужности, која се у последњој инстанци увек пробије. Држава, на пример, врши утицај путем заштитних царина, слободне трговине, доброг или лошег финансиског система. Чак ни смртна изнуреност и немоћ немачког малограђанина која је настала услед бедног економског положаја Немачке од 1648 до 1830 и која се најпре испољила у пијетизму, затим у сентименталности и пужењу пред кнежевима и племством, није била без утицаја на економију. То је била једна од највећих препрека новом полету и уздрмана је тек захваљујући томе што су револуционарни и Наполеонови ратови претворили хроничну беду у акутну. Дакле није тако, као што се ту и тамо комотно замишља, да економско стање аутоматски дејствује, него људи стварају своју историју сами, али у једној одређеној средини која их условљава, на основу затечених, стварних односа, од којих су економски, ма колико на њих утицали остали политички и идеолошки односи, ипак у последњој инстанци одлучујући, и они чине ону непрекидну црвену нит која једино води до разумевања.

б) Људи стварају сами своју историју, али досад они то нису радили руковођени заједничком вољом и по заједничком плану. Тога није било чак ни у оквиру једног одређено ограниченог датог друштва. Њихове тежење се укрштају, и у свим таквим друштвима баш зато влада нужност, чија је допуна и облик појављивања случајност. Нужност, која се ту пробија кроз случајност, опет је, најзад, економска. Овде треба размотрити питање такозваних великих људи. То што се такав и управо тај велики човек у том одређеном времену појављује у тој одређеној земљи јест, наравно, пука случајност. Али ако тог човека нестане, настаје тражење замене, и та се замена налази tant bien que mal (каква таква), али она се временом нађе. Што је Наполеон, управо тај Корзиканац, био војнички диктатор, који је био потребан француској републици исцрпеној сопственим ратом, то је била случајност; да би пак у недостатку једног Наполеона то место попунио неки други, доказано је тиме што се такав човек нашао сваки пут кад је био потребан: Цезар, Аугуст, Кромвел итд. Ако је Маркс открио материјалистичко схватање историје, то Тјери, Миње, Гизо, сви енглески историчари до 1850 доказују да се томе и тежило, а откриће тог истог схватања од стране Моргана доказује да је било зрело време за то схватање и да је оно морало бити откривено.

Тако стоји ствар са свим другим случајностима и привидним случајностима у историји. Уколико се подручје које управо истражујемо више удаљује од економског и приближује чисто апстрактно-идеолошком, утолико ћемо више налазити да оно у свом развитку показује случајности, утолико више иде његова кривуља у цик-цак. Али ако повучете средњу осовину кривуље, видећете да је оно толико ближа и паралелнија са осовином економског развитка колико је дужи посматрани период и колико је већа област коју изучавамо.

Највећа сметња правилном разумевању у Немачкој јест неопростиво занемаривање економске историје у литератури. Не само што је веома тешко одвикнути се од схватања о историјском развитку набубаних у школи, него је још теже сабрати материјал потребан за то. Ко је, на пример, читао само старог Г. Ф. Гилиха, који у својој сувопарној збирци материјала ипак има толико грађе за објашњење безбројних политичких чињеница.

Уосталом, лепи пример који је Маркс дао у „Осамнаестом бримеру“ мислим да би Вам у приличној мери дао одговор на Ваша питања, управо зато што је то практичан пример. А мислим да сам се и ја у „Анти-Дирингу“, део I, гл. 9-11 и део II, гл. 2-4, као и део III, гл.1 или у уводу, а затим и у последњем одељку „Фојербаху“, већ дотакао главних тачака.

Молим Вас да у овом излагању не мерите строго сваку реч, него да пазите на целину; жао ми је што нисам имао времена да Вам ствар изложим онако јасно како бих морао учинити за јавност...

Фридрих Енгелс