Георгиј Валентинович Плеханов

К питању о улози личности у историји (1898.)

Написано:
Извор: Г. В. Плеханов: К питању о улози личности у историји, Прво издање, Култура, 1947. Штампано ћирилицом и латиницом. Штампање ћирилицом у 25.000 примерака завршено 15 марта 1947 године у штампарији „Култура“ Београд
Први пут издато: Рад Плеханова „К питању о улози личности у историји“ први пут је објављен 1898 г. у часопису „Научное обозрение“ („Научни преглед“), бр. 3 и 4, под псеудонимом А. Кирсанов. Доцније га је Плеханов укључио у зборник „За 20 година“, који је изишао 1905 г. Овај превод учињен је са посебног издања из 1944 г., штампаног по изд. из 1941 г., које је припремљено у заједници с Домом Плеханова.
Превео: Мирослав Марковић.
Редактор превода: Вељко Рибар
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

I

У другој половини седамдесетих година покојни Каблиц написао је чланак „Ум и осећање као фактори прогреса“^[A] , у коме је, позивајући се на Спенсера, доказивао да у поступноме развитку човечанства главна улога припада осећању, а да ум игра другоразредну и уз то сасвим подређену улогу. Каблицу је одговорио један „уважени социолог“^[Б] , који је подругљиво изразио дивљење поводом теорије која је ум стављала „на задњи зиц“. „Уважени социолог“ био је, разуме се, у праву када је бранио ум. Али би он био далеко више у праву да је, не дотичући се суштине питања које је Каблиц покренуо, показао колико је немогуће и недопустиво било и само постављање тог питања. Доиста, теорија „фактора“ неоснована је већ сама по себи, јер произвољно издваја различите стране друштвеног живота и хипостазира их, претварајући их у снаге посебне врсте, које с разних страна и с неједнаким успехом вуку друштвеног човека по путу прогреса. Али је та теорија још неоснованија у оном облику какав је добила код Каблица, који у посебне социјалне хипостазе није више претварао ове или оне стране делатности друштвеног човека, већ различите области индивидуалне свести. То су уистину Херкулови стубови апстракције; даље није могуће ићи, јер даље настаје комично царство већ сасвим очигледног апсурда. На то је управо и требало да „уважени социолог“ скрене пажњу Каблицу и његовим читаоцима. Показавши у какву је безизлазну пустињу апстракције завела Каблица тежња да нађе „фактор“ који доминира у историји, „уважени социолог“ би можда и нехотице учинио понешто и за критику саме теорије фактора. То би свима нама у оно време било веома корисно. Али се он није показао на висини свог позива. Он је и сам стајао на гледишту те исте теорије, разликујући се од Каблица једино склоношћу ка електрицизму, услед којег су му сви „фактори“ изгледали подједнако важни. Електричка својства његовог ума дошла су до нарочито јасног израза доцније, у његовим нападима на дијалектички материјализам, у коме је он видео учење које економском „фактору“ приноси на жртву све друге факторе и које улогу личности у историји своди на нулу. „Уваженом социологу“ није ни на памет падало да је гледиште „фактора“ туђе дијалектичком материјализму и да је само при потпуној неспособности за логичко мишљење могуће видети у њему оправдавање такозваног квијетизма. Треба, уосталом, приметити да у тој грешци „уваженог социолога“ нема ничег оригиналног: њу су чинили, чине и, вероватно, још ће дуго чинити многи и многи други...

Материјалистима су почели да пребацују склоност ка квијетизму већ тада када они још нису ни имали изграђен дијалектички поглед на природу и на историју. Не одлазећи у „дубину векова“, споменућемо спор познатога енглеског научника Пристлија с Прајсом. Анализирајући Пристлијево учење, Прајс је, поред осталог, доказивао да је материјализам неспојив с појмом слободе и да отстрањује сваку самоактивност личности. У одговору на то Пристли се позвао на искуство из живота. „Ја не говорим о самом себи, премда, разуме се, ни мене није могуће назвати најнепокретљивијом од свих животиња (am not the most torpid and lifeless of ali animals); али ја вас питам: где можете наћи више енергије мисли, више активности, више снаге и упорности у постизању најважнијих циљева, него међу присталицама учења о нужности? „Пристли је имао у виду верску демократску секту^[В] коју су тада називали christian necessarians^[Г] . Хе знамо да ли је она заиста била тако активна како је то мислио Пристли, који јој је припадао. Али то није ни важно. Не може се ни најмање сумњати у ту околност да се материјалистички поглед на човечју вољу одлично слаже с најенергичнијом делатношћу у пракси. Лансон^[Д] примећује да су „све доктрине које су се човечијој вољи обраћале с највећим захтевима, у принципу потврђивале немоћ воље; оне су порицале слободу и потчињавале свет фатализму“^[Ђ] . Лансон није у праву када мисли да свако порицање такозване слободе воље доводи до фатализма; али му то није сметало да запази у највећој мери интересантан историски факат: у ствари, историја показује да чак и фатализам не само да не смета увек енергичном деловању у пракси, већ, напротив, да је у извесна доба био психолошки нужна основа тог деловања. Као доказ, позваћемо се на пуританце, који су својом енергијом превазишли све остале партије у Енглеској XVII века, и на Мухамедове следбенике, који су за кратко време потчинили својој власти огроман појас земље, од Индије до Шпаније. Веома се варају они који мисле да ми треба само да се уверимо у неизбежно настајање датог низа догађаја, па да код нас нестане сваке психолошке могућности за то да припомогнемо том настајању или да му се супротставимо^[Е] .

Ту све зависи од тога да ли моја властита делатност сачињава нужну карику у ланцу нужних догађаја. Ако сачињава, онда је код мене утолико мање колебања и ја утолико одлучније делујем. И у томе нема ничег чудноватог: када кажемо да дата личност сматра своју делатност нужном кариком у ланцу нужних догађаја, онда то, поред осталог, значи да је отсуство слободе воље за њу исто што и потпуна неспособност за неделовање и да се оно, то отсуство слободе воље, одражава у њеној свести у виду немогућности да поступа друкчије него што поступа. То је управо оно психолошко расположење које се може изразити чувеним Лутеровим речима: „Hier stehe ich, ich kann nicht anders“^[Ж] и услед којег људи показују најнеукротивију енергију и извршују у највећој мери задивљујуће подвиге. -То расположење било је непознато Хамлету: зато је он и био кадар само за то да тугује и да размишља. И зато се Хамлет не би никад сложио с филозофијом по чијем је смислу слобода само нужност која је прешла у свест. Фихте је с правом рекао: какав је човек, таква му је и филозофија“.

II

Неки су код нас узели за озбиљно Штамлерову^[З] примедбу о тобоже нерешивој противречности која је наводно својствена једном од западноевропских социјално-политичких учења. Ми мислимо на познати пример помрачења месеца. У ствари, то је архибесмислен пример. Људска делатност ни на који начин не спада, нити може спадати, у број оних услова чији је стицај потребан за помрачење месеца, и већ стога би се партија за потпомагање настајања помрачења месеца могла појавити само у лудници. Али кад би људска делатност и спадала у број поменутих услова, у партију за помрачење месеца не би ушао нико од оних који би, веома желећи да виде то помрачење, у исто време били убеђени да ће до њега неизоставно доћи и без њихове помоћи. У том случају њихов „квијетизам“ био би само уздржавање од излишног, тј. бескорисног, поступка и не би имао ничег заједничког с правим квијетизмом. Да би пример с помрачењем месеца престао да буде бесмислен у случају који сада разматрамо, напред наведена партија требало би да га потпуно измени. Требало би замислити да је месец обдарен свешћу и да му онај његов положај у небеском простору услед којег долази до његовог помрачења, изгледа плодом самоодређења његове воље и да му не само за његово морално спокојство, услед чега он увек пламено тежи за тим да заузме тај положај^[И]. Пошто замислимо све то, требало би да се запитамо: шта би осетио месец када би, најзад, открио да у стварности воља и „идеали“ не условљавају његово кретање у небеском простору, већ напротив – да његово кретање условљава његову вољу и „идеале“. По Штамлеру излази да би такво откриће неизоставно учинило месец неспособним за кретање, ако се не би извукао из невоље помоћу неке логичке противречности. Међутим таква претпоставка није управо ни на чем заснована. То откриће могло би бити један од формалних разлога за рђаво расположење месеца, за његов морални несклад са самим собом, за противречност његових „идеала“ с механичком стварношћу. Али пошто ми претпостављамо да је уопште читаво „психичко стање месеца“ условљено, у крајњој линији, његовим кретањем, то би у кретању требало тражити и узроке његовог душевног несклада. При пажљивом односу према ствари показало би се, можда, да месец, када се налази у апогеју, тугује због тога што му воља није слободна, а да та иста околност у перигеју претставља за њега нов формалан узрок за морално блаженство и моралну бодрост. Можда би се десило и обратно: можда би се показало да месец налази средство за измирење слободе с нужношћу у апогеју, а не у перигеју. Али било како било, нема сумње да је такво измирење потпуно могуће, да се свест о нужности сасвим лепо слаже с најенергичнијим деловањем у пракси. Барем је то тако досад било у историји. Људи који су порицали слободу воље често су надмашавали све своје савременике снагом сопствене воље и стављали пред њу највеће захтеве. Таквих примера има много. Они су опште познати. Заборавити на њих, као што, по свој прилици, заборавља Штамлер, могуће је само при намерном отсуству жеље да се историска стварност види онаквом каква она јесте. Такво отсуство жеље нарочито је јако, на пример, код наших субјективиста и код неких немачких филистера. Али филистери и субјективисти нису људи, већ обичне утваре, како би рекао Бјелински.

Размотримо, међутим, поближе онај случај када се човеку његови сопствени поступци – прошли, садашњи или будући – показују скроз наскроз обојеним бојом нужности. Ми већ знамо да у том случају човек, – сматрајући себе изаслаником божјим, као Мухамед, избраником ничим неодвративе судбине, као Наполеон, или изразом ни од ког несавладљиве снаге историског развитка, као неки јавни радници XIX века, – показује готово стихиску снагу воље, рушећи, као куле од карата, све препреке које постављају на његовом путу Хамлети и Хамлетчићи из разних срезова^[Ј].

Али нас сада тај случај интересује са друге стране, а ево управо с које. Када ми се свест о неслободи моје воље показује само у виду потпуне субјективне немогућности да поступам друкчије него што поступам и када су моји дати поступци у исто време за мене најпожељнији од свих могућих поступака, онда се нужност у мојој свести идентификује са слободом, а слобода с нужношћу, и онда ја нисам слободан само у том смислу што не могу нарушити тај идентитет слободе с нужношћу; не могу супротставити једну од њих другој; не могу осетити да ме нужност стеже. Али је такво отсуство слободе у исто време њена најпотпунија манифестација.

Зимел^[К] каже да је слобода увек слобода од нечега и да тамо где се слобода не замишља као супротност спутаности, она нема смисла. То је, разуме се, тачно. Али на основу те ситне елементарне истине не може се порећи она поставка која сачињава једно од најгенијалнијих открића која је филозофска мисао икада учинила – да је слобода нужност која је прешла у свест. Зимелова дефиниција одвећ је уска: она се односи само на слободу од спољашњег ограничења. Док се ради само о таквим ограничењима, идентификовање слободе с нужношћу било би до крајње мере комично: лопов није слободан да вам извуче из џепа марамицу ако му ви у томе сметате и док на овај или онај начин не савлада ваш отпор. – Али осим тога елементарног и површног појма о слободи, постоји и други, неупоредиво дубљи. Тај појам уопште не постоји за људе који су неспособни за филозофско мишљење, док људи који су способни за такво мишљење долазе до њега само онда када им полази за руком да раскрсте с дуализмом и да схвате да између субјекта, с једне стране, и објекта – с друге, нема уопште оне провалије коју претпостављају дуалисти.

Руски субјективист супротставља своје утописке идеале нашој капиталистичкој стварности и не иде даље од тог супротстављања. Субјективисти^[Л] су се заглибили у блато дуализма. Идеали такозваних руских „ученика“^[Љ] неупоредиво су мање налик на капиталистичку стварност него идеали субјективиста. Али и поред тога, „ученици“ су умели да нађу мост који спаја идеале са стварношћу. „Ученици“ су се уздигли до монизма. По њиховом мишљењу, капитализам ће током свог властитог развитка довести до своје властите негације и до остварења њихових – руских, и не само руских, „ученика“ – идеала. То је историска нужност. „Ученик“ служи као једно од оруђа те нужности и не може а да не служи као то оруђе – како по свом друштвеном положају, тако и по свом интелектуалном и моралном карактеру, створеном тим положајем. То је такође страна нужности. Али кад је његов друштвени положај једном изградио код њега управо тај, а не други карактер, он не само да служи и не само да не може а да не служи, као оруђе нужности, већ и страсно жели и не може а да не жели да служи. То је страна слободе, и то слободе која је израсла из нужности, тј., тачније речено, то је слобода која се идентификовала с нужношћу, то је нужност која се претворила у слободу.^[М] Таква слобода јесте такође слобода од неког ограничења: она је такође супротна некој спутаности: дубоке дефиниције не побијају површне дефиниције, већ их, допуњујући их, одржавају ^[Н] себи. Међутим, о каквом ограничењу, о каквој спутаности може бити говора у овом случају? То је јасно: о оном моралном ограничењу које кочи енергију људи који нису раскрстили с дуализмом; о оној спутаности од које пате људи који не умеју да поставе мост преко провалије која дели идеале од стварности. Догод личност не стекне ту слободу смелим напором филозофске мисли, она још не припада потпуно сама себи и својим властитим моралним мукама плаћа срамни данак спољашњој нужности, која јој стоји насупрот. Али ће се зато та иста личност родити за нов, потпун, њој дотле непознат живот, чим збаци са себе јарам тог мучног и срамотног ограничења, и њена слободна делатност биће свестан и слободан израз нужности^[Nj]. Онда ће она постати велика друштвена снага, и онда је ништа више неће моћи спречавати, нити ће је спречити да

Над неправдом злом
Удари к'о божји гром...

III

Још једном: свест о безусловној нужности дате појаве може само појачати енергију човека који симпатише тој појави и који себе сматра једном од снага које доводе до те појаве. Кад би такав човек, пошто стекне свест о нужности дате појаве, скрстио руке, он би онда тиме показао да слабо зна аритметику. На пример, узмимо да појава А мора нужно наступити ако постоји дати збир услова С. Ви сте ми доказали да тај збир делом већ постоји, а делом да ће постојати у дато време Т. Уверивши се у то, ја – човек који симпатише појави А – узвикујем: „Ала је то' лепо!“ и лежем да спавам све до радосног дана у који сте ви прорекли дати догађај. Шта ће изићи из тога? Ево шта. У ваш прорачун, у збир С који је потребан за то да би наступила појава А, улазила је такође и моја делатност, која је једнака, узмимо, а. Пошто сам ја утонуо у сан, то у моменту Т збир услова који су повољни за наступање дате појаве неће бити једнак С, већ С – а, што мења стање ствари. Можда ће моје место заузети неки други човек, који је такође био близу неделовању, али на којег је спасоносно утицао пример моје апатије, која га је веома револтирала. У том случају, снага а биће замењена снагом б, и ако је а једнако б (а=б), онда ће збир услова који доприносе заступању А остати једнак С, и појава А ће се ипак десити у тај исти моменат Т.

Али ако се моја снага не може сматрати за једнаку нули, ако сам ја умешан и способан радник и ако ме нико није заменио, онда ми нећемо имати пуни збир С, и појава А наступиће доцније него што ми претпостављамо, или неће наступити у оној потпуности коју смо очекивали, или чак уопште неће наступити. То је јасно као дан, и ако ја то не схватам, ако ја мислим да ће Ц остати Ц и после мог издајства, онда то може бити једино отуда што не умем да рачунам. Али зар само ја не умем да рачунам? Ви, који сте ми претсказивали да ће збир Ц неизоставно постојати у моменту Т, нисте предвидели да ћу ја лећи да спавам одмах после мог разговора с вама; ви сте били уверени да ћу ја до краја остати добар радник; ви сте мање поуздану снагу узели за више поуздану. Према томе, ви сте такође рђаво срачунали. Али претпоставимо да ви нисте ни у чем погрешили, да сте све узели у обзир. Онда ће ваш прорачун овако изгледати: ви кажете да ће у моменту Т збир Ц постојати. У тај збир услова ући ће, као негативна величина, моја издаја; исто тако, у њега ће ући, као позитивна величина, и онај бодрећи утицај који на људе јаке духом врши увереност у то да су њихове тежње и идеали – субјективан израз објективне нужности. У том случају збир Ц заиста ће постојати у време које сте ви одредили, и појава А ће наступити. То је, чини се, јасно. Али ако је јасно, зашто је онда заправо мене помела мисао о неизбежности појаве А? Зашто се мени учинило да ме она осуђује на неделовање? Зашто сам ја, расуђујући о њој, заборавио на најпростија правила аритметике? – Вероватно зато што је, према околностима мога васпитања, код мене већ постојала врло јака тежња ка неделовању, и мој разговор с вама била је кап која је препунила чашу те похвалне тежње. Ето, само зато. Само у том смислу – у смислу повода за испољавање моје моралне тромости и неподесности – фигурирала је овде свест о нужности. Али се она никако не може сматрати узроком те тромости: узрок није у њој, већ у условима мога васпитања. Према томе... према томе, – аритметика је ванредно уважена и корисна наука, чија правила не смеју заборављати чак ни господа филозофи, и чак нарочито не господа филозофи.

А како ће свест о нужности дате појаве утицати на јаког човека који јој не симпатише и делује против њеног наступања? Ту се ствар унеколико мења. Веома је могуће да ће она ослабити енергију његовог отпора. Али када се противници дате појаве убеђују у њену неизбежност? Када околности које иду на руку наступању дате појаве постају веома многобројне и веома јаке. Стицање свести код противника дате појаве о неизбежности њеног наступања и опадање њихове енергије. – претстављају само испољавање снаге услова који иду на руку наступању те појаве. А та испољавања, са своје стране, улазе у број тих повољних услова.

Али се енергија отпора неће смањити код свих противника дате појаве. Код неких ће она само порасти, услед свести о њеној неизбежности, претворивши се у енергију очајања. Историја уопште, а историја Русије напосе, пружа нам доста поучних примера за енергију те врсте. Надамо се да ће их се читалац сетити и без наше помоћи.

Ту нас прекида г. Карејев^[О], који, иако, разуме се, не дели наше погледе на слободу и нужност и уз то не одобрава нашу особиту љубав према „крајностима“ јаких људи, ипак са задовољством дочекује на страницама нашег часописа ту мисао да личност може бити велика друштвена снага. Уважени професор радосно узвикује: „Ја сам то увек говорио“. И то је тачно. Г. Карејев и сви субјективисти увек су личности придавали веома значајну улогу у историји. И било је време када је то изазивало велике симпатије према њима код напредне омладине, која је тежила за племенитим радом на општу корист и која је стога, природно, склона да високо цени значај личне иницијативе. Али у ствари, субјективисти никад нису умели не само да реше, већ чак ни да правилно поставе питање о улози личности у историји. Они су „делатност личности које критички мисле“ супротстављали утицају закона друштвено-историског развитка и на тај начин стварали такорећи нову варијанту теорије фактора; личности које критички мисле, биле су један фактор поменутог развитка, а као други његов фактор служили су властити закони тог развитка. Из тога је произилазило нешто сасвим нескладно, чиме се могло задовољавати само дотле док се пажња активних „личности“ концентрисала на практичним актуелностима, док оне, према томе, нису имале времена да се баве филозофским питањима. Али откако је затишје које је настало осамдесетих година пружило и нехотице доколицу за филозофска размишљања онима који су били способни да мисле, од онда је учење субјективиста почело да пуца по свим шавовима и чак да се сасвим распада као чувени шињел Акакија Акакијевића. Никакве закрпе ништа нису поправљале, и мисаони људи, један за другим, почели су да напуштају субјективизам, као учење које је очито и потпуно неодрживо. Али, као што то увек бива у таквим случајевима, реакција против тог учења одвела је неке од његових противника у другу крајност. Док су се неки субјективисти, тежећи за тим да „личности“ доделе што је могуће ширу улогу у историји, одрицали тога да историски развитак човечанства признају за закономеран процес, дотле су неки од њихових најновијих противника, тежећи за тим да што је могуће боље истакну закономеран карактер тог развитка, очигледно били спремни, да забораве на то да историју праве људи и да зато делатност личности не може а да нема значаја у њој. Они су личност сматрали за quantite negligeable^[П]. Теориски, таква крајност подједнако је недопустива као и она у коју су отишли најревноснији субјективисти. Жртвовати тезу антитези исто је тако неосновано као и заборављати на антитезу ради тезе. Правилно гледиште биће нађено тек онда када успемо да у синтези ујединимо моменте истине који су садржани у њима^[Р].

IV

Нас тај задатак одавно интересује и ми смо већ одавно осећали жељу да позовемо читаоца да га се лати заједно с нама. Али нас је задржавала извесна бојазан: мислили смо да су можда наши читаоци већ сами решили тај задатак и да ће за наш предлог бити доцкан. Сада више немамо те бојазни. Избавили су нас од ње немачки историчари. Ми то говоримо озбиљно. Ствар је у томе да је у последње време између немачких историчара вођена прилично ватрена дискусија око великих људи у историји. Једни су били склони да у политичкој делатности тих људи виде главну и мал' те не једину опругу историског развитка), а други су тврдили да је такав поглед једностран и да историска наука мора имати у виду не само делатност великих људи и не само политичку историју, већ уопште целокупност историског живота (das Ganze des geschichtlichen Lebens). Као један од претставника овога последњег правца иступио је Карл Лампрехт^[С], писац „Историје немачког народа“, коју је на руски језик превео г. П. Николајев. Противници су Лампрехту пребацивали „колективизам“ и материјализам, и чак су га – horribile dictu!^[Т] – стављали у један ред са „социјал-демократским атеистима“, како се он изразио на крају дискусије. Када смо се упознали с његовим схватањима, увидели смо да су оптужбе које су подигнуте против јадног научника биле потпуно неосноване. У исто време, уверили смо се да данашњи немачки историчари нису у стању да реше питање о улози личности у историји. Онда смо себи дали права да претпоставимо да то питање остаје још увек нерешено и за неке руске читаоце и да се поводом њега и сада може рећи нешто што није сасвим лишено теориског и практичног интереса.

Лампрехт је сакупио читаву колекцију (eine artige Sammlung, како он каже) погледа истакнутих државника на њихову властиту делатност у оној историској средини у којој се она развијала; али у својој полемици он се засада ограничио на то да се позове на неке говоре и мишљења Бизмарка. Он наводи следеће речи, које је гвоздени канцелар изрекао у севернонемачком рајхстагу 16 априла 1869 г.: „Ми не можемо, господо, ни игнорисати историју прошлости, ни градити будућност. Ја бих., хтео да вас сачувам од оне заблуде услед које људи померају свој часовник напред, уображавајући да ће тиме убрзати ток времена. Обично се веома преувеличава мој утицај на оне догађаје на које сам се ослањао; па ипак ником неће пасти на памет да захтева од мене да ја правим историју. То би за мене било немогуће чак и у заједници с вама, иако бисмо се ми, ако се ујединимо, могли супротстављати целоме свету. Али ми не можемо правити историју: ми морамо чекати док се она направи. Ми нећемо убрзати сазревање плодова тиме што ћемо под њих ставити лампу; а ако их будемо брали незреле, онда ћемо тиме само сметати њиховом растењу и покварићемо их“. Заснивајући се на сведочанству Жолиа, Лампрехт наводи такође мишљења која је Бизмарк у више махова изрекао за време француско-пруског рата. Njихов је општи смисао опет тај да „ми не можемо правити велике историске догађаје, већ се морамо прилагођавати природном току ствари и ограничавати на то да себи обезбедимо оно што је већ сазрело“. Лампрехт у томе види дубоку и пуну истину. По његовом мишљењу, модерни историчар не може друкчије мислити, ако само уме да сагледа дубину догађаја и да своје поље вида не ограничава на одвећ кратак период времена. Да ли би Бизмарк могао да Немачку врати натуралној привреди? То би за њега било немогуће чак и у оно време када се налазио на врхунцу своје моћи. Општи историски услови јачи су од најјачих личности. Општи карактер његове епохе јесте за великог човека „емпириски дата нужност“.

Тако расуђује Лампрехт, називајући свој поглед универзалним. Није тешко запазити слабу страну „универзалног“ погледа. Наведена Бизмаркова мишљења веома су интересантна као психолошки докуменат. Могуће је не симпатисати делатности бившега немачког канцелара, али се не може рећи да је она била незнатна, да се Бизмарк одликовао „квијетизмом“. Ласал је о њему ово говорио: „Слуге реакције нису празна причала, и дао би бог да прогрес има што више таквих слугу“. И ето тај човек, који је понекад показивао доиста гвоздену енергију, сматрао је себе сасвим немоћним пред природним током ствари, очигледно, гледајући на себе као на обично оруђе историског развитка; то још једном више показује да је могуће видети појаве у светлу нужности и у исто време бити веома енергичан прегалац. Али су Бизмаркова мишљења интересантна само у том погледу; она се не могу сматрати као одговор на питање о улози личности у историји. По Бизмарковим речима, догађаји се праве сами од себе, а ми можемо обезбеђивати себи оно што они припремају. Али сваки акт „обезбеђивања“ претставља такође историски догађај: чиме се ти догађаји разликују од оних који сами себе праве? У ствари, готово сваки историски догађај истовремено је и „обезбеђење“ некоме већ сазрелих плодова претходног развитка и једна од карика оног ланца догађаја који припрема плодове будућности. Како се актови „обезбеђења“ могу супротстављати природном току ствари? Бизмарк је као што се види, хтео да каже да личности и групе личности које делују у историји никад нису биле, нити ће икада бити свемогуће. У то се, разуме се, не може ни најмање сумњати. Али ми бисмо ипак желели да знамо од чега зависи њихова снага, која, разуме се, није ни издалека свемогућа; под каквим околностима она расте и под каквим се смањује. На та питања не одговара ни Бизмарк, ни учени бранилац „универзалног“ погледа на историју који цитира његове речи.

Истина, код Лампрехта се наилази и на схватљиве цитате.^[Ћ] Он, на пример, наводи следеће речи Моноа, једног од најистакнутијих претставника савремене историске науке у Француској: „Историчари су одвећ навикли да обраћају изузетну пажњу на сјајне, звучне и ефемерне манифестације људске делатности, на велике догађаје и на велике људе, уместо да приказују велики и спори развитак економских услова и социјалних установа, који сачињава доиста интересантан и непролазан део људског развитка – онај део који се у извесној мери може свести на законе и подврћи до извесног степена тачној анализи. Доиста, важни догађаји и личности важни су управо као знаци и симболи различитих момената поменутог развитка. Већина пак догађаја који се називају историским тако се односи према правој историји, као што се према дубоком и сталном кретању плиме и осеке односе таласи који настају на морској површини, за један тренутак засијају живом ватром светлости, а затим се разбијају о пешчану обалу, ништа не остављајући иза себе“. Лампрехт изјављује да је спреман да се потпише испод сваке од ових Моноових речи. Познато је да немачки научници не воле да се слажу с француским, ни француски с немачким. Зато је белгиски историчар Пирен у „Revue historique“ с особитим задовољством подвукао то поклапање историских погледа Моноа с погледима Лампрехта. „Та сагласност значи веома много, – приметио је он. – Она, по свој прилици, доказује да будућност припада новим историским погледима“.

V

Ми не делимо Пиренове пријатне наде. Будућност не може припадати нејасним и неодређеним погледима, а управо су такви погледи Моноа и нарочито Лампрехта. Треба, наравно, поздравити онај правац који за најважнији задатак историске науке објављује проучавање друштвених установа и економских услова. Та ће наука коракнути далеко напред када се у њој коначно учврсти тај правац. Али, прво, Пирен се вара када тај правац сматра новим. Он се јавио у историској науци већ двадесетих година XIX века: Гизо, Миње, Огистен Тиери, а доцније Токвил и други, били су сјајни и доследни претставници тог правца. Погледи Моноа и Лампрехта само су слаба копија старога, али сјајног оригинала. Друго, ма како дубоки били за своје време погледи Гизоа, Мињеа и других француских историчара, у њима је много шта остало необјашњено. У њима нема тачног и потпуног одговора на питање о улози личности у историји. А историска наука га, доиста, мора решити, ако је њеним претставницима суђено да се избаве од једностраног погледа на свој предмет. Будућност припада оној школи која буде дала најбоље решење, поред осталих, и тог питања.

Погледи Гизоа, Мињеа и других историчара тога правца јавили су се као реакција на историска схватања осамнаестог века и претстављају њихову антитезу. У осамнаестом веку људи који су се бавили филозофијом историје све су сводили на свесну делатност личности. Истина, било је и тада изузетака од општег правила: тако је филозофскоисториско поље вида Викоа, Монтескијеа и Хердера14 било далеко шире. Али ми не говоримо о изузецима; огромна већина мислилаца осамнаестог века гледала је, на историју управо онако као што смо рекли. У том погледу данас је веома интересантно читати историска дела, на пример, Маблија^[У]. Код Маблија излази да је Минос створио читав социјално-политички живот и обичаје Крићана и да је Ликург учинио сличну услугу Спарти. Ако су Спартанци „презирали“ материјално богатство, онда они за то дугују управо Ликургу, који се „спустио, такорећи, на дно срца својих суграђана и уништио тамо клицу љубави према богатству“ (descendit pour ainsi dire jusque dans le fond du coeur des citoyens etc).^[ф] А што су Спартанци доцније напустили пут који им је показао мудри Ликург, за то је био крив Лисандар, који их је уверио да „нова времена и нове околности захтевају од њих нова правила и нову политику“.^[Х] Студије које су написане с гледишта таквог схватања имале су мало шта заједничког с науком и писане су, као и проповеди, само ради моралних „поука“ које из њих проистичу. Управо против таквих схватања су и устали француски историчари из доба рестаурације. После потресних догађаја при крају XVIII века било је већ сасвим немогуће мислити да је историја дело више или мање истакнутих и више или мање племенитих и просвећених личности, које по својој слободној вољи сугеришу непросвећеној, али послушној маси ова или она осећања и појмове. Осим тога, таква филозофија историје револтирала је плебејску гордост теоретичара буржоазије. Ту су дошла до изражаја иста она осећања која су се испољила још у XVIII веку, приликом постанка буржоаске драме. Тиери је у борби против старих историских схватања употребљавао, поред осталог, исте оне аргументе које су били истакли Бомарше^[Ц] и други против те старе естетике.^[Ч] Најзад, буре које је Француска тако недавно преживела, веома су јасно показале да ток историских догађаја није ни издалека условљен једино свесним поступцима људи; већ сама та околност требало је да наводи на мисао да се ти догађаји врше под утицајем неке скривене нужности, која делује, слично стихиским снагама природе, слепо, али по извесним неминовним законима. Ванредно је значајна – иако на њу досада, колико знамо, није још нико указао – та чињеница да су нове погледе на историју као на закономеран процес најдоследније спровели француски историчари из доба рестаурације, и то управо у делима која су посвећена француској револуцији. Таква су, поред осталог, била дела Мињеа и Тјера. Шатобријан је нову историску школу назвао фаталистичком. Формулишући задатке које је она ставила пред испитивача, он је рекао: „Тај систем захтева да историчар излаже без негодовања најсвирепија зверства, да говори без љубави о највишим врлинама и да својим леденим погледом види у друштвеном животу само манифестацију неодољивих закона, услед којих се свака појава врши онако како се неизбежно морала извршити.^[Џ] То, разуме се, није тачно. Нова школа никако није захтевала равнодушност од историчара. Огистен Тиери је чак директно изјавио да политичке страсти, изоштравајући испитивачев ум, могу послужити као моћно средство за откривање истине.^[Ш] И довољно је упознати се макар мало с историским делима Гизоа, Тјера или Мињеа, па да се увиди да су они веома пламено симпатисали буржоазији, како у њеној борби против световне и духовне аристократије, тако и у њеној тежњи да угуши захтеве пролетаријата који се заметао. Али је неоспорно ово: нова историска школа поникла је двадесетих година XIX века; тј. у време када је аристократија била већ побеђена од стране буржоазије, премда је још покушавала да успостави понешто од својих старих привилегија. Горда свест о победи њихове класе долазила је до изражаја у свим расуђивањима историчара нове школе. А како се буржоазија никад није одликовала витешком финоћом осећања, то се у расуђивањима њених учених претставника запажао понекад окрутан однос према побеђенима. „Le plus fort absorbe le plus faible“, – каже Гизо у једној од својих полемичких брошура, – „et il est de droit“ (јаки гута слабога, и он има право на то). Ништа мање није окрутан ни његов однос према радничкој класи. Та окрутност, која је с времена на време узимала облик мирне хладноће, управо је и довела Шатобријана у заблуду. Осим тога, тада још није било сасвим јасно како треба разумевати законитост историоког развитка. Најзад, нова школа могла је изгледати фаталистичка управо зато што се, тежећи да чврсто стане на гледиште законитости, мало бавила великим историским личностима.^[AА] Са тим су се тешко могли помирити људи који су васпитавани у историским идејама осамнаестог века. Приговори против нових историчара падали су са свих страна, и онда се заподенуо спор који, као што смо видели, још ни данас није завршен.

У јануару 1926 г. Сент-Бев^[AБ] је писао у „Глобе“ поводом изласка петог и шестог тома „Историје француске револуције“ од Тјера: „У сваком датом тренутку човек може изненадном одлуком своје воље увести у ток догађаја нову, неочекивану и променљиву снагу, која је кадра да му да други правац, али која се ипак не може измерити, услед своје променљивости“. ^[AВ]

Не треба мислити да је Сент-Бев сматрао да „изненадне одлуке“ човечије воље настају без икаквог узрока. Хе, то би било одвећ наивно. Он је само тврдио да интелектуална и морална својства човека, који игра више или мање важну улогу у друштвеном животу, – његови таленти, знања, одлучност или неодлучност, храброст или кукавичлук итд. итд. не могу остати без приметног утицаја на ток и исход догађаја, али се, међутим, та својства не објашњавају само и искључиво општим законима народног развитка; она се увек и у знатној мери формирају под утицајем онога што се може назвати случајностима приватног живота. Навешћемо неколико примера да објаснимо ту мисао, која је, рекао бих, и без тога јасна.

У рату за аустриско наслеђе^[AГ] француске трупе однеле су неколико сјајних победа, и Француска је, по свој прилици,, могла да постигне да јој Аустрија уступи прилично простране територије у данашњој Белгији; али Луј XV није тражио то уступање, зато што је он, по његовим речима, ратовао не као трговац, већ као краљ, и Ахенски мир није ништа донео Французима^[AД]; а да је Луј XV имао друкчији карактер, онда би се територија Француске можда повећала, услед чега би се унеколико изменио ток њеног економског и политичког развитка.

Седмогодишњи рат^[AЂ] Француска је, као што је познато, већ водила у савезу с Аустријом. Кажу да је тај савез био склопљен уз снажну помоћ госпође Помпадур^[AЕ], која је била ванредно поласкана тиме што ју је горда Марија-Терезија назвала у писму својом кузином или својом драгом пријатељицом (bien bonne amie). Зато се може рећи: да је Луј XV имао строжи морал, или да се мање подавао утицају фавориткиња, госпођа Помпадур не би извршила такав утицај на ток догађаја, и ови би узели други обрт.

Даље. Седмогодишњи рат био је неуспешан по Француску: њени генерали претрпели су“ неколико врло срамотних пораза. Уопште, они су се владали више него чудновато: Ришеље се бавио пљачком, а Субиз и Брољи стално су сметали један другом. Тако, када је Брољи напао непријатеља код Филингхаузена, Субиз је чуо топовску паљбу, али није кренуо у помоћ своме другу, како је то било условљено и како је он, без сумње, био дужан да поступи, и Брољи је морао да отступи.^[AЖ] Крајње неспособни Субиз стајао је под заштитом те исте госпође Помпадур. И може се опет рећи: да је Луј XV био мање сладострастан и да се његова фавориткиња није мешала у политику, догађаји не би узели тако неповољан обрт по Француску.

Француски историчари кажу да Француска уопште и није имала потребе да ратује на европском континенту, већ да је требало да све своје напоре концентрише на море, да би одбранила своје колоније од Енглеске. Ако је Француска поступила друкчије, онда је за то опет била крива неизбежна госпођа Помпадур, која је желела да угоди „својој драгој пријатељици“ Марији-Терезији. Због седмогодишњег рата Француска је изгубила своје најбоље колоније, што је, без сумње, јако утицало на развитак њених економских односа. Женска таштина појављује се овде у улози утицајног „фактора“ економског развитка.

Да ли су потребни други примери? Навешћемо још један, који је можда најупадљивији. За време тог истог Седмогодишњег рата, у августу 1761 г., аустриске трупе, које су се спојиле с руским трупама у Шлеској, опколиле су Фридриха близу Штригау-а. Njегов положај био је очајан, али су савезници оклевали с нападом, и генерал Бутурлин, пошто је простајао 20 дана пред непријатељем, напустио је скоро сасвим Шлеску, оставивши у њој само један део својих снага, ради пружања подршке аустриском генералу Лаудону. Лаудон је узео Швајдниц, близу којег се налазио Фридрих, али је тај успех био од мале важности. А шта би било да је Бутурлин имао одлучнији карактер? Да су савезници напали на Фридриха, не допустивши му да се учврсти у свом логору? Могуће је да би га до ногу потукли, и да би се он морао покорити свим захтевима победилаца. И то се десило само на неколико месеци пре но што је нова случајност, смрт царице Јелисавете, одмах и снажно изменила стање ствари у повољном смислу по Фридриха. Пита се, шта би било да је Бутурлин имао више одлучности или да се на његовом месту налазио човек као Суворов?

Анализирајући погледе историчара-“фаталиста“, Сент-Бев је изрекао још једну мисао, на коју такође треба обратити пажњу. У чланку о „Историји француске револуције“ од Мињеа, који смо већ цитирали, Сент-Бев је доказивао да ток и исход француске револуције нису били условљени само оним општим узроцима који су је изазвали, нити само оним страстима које је она са своје стране изазвала, већ такође и мноштвом ситних појава, које измичу испитивачевој пажњи и које чак уопште не спадају у друштвене појаве у правом смислу те речи. – „Док су деловали ти (општи) узроци и те (њима изазване) страсти, – писао је он, – физичке и физиолошке силе природе такође нису мировале: камен се и даље потчињавао сили теже; крв није престајала да циркулише у жилама. Зар се не би изменио ток догађаја да, рецимо, Мирабо није умро од врућице; да је цигла која је случајно пала или апоплексични удар убио Робеспјера; да је метак погодио Бонапарту? И зар ћете се усудити да тврдите да би исход тих догађаја остао исти? При довољном броју случајности сличних овима које сам ја претпоставио тај би исход могао бити сасвим супротан ономе који је, по вашем мишљењу, био неизбежан. А ја имам право да претпостављам такве случајности, јер њих не искључују ни општи узроци револуције, ни страсти које су изазвали ти општи узроци“. Он даље наводи познату опаску да би историја кренула сасвим другим путем да је Клеопатрин нос био нешто краћи, и на крају, признајући да се у одбрану Мињеовог погледа може много шта рећи, он још једном указује на то у чему се састоји погрешка тог писца. Миње приписује деловању само општих узрока оне резултате чијем је појављивању допринело и мноштво других, ситних, нејасних и неухватљивих узрока; његов строги ум као да не жели да призна постојање онога у чему не види ред и законитост.

VI

Да ли су основани приговори Сент-Бева? Изгледа да у њима има известан део истине. Али који управо? Да бисмо га одредили, размотрићемо најпре ту мисао да човек може „изненадним одлукама своје воље“ унети у ток догађаја нову снагу, која је кадра да тај ток знатно измени. Навели смо неколико примера који ту мисао, како нам се чини лепо илуструју. Удубимо се у те примере.

Свима је познато да је за време владавине Луја XV квалитет војске у Француској све више опадао. Према опасци Анри Мартена, за време Седмогодишњег рата француске трупе, за којима се увек вукло мноштво јавних жена, трговаца и слугу и које су имале три пута више коња за вучу, него за јадање, потсећале су пре на хорде Дарија и Ксеркса него на армије Тирена<^[AЗ] „и Густава-Адолфа.^[AИ] Архенхолц каже у својој историји тога рата да су француски официри који су били одређени да чувају стражу, често напуштали поверена им стражарска места, одлазили негде у суседство на игранку и да су наредбе претпостављених извршавали само онда кад су то налазили за потребно и згодно. Такво мизерно стање војске било је условљено опадањем племства, које је међутим и даље заузимало све највише положаје у војсци, и општим расулом читавога „старог поретка“, који се брзо приближавао својој пропасти. Сами ти општи узроци били би сасвим довољни за то да Седмогодишњем рату даду неповољан обрт по Француску. Али нема сумње да је неспособност генерала сличних Субизу још више повећала код француске војске шансе на неуспех, условљене општим узроцима. И како се Субиз држао захваљујући госпођи Помпадур, то треба признати да је ташта Маркиза била један од „фактора“ који су у знатној мери појачали по Француску неповољан утицај општих узрока на стање ствари у време Седмогодишњег рата.

Маркиза де-Помпадур била је утицајна не услед сопствене снаге, већ услед власти краља који се потчињавао њеној вољи. Може ли се рећи да је карактер Луја XV био управо онакав какав би он неизоставно морао бити према општем току развитка друштвених односа у Француској? Не, при том истом току тога развитка на његовом месту могао се налазити краљ који би се друкчије односио према женама Цент-Бев би рекао да би за то довољно било деловање нејасних и неухватљивих физиолошких узрока. И он би био у праву. Али ако је тако, онда излази да су ти нејасни физиолошки узроци, утицавши на ток и исход Седмогодишњег рата, самим тим утицали и на даљи развитак Француске, који би кренуо другим путем да је Седмогодишњи рат није лишио великог дела колонија. Пита се, не противречи ли тај закључак појму о законитости друштвеног развитка?

Не, ниуколико. Ма како несумњив био у наведеним случајевима утицај личних особина, једнако је несумњиво и то да се он могао вршити само у датим друштвеним условима. После битке код Росбаха Французи су страшно негодовали против протекторке Субиза. Она је сваки дан добијала мноштво анонимних писама, пуних претњи и увреда. То је госпођу Помпадур веома узбуђивало; она је почела да пати од несанице.^[AЈ] Али је она и даље подржавала Субиза. Године 1762, приметивши му у једном од писама да није оправдао наде које су у њега полагане, она је додала: „Али не бојте се ништа, ја ћу се побринути о вашим интересима и постараћу се да вас помирим с краљем.^[AК] Као што видите, она није попустила пред јавним мнењем. Зашто није попустила? Вероватно зато што тадашње француско друштво није имало могућности да је примора на уступке. А зашто тадашње француско друштво није могло да то учини? Зато што му је у томе сметала организација, која је, са своје стране, зависила од односа тадашњих друштвених снага у Француској. Према томе, односом тих снага се управо и објашњава, у крајњој линији, та околност да су карактер Луја XV и ћуди његове фавориткиње могли имати тако жалостан утицај на судбину Француске. Јер да се слабошћу према женском полу није одликовао краљ, већ неки краљев кувар или коњушар, та слабост не би имала никаквог историског значаја. Јасно је да ствар ту није у слабости, већ у друштвеном положају личности која пати од те слабости. Читалац разуме да се ова расуђивања могу применити и на сваки други од напред наведених примера. У тим расуђивањима треба само изменити оно што подлежи измени, на пример, на место Француске ставити Русију, на место Субиза – Бутурлина итд. Зато их ми нећемо понављати.

Излази да личности, захваљујући датим особинама свог карактера, могу утицати на судбину друштва. Понекад утицај бива чак веома значајан, али како сама могућност за такав утицај, тако и његове размере, условљене су организацијом друштва, односом његових снага. Карактер личности чини „фактор“ друштвеног развитка само тамо, само онда и само утолико, где, када и уколико му то дозвољавају друштвени односи.

Може нам се приметити да размере личног утицаја зависе такође и од талената личности. Ми ћемо се са тим сложити. Али личност може своје таленте испољити само онда када заузме за то потребан положај у друштву. Зашто се судбина Француске могла наћи у рукама човека лишеног сваке способности и воље за то да служи друштву? Зато што је таква била њена друштвена организација. Том организацијом су управо и условљене у свако дато време оне улоге, па према томе и онај друштвени значај, који могу пасти у део даровитим или недаровитим личностима.

Али ако су улоге личности условљене организацијом друштва, онда на који начин њихов друштвени утицај, који је условљен тим улогама, може противречити појму о законитости друштвеног развитка? Тај утицај не само да не противречи томе појму, већ претставља једну од његових најјаснијих илустрација.

Али ту треба приметити ово. Могућност друштвеног утицаја личности, условљена организацијом друштва, отвара врата утицају такозваних случајности на историску судбину народа. Сладострашће Луја XV било је нужна последица стања његовог организма. Али у односу на општи ток развитка Француске то стање било је случајно. А међутим оно није остало, као што смо већ рекли, без утицаја на даљу судбину Француске, и само је ушло у број узрока који су условили ту судбину.. Смрт Мирабоа, разуме се, наступила је услед сасвим закономерних патолошких процеса. Али нужност тих процеса није никако проистицала из општег тока развитка Француске, већ из неких особина организма чувенога беседника и из оних физичких услова под којима се он заразио. У односу на општи ток развитка Француске те особине и ти услови су случајни. А међутим смрт Мирабоа утицала је на даљи ток револуције и ушла у број узрока који су условили тај ток.

Још је упадљивије деловање случајних узрока у напред наведеном примеру Фридриха II, који се извукао из крајње тешког положаја једино захваљујући неодлучности Бутурлина. Наименовање Бутурлина, чак и у односу на општи ток развитка Русије, могло је бити случајно у оном смислу те речи који смо напред одредили, а са општим током развитка Пруске оно, разуме се, није имало никакве везе. Међутим, није лишена вероватноће та претпоставка да је Бутурлинова неодлучност извукла Фридриха из очајног положаја. Да се на месту Бутурлина налазио Суворов, онда би историја Пруске кренула можда другим путем. Излази да судбина држава зависи понекад од случајности, које се могу назвати случајностима другог степена., „In allem Endlichen ist ein Element des Zufalligen“, – рекао је Хегел (у свему коначном постоји неки елеменат случајног). У науци ми имамо посла само с „коначним“, зато се може рећи да у свим процесима које она проучава, постоји елеменат случајности. Не искључује ли то могућност научног сазнања појава? – Не. Случајност је нешто релативно. Она се јавља само у тачки пресека нужних процеса. Појава Европљана у Америци била је за становнике Мексика и Перуа случајност у том смислу што није проистицала из друштвеног развитка тих земаља. Али зато није била случајност страст за морепловством, која је обузела западне Европљане на крају средњег века, није била случајност та околност да је снага Европљана лако савладала отпор домородаца. Нису случајне биле ни последице освајања Мексика и Перуа од стране Европљана; те последице биле су условљене, на крају, крајева, резултантом двеју сила: економског положаја освојених земаља, с једне стране, економског положаја освајача – с друге стране. А те силе, као и њихова резултанта, потпуно могу бити предмет строго научног испитивања.

Случајности Седмогодишњег рата имале су великог утицаја на даљу историју Пруске. Али њихов утицај не би уопште био такав да су је оне задесиле у другом стадију развитка. Последице случајности и овде су биле условљене резултантом двеју сила: социјално-политичког стања Пруске, с једне стране, и социјално-политичког стања европских држава које су на њу утицале – с друге стране. Према томе, и овде случајност ниуколико не смета научном проучавању појава.

Ми сада знамо да личности често имају великог утицаја на судбину друштва, али да је тај утицај условљен унутрашњим уређењем друштва и његовим односом према другим друштвима. Али тиме још није исцрпено питање о улози личности у историји. Ми му морамо прићи и са друге стране.

Сент-Бев је мислио да би француска револуција при довољном броју ситних и нејасних узрока оне врсте коју је истакао, могла имати исход супротан оном који нам је познат. То је велика погрешка. Ма у какве се фантастичне сплетове спајали ситни психолошки и физиолошки узроци, они ни у ком случају не би отклонили велике друштвене потребе које су изазвале француску револуцију; а догод би те потребе остајале незадовољене, у Француској се не би прекидао револуционарни покрет. Да би његов исход могао бити супротан ономе од којег је дошло у стварности, било је потребно да се те потребе замене другим, њима супротним потребама; а то, разуме се, никад не би биле у стању да учине никакве комбинације ситних узрока.

Узроци француске револуције састојали су се у својствима друштвених односа, а ситни узроци које је претпоставио Сент-Бев, могли су имати корена само у индивидуалним особинама појединих лица. Крајњи узрок друштвених односа састоји се у стању производних снага. То стање зависи од индивидуалних особина појединих лица само у смислу веће или мање способности тих лица за техничка усавршавања, открића и проналаске. Сент-Бев није имао у виду те особине. А све могуће друге особине не обезбеђују појединим лицима непосредан утицај на стање производних снага, па према томе ни на оне друштвене односе који су њима условљени, тј. на економске односе. Ма какве биле особине дате личности, она не може отстранити дате економске односе ако ови одговарају датом стању производних снага. Али индивидуалне особине чине личност више или мање подесном за задовољавање оних друштвених потреба које израстају на темељу датих економских односа, или за супротстављање том задовољавању. Најнасушнија друштвена потреба Француске на крају XVIII века била је замена застарелих политичких установа другим установама, које ће више одговарати њеном новом економском систему. Најистакнутији и најкориснији јавни радници тога времена били су управо они који су били више од свих других кадри да допринесу задовољењу те насушне потребе. Узмимо да су такви људи били Мирабо, Робеспјер и Бонапарта. Шта би било да превремена смрт није уклонила Мирабоа с политичке позорнице? Партија уставне монархије и даље би сачувала велику моћ; стога би њен отпор републиканцима био енергичнији. И то је све. Никакав Мирабо не би могао онда да спречи тријумф републиканаца. Снага Мирабоа у потпуности се заснивала на симпатијама и на поверењу које је народ гајио према њему, а народ је тежио за републиком, јер га је двор раздраживао својом тврдоглавом одбраном старог поретка. Чим би се народ уверио да Мирабо не симпатише његовим републиканским тежњама, он би и сам престао да симпатише Мирабоу, и онда би велики беседник изгубио готово сваки утицај, а затим би, вероватно, пао као жртва оног истог покрета који би се он узалуд старао да задржи. Отприлике исто то може се рећи и о Робеспјеру. Узмимо да је он у својој партији претстављао апсолутно незаменљиву снагу. Али он, у сваком случају, није био једина њена снага. Да га је случајан ударац цигле убио, рецимо, у јануару 1793 г.21, онда би на његово место дошао, разуме се, неко други, и премда би тај други био у сваком погледу испод њега, догађаји би ипак пошли оним истим правцем којим су пошли под Робеспјером. Тако, на пример, жирондисти сигурно ни у том случају не би избегли пораз; али, могуће је да би Робеспјерова партија нешто раније изгубила власт, тако да ми сада не бисмо говорили о термидорској^[AЛ], већ о флоријалској, преријалској или месидорској реакцији^[AЉ]. Понеко ће можда рећи да је Робеспјер својим немилосрдним тероризмом убрзао, а не успорио пад своје партије. Ми нећемо овде разматрати ту претпоставку, већ ћемо је прихватити као да је потпуно основана. У том случају биће потребно претпоставити да би до пада Робеспјерове партије дошло, уместо у термидору, у току фруктидора, или вандемјера, или бримера. Укратко, до њега би дошло можда раније, а можда доцније, али би у сваком случају до њега неизоставно дошло, зато што онај слој народа на који се ослањала та партија, никако није био спреман за трајну владавину. У сваком случају, не би могло бити ни говора о резултатима „супротним“ онима до којих је дошло при енергичној помоћи Робеспјера.

До њих не би могло доћи ни у том случају да је зрно погодило Бонапарту, рецимо, у битки код Арколе. Оно што је он учинио приликом италијанског и других похода, учинили би други генерали. Они, вероватно, не би показали такав таленат какав је показао он, нити би однели тако сјајне победе. Али би француска република ипак изишла као победница из својих тадашњих ратова, јер су њени војници били неупоредиво бољи од свих европских војника. Што се тиче 18 бримера^[AМ] и његовог утицаја на унутрашњи живот Француске, и ту би општи ток и исход догађаја био у суштини вероватно исти као и под Наполеоном. Смртно погођена 9 термидора, република је умирала лаганом смрћу. Директориј^[AН] није могао да успостави ред за којим је сада највише од свега тежила буржоазија, која се избавила владавине виших сталежа. За успостављање реда била је потребна „ваљана сабља“, како се изразио Сијес. Најпре се мислило да ће улогу благотворне сабље одиграти генерал Жубер, а када је он погинуо код Новија, онда се почело говорити о Мороу, о Мак-доналду, о Бернадоту^[ANj]. О Бонапарти се почело говорити тек доцније; а да је он погинуо, као Жубер, онда се њега нико не би ни сетио, већ би била истакнута нека друга „сабља“. Само се по себи разуме да се је човек кога су догађаји гурали ка звању диктатора, морао и сам, са своје стране, неуморно пробијати ка власти, енергично гурајући у страну и немилосрдно гњечећи све који су му стајали на путу. Бонапарта је имао гвоздену енергију, и он ништа није жалио за то да постигне своје циљеве. Али је, поред њега, било тада не мало енергичних, талентованих и частољубивих егоиста. Место које је он успео да заузме, сигурно не би остало незаузето. Узмимо да би други генерал, докопавши се тог места, био мирољубивији од Наполеона, да не би подигао против себе читаву Европу и да би зато умро у Тиљеријама^[AО], а не на острву свете Јелене. Онда се Бурбони уопште не би вратили у Француску; за њих би такав резултат био, разуме се, „супротан“ оном до којег је у ствари дошло. Али по свом односу према читавом унутрашњем животу Француске он би се мало чиме разликовао од стварног резултата. „Ваљана сабља“, пошто успостави ред и обезбеди владавину буржоазије, убрзо би досадила својим касарнским навикама и својим деспотизмом. Јавио би се либералан покрет, сличан ономе који се јавио у време рестаурације, борба би постепено почела да се разбуктава, и како се „ваљане сабље“ не одликују попустљивошћу, то честити Луј-Филип можда не би цео на престо својих нежно вољених рођака 1830, већ 1820 или 1825 године. Све те промене у току догађаја могле би делимично утицати на даљи политички, а преко њега и на економски живот Европе. Али крајњи исход револуционарног покрета не би ипак ни у ком случају био „супротан“ стварноме исходу. Захваљујући особинама свога ума и карактера, утицајне личности могу изменити индивидуалну физиономију догађаја и неке њихове делимичне последице, али оне не могу изменити њихов општи правац, који је условљен другим снагама.

VII

Осим тога, треба приметити још и ово. Расуђујући о улози великих личности у историји, ми готово увек постајемо жртва неке оптичке варке, на коју ће бити корисно упозорити читаоце.

Појавивши се у улози „ваљане сабље“ која спасава друштвени ред, Наполеон је самим тим отстранио од те улоге све друге генерале, од којих би неки можда одиграли ту улогу исто онако или готово исто онако као он. Кад је друштвена потреба за енергичним војним управљачем била једном задовољена, друштвена организација препречила је свим другим војним талентима пут ка месту војног управљача. Njена снага постала је снага која је неповољна за испољавање талената те врсте. Услед тога и настаје она оптичка варка о којој говоримо. Наполеонова лична снага појављује нам се у крајње преувеличаном виду, јер ми њој приписујемо сву ону друштвену снагу која ју је истакла и потпомагала. Она нам изгледа као нешто сасвим изузетно, зато што друге снаге, сличне њој, нису прешле из могућности у стварност. И када нам кажу: а шта би било да није било Наполеона, онда се наша уобразиља заплиће, и нама изгледа да се без њега уопште неби могао извршити онај друштвени покрет на којем се заснивала његова снага и утицај.

У историји интелектуалног развитка човечанства успех једне личности неупоредиво ређе претставља препреку за успех друге личности. Али ни тамо ми нисмо слободни од поменуте оптичке варке. Када дати положај друштва ставља пред његове духовне претставнике извесне задатке, онда ти задаци привлаче на себе пажњу истакнутих умова све дотле док им не пође за руком да их реше. А чим им то пође за руком, њихова се пажња управља на други предмет. Решивши задатак Х, дати таленат А тим самим управља пажњу талента Б од тога већ решеног задатка на други задатак У. И када вас запитају, шта би било да је А умро не успевши да реши задатак Х, ми уображавамо да би се прекинула нит интелектуалног развитка друштва. Ми заборављамо да би се у случају смрти А могао латити решавања задатка Б, или Ц и Д, и да би на тај начин нит интелектуалног развитка остала цела и поред превремене смрти А.

Да би човек који има известан таленат извршио, захваљујући том таленту, велики утицај на ток догађаја, потребно је да постоје два услова. Прво, његов таленат треба да га учини прикладнијим од других за друштвене потребе дате епохе; да је Наполеон имао место војничког генија музички таленат Бетовена, он, разуме се, не би постао император. Друго, постојећи друштвени поредак не сме препречавати пут личности која има дату особину, потребну и корисну управо у то време. Тај исти Наполеон умро би као мало познат генерал или пуковник Бонапарта, да се стари режим одржао у Француској још неких седамдесет-пет година^[AП]. Године 1789 Даву, Дезе, Мармон и Макдоналд били су потпоручници; Бернадот – наредник; Хош, Марсо, Лефепр, Пишегри, Хеј, Масена, Мира Султ – подофицири; Ожеро – наставник мачевања; Лан – бојаџија; Гувион Сен-Сир – глумац, Журдан – писмоноша; Бесијер – берберин; Брин – словослагач; Жубер и Жино – студенти правног факултета; Клебер – архитекта; Мортије није ступао у војну службу све до револуције^[AР].

Да је стари режим наставио да постоји све до нашег времена, никоме од нас не би сада ни на памет падало да су крајем прошлог века у Француској неки глумци, словослагачи, бербери, бојаџије, правници, писмоноше и наставници мачевања били војнички таленти у могућности^[AС].

Стендал примећује да је човек који би се родио истовремено с Тицијаном, тј. 1477 г., могао да проживи 40 година с Рафаелом и Леонардом-да-Винчијем, од којих је први умро 1520, а други 1519 г., да би могао да проведе дуго година заједно с Коређом, који је умро 1534 г., и с Микеланђелом, који је живео све до 1563 г., да му не би било више од тридесет четири године када је умро Ђорђоне, да би се могао познавати с Тинторетом, Басаном, Веронезе, Ђуљом Романо и Андрејом дел-Сарто; да би, једном речју, био савременик свих великих сликара, са изузетком оних који припадају Болоњској школи, која се јавила читавих сто година доцније^[AТ]. Исто се тако може рећи да би човек који би се родио исте године с Воуверманом могао лично познавати готово све велике сликаре Холандије^[AЋ], а да би вршњак Шекспира живео у исто време када и читав низ сјајних драматурга^[AУ].

Давно је већ примећено да се таленти јављају свуда и увек, где и када постоје друштвени услови који су повољни за њихов развитак. То значи да је сваки таленат који се испољио у стварности, тј. сваки таленат који је постао друштвена снага, – плод друштвених односа. А ако је то тако, онда је разумљиво зашто талентовани људи могу, као што смо рекли, изменити само индивидуалну физиономију, али не и општи правац догађаја; они сами, постоје само захваљујући том правцу; да није тог правца, они никад не би прешли праг који дели могућност од стварности.

Само се по себи разуме да и између талената има разлике. „Када нови корак у развитку цивилизације доводи до појаве нове врсте уметности, – с правом каже Тен, – јављају се десетине талената који изражавају друштвену мисао само упола, око једног или два генија, који је изражавају савршено^[AФ]. Да су било какви механички или физиолошки узроци, који не стоје у вези с општим током социјално-политичког и духовног развитка Италије, још у детињству убили Рафаела, Микеланђела и Леонарда-да-Винчија, италијанска уметност била би мање савршена, али би општи правац њеног развитка у доба Ренесанса остао исти. Рафаел, Леонардо-да-Винчи и Микеланђело нису створили тај правац: они су само били његов најбољи израз. Истина, око генијалног човека настаје обично читава школа, при чему се његови ученици старају да усвоје чак и његове најситније методе; стога би празнина која би остала у италијанској уметности у доба Ренесанса услед ране смрти Рафаела, Микеланђела и Леонарда-да-Винчија, извршила велики утицај на многе другостепене особине у даљој историји те уметности. Али се ни та историја не би у суштини изменила, ако само не би услед неких општих узрока дошло до неке битне промене у општем току духовног развитка Италије.

Познато је, међутим, да квантитативне разлике прелазе најзад у квалитативне. То је свуда тачно; према томе, тачно је и у историји. Дата струја у уметности може остати сасвим без иоле знатнијег израза ако неповољан стицај околности однесе једног за другим неколико талентованих људи који би могли да постану њен израз. Али превремена смрт тих људи спречиће уметнички израз те струје само у том случају ако је она недовољно дубока да би могла истаћи нове таленте. А како је дубина свакога датог правца у књижевности и уметности условљена значајем тога правца за ону класу или слој чије укусе он изражава, као и друштвеном улогом те класе или слоја, – то и овде све зависи у крајњој линији од тока друштвеног развитка и од односа друштвених снага.

VIII

Дакле, личне особине руководећих људи условљавају индивидуалну физиономију историских догађаја, и елеменат случајности, у смислу који смо истакли, увек игра извесну улогу у току тих догађаја, чији је правац, у крајњој линији, условљен такозваним општим узроцима, тј. у ствари развитком производних снага и узајамним односима између људи у друштвено-економском процесу производње. Случајне појаве и личне особине знаменитих људи неупоредиво су приметније од општих узрока, који су дубоко скривени. Осамнаести век мало се удубљивао у те опште узроке, објашњавајући историју свесним поступцима и „страстима“ историских личности. Филозофи тога века тврдили су да би историја могла кренути сасвим другим путевима под утицајем најнезнатнијих узрока – на пример, услед тога што би у глави неког владара распојасао неки „атом“ (мисао која је неколико пута изречена у Systeme de la Nature)^[AХ].

Браниоци новог правца у историској науци почели су да доказују да историја није могла да крене друкчије него што се у ствари кретала, не гледајући ни на какве „атоме“. Настојећи да што је могуће боље истакну деловање општих узрока, они нису обраћали пажњу на значај личних особина историских личности. Код њих је излазило да се историски догађаји не би ни за длаку изменили услед тога што би се једна лица заменила другим, више или мање способним лицима^[AЦ]. Али чим ми допуштамо такву претпоставку, ми нужно морамо признати да лични елеменат нема у историји управо никаквог значаја и да се у њој све своди на деловање општих закона историског кретања. Тс је била крајност која уопште није остављала места за онај део истине који је био садржан у супротном схватању. Али је управо стога супротно схватање и даље сачувало извесно право на опстанак. Сукоб тих двају погледа добио је облик антиномије, чији су први члан сачињавали општи закони а други – делатност личности. Са гледишта другог члана антиномије историја је изгледала као прост скуп случајности; са гледишта првог члана изгледало је да су деловањем општих узрока биле условљене чак и индивидуалне црте историских догађаја. Али ако су индивидуалне црте догађаја условљене утицајем општих узрока и ако не зависе од личних својстава историских личности, онда излази да су те црте условљене општим узроцима и да се не могу изменити, па ма како се измениле те личности. Теорија добија, на тај начин, фаталистички карактер.

То није измакло пажњи њених противника. Сент-Бев је историске погледе Мињеа упоређивао с историским погледима Босијеа.^[AЧ] Босије је мислио да снага услед чијег се деловања врше историски догађаји, долази одозго, да су догађаји израз божанске воље. Миње је ту снагу тражио у људским страстима, које се испољавају у историским догађајима једнако неумољиво и неотклонљиво као природне силе. Али су они обојица гледали на историју као на ланац таквих појава које ни у ком случају не би могле бити друкчије; они су обојица били фаталисти; у том погледу филозоф је био близак свештенику (le philosophe se rapproche du pretre).

Тај прекор остајао је основан све дотле док је учење о законитости друштвених појава сводило на нулу утицај личних особина истакнутих историских личности на догађаје. И тај прекор морао је остављати утолико већи утисак, што су историчари нове школе, слично историчарима и филозофима осамнаестог века, сматрали људску природу за највишу инстанцију, из које су проистицали и којој су се потчињавали сви општи узроци историског збивања. Како је француска револуција показала да историски догађаји нису условљени једино и искључиво свесним поступцима људи, то су Миње, Гизо и други научници тога правца истицали на прво место деловање страсти, које често збацују са себе сваку контролу свести. Али ако су страсти крајњи и најопштији узрок историских догађаја, зашто онда није у праву Сент-Бев, који тврди да је француска револуција могла имати други исход, супротан ономе који нам је познат, да су се само нашле личности кадре да француском народу улију страсти супротне оним које су га узбуђивале? Миње би рекао: зато што друге страсти нису могле тада узбуђивати Французе, услед самих својстава људске природе. У извесном смислу то би била истина. Али би та истина имала јаку фаталистичку нијансу, јер би она била једнака поставци да је историја човечанства у свим својим детаљима предодређена општим својствима људске природе. Фатализам би ту био резултат нестајања индивидуалног у општем. Уосталом, он увек и јесте резултат таквог нестајања. Кажу: „ако су све друштвене појаве нужне, онда наша делатност не може имати никаквог значаја“. То је неправилна формулација правилне мисли. Треба рећи: ако се све чини посредством општег, онда појединачно, рачунајући ту и моје напоре, нема никаквог значаја. Такав је закључак правилан, само што се њиме људи неправилно користе. Он нема никаквог смисла у примени на модерно материјалистичко схватање историје, у коме има места и за појединачно. Али је он био основан у примени на погледе француских историчара из доба рестаурације.

Данас се људска природа не може више сматрати за крајњи и најопштији узрок историског збивања: ако је она постојана, она онда не може објаснити крајње променљив ток историје, а ако се мења, онда је очигледно да су њене промене и саме условљене историским збивањем. Данас за крајњи и најопштији узрок историског збивања човечанства треба сматрати развитак производних снага, којима су условљене поступне промене у друштвеним односима међу људима. Поред тог општег узрока делују и посебни узроци, тј. она историска ситуација у којој се врши развитак производних снага код датог народа и која је и сама, у крајњој инстанцији, створена развитком тих истих снага код других народа, тј. тим истим општим узроком.

Најзад, утицај посебних узрока допуњава се деловањем појединачних узрока, тј. личних особина јавних радника и других „случајности“, услед којих догађаји најзад добијају своју индивидуалну физиономију. Појединачни узроци не могу произвести корените промене у деловању општих и посебних узрока, којима су, поред тога, условљени правац и границе појединачних узрока. Али је ипак несумњиво да би историја имала другу физиономију кад би појединачни узроци који су на њу утицали, били замењени другим узроцима истога реда. Моно и Лампрехт још увек стоје на гледишту људске природе. Лампрехт је категорички и у више махова изјавио да, по његовом мишљењу, социјална психика сачињава коренити узрок историских појава. То је велика погрешка, и услед те погрешке жеља за тим да се узима у обзир читава целокупност друштвеног живота – жеља која је

Сама по себи похвална – може довести само до бесадржајног, премда надувеног еклектицизма, или – код најдоследнијих – до расуђивања а ла Каблиц о релативном значају ума и осећања.

Али вратимо се нашем предмету. Велики човек није велик зато што његове личне особине придају великим историским догађајима индивидуалну физиономију, већ зато што он има особине које га чине најспособнијим за служење великим друштвеним потребама свога времена, насталим под утицајем општих и посебних узрока. У своме познатом делу о херојима Карлајл^[AЏ] назива велике људе почетницима (Beginners). То је веома успео назив. Велики човек је управо почетник, јер види даље од других и жели јаче од других. Он решава научне задатке које ставља на дневни ред претходни ток интелектуалног развитка друштва; он указује на нове друштвене потребе, створене претходним развитком друштвених односа; он узима на себе иницијативу задовољавања тих потреба. Он је херој. Херој не у том смислу што тобож може да заустави или измени природни ток ствари, већ у том смислу што је његова делатност свестан и слободан израз тога нужног и несвесног тока. У томе је сав његов значај, у томе је сва његова снага. Али је то колосалан значај и страшна снага.

Бизмарк је рекао да ми не можемо правити историју, већ да морамо чекати док се она направи. Али ко прави историју? Njу прави друштвени човек, који је њен једини „фактор“. Друштвени човек сам ствара своје, тј. друштвене, односе. Али ако их ствара у дато време управо такве, а не друге односе, онда се то, разуме се, не дешава без узрока; то је условљено стањем његових производних снага. Никакав велики човек не може наметнути друштву такве односе који више не одговарају стању тих снага, или који још не одговарају том стању. У том смислу он доиста не може правити историју, и у том случају он би узалудно померао напред свој часовник: он не би убрзао ток времена, нити би га вратио назад. Ту је Лампрехт потпуно у праву: чак и када се налазио на врхунцу своје моћи, Бизмарк не би могао да Немачку врати натуралној привреди.

Друштвени односи имају своју логику: догод се људи налазе у датим међусобним односима, они ће неизоставно осећати, мислити и поступати управо тако, а не друкчије. Против те логике јавни радник би се такође узалудно борио: природни ток ствари (тј. иста та логика друштвених односа) претворио би све његове напаре у ништа. Али ако ја знам у ком се правцу мењају друштвени односи услед датих промена у друштвено-економском процесу производње, ја онда знам и то у ком ће се правцу изменити и социјална психика; према томе, ја сам у могућности да утичем на њу. Утицати на социјалну психику – значи утицати на историске догађаје. Дакле, у извесном смислу ја ипак могу правити историју, и ја немам потребе да чекам док се она „направи“.

Моно сматра да су догађаји и личности који су у историји доиста важни, важни само као знаци и симболи развитка установа и економских услова. То је правилна, премда веома нетачно изражена мисао, али управо зато што је та мисао правилна, неосновано је супротстављати делатност великих људи , „спором развитку“ поменутих услова и установа. Више или мање споро мењање „економских услова“ периодично доводи до потребе да друштво више или мање брзо преиначи своје установе. Такво преиначење никад не долази „само од себе“; оно увек захтева интервенцију људи, пред којима се, на тај начин, појављују велики друштвени задаци. Великим делатницима управо се и називају они који више од других доприносе њиховом решавању. А решити задатак не значи бити само „симбол“ и „знак“ тога да је тај задатак решен.

Нама изгледа да је Моно извео своје супротстављање углавном стога што се занео пријатном речцом: „спори“. Ту речцу воле веома многи савремени- еволуционисти. Психолошки, та је наклоност разумљива: она се нужно рађа у добронамерној средини умерености и акуратности... Али логички – она не може издржати критику, као што је то показао Хегел.

И широко поље рада није отворено само за почетнике, нити само за „велике“ људе. Оно је отворено за све који имају очи, да би видели, уши, да би чули, и срце, да би волели своје ближње. Појам велики јесте релативан појам. У моралном смислу велик је сваки онај ко, по јеванђељским речима, „полаже душу своју за ближње своје“.

Примедбе

^[A]Каблиц Ј. Ј. (1848-1893) – прозни писац-народњак седамдесетих година бакуњинац, осамдесетих и деведесетих – један од претставника реакционарног народњаштва. Каблицов чланак „Ум и осећање као фактори прогреса“ објављен је најпре у 6 и 7 бр. књижевно-политичког листа , „Недеља“ за 1878 г. Управо у том органу је Каблиц крајем седамдесетих година износио своје народњачке погледе.
^[Б]Реч је о Н. К. Михајловском – идеологу руског либералног народњаштва, који је одмах по објављивању Каблицовог чланка „Ум и осећање као фактори прогреса“ одговорио на тај чланак у својим „Књижевним белешкама из 1878 г.“.
^[В]Нецесаријанци – енглеска верска секта која је порицала слободу воље и сматрала да човек не делује слободно, већ по предодређењу.
^[Г]Француза XVIII века веома би зачудило то повезивање материјализма с верском догматиком. У Енглеској оно ником није изгледало чудновато. Пристли је сам био веома религиозан човек. Колико земаља, толико обичаја.
^[Д]Лансон Густав (1857-1934) – француски историчар књижевности културно-историске школе, претставник емпиризма.
^[Ђ]В. руски превод његове „Историје „француске књижевности“, св. I, стр. 511.
^[Е]Познато је да су, по Калвиновом учењу, сви људски поступци предодређени богом. Praedestinationem vocamus aeternum Dei decretum, quo apud se conatitutum habuit, fluod1 de uno quoque homine fieri valet (Предодређењем називамо вечиту божју одлуку којом је код себе утврдио шта мора бити са сваким појединим човеком.) (Institutio, lib. III, cap. 5). По том истом учењу, бог бира неке од својих слугу за ослобођење неправедно угњетених народа. Такав је био Мојсије, ослободилац израиљског народа. По свему се види да је и Кромвел сматрао себе за такво оруђе бога; он је увек и, вероватно, услед сасвим искреног убеђења, називао своје поступке плодом воље божје. Сви ти поступци били су за њега унапред обојени бојом нужности. То не само да му није сметало да тежи од једне победе ка другој, већ је тој његовој тежњи давало и неукротиву снагу.
^[Ж]„Ту стојим, ја не могу друкчије“. – Прев.
^[З]Штамлер Рудолф (р. 1856) – немачки филозоф, правник, неокантовац, порицао је законитост у историском процесу, љути непријатељ марксизма.
^[И]„C'est comme si l'aiguille aimantee prenait plaisir de se tourner vers le nord car elle croirait tourner independamment de quelque autre cause, ne s'apercevant pas des mouvements insensibles de la matiere magnetique“. Leibnitz, Theodicee, Lausanne, MDCCLX, p. 598. (;,То је исто као када би магнетска игла уживала у томе да се окреће према северу зато што верује да се окреће независно од каквог другог узрока, не примећујући неосетна кретања магнетске материје.)
^[Ј]Навешћемо још један пример, који јасно показује како су снажна осећања код људи те категорије. Војвоткиња од Фераре, Рене (из куће Луја XII) каже у писму своме учитељу Калвину: „Хе, ја нисам заборавила оно што сте ми писали: да је Давид осећао смртну мржњу према непријатељима божјим; и ја сама никада нећу поступати друкчије, јер када бих знала да су краљ, мој отац, и краљица, моја мати, и покојни господин мој муж (feu monsieur mon mari) и сва моја деца – богом проклети, ја бих их замрзла и смртном мржњом и желела бих да доспеју у пакао“ итд. Какву су страшну, свесавлађујућу енергију били кадри да показују људи који су имали таква осећања! А међутим, ти су људи порицали слободу воље.
^[К]Цимел Георг (1858-1918) – немачки филозоф и социолог идеалистичког правца, следбеник Канта.
^[Л]Руски субјективисти-народњаци – П. Лавров, Х. К. Михајловски, Н. Карејев и др.
^[Љ]„Руски ученици“ – услован назив у легалиој штампи за руске следбенике Маркса, социјал-демократе, који је имао за циљ да доведе у заблуду и избегне цензуру.
^[М]„Die Notwendigkeit wifd nicht dadurch zur Freiheit, dass sie verschwindet, sondern dass nur ihre noch innere Identitat manifestiert wird“. Hegel, Wissenschaft der Logik. Nurnberg. 1916, Zweites Buch, 5. 281. („Нужност не постаје слобода тиме што ишчезава, већ што се само манифестује њен још унутрашњи идентитет“, Хегел, Наука о логици, Нирнберг 1816. Књ. II, стр. 281.)
^[Н]Тај исти стари Хегел сјајно каже на другом месту: „Die Freiheit ist dies, Nichts zu wollen als sich“. Werke, B. 12. S. 98. (Philosophie der Religion). („Слобода је ово: не хтети ништа друго до себе“. Дела, св. 12. стр. 98. филозофија религије.)
^[Nj]Карејев Николај Ивановић (1850-1931) – руски публицист, историчар-идеалист, приврженик „субјективне школе“ у социологији. Деведесетих година водио је борбу против марксиста. Доцније члан ЦК кадетске партије.
^[О]Величина која се не мора узимати у обзир. – Прев.
^[П]У тежњи за синтезом претекао нас је исти г. Карејев. Али, нажалост, он није отишао даље од сазнаља те истине да се човек састоји од душе и тела.
^[Р]Лампрехт Карл (1856-1915) – немачки буржоаски рсторичар, писац историје Немачке у више томова. Лампрехтови историски погледи не одликују се доследношћу; поред материјалистичких момената, његова су дела прожета и субјективизмом.
^[С]Страшно је и рећи! – Прев.
^[Т]Не дотичући се других филозофско-историских чланака Лампрехта, ми смо овде имали и имаћемо у виду његов чланак „Der Ausgang des geschichtswissenschaflichen Kampfes“, Die Zukunft, 1897, No. 44.
^[Ћ]Вико – италијански филозоф и историчар из прве половине XVIII века; Монтескије – француски социолог из истог периода; Хердер – немачки филозоф и историчар из друге половине XVIII века. У својим делима они су покушавали да ток историских догађаја претставе као независан од воље и намера краљева, државника и управљача. Вико је ту законитост видео у смењивању дизања и опадања држава у вечитоме кружном току историје, који је тобоже условљен божанским предодређењем. Монтескије и Хердер покушавали су да законитост историје образложе утицајем који на друштво врше природни услови, углавном клима и географска средина.
^[У]Мабли Габриел Боно (1709-1785) – француски утопист-комунист. Главни узрок историских промена видео је у делатности владара и истакнутих људи.
^[Ф]V. Oeuvres completes de l'abbe de Mably, Londres 1783, tome quatrieme, p 3, 14-22, 24 et 192.
^[Х]Исто, стр. 10.
^[A]Гизо, Мнње, Тиери – француски буржоаски историчари епохе рестаурације (1814-1830). Бранећи буржоаски поредак од феудалне реакције, а такође и од револуционарног покрета пролетаријата, они су развијали погледе о непоколебљивости буржоаских имовинских односа и сматрали класну борбу буржоазије за најважнији прогресивни фактор друштвеног развитка новог века. По њиховим схватањима, ток историских догађаја је неизбежан, независан од намера и воље управљача, и зато улога личности у историји не може имати никаквог иоле битнијег значаја. Тјер – реакционарни француски државник, публицист и историчар, организатор немилосрдног угушивања Париске комуне.
^[Ц]Бомарше, као идеолог трећег сталежа, који се заметао и јачао у епоси која је претходила Француској буржоаској револуцији, иступио је као љути противник приказивања краљева и дворског племства у облику хероја. Он је захтевао реалистичку књижевност, која приказује обичне, неизмишљене људе и која одговара укусу буржоазије.
^[Ч]Упореди прво од писама о „Историји Француске“ са „Essai sur le genre dramatique serieux“ у првом тому Oeuvres completes Бомарше-а.
^[Џ]Оeuvres completes de Chateaubriand, Paris 1840, t. VII, p. 58. Препоручујемо читаочевој пажњи такође и следећу страницу; човек може помислити да ју је написао г. Ник. Михајловски. т
^[Ш]V. Considerations sur l'histoire de France, приложене уз „Recits des temps Merovingiens“, Парис 1840, п. 72.
^[АA]У чланку посвећеном трећем издању „Историје француске револуције“ од Мињеа Сент-Бев је овако карактерисао однос тог историчара према личностима: „A la vue des vastes et profondes emotions populaires qu'il avail a decrire, au spectacle de 1'impuissance et du neant ou tombent les plus sublimes genies, les vertus les plus saintes alors que les masses se soulevent, il s'est pris de pitie pour les individus, n'a vu en eux pris isolement que faiblesse et ne leur a re-connu d'action efficace, que dans leur union avec la multitude“. (Пред широким и дубоким народним покретима (таласањима) које је требало да опише, видећи немоћ и ни-штавило у које падају најузвишенији духови, најсветије врлине, онда када се масе дижу, – он је био обузет сажаљењем према личностима/видео је у њима, одвојено узетим, само слабост и признавао им је способност за ефикасне акције само у њиховом уједињењу с масом“).
^[AБ]Сент-Бев Огистен (1804-1869) – француски песник и књижевни критичар, увео је у историју књижевности историско-биографски метод испитивања. На делатност личности гледао је идеалистички, ван везе с друштвеним условима. Излажући погледе Сент-Бева, Плеханов има у виду два његова чланка, објављена у часопису „Globe“. Један је од њих посвећен 5 и 6 свеску „Историје француске револуције“ од Тјера и објављен је 19 јануара 1826 г. Други – 3. издању „Историје француске револуције“ од Мињеа и објављен је 28 марта 1826 г.
^[AВ]рат за аустриско наслеђе вођен је од 1740 до 1748 г. између Аустрије, коју су потпомагале Енглеска и Холандија, а при крају рата и Русија, с једне стране, и савезника – Пруске, Шпаније, Француске и неколико германских и италијанских држава – с друге стране. Противници Аустрије оспоравали су јој један део поседа после смрти цара Карла VI, кога је, пошто није имао мушког потомства, наследила његова кћи Марија-Терезија. Тим ратом Аустрија је изгубила већи део индустриске Шлеске, која је припала Пруској, и неке поседе у Италији.
^[AГ]Рат Луја XV за аустриско наслеђе, који је започет под повољним условима, вођен је с променљивим успехом. По Ахенском миру, којим је тај рат завршен (1748), Француска је била принуђена да непријатељу уступи све земље које је освојила у Холандији (територија коју сада заузимају углавном Белгија и Холандија).
^[AД]Седмогодишњи рат (1756-1763) – рат између Пруске и Енглеске, с једне стране, и Француске, Аустрије, Русије, Саксонске и Шведске, с друге стране.
^[AЂ]Помпадур Жана-Антоанета (1721-1764) – фавориткиња француског краља Луја XV која је играла значајну улогу у унутрашњој и спољној политици Француске.
^[AЕ]Други кажу, уосталом, да није био крив Субиз, већ Брољи, који није хтео да чека свог друга, јер није желео да с њим дели славу победе. За нас то нема-никаквог зна-чаја, јер нимало не мења ствар.
^[AЖ]Француски маршал Тирен и шведски краљ Густав II Адолф – хероји Тридесетогодишњег рата (1618-1648).
^[AЗ]„Histoire de France“, 4-eme edition, t. XV, p. 520-521.
^[AИ]V. „Memoires de madame du Hausset,“. Paris 1824, p. 181.
^[AЈ]V. „Lettres de la marguise de Pompadour“, Londres 1772, t. I.
^[AК]21 јануара 1793 погубљен је француски краљ Луј XVI.
^[AЛ]Термидорска реакција – политичка и социјална реакција која је дошла после контрареволуционарног преврата у Француској, 9 термидора (27 јула 1794),, који је учинио крај диктатури ситне буржоазије и извео на губилиште њеног вођу Робеспјера.
^[AЉ]Термидор, флоријал, преријал, месидор, бример итд. – имена месеца револуционарног календара који је увео Конвент у јесен 1793 г., да би подвукао одлучан раскид револуције с контрареволуционарном католичком црквом.
^[AМ]18 бример VIII године републике (9 новембар 1799) – дан када је генерал Наполеон Бонапарта извршио државни удар који је довео до уништења режима Директорије и стварања Конзулства, а затим и Царства.
^[AН]Директорија – влада која је образована у Француској после термидора и која је трајала од октобра 1795 до новембра 1799.
^[ANj]La vie en France sous le premier Empire par le vi-comte de Broc, Paris 1895, pp. 35-36 и даље.
^[AО]Тиљерије – дворац у Паризу који је до буржоаске револуције из 1789 служио понекад као резиденција краљевске куће. За време Наполеона I – царска резиденција.
^[AП]Могуће је да би Наполеон онда отишао у Русију, куда се спремао да иде неколико година пре револуције. Тамо би се он, вероватно, истакао у биткама с Турцима или с кавкаским брђанима, али тамо нико не би помислио да би та.ј сиромашни, али способни официр, под повољним околностима, могао постати господар света
^[AР]V. Histoire de France, par V. Duruy, Paris 1893, t. P, pp. 524-25.
^[AС]За време Луја XV само један претставник трећег сталежа, Шевер, могао је да дође до чина генерал-лајтнанта. За време Луја XVI војна каријера људи тога сталежа била је још више отежана. V. Rambeaud, Histoire de la civilisation francaise, sixieme edition, t. II, p. 226.
^[AТ]Histoire de la Peinture en Italie, Paris 1892, pp. 24-25.
^[AЋ]Године 1608 родили су се Терборх, Броувер и Рембрант; 1610 – Адријен ван Остаде и Фердинанд Бол; 1615 – ван-дер-Хелст и Жерард Доу; 1620 – Воуверман; 1621 – Верникс, Евердинген и Пајнакер; 1624 – Бергем; 1625 – Паул Потер; 1626 – Јан Стен; 1630 – Рисдел и Метсу; 1637 – Ван дер Хајден; 1638 – Хобема; 1639 – Адриен ван дер Велде.
^[AУ]„Шекспир, Бјумонт, Флечер, Џонсон, Вебстер, Месинџер, Форд, Мидлтон и Хејвуд, који су се јавили у једно исто време или један за другим, претстављају ново поколење, које је, захваљујући свом повољном положају, сјајно процвало на тлу које је било припремљено напорима претходног поколења“. Ten, „Histoire de la litterature anglaise“, Paris 1863, t. I, p: 468.
^[AФ]Ten, „Histoire de la litterature anglaise“, Paris 1863, t. I, p. 5.
^[AХ]„Систем природе“ – главио дело Холбаха.
^[AЦ]Тј. тако је излазило када су почињали да расуђују о законитости историских догађаја. А када су неки од њих просто описивали те појаве, они су понекад личном елементу придавали чак преувеличан значај. Али нас сада не интересују њихова описивања, већ расуђивања.
^[AЧ]Босије Жан Бенин (1627-1704) – француски филозоф и прозни писац, епископ и проповедник; разматрао је историју људског друштва с гледишта библије.
^[AЏ]Карлајл Томас (1795-1881) – енглески буржоаски историчар и прозни писац, налазио се под јаким утицајем немачке идеалистичке филозофије. У херојима је видео главне творце историје.