Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи (1903.)
Објашњење сељацима шта хоће социјал-демократи
Написано: март 1903.
Извор: В. И. Лењин, Сеоској сиротињи, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1946. Ова књига штампана је у 35.000 примерака. Штампање ћирилицом у 20.000 примерака завршено је 1 марта 1946 у штампарији „Култура“, Београд
Први пут издато: као посебан памфлет маја 1903. године у Женеви
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License
1. Борба градских радника
2. Шта хоће социјал-демократи?
3. Богатство и беда, сопственици и радници на селу
4. Куда треба да иде средњи сељак?
5. Каква побољшања хоће социјал-демократи за цео народ и за раднике?
6. Каква побољшања траже социјал-демократи за све сељаке?
7. Класна борба на селу
Програм руске социјал-демократске радничке партије
Пројекат програма руске социјал-демократске радничке партије
1. Борба градских радника
Многи су сељаци, по свој прилици, већ чули о радничким немирима по градовима. Једни су сами били у престоницама и по фабрикама и виђали тамошње буне, како их назива полиција. Други познају раднике који су учествовали у немирима и које су власти протерале у села. Трећима су долазили до руку раднички леци и књиге о радничкој борби. Четврти су просто слушали од искусних људи приче о томе шта се ради по градовима.
Пре су се бунили само студенти, а сада су се у свим великим градовима подигле хиљаде и десетине хиљада радника. Они се боре најчешће против својих послодаваца, фабриканата, капиталиста. Радници организују штрајкове, сви одједном прекидају рад у фабрици и траже повећање надница, траже да их не присиљавају да раде по десет и једанаест часова на дан, него само по осам. Радници такође захтевају и разне друге олакшице за живот радника. Они хоће да радионице буду боље уређене, да машине буду заштићене нарочитим приборима, како не би сакатиле раднике, да њихова деца могу ићи у школу, да се болесним радницима пружа како ваља помоћ у болницама,, да радници станују у људским кућама, а не у штенарама.
Полиција се меша у борбу радника. Полиција хвата раднике, баца их у тамнице, прогони без суда у родно место и чак у Сибир. Влада законом забрањује радничке штрајкове и зборове. Али радници воде борбу и против полиције и против владе. Радници кажу: Доста смо ми, милиони радног народа, грбили леђа! Доста смо радили за богаташе, а сами остали просјаци! Доста смо дозвољавали да нас пљачкају! Ми хоћемо да се удружимо у организације, да ујединимо све раднике у једну велику радничку организацију (радничку партију) и да се заједно боримо за бољи живот. Ми хоћемо да извојујемо ново и боље друштвено уређење: у том новом, бољем друштву не сме бити ни богаташа ни сиротиње, сви морају учествовати у раду. Плодовима заједничког рада треба да се користе сви они који раде, а не шачица богаташа. Машине и други изуми морају олакшавати рад свих, а не да служе само за богаћење појединаца на рачун милиона и десетина милиона народа. То ново, боље друштво зове се социјалистичко друштво. Учење о њему назива се социјализам. Радничке организације које се боре за то боље друштвено уређење зову се социјал-демократске партије. Такве партије постоје јавно готово у свим земљама (осим Русије и Турске), и наши су радници заједно са социјалистима из редова образованих људи организовали такву партију: Руску социјал-демократску радничку партију. Влада прогони ту партију, али партија упркос свим забранама постоји тајно, издаје своје новине и књиге, ствара илегалне организације. И радници не само да долазе на тајне састанке, него излазе и на улицу у гомилама, развијају заставе с натписом: „Живео осмочасовни радни дан, живела слобода, живео социјализам!“ Влада због тога бесно прогони раднике. Она чак шаље војску да пуца на раднике. Руски војници су убијали руске раднике у Јарослављу и Петрограду, у Риги, у Ростову на Дону, у Златоусту.
Али радници не попуштају. Они настављају борбу. Они кажу: нас неће уплашити никаква гоњења, ни тамнице, ни прогонства, ни робија, ни смрт. Наша ствар је праведна. Ми се боримо за слободу и срећу свих који раде. Ми се боримо за то да се десетине и стотине милиона народа ослободе насиља, угњетавања, беде. Радници постају све свеснији и свеснији. Број социјал-демократа се брзо повећава у свим земљама. Ми ћемо победити, упркос свим прогонима.
Сеоска сиротиња треба добро да схвати ко су социјал-демократи, шта они хоће и како треба радити по селима, како би им се помогло да извојују срећу за народ.
2. Шта хоће социјал-демократи?
Руски социјал-демократи боре се пре свега за политичку слободу. А слобода им је потребна ради широког, слободног уједињавања свих руских радника у борби за ново, боље, социјалистичко друштвено уређење.
А шта је то политичка слобода?
Да би то разумео, сељак треба да упореди своју данашњу слободу с кметством. Док је владало кметство, сељак се није смео женити без дозволе свог спахије. Сада се сељак може женити без ичије дозволе. Док је владало кметство, сељак је безусловно морао радити за свог спахију у оне дане које је одредио старешина села. Сада сељак може да бира код кога газде да ради, у које дане и за какву надницу. За време кметства сељак није смео никуда да иде из села без дозволе господара. Сада сељак може да иде куда хоће, ако га пусти мир[А], ако нема неподмирених обавеза, ако му даду пасош, ако му губернатор или срески начелник не забрани да се сели. Дакле, потпуне слободе да иде куда хоће, потпуне слободе кретања сељак још нема, сељак је још остао полукмет. Ми ћемо даље потанко говорити о томе зашто је руски сељак остао полукмет и како да изиђе из тог положаја..
За време кметства сељак није смео без дозволе господара да стиче имовину, није смео да купује земљу. Сада сељак може слободно да стиче какву било имовину (пуну слободу да напусти мир, пуну слободу да располаже својом земљом како хоће, сељак нема ни сада). За време кметства спахија је могао кажњавати сељака телесном казном. Сада спахија не може кажњавати сељака, ма да сељак још увек није ослобођен од телесне казне.
Ето та се слобода зове грађанска слобода - слобода у породичним, личним, имовинским пословима. Сељак и радник су слободни (иако не потпуно) да уређују свој породични живот, своје личне послове, да располажу својим радом (да бирају себи газду), да располажу својом имовином.
Али ни руски радници, ни руски народ уопште немају до сада слободе да управљају општенародним пословима. Сав народ, у целини, остаје у исто онаквој кметској зависности према чиновницима као што су сељаци били у кметској зависности према спахијама. Руски народ нема право да бира чиновнике, нема право да бира претставнике који би састављали законе за целу државу. Руски народ нема чак ни право да организује скупове ради претресања државних послова. Без дозволе чиновника, који су постављени над нама без нашег пристанка - као што је спахија у старо време постављао старешину села без пристанка сељака, - ми не смемо штампати чак ни новине и књиге, ми не смемо говорити пред свима и за све о пословима целе државе!
Као што су сељаци били робови спахија, тако је руски народ до данас остао роб чиновника. Као што сељаци за време кметства нису имали грађанске слободе, тако руски народ ни до данас нема политичке слободе. Политичка слобода значи слободу народа да уређује своје општенародне, државне послове. Политичка слобода значи право народа да бира своје претставнике (посланике) за народну скупштину (парламенат). Све законе треба да претреса и издаје, све порезе и намете треба да одређује само та народна скупштина (парламенат), коју сам народ бира. Политичка слобода значи право народа да сам бира све чиновнике, да организује разне скупове ради претресања свих државних послова, да издаје, без икаквих дозвола, какве хоће књиге и новине.
Сви остали европски народи одавно су већ извојевали политичку слободу. Само у Турској и у Русији народ остаје у политичком ропству под султановом и царском самодржавном владом. Царско самодржавље значи неограничену власт цареву. Народ не узима никаквог учешћа у уређењу државе нити у управљању државом. Све законе издаје и све чиновнике поставља сам цар на основу своје личне, неограничене, самодржавне власти. Али цар, разуме се, не може чак ни знати све руске законе и све руске чиновнике. Цар не може знати чак ни шта се ради у држави. Цар просто потврђује вољу неколико десетина највиших и најутицајнијих чиновника. Један човек, уз најбољу вољу, не би могао управљати таквом огромном државом као што је Русија. Русијом не управља цар, - то се само тако говори о само-држављу једног човека! - Русијом управља шачица најбогатијих и највиших чиновника. Цар дознаје само оно што та шачица хоће да му саопшти. Цар никако не може устајати против воље те шачице великодостојника из редова племства: сам цар је спахија и племић; он је од детињства живео само међу таквим достојанственицима; они су га васпитавали и учили; о целом руском народу он зна само оно што знају и ти угледни племићи, богате спахије и понеки од најбогатијих трговаца, који имају приступ у царски двор.
У свакој општинској управи ви можете видети овакву слику: на слици је претстављен цар (отац садашњег цара, Александар III). Цар држи говор претседницима општина, који су дошли на његово крунисање. Цар им заповеда: „слушајте ваше претставнике племства!“ И садашњи цар, Никола II, поновио је исто то. Дакле, цареви и сами признају да не могу управљати државом друкчије него помоћу племића, преко племића. Треба добро запамтити те цареве речи о покорности сељака племићима. Треба јасно схватити како лажу народ они људи који настоје да царску владу прикажу као најбољу владу. У другим државама - кажу ти људи - влада је изборна; тамо се бирају богаташи, а богаташи управљају неправедно, угњетавају сиротињу. А у Русији влада није изборна; свима управља цар-самодржац. Цар је изнад свих, и изнад сиромаха и изнад богаташа. Цар је, веле, подједнако правичан према свима, и према сиромасима и према богаташима.
Овакве речи су чисто лицемерје. Сваки Рус зна каква је правичност наше владе. Свако зна може ли код нас прост радник или сеоски надничар да доспе у државни савет. А у другим европским земљама у народне скупштине (парламенте) долазили су и радници из фабрика и сеоски надничари од плуга: и они су слободно говорили пред читавим народом о бедном животу радника, позивали раднике да се уједине и да се боре за бољи живот. И нико није смео прекинути такве говоре народних посланика, ниједан полицајац није их смео ни прстом дотаћи.
У Русији не постоји изборна влада, и владају не само богаташи и племићи, него најгори између њих. Владају они који боље праве сплетке на царском двору, који вештије подмећу ногу, који пред царем лажу и клеветају, они који му ласкају и улагују се. Владају тајно: народ не зна, нити може знати, какви се закони спремају, какви се ратови мисле водити, какви се нови порези уводе, који се чиновници награђују и зашто, а који се отпуштају. Ни у једној земљи нема толико чиновника колико у Русији. И ти чиновници стоје над немим народом као мрачна шума, - и прост радни човек не може никад продрети кроз ту шуму, не може никад доћи до правде. Ниједна жалба на чиновнике због подмитљивости, пљачке и насиља не излази на светлост: услед бирократизма свака жалба остаје без икаквих последица. Глас усамљеног човека никада не долази до целог народа, него се губи у тој мрачној шуми, гуши се у полициским мучилиштима. Војска чиновника, које народ није изабрао и који пред народом не морају да одговарају, исплела је густу паучину и људи се у тој паучини копрцају као муве.
Царско самодржавље је самодржавље чиновника. Царско самодржавље је кметска зависност народа од чиновника, а највише од полиције. Царско самодржавље је самодржавље полиције.
Зато радници излазе на улицу и пишу на својим заставама: „Доле самодржавље!“, „Живела политичка слобода!“ Зато десетине милиона сеоске сиротиње треба да потпомогну, прихвате тај убојни поклич градских радника. Као и они, сеоски радници и сиромашни сељаци треба да ступе у одлучну борбу за слободу целог руског народа и да захтевају пре свега сазив народних претставника, не бојећи се прогона, не плашећи се никаквих претњи и насиља од стране непријатеља, не збуњујући се због првих неуспеха. Нека сам народ у целој Русији изабере своје претставнике (посланике). Нека ти посланици образују врховну скупштину, која ће у Русији увести изборну владу; која ће ослободити народ од кметске зависности према чиновницима и полицији, која ће народу обезбедити право слободе збора, слободе речи и слободе штампе!
Ето то пре свега хоће социјал-демократи. Ето то је њихов први захтев: политичка слобода.
Ми знамо да политичка слобода, слобода избора за народну скупштину (парламенат), слобода збора, слобода штампе неће одмах ослободити радни народ од беде и угњетавања. На свету и нема таквог средства које би одмах ослободило градску и сеоску сиротињу од рада за богаташе. Радни народ нема на кога да се ослони, нема на кога да рачуна, осим на самог себе/ Радног човека нико неће ослободити од беде, ако он сам себе не ослободи. А да би се ослободили, радници морају у читавој земљи, у читавој Русији, да се уједине у један савез, у једну партију. Али милиони радника не могу се ујединити, ако само-државна полициска влада забрањује све зборове, све радничке новине, све изборе радничких посланика. Да би се ујединили, радници треба да имају право да оснивају разне организације, треба да имају право на слободу удруживања, треба да имају политичку слободу.
Политичка слобода неће одмах спасти народ од беде, али ће дати радницима оружје за борбу против беде. Нема другог средства, и не може бити другог средства за борбу против беде, осим уједињења самих радника. А ако нема политичке слободе, милиони народа не могу се ујединити.
У свим европским земљама у којима је народ извојевао политичку слободу радници су већ одавно почели да се уједињују. Оне раднике који немају ни земље ни радионица, који целог живота раде као најамни радници, - такве раднике по читавој Европи зову пролетерима. Пре више од педесет година заорио се поклич, који је позвао радни народ на уједињење: „Пролетери свих земаља, уједините се!“ - те речи су обишле за последњих педесет година цео свет, те речи се понављају на десетинама и стотинама хиљада радничких зборова, те речи ћете чути у милионима социјал-демократских књига и новина на свим језицима. Разуме се, ујединити милионе радника у једну организацију, у једну партију, врло је тешка ствар, која тражи времена, истрајности, чврстине и храбрости. Раднике тишти беда и невоља, затупљује вечни робијашки рад за капиталисте и спахије, радници често немају времена ни да помисле о томе зашто вечито остају у беди и како да се од тога ослободе. Радницима се на све могуће начине праве сметње, како се не би ујединили: или отвореним и зверским насиљем у земљама као што је Русија, где нема политичке слободе, - или тиме што се они радници који проповедају социјализам не примају на посао, - или, најзад помоћу преваре и подмићивања. Али никаква насиља, никакви прогони не могу зауставити раднике-пролетере, који се боре за велику ствар ослобођења целог радног народа од беде и угњетавања. Број радника социјал-демократа стално расте. На пример, у суседној држави, Немачкој, постоји изборна влада. Раније је и у Немачкој постојала неограничена самодржавна краљевска влада. Али је немачки народ већ давно, пре више од педесет година, срушио самодржавље и силом извојевао политичку слободу. У Немачкој законе не издаје шачица чиновника, као у Русији, већ народна скупштина, парламенат или рајхстаг, како кажу Немци. Сви одрасли мушкарци бирају посланике за тај парламенат. Зато се може израчунати колико је гласова пало за социјал-демократе. Године 1887 једну десетину свих гласова добили су социјал-демократи. Године 1898 (када су били последњи избори за рајхстаг) број социјал-демократских гласова се готово утростручио. Више од четвртине свих гласова добили су социјал-демократи. Више од два милиона одраслих мушкараца бирали су за парламенат социјал-демократске посланике. Међу сеоским радницима у Немачкој социјализам је још мало раширен, али сада он и тамо врло брзо напредује. И кад се маса пољопривредних радника, надничара и сиромашног, упропашћеног сељаштва придружи својој браћи у градовима, - немачки ће радници победити и успоставити поредак у коме неће бити беде и угњетавања радног народа.
А на који начин мисле радници социјал-демократи да ослободе народ од беде?
Да бисмо то знали, треба да јасно схватимо од чега потиче беда огромних маса у данашњем друштвеном поретку. Расту богати градови, подижу се луксузне радње и куће, граде се железнице, у индустрији и пољопривреди уводе се разноврсне машине и усавршавања, - а милиони народа никако се не ослобађају беде, сви једнако раде целог свог века само да исхране породицу. И не само то: све више народа остаје без посла! По селима и градовима све више има људи који уопште не могу наћи никаквог посла. По селима гладују, по градовима они увећавају гомиле скитница и џепароша, живе као звери у земуницама по предграђима, или у онаквим ужасним јазбинама и подрумима као што су оне на Хитровој пијаци у Москви.
Како то може да буде? Богатства и раскоши има све више, а они милиони и милиони који својим радом стварају та богатства ипак остају у беди и невољи? Сељаци изумиру од глади, радници лутају без посла, - а трговци извозе из Русије у иностранство милионе пуди жита, фабрике и заводи не раде, јер не знају шта ће с робом, немају где да је продају?
А то долази пре свега од тога што огромна маса земље, а исто тако фабрике, заводи, радионице, машине, зграде, пароброди, - припадају малом броју богаташа. На тој земљи, у тим фабрикама и радионицама раде десетине милиона народа, - а оне су својина неколико хиљада, или неколико десетина хиљада богаташа, спахија, трговаца и фабриканата. Народ ради код тих богаташа за надницу, за комад хлеба. Све што радници израде изнад својих бедних надница, све то иде у руке богаташа, све то чини њихов профит, њихов „приход“. Све користи од машина, од побољшања рада, иду спахијама и капиталистима: они гомилају милионска богатства, а радници добијају од тог богатства само бедне мрвице. Рад окупља раднике: на великим имањима и великим фабрикама ради по неколико стотина, понекад и по неколико хиљада радника. Од таквог уједињавања рада, с употребом најразличитијих машина, рад постаје успешнији: један радник израђује кудикамо више него раније десетине радника који су радили сваки засебно и без икаквих машина. Али од те успешности, продуктивности рада немају користи сви трудбеници, него само мали број крупних земљепоседника, трговаца и фабриканата.
Често се може чути да спахије и трговци „дају посла“ народу, „дају“ зараду сиромашним људима. Кажу, на пример, да месне сељаке „храни“ оближња фабрика или оближња економија. А у ствари, радници својим радом хране и себе и све оне који сами не раде. Али за дозволу да ради, на спахиској земљи, у фабрици или на железници, радник сопственику даје забадава све што се израђује, а сам добија колико да се некако прехрани. Дакле, у ствари не дају спахије и трговци посла радницима, него радници својим радом издржавају све њих, дајући забадава већи део свог рада.
Даље. Беда народа у свим савременим државама произилази отуда што радници израђују разноврсне предмете за продају, за пијацу. Фабрикант и мајстор, спахија и имућан сељак производе ове или оне предмете, гаје стоку, сеју и жању жито за продају, ради тога да за то добију новац. Новац је сада свуда постао главна сила. За новац се добијају сви производи људског рада. За новац можеш купити све што хоћеш. За новац можеш купити чак и човека, тј. присилити сиромашног човека да ради за оног ко има новаца. Раније је главна сила била земља. Тако је било за време кметства; ко је имао земљу, тај је имао силу и власт. А сада је главна сила постао новац, капитал. За новац можеш купити колико хоћеш земље. Без новца нећеш много користи имати ни од земље: немаш за шта да купиш плуг или друга оруђа, немаш за шта да купиш стоку, одећу и разну другу градску робу, а да не говоримо о плаћању пореза. Због новца су готово све спахија заложиле своја имања у банци. Да би дошла до новца, влада склапа зајмове код богатих људи и код банкара по целом свету и плаћа као камату на те зајмове стотине милиона рубаља годишње.
Због новца сада сви воде сурови међусобни рат. Свако настоји да јевтиније купи, да скупље прода, свако настоји да претекне другог, да прода што може више робе, да обори цену, да сакрије од другог место повољно за продају или повољну лиферацију. У тој општој битци око новца најтеже је ситном свету, ситном занатлији или ситном сељаку: они увек заостају иза богатог трговца или богатог сељака. Они никад немају никаквих залиха, живе од данас до сутра, при свакој потешкоћи, при сваком несрећном случају морају да залажу и најпотребније ствари или да продају у бесцење теглећу стоку. Кад једном падну у шаке каквог кулака или зеленаша, они се ретко када могу ишчупати из окова и већином потпуно пропадају. Сваке године десетине и стотине хиљада ситних сељака и занатлија затварају своје куће, дају свој део земље сеоској заједници забадава и постају најамни радници, надничари, прости радници, пролетери. А богати људи у тој борби око новца зарађују све више и више. Богати људи прикупљају новац у банке, на милионе и стотине милиона рубаља, и зарађују не само на своме сопственом новцу, већ и на туђем новцу, што га људи улажу у банку. Мали људи који свој новац улажу у банке или штедионице, добијају за својих десетак или стотину рубаља по три четири копејке камате на рубљу, а богаташи од тих десетака састављају милионе, проширују тим милионима свој промет и зарађују по десет и двадесет копејака на рубљу.
Зато радници социјал-демократи кажу да се једино средство којим се може учинити крај народној невољи састоји у томе да се садашњи поредак у целој држави измени одоздо до горе и да се успостави социјалистички поредак, то јест да се крупним земљепоседницима одузму њихова имања, фабрикантима фабрике и заводи, банкарима њихов новчани капитал, да се уништи њихова приватна својина и преда у руке читавог радног народа у целој држави. Онда радом радника неће располагати богати људи који живе од туђег рада, него сами радници и њихови претставници. Онда ће плодови заједничког рада и корист од свих побољшања и машина ићи у корист трудбеника, свих радника. Онда ће богатство расти још брже, јер ће радници за себе радити боље него што су радили за капиталисте и радни дан ће бити краћи, положај радника бољи, цео њихов живот ће се потпуно изменити.
Али изменити читав поредак у целој држави није лака ствар. За то је потребно много рада, много дуге и упорне борбе. Сви богати људи, сви сопственици, сва буржоазија[Б], браниће своје богатство свим средствима. У одбрану целе богате класе устаће чиновници и војска, јер се и сама влада налази у рукама богате класе. Радници морају да збију редове, па да сви као један човек поведу борбу против свих оних који живе од туђег рада; радници морају да се сами уједине и да уједине сву сиротињу у једну радничку класу, у једну класу пролетаријата. Борба радничке класе неће бити лака, али ће се та борба безусловно завршити победом радника, јер буржоазија, или људи који живе од туђег рада, чине само безначајан део народа. А радничка класа чини огромну већину народа. Радници против сопственика -. то значи милиони против хиљада.
И радници у Русији почињу већ да се организују ради те велике борбе у једну радничку социјал-демократску партију. Ма како да је тешко организовати се тајно, чувајући се од полиције, ипак организација расте и јача. А кад руски народ извојује политичку слободу, онда ће ствар уједињења радничке класе, ствар социјализма, напредовати неупоредиво брже, још брже него што напредује код немачких радника.
3. Богатство и беда, сопственици и радници на селу
Сада знамо шта хоће социјал-демократи. Они хоће да се боре против читаве богате класе за ослобођење народа од беде. А код нас на селу беда није ништа мања, она је чак и већа него у граду. Колика је беда на селу, о томе овде нећемо говорити: сваки радник који је био на селу и сваки сељак врло добро зна за сеоску беду, за глад, за зиму и пропадање.
Али сељак не зна зашто живи у беди, зашто гладује и пропада, и како да се спасе од невоље. А да би то знао, треба пре свега да схвати откуда потиче сва беда и невоља у граду и на селу. Ми смо о томе већ рекли неколико речи и видели смо да сиромашни сељаци и сеоски радници треба да се уједине с градским радницима. Али то није све. Треба још знати ко ће у селу поћи за богаташима, за сопственицима, а ко за радницима, за социјал-демократима. Треба знати има ли много таквих сељака који, као и спахије, умеју да стичу капитал и да живе од туђег рада. Ако то добро не схватимо, - онда нам никакви разговори о немаштини неће помоћи и сеоска сиротиња неће знати ко треба на селу да се удружује међу собом и с градским радницима и шта треба учинити да би то био сигуран савез, да сељака не би преварио не само спахија, него ни његов сељак - богати газда.
Да бисмо то схватили, треба сада да погледамо какву снагу има на селу спахија и каква је снага богатих сељака.
Почећемо од спахија. О њиховој снази може се пре свега судити по количини земље коју они имају као своју приватну својину. Рачуна се да у европској Русији има укупно додељене сељачке земље[В] и земље која је у приватној својини око 240 милиона[Г] десетина (осим државне земље, о којој ћемо говорити посебно). Од тих 240 милиона десетине у рукама сељака, тј. у рукама више од десет милиона домаћинстава, налази се 131 милион додељене земље. А у рукама приватних сопственика, тј. у рукама мање од пола милиона породица, налази се 109 милиона десетина. Дакле, ако бисмо рачунали у округлим цифрама, на једну сељачку породицу долази по 13 десетина, а на породицу приватног сопственика по 218 десетина! Али, као што ћемо одмах видети, неједнакост у подели земље је још много већа.
Од 109 милиона десетина земље која се налази у приватним рукама седам милиона десетина земље налази се у рукама чланова царске породице - као њена приватна својина. Цар са својом породицом први је спахија, највећи спахија у Русији. Једна породица има више земље него пола милиона сељачких породица! Даље, цркве и манастири имају око шест милиона десетина земље. Наши попови проповедају сељацима да буду скромни и да много не траже, а сами су напљачкали, не презајући ни од каквих средстава, огромну масу земље.
Рачуна се, затим, да око два милиона десетина земље имају градови и трговишта и исто толико разна трговачка и индустриска друштва и компаније. 92 милиона десетина земље (тачан број. 91 милион 605.845, али ми ћемо ради једноставности узимати округле цифре) припада мање него половини милиона (481.358) породица приватних сопственика. Половина од тог броја породица су сасвим ситни сопственици; сваки од њих има мање од десет десетина земље. И све оне заједно имају мање од једног милиона десетина. А свака од тих шеснаест хиљада породица има више од хиљаду десетина земље; оне имају свега шездесет и пет милиона десетина. Колика се огромна количина земље налази у рукама крупних земљепоседника види се још из тога што нешто мање од хиљаду породица (924) има свака више од десет хиљада десетина земље, и све оне заједно имају двадесет и седам милиона десетина! Хиљаду породица има исто онолико колико два милиона сељачких породица.
Разумљиво је да милиони и десетине милиона народа морају живети у беди и гладовати и увек ће живети у беди и гладовати, докле год неколико богаташа буду имали тако огромне количине земље. Разумљиво је да ће и државна власт, сама влада (па макар то била и царска влада) играти онако како јој крупни земљепоседници свирају. Разумљиво је да сеоска сиротиња нема ни од кога и ниоткуда да чека помоћи, док се сама не удружи, не уједини у једну класу ради истрајне и огорчене борбе против те спахиске класе.
Овде треба приметити да код нас многи људи (па чак и многи образовани људи) гледају сасвим неправилно на снагу спахиске класе, говорећи да „држава“ има још далеко више земље. „Већ сада - кажу ти рђави сељакови саветодавци - већи део територије (тј. целокупне земље) Русије припада држави“ (ове су речи узете из новина „Револуционарна Русија“, бр. 8, стр. 8). Ево због чега греше ти људи. Оци су чули да у европској Русији држави припада 150 милиона десетина. То је истина. Али они су заборавили да тих 150 милиона десетина претстављају готово у потпуности необрадиву земљу и шуме на далеком северу, у Архангелској, Вологодској, Олоњецкој, Вјатској и Пермској губернији. Држави је, дакле, остала само она земља која досада није била подесна за обрађивање. А, обрадиве земље држава има мање од четири милиона десетина. И ту обрадиву државну земљу, (на пример, у Самарској губернији, где је има нарочито много) богаташи узимају под закуп јевтино, у бесцење. Богаташи узимају хиљаде и десетине хиљада те земље, а затим је дају сељацима кудикамо скупље.
Да, врло рђаво саветују сељака они који кажу: држава има много земље. Доиста, много добре земље имају крупни приватни земљепоседници (међу које спада и цар), а ови крупни приватни земљепоседници држе у својим рукама и саму државу. И док се сеоска сиротиња не уједини и тим својим уједињењем не постане моћна сила, дотле ће „држава“ увек бити покорни слуга спахиске класе. А не треба заборавити ни ово: раније су племићи били готово једини земљепоседници. Племићи и сада имају врло много земље. (Године 1877-1878 рачунало се да 115.000 племића има 73 милиона десетина.) Али данас је главна сила постао новац, капитал. Много и премного земље су накуповали трговци и богати сељаци. Сматра се да су племићи за тридесет година (од 1863 до 1892) изгубили (тј. више продали него купили) за више од шест стотина милиона рубаља земље. А трговци и угледни грађани су купили за 250 милиона рубаља земље. Сељаци, козаци и „други сеоски становници“ (како наша влада назива људе простог занимања за разлику од „племенитог“ и „чистог света“) купили су за 300 милиона рубаља земље. Дакле, сваке године сељаци по читавој Русији докупљују просечно за 10 милиона рубаља земље у приватну својину.
Дакле, има разних сељака: једни живе у беди и гладују, а други се богате. Дакле, све више има богатих сељака који иду за спахијама, који ће бити на страни богаташа против радника. И сеоска сиротиња која хоће да се уједини с градским радницима треба добро да размисли о томе, да види има ли много таквих богатих сељака, каква је њихова снага и каква нам је организација потребна за борбу против те снаге. Ми смо малочас говорили о рђавим саветодавцима сељака. Ти рђави саветодавци кажу: сељаци већ имају своју организацију. Та организација је мир, сеоска заједница. Мир - то је велика снага. Мир чврсто уједињује сељаке; организација (тј. удружење, савез) сељаштву у миру колосална је (тј. огромна, безгранична).
То није истина. То је бајка. Можда су је измислили добри људи, али то је ипак бајка. Ако будемо слушали бајке, ми ћемо само упропастити своју ствар, упропастићемо савез сеоске сиротиње и градских радника. Нека сваки сеоски становник добро погледа око себе: да ли је мир, да ли је сеоска заједница налик на савез сиротиње за борбу против свих богаташа, против свих оних који живе од туђег рада? Не, није налик, нити може бити налик. У сваком селу, у свакој сеоској заједници има много надничара, много упропашћених сељака, а има и богаташа, који сами узимају надничаре „на вечито“ и купују земљу. Ти богаташи су такође чланови сеоске заједнице и у њој воде главну реч, зато што претстављају силу. А зар је нама потребна таква организација у коју улазе богаташи, где главну реч воде богаташи? Нипошто. Нама је потребна организација за борбу против богаташа. Дакле, таква организација као што је мир за нас никако не ваља.
Нама је потребна добровољна организација, организација само оних људи који су схватили да треба да се удруже с градским радницима. А сеоска заједница није добровољна, него од државе наметнута организација. Сеоска заједница не обухвата само оне људе који раде за богаташе, који хоће да се заједнички боре против богаташа. У сеоску заједницу улазе разни људи, не по својој вољи, него зато што су њихови родитељи живели на тој и тој земљи, радили за тог и тог спахију, што их је власт записала у ту и ту сеоску заједницу. Сељаци не могу слободно да изиђу из сеоске заједнице, они не могу слободно да приме у сеоску заједницу страног човека кога је полиција записала у другу општину, а који би нама за нашу организацију можда био потребан баш овде. Не, нама је потребна сасвим друкчија организација, добровољна организација само радника и сиромашних сељака за борбу против свих који живе од туђег рада.
Одавно су већ прошла она времена кад је мир претстављао снагу. И та се времена никад више неће повратити. Мир је претстављао снагу када међу сељацима готово није ни било надничара и радника који лутају по читавој Русији, тражећи зараде, када готово није ни било богаташа, када је феудални господар угњетавао све сељаке подједнако. А сада је новац постао главна сила. Због новца се и чланови исте заједнице кољу међу собом као дивље звери. Сељаци који имају новаца угњетавају и пљачкају чланове своје сеоске заједнице горе него понеки спахија. Сад нама није потребна организација као што је мир, него организација против власти новца, против власти капитала, организација свих сеоских радника и сиромашних сељака разних сеоских заједница, организација читаве сеоске сиротиње и градских радника за борбу против спахија и богатих сељака подједнако.
Каква је снага спахија, видели смо. Сада треба погледати има ли много богатих сељака и каква је њихова снага.
О снази спахија ми смо судили по величини њихових имања, по количини земље коју имају.
Спахије слободно располажу својом земљом, слободно је купују и продају. Зато се о њиховој снази може тачно судити по количини њихове земље. А сељаци код нас ни дан данас немају права да слободно располажу својом земљом, они су и дан данас упола кметови, везани за своју сеоску заједницу. Зато се о снази богатих сељака не може судити по количини додељене им земље. Богати сељаци се не богате на земљи која им је додељена; они купују много земље, купују и „на вечито“ (тј. у своју приватну својину) и „на годину“ (тј. узимају под закуп), купују и од спахија и од сељака, од оног који напушта земљу, који од невоље даје свој део земље у закуп. Зато ће бити најправилније да богате, средње и сиромашне сељаке поделимо према броју коња које имају. Сељак који има много коња, готово увек је богат сељак; ако држи много теглеће стоке, значи да има и много усева, да има и друге земље осим додељене, да има и новаца у резерви. Осим тога, ми можемо дознати колико у читавој Русији (у европској Русији, не рачунајући Сибир и Кавказ) има сељака са више коња. Разуме се, о читавој Русији се може говорити само у округлим цифрама: између појединих срезова и губернија постоје велике разлике. На пример, близу градова има често богатих сељака-земљорадника који имају сасвим мало коња. Једни се баве уносним повртарством, други држе мало коња, али много крава и тргују млеком. Свуда по Русији има и таквих сељака који се не богате од земље већ од трговине: набављају муљаче за зејтин, прекрупаче и отварају друга предузећа. Свако ко живи на селу врло добро познаје богате сељаке у свом селу или околини. Али ми треба да дознамо колико их има у читавој Русији, каква је њихова снага, да сиромашни сељак не би ишао насумце, затворених очију, него да би тачно знао ко су му пријатељи, а ко непријатељи.
Да видимо, дакле, колико има сељака са много а колико са мало коња. Ми смо већ рекли да у Русији има у свему око десет милиона сељачких домаћинстава. Та домаћинства имају сада вероватно око петнаест милиона коња (пре четрнаест година било их је седамнаест милиона, али сада их је мање). Дакле, просечно на сваких десет домаћинстава долази по петнаест коња. Али сва је ствар у томе што једни - а њих је мало - имају по више коња, а други - а њих је врло много - уопште немају коња или их имају мало. Има најмање три милиона сељака који немају коња, а око три и по милиона имају само по једног коња. То су или сасвим упропашћени или сиромашни сељаци. Ми их називамо сеоском сиротињом. Од десет милиона њих, има шест и по, тј. скоро две трећине! Затим долазе средњи сељаци, који имају по један пар теглеће стоке. Таквих сељака има око два милиона домаћинстава и они имају око четири милиона коња. После њих долазе богати сељаци, који имају више него по један пар теглеће стоке. Таквих сељака има милион и по домаћинстава, а они имају седам и по милиона коња[Д]. То значи да отприлике шести део сељачких домаћинстава држи у својим рукама половину свих коња.
Кад то знамо, онда можемо доста тачно оценити снагу богатих сељака. Њих је по броју врло мало: у разним сеоским заједницама, у разним општинама, њих ће се наћи по једно десет до двадесет на сваких сто домаћинстава. Али та малобројна домаћинства су најбогатија. Зато они и имају, у читавој Русији, скоро исто онолико коња колико сви остали сељаци заједно. Дакле, они имају и скоро половину свих сељачких усева. Такви сељаци имају много више жита него што треба њиховим породицама. Они продају много жита. Њима жито не служи само за исхрану, него највише за продају, за стицање новца. Такви сељаци , могу гомилати новац. Они га улажу у штедионице и банке. Они купују земљу у приватну својину. Ми смо већ рекли колико земље купују сељаци сваке године у Русији; скоро сва та земља доспева у руке баш тих малобројних богатих сељака. Сеоска сиротиња мора да мисли не о томе како ће купити земљу, него о томе како ће се прехранити. Она често нема новаца ни за хлеб, а камоли за куповање земље. Зато све банке уопште, а нарочито сељачка банка, нипошто не помажу свима сељацима да купују земљу (као што понекада тврде сувише наивни људи или они који варају сељака), него само незнатном броју сељака, само богаташима. Зато и они рђави саветодавци сељака о којима смо већ говорили не говоре истину о сељачкој куповини земље, тврдећи да та земља тобоже прелази од капитала раду. Земља никада не може прећи раду, тј. сиромашном радном човеку, јер се за земљу плаћа новац. А сиротиња никад нема нити може имати сувишног новца. Земља прелази само у руке сељака који имају новаца, прелази капиталу, само у руке оних људи против којих сеоска сиротиња треба да води борбу у савезу с градским радницима.
Богати сељаци не само да купују земљу на вечито, него они такође узимају највише земље и на годину, тј. под закуп. Они отимају земљу од сеоске сиротиње, узимајући под закуп велике комплексе. Ето, на пример, само у једном срезу (Константиноградском) Полтавске губерније израчунато је колико су земље узели под закуп богати сељаци. Па шта се испоставило? Оних који су узимали под закуп по 30 и више десетина на једно домаћинство било је сасвим мало, свега по два домаћинства на сваких петнаест домаћинстава. Али су ти богаташи приграбили у своје руке половину целокупне закупљене земље, и на сваког богаташа је долазило по 75 десетина закупљене земље! Или, на пример, у Тавриској губернији израчунато је колико су богаташи приграбили од оне земље коју су сељаци закупили од државе као сеоска заједница, као мир. Испоставило се да су богаташи, који чине по броју свега једну петину домаћинстава, приграбили три четвртине целокупне закупљене земље. Земља се свуда даје за новац, а новац држи само мали број богаташа.
Даље, сада и сами сељаци дају много земље под закуп. Напуштају додељену земљу, јер немају стоке, немају семена, немају чим да воде газдинство. Без новца се данас не може ни са земљом ништа учинити. На пример, у Новоузенском срезу Самарске губерније богати сељаци - од свака три домаћинства по једно, а некад и по два - узимају додељену земљу под закуп у својој сопственој или туђој сеоској заједници. А додељену земљу дају под закуп сељаци који немају коња или они који имају само по једног коња. У Тавриској губернији читава трећина сељачких домаћинстава даје додељену земљу под закуп. Под закуп се даје четвртина целокупне сељачке додељене земље, четврт милиона десетина. И од те четвртине милиона сто педесет хиљада десетина (три петине) долази у руке богатих сељака! И ту се опет можемо запитати да ли је организација као што је мир, сеоска заједница, корисна за сиротињу. У сеоској заједници ко има новаца, има и власт. А нама је потребна организација сиротиње из разних сеоских заједница.
Исто онако као што сељака варају причама о куповању земље, варају га и разговорима о јевтином куповању плугова, жетелица и разних других савршенијих оруђа. Организују земска складишта, артеље и кажу: модерна оруђа побољшавају положај сељаштва. То је чиста превара. Сва та боља оруђа доспевају једино у руке богаташа, а сиротиња их готово никако не добија. Њој није ни до плугова, ни до жетелица, него само до тога како да одржи голи живот. Сва та „помоћ сељаштву“ јесте помоћ богаташима и ништа више. А маси сиротиње, која нема ни земље, ни стоке, нити ма каквих залиха, - нећеш помоћи тиме што ће боља оруђа бити јевтинија. Ето, на пример, у једном срезу Самарске губерније избројали су колико савршенијих оруђа имају богати сељаци, а колико сиромашни. И нашли су да пети део домаћинстава, тј. најимућнија домаћинства, имају готово три четвртине свих савршенијих оруђа, а да сиротиња, половина домаћинстава, има свега тридесети део тих оруђа. У том срезу од укупно 28 хиљада домаћинстава има око 10 хиљада домаћинстава без коња или са по једним коњем; а тих 10 хиљада домаћинстава имају у свему седам савршенијих оруђа од укупно 5724 савршенијих оруђа, колико свега имају сва сељачка домаћинства у читавом срезу. Седам оруђа од 5724 - ето колико сеоска сиротиња учествује у свим тим побољшањима сељачког газдинства, у ширењу плугова и жетелица, који тобоже помажу „целокупном сељаштву“! Ето шта може да очекује сеоска сиротиња од људи који причају о „побољшању сеоског газдинства“!
Најзад, једна од најглавнијих особина богатог сељаштва састоји се у томе што оно узима у најам слуге и надничаре. Као и спахије, богати сељаци такође живе од туђег рада. Као и спахије, они се богате зато што сељачка маса пропада и сиромаши. Као и спахије, они гледају да из својих радника исцеде што је могуће више рада, а да им плате што је могуће мање. Када милиони сељака не би били потпуно упропашћени и када не би морали ићи на рад код туђих људи, да раде као најамни радници, да продају своју радну снагу, - онда богати сељаци не би могли живети, не би могли водити газдинство. Тада они не би имали где да узимају „напуштену“ земљу, не би имали где да налазе раднике. А милион и по богатих сељака по свој Русији сигурно узимају у најам најмање милион слугу и надничара. Разумљиво је да ће богати сељаци у великој борби између класе сопственика и класе сиромаха, између послодаваца и радника, између буржоазије и пролетаријата, стати на страну сопственика против радничке класе.
Сада знамо положај и снагу богатог сељаштва. Да видимо како живи сеоска сиротиња?
Ми смо већ говорили да сеоска сиротиња сачињава огромну већину, готово две трећине свих сељачких домаћинстава у читавој Русији. Пре свега, домаћинстава која немају ниједног коња има најмање три милиона, а данас, вероватно, чак и више, до три и по милиона. Свака гладна година,, свака неродица упропашћује десетине хиљада газдинстава. Становништво се повећава, живот постаје све тежи, а сву најбољу земљу спахије и богати сељаци већ су приграбили у своје руке. И сваке године пропада све више и више народа, одлази у градове и фабрике, иде у надничаре, постаје прост радник. Сељак који нема ниједног коња - то је већ сасвим сиромашан сељак. То је пролетер. Он живи (уколико живи, а боље рећи не живи, него животари), он живи, не од земље не од газдинства, него од најамног рада. То је рођени брат градског радника. Сељаку који нема коња не користи ни земља: половина домаћинстава која немају коња дају додељену земљу под закуп, а понекад је и за бадава предају сеоској заједници (а гдекад и сами доплаћују!), јер нису у стању да обрађују земљу. Сељак без коња сеје отприлике једну десетину, једва - две. Он увек мора докупљивати жито (ако има зашта да купи), - својим житом он се никад не може исхранити. Не живе много боље ни сељаци са по једним коњем, којих у Русији има око 3 и по милиона домаћинстава. Наравно, има и изузетака, и ми смо већ говорили да овде онде има средњих, па и богатих сељака са по једним коњем. Али ми не говоримо о изузецима, о појединим местима, него о целој Русији. Ако узмемо читаву масу сељака са по једним коњем, то је без сумње маса беде и немаштине. Чак у земљорадничким губернијама сељак са једним коњем сеје 3-4 десетине, ретко 5; од свог жита не може ни он да живи. Чак и кад је родна година он се не храни боље него сељак који нема ниједног коња, - он, дакле, никада не једе доста, стално гладује. Газдинство сасвим пропада, стока је слаба, нема довољно хране, нема снаге да обрађује земљу како ваља. На све своје газдинство (осим хране за стоку) сељак са по једним коњем може потрошити, на пример, у Вороњешкој губернији - највише двадесет рубаља годишње! (Богати сељак троши десет пута више.) Двадесет рубаља годишње - и за закуп земље, и за куповање стоке, и за поправку рала и других оруђа, и за чобанина и за све друго! Зар је то газдинство? То је непрекидно мучење, непрекидна робија, вечито тегљење. Сасвим је разумљиво што међу оним сељацима који држе по једног коња има и таквих, и то доста, који дају додељену земљу под закуп. Сиромах и од земље има мало користи. Новаца нема, а од земље не само што не може добити новаца, него се не може ни прехранити. А новац је потребан за све: и за храну, и за одећу, и за газдинство, и за порез. У Вороњешкој губернији на сељака који држи по једног коња само порез износи годишње обично око осамдесет рубаља, а он за све трошкове не може скупити више од 75 рубаља годишње. Ту се само потсмеха ради може говорити о куповању земље, о савршенијим оруђима, о сеоским банкама: то никако није измишљено за сиротињу.
А где да се нађе новац? Мора да се тражи „зарада“. Сељак са једним коњем, као и сељак без иједног коња, животари такође само од „зараде“. А шта то значи - „зарада“? То значи рад код туђих људи, најамни рад. То значи да је сељак који има само једног коња упола престао бити домаћин и да је постао најамни радник, пролетер. Зато се такви сељаци и зову полупролетери. Они су такође рођена браћа градског радника, јер и њих на све могуће начине гуле свакојаке газде. За њих исто тако нема другог излаза, нема другог спаса, него да се удруже са социјал-демократима ради борбе против свих богаташа, против свих сопственика. Ко ради на подизању железница? Кога пљачкају предузимачи? Ко је дрвосеча и ко сплавари? Ко ради као слуга? Ко ради за надницу? Ко ради тешке послове по градовима и пристаништима? Све то ради сеоска сиротиња. Све су то сељаци који имају по једног или немају ниједног коња. Све су то сеоски пролетери и полупролетери. И колико је таквог света у Русији! Израчунато је да се у Русији (осим Кавказа и Сибира) сваке године издаје по осам, а каткад и по девет милиона пасоша. Све су то сеоски радници. То су сељаци само по имену, а у ствари су најамни радници. Сви они треба да се удруже у један савез с градским радницима, и сваки зрак светлости и знања који допре у село јачаће и учвршћивати тај савез.
Не треба заборавити још једну ствар у вези са „зарадом“. Разни чиновници и људи који мисле чиновнички радо говоре да су сељаку „потребне“ две ствари: земља (само не одвећ много, али много се нема одакле ни узети, јер су богаташи све приграбили!) и „зарада“. Зато, веле, да би се помогло народу, треба у селима оснивати што више индустрије, треба .“давати“ више „зараде“. Такве речи су чисто лицемерје. Зарада за сиротињу - то је најамни рад. „Давати „зараду“ сељаку, значи претварати сељака у најамног радника. Дивна помоћ, нема шта! За богате сељаке има и друге „зараде“, за коју је потребан капитал, - на пример, подизање млина или каквог другог предузећа, куповање вршалице, трговина и томе слично. Бркати ту зараду богатих људи с најамним радом сиротиње, значи варати сиротињу. Богаташима је, наравно, корисна таква превара, за њих је од користи да се ствар прикаже тако, као да је свака „зарада“ приступачна свим сељацима. А ко сиротињи стварно жели добро, тај јој говори праву истину и само истину.
Остаје нам сада да кажемо нешто о средњем сељаштву. Ми смо већ видели да у средње сељаке можемо отприлике у читавој Русији да убрајамо оне који имају по један пар теглеће стоке, и да таквих сељачких домаћинстава има око два милиона од укупно десет милиона. Средњи сељак стоји на средини између богаташа и пролетера, - зато се и зове средњи сељак. И он живи осредње: кад је добра година, он саставља крај с крајем у свом газдинству, али му невоља увек стоји иза леђа. Он нема никакве уштеђевине, или има врло мало. Зато је његово газдинство несигурно. До новца тешко долази: од свога газдинства он веома ретко скупи толико новаца колико му треба, па и то на једвите јаде. А ићи у надницу, значи напустити газдинство, и оно ће почети да пропада. Многи средњи сељаци ипак не могу без зараде да изиђу на крај: приморани су да раде као најамни радници, невоља их гони да се упрегну у спахиски јарам, да падају у дугове. И средњи сељак готово никад не може да се извуче из дугова: он нема сигурних прихода као богати сељак. Зато кад је једанпут запао у дугове - то је исто као да је себи ставио омчу на врат. И он се не ослобађа дугова док сасвим не пропадне. Средњи сељак највише робује спахији, јер је спахији за испомоћни рад потребан сељак који није упропашћен, сељак који има и пар коња и пољопривредне справе. Средњем сељаку је тешко ићи далеко, - зато се он и упреже у спахиски јарам и за жито, и за испашу, и за закуп одрезака, и за зимске позајмице у новцу. Осим спахије и кулака, средњег сељака притискује богати сусед: он му увек преотима земљу, и никад неће пропустити случај да га не притегне где може. И тако живи средњи сељак: ни риба, ни птица. Он не може бити ни прави, истински газда ни радник. Сви средњи сељаци теже да постану газде, хтели би да буду сопственици, али то веома малом броју полази за руком. Веома је мало оних који узимају у најам чак и слуге или надничаре, који се труде да се обогате од туђег рада, да преко туђих леђа ускоче међу богаташе. А средњи сељаци не само да већином не узимају најамне раднике, него и сами морају ићи у најам.
Свуда где почиње борба између богаташа и сиротиње, између сопственика и радника, - средњи сељак се налази на средини и не зна куда да иде. Богаташи га зову на своју страну: ти си, веле, газда, сопственик, шта ћеш ти са голаћима-радницима? А радници говоре: богаташи ће те преварити и огулити, нема ти другог спаса, него да нам помажеш у борби против свих богаташа. Та борба за средњег сељака води се свуда, у свим земљама где се радници социјал-демократи боре за ослобођење радног народа. У Русији та борба баш сад започиње. Зато ми ту ствар треба добро да проучимо и јасно да схватимо каквим преварама богаташи привлаче средњег сељака, да бисмо разголитили те преваре, да бисмо помогли средњем сељаку да нађе своје праве пријатеље. Ако руски радници социјал-демократи одмах пођу правим путем, ми ћемо успети много пре него немачки другови-радници да створимо чврст савез сеоског радног народа и градских радника и да брзо дођемо до победе над свим непријатељима радног народа.
4. Куда треба да иде средњи сељак? На страну сопственика и богаташа, или на страну радника и сиромаха?
Сви сопственици, сва буржоазија настоји да привуче средњег сељака на своју страну тиме што му обећава разне мере за побољшање његовог газдинства (јевтине плугове, пољопривредне банке, увођење сејања трава, јевтину стоку и гнојиво и др.), а исто тако и тиме што га увлачи у разне пољопривредне организације (кооперације, како их зову у књигама), у организације разних газда, с циљем побољшања газдинства. На тај начин буржоазија се труди да средњег сељака, па чак и ситног сељака, чак и полупролетера, отргне од савеза с радницима, труди се да га потстакне да пође за богаташима, за буржоазијом у њеној борби против радника, против пролетаријата.
Радници социјал-демократи одговарају на то: побољшање газдинства је добра ствар. Нема ничег рђавог у томе да се плугови купују јевтиније, данас чак и сваки паметнији трговац настоји да продаје јевтиније, како би привукао купце. Али када сиромашном и средњем сељаку кажу да ће побољшање газдинства и појевтињење плугова свима њима помоћи да се ослободе немаштине и стану на ноге, уопште не дирајући богате људе, - онда је то превара. Од свих тих побољшања, појевтињавања и кооперација (организација за продавање и куповање робе) много више добијају богаташи. Богаташи постају све моћнији, све јаче притешњују и сиротињу и средње сељаке. Док богаташи остају богаташи, док они у својим рукама држе већи део и земље, и стоке, и оруђа, и новца, - не само сиротиња, него ни средњи сељаци не могу се никада ослободити беде. Можда ће овај или онај средњи сељак помоћу тих побољшања и кооперација и ускочити међу богаташе, али ће цео народ и сви средњи сељаци пасти у још већу беду. Да би сви средњи сељаци постали богати, треба уклонити све богаташе, а њих може уклонити само савез градских радника и сеоске сиротиње.
Буржоазија каже средњем (па чак и ситном) сељаку: ми ћемо теби продати јевтину земљу, јевтине плугове, а ти нама продај своју душу, одреци се борбе против свих богаташа.
Радник социјал-демократ вели: ако заиста јевтино продају, зашто да човек не купи, ако има новаца: посао је посао. Али своју душу не треба никад продавати. Одрећи се борбе заједно с градским радником против читаве буржоазије, то значи остати заувек у беди и немаштини. Богаташи ће од појевтињавања робе имати још више користи, још више ће се обогатити. А ко уопште нема новаца, томе никаква јевтиноћа неће помоћи, докле год тај новац не узме од буржоазије.
Да наведемо пример. Присталице буржоазије хвале се као шареном торбом, разним кооперацијама (организацијама за јевтину куповину и повољну продају). Има чак људи који себе називају „социјалистима-револуционарима“ и такође, као и буржоазија, вичу да је сељаку најпотребнија кооперација. И код нас у Русији почињу се оснивати разне кооперације, али је њих код нас још мало, и биће их мало све дотле док нема политичке слободе. А у Немачкој међу сељацима има врло много разних кооперација. И погледајте коме највише помажу те кооперације. У читавој Немачкој 140 хиљада сеоских домаћина учлањено је у задругама за продају млека и млечних производа, и тих 140 хиљада има (ми опет ради једноставности узимамо округле цифре) милион и сто хиљада крава. Рачуна се да сиромашних сељака у целој Немачкој има четири милиона. Од њих је учлањено у задругама само 40 хиљада; дакле, од стотине сиромашних сељака само један се користи тим кооперацијама. Тих 40 хиљада сиромашних сељака имају свега 100 хиљада крава. Даље, средњих домаћина, средњих сељака има један милион; од њих је учлањено у кооперацији 50 хиљада (дакле, пет од сто), и они имају 200 хиљада крава. Најзад, богатих газда (тј. велепоседника и богатих сељака заједно) има једна трећина милиона; од њих учлањено је у кооперацији 50 хиљада (дакле, седамнаест од сто!) и они имају 800 хиљада крава!
Ето коме пре свега и највише помажу кооперације. Тако вуку за нос сељака људи који галаме о спасавању средњег сељака помоћу разних организација за јевтину куповину и повољну продају. Доиста, буржоазија хоће сувише јевтино да „откупи“ сељака од социјал-демократа, који зову и сиротињу и средњег сељака на своју страну.
Код нас се такође оснивају разни артељи за производњу сира и млекарске задруге. Код нас такође има колико хоћете људи који вичу: артељи, сеоска заједница и задруге - ето то је потребно сељаку. А погледајте коме ти артељи и задруге и заједнички закуп иду на руку. Код нас од сто домаћинстава најмање 20 уопште нема крава; 30 домаћинстава има по једну краву; они продају млеко само због тешке невоље, јер деца остају без млека, гладују и умиру као муве. А богати сељаци имају по 3, по 4 краве и више, и ти богати сељаци имају половину свих сељачких крава. Коме користе артељи за производњу сира? Јасна је ствар, пре свега спахијама и сеоској буржоазији. Јасна је ствар да је њима корисно да средњи сељаци и сиротиња иду за њима, да као средство за ослобођење од беде не сматрају борбу свих радника против читаве буржоазије, него тежњу појединих ситних газда да се извуку из свог положаја и ускоче у богаташе.
Присталице буржоазије потпомажу и потстичу ту тежњу на све могуће начине, правећи се да су присталице и пријатељи ситног сељака. И многи наивни људи не виде вука у јагњећој кожи и понављају буржоаску лаж, мислећи да користе ситном и средњем сељаку. Они, на пример, доказују у књигама и говорима да је ситно газдинство најкорисније, најуносније газдинство, да ситно газдинство цвета; зато, веле, свуда у пољопривреди има тако много ситних газда, зато се тобоже они и држе тако чврсто за земљу (а не зато што је сву најбољу земљу приграбила буржоазија, што је сав новац такође у њеним рукама, а сиротиња тавори и мучи се целог живота на педљу земље!). Ситном сељаку не треба много новаца, кажу ти слаткоречиви људи, ситни и средњи сељак је штедљивији и марљивији него крупни, а уз то уме да живи једноставније: уместо да купи за стоку сена, он је намири сламом; уместо да купи скупу машину, он раније устаје и дуже ради, па се такмичи с машином; уместо да за сваку поправку даје новац страним људима, он празником сам узме секиру, потеше мало, - и ствар испадне много јевтиније него код крупног газде; уместо да храни скупог коња или вола, он се за орање и кравом послужи - код Немаца сва сеоска сиротиња оре кравама, а народ је и код нас толико упропашћен, да почиње орати не само кравама, него и људима! И како је то корисно! Како јевтино! Како је то похвално што је средњи и ситни сељак тако марљив, тако раден, што живи тако просто, што није разнежен, што не мисли на социјализам, него само на своје газдинство! Не иде за радницима, који организују штрајкове против буржоазије, него иде за богаташима, хоће да се уврсти међу ваљане људе! Е, кад би сви били тако марљиви и ревносни, кад би живели једноставно, кад не би пијанчили, него новац више штедели, а мање трошили на шарене тканине, кад би мање деце рађали, - онда би сви добро живели, и не би било никакве беде нити немаштине!
Оваке слатке песме пева буржоазија средњем сељаку, а има наивних људи који у те песмице верују и сами их понављају[Ђ]. А у ствари те слатке речи су чиста превара, просто изругивање са сељаком. Јевтиним и уносним газдинством ови слаткоречиви људи називају беду, тешку немаштину, која сили средњег и ситног сељака да ради од јутра до мрака, да откида од уста, да се одриче сваког и најситнијег новчаног издатка. Наравно, шта има „јевтиније“ и „корисније“ него по три године носити једне гаће, лети ићи бос, рало ужетом увезивати, а краву хранити трулом сламом са крова. Дајте тако „јевтино“ и „уносно“ газдинство каквом буржују или богатом сељаку, па ће сигурно брзо заборавити своје слатке речи!
Људи који хвале ситно газдинство хтели би понекад да користе сељаку, а у ствари му наносе само штету. Слатким речима они варају сељака исто онако као што га вара лутрија. Одмах ћу вам рећи шта је то лутрија. Рецимо, ја имам краву која вреди 50 рубаља. Ја хоћу ту краву да дам на лутрију и нудим свима срећке од по једне рубље. За једну рубљу може се добити крава! Народ је лаком и рубље само пљуште. Кад се накупи 100 рубаља, врши се вучење: чији се број извуче, тај добија краву за рубљу, а други одлазе празних шака. Да ли је народ „јевтино“ платио ту краву? Није, него врло скупо, јер је за њу плаћена двострука цена, јер су два човека (онај који је приредио лутрију и онај који је добио краву) зарадили без икаква труда, и то зарадили на рачун оних деведесет и девет људи који су изгубили свој новац. Дакле, онај ко каже да је лутрија корисна за народ, тај просто вара народ. Исто тако вара сељака и онај ко обећава спас од беде и невоље помоћу разних кооперација (организација за повољну продају и јевтину куповину), разних побољшавања привреде, свакојаких банака и томе слично. Као што је на лутрији један добио, а сви други платили, тако и овде: један се средњи сељак снашао, постао богаташ, а деведесет девет његових другова су целог живота грбили леђа, не ослобађајући се беде, пропадајући све више и више. Нека сваки сеоски становник добро погледа своју сеоску заједницу и читаву своју околину: има ли много средњих сељака који постају богаташи и заборављају беду? А колико има оних који се кроз цео живот не могу ослободити беде? Колико је оних који пропадају и одлазе из села? Рачуна се, као што смо видели, да код нас у читавој Русији нема више од два милиона средњих сељачких газдинстава. Претпоставимо да разних организација за јевтину куповину и повољну продају има десет пута више него сада. До чега ће то довести? Највише ако сто хиљада средњих сељака постану богати. А шта то значи? То значи да се обогатило пет од сто средњих сељака. А осталих деведесет и пет? Њима је тешко као и пре, а многи још и теже живе. А сиротиња је још више осиромашила.
Буржоазији, разуме се, то и треба, да би што више сиромашних и средњих сељака ишло за богаташима, да би веровали да се могу спасти од беде без борбе против буржоазије, да би се уздали у своју марљивост, у своју упорност, да би се надали да ће се обогатити, да се не би ослањали на савез са сеоским и градским радницима. Буржоазија се на све могуће начине труди да код сељака одржи ту лажну веру и наду, да га успава разним слатким речима.
Да бисмо открили превару са стране свих тих слаткоречивих људи, доста је да им поставимо три питања.
Прво питање. Може ли се радни народ спасти беде и невоље, док у Русији од двеста четрдесет милиона десетина зиратне земље сто милиона десетина припада крупним земљепоседницима? Док се у рукама шеснаест хиљада најкрупнијих земљепоседника налази шездесет пет милиона десетина?
Друго питање. Може ли се радни народ спасти беде и невоље, кад милион и по богатих сељачких домаћинстава (од укупно десет милиона) држи у својим рукама половину свих сељачких усева, свих сељачких коња, све сељачке стоке и више од половине свих сељачких залиха и новчаних уштеда? Кад се та сељачка буржоазија и даље све више и више богати, притискујући сиротињу и средње сељаштво, богатећи се радом слугу и надничара? Кад је шест и по милиона сељачких домаћинстава упропашћена сиротиња, вечно гладна, која зарађује себи бедну кору хлеба најамним радом?
Треће питање. Може ли се радни народ спасти од беде и невоље, кад је новац постао главна сила? Кад се за новац може купити све: и фабрика, и земља, па се чак и људи могу купити, као најамни радници, као најамно робље? Кад се без новца нити може живети, нити водити газдинство? Кад ситни домаћин, сиромах, мора водити борбу против крупних газда, да би дошао до новца? Кад је неколико хиљада спахија, трговаца, фабриканата и банкара приграбило у своје руке стотине милиона рубаља, а осим тога они господаре свим банкама, у којима се прикупљају хиљаде милиона рубаља?
Од тих питања не можеш се ослободити никаквим слатким речима о преимућствима ситног газдинства или кооперације. На та питања може бити само један одговор: права „кооперација“, која може да спасе радни народ, јесте савез сеоске сиротиње и градских радника социјал-демократа за борбу против читаве буржоазије. Уколико се тај савез буде ширио и јачао, утолико ће средњи сељак брже схватити сву лаж буржоаских обећања, утолико ће средњи сељак пре стати на нашу страну.
Буржоазија то зна и зато она, осим слатких речи, шири свакојаке лажи о социјал-демократима. Она каже да социјал-демократи хоће да отму својину од средњег и ситног сељака. То је лаж. Социјал-демократи хоће да одузму својину само од крупних газда, само од онога ко живи од туђег рада. Социјал-демократи никада неће одузети својину од ситних и средњих домаћина који се не служе најамним радницима. Социјал-демократи бране и штите интересе целог радног народа, не само интересе градских радника, који су најсвеснији и најуједињенији, него и сеоског радништва, а исто тако и ситних занатлија и сељака, ако не узимају раднике у најам и не иду за богаташима, не прелазе на страну буржоазије. Социјал-демократи се боре за сва побољшања у животу радника и сељака која се могу постићи одмах сада, док још нисмо срушили владавину буржоазије, и која олакшавају ту борбу против буржоазије. Али социјал-демократи не варају сељака, они му говоре праву истину, они говоре унапред и отворено да се народ никаквим побољшањима не може спасти од беде и невоље све дотле док влада буржоазија. Да би сав народ знао ко су социјал-демократи и шта они хоће, социјал-демократи су израдили свој програм. Програм - то је кратко, јасно и тачно објашњење свега онога за чим партија тежи и за шта се бори. Социјал-демократска партија је једина партија која истиче јасан и тачан програм, да би га цео народ знао и видео, да би у партији могли бити само они људи који заиста желе да се боре за ослобођење целог радног народа од јарма буржоазије и уз то људи који правилно схватају ко треба да се уједини за ту борбу и како треба водити ту борбу. Осим тога, социјал-демократи сматрају да у програму треба отворено, јасно и тачно објаснити откуд долази беда и невоља радног народа и зашто раднички савез постаје све шири и све јачи? Није довољно рећи да се тешко живи и звати на буну; то може учинити и сваки букач, али од тога је мала корист. Радни народ треба јасно да схвати због чега он пати, с ким треба да се уједини ради борбе за ослобођење од беде.
Ми смо већ рекли шта хоће социјал-демократи; рекли смо откуд потиче беда и невоља раднога народа, рекли смо против кога треба да се бори сеоска сиротиња и с ким треба да се уједињује за ту борбу.
Сад ћемо рећи каква побољшања можемо да извојујемо својом борбом одмах сада, побољшања и у животу радника и у животу сељака.
5. Каква побољшања хоће социјал-демократи да извојују за цео народ и за раднике?
Социјал-демократи се боре за ослобођење читавог радног народа од сваке пљачке, од сваког угњетавања, од сваке неправде. Да би се ослободила, радничка класа мора, пре свега, да се уједини. А да би се ујединила, треба да има слободу удруживања, право удруживања, треба да има политичку слободу. Ми смо већ говорили да самодржавна влада јесте робовање народа чиновницима и полицији. Зато је политичка слобода потребна целом народу, а не само шачици дворских људи, богаташа и достојанственика који имају приступ у двор. Али радницима и сељацима је политичка слобода најпотребнија. Богати људи се могу откупити од самовоље, од злоупотреба чиновника и полиције. Богати људи могу далеко доћи са својим жалбама. Зато полиција и чиновници много ређе смеју пакостити богатим људима него сиротињи. Радници и сељаци немају чиме да се откупе од полиције и чиновника, немају коме да се жале, а да се суде не могу. Радници и сељаци никада се неће ослободити од намета, Самовоље и злостављања полиције и чиновника, док у држави нема изборне владе, док нема народне скупштине. Само таква народна скупштина може ослободити народ од робовања чиновницима. Сваки свесни сељак треба да иде за социјал-демократима, који од царске владе захтевају пре свега и на првом месту сазив народне скупштине. Посланике треба да бирају сви, без обзира на сталеж, без обзира на то ко је богат, а ко сиромах. Избори морају бити слободни и чиновници их никако не смеју ометати; на те изборе треба да пазе људи којима се то повери, а не полициски писари и земски начелници. Онда ће посланици целог народа умети да претресу све народне потребе и да у Русији уведу бољи поредак.
Социјал-демократи захтевају да полиција никога не сме да хапси без суда. Чиновници морају бити строго кажњавани за самовољна хапшења. Да би се прекинула самовоља чиновника, треба увести да народ сам бира чиновнике, да свако има право да се жали директно суду против сваког чиновника. Иначе, каква је корист жалити се на полициског писара земском начелнику, или на земског начелника - губернатору? Наравно да ће земски начелник само штитити писара, а губернатор начелника, а уз то може још онај који се жали сам да настрада. Затвориће га или прогнати у Сибир. Чиновници ће се тек онда бојати кад код нас у Русији (као и у другим државама) свако буде имао право да се жали и народној скупштини и изборном суду и да у новинама слободно говори или пише о својим невољама.
Руски народ се и дан данас налази у кметској зависности од чиновника. Без чиновничке дозволе народ не сме ни збор да сазове, ни да штампа књиге или новине! Зар то није кметска зависност? Ако се збор не сме слободно сазвати и ако се књига не сме слободно штампати, како се онда може изићи на крај са чиновницима и богаташима? Разуме се, чиновници забрањују сваку књигу и сваку реч која говори истину о народним невољама. Ето и ову књигу социјал-демократска партија мора да штампа и растура тајно: свако код кога се ова књига нађе биће вучен по затворима и судовима. Али се радници социјал-демократи тога не боје: они ће штампати све више књига које говоре истину и све више ће их раздавати народу, да их чита. И никакве тамнице, никакви прогони неће зауставити борбу за народну слободу!
Социјал-демократи траже да се униште ста-лежи, да сви грађани у држави буду потпуно равно-правни. Сада код нас постоје неподложнички и подложнички сталежи, постоје привилеговани и непривилеговани, црна и бела кост; за прости народ постоје. још увек чак и батине. Ни у једној земљи радници и сељаци нису толико унижени. Ни у једној земљи, осим у Русији, не постоје различити закони за разне сталеже. Време је да и руски народ затражи да сваки сељак има сва она права која има и племић. Зар није срамота што већ више од четрдесет година, откако је уки-нуто кметство, још увек постоје батине, још увек постоји подложнички сталеж?
Социјал-демократи траже да народ има пуну слободу кретања и слободу занимања. Шта то значи: слобода кретања? То значи да сељак има право да иде куд хоће, да се сели куд хоће, да бира које хоће село и који хоће град, не тражећи ни од кога дозволу. То значи да се и у Русији укину пасоши (у другим државама већ одавно нема пасоша), да ниједан полициски писар, ниједан земски начелник, не сме забранити ниједном сељаку да се сели и да ради где хоће. Руски сељак још толико робује чиновницима, да се не може слободно преселити у град, не може слободно, отићи на нову земљу. Министар наређује да губернатори не дозвољавају самовољне селидбе! Губернатор зна боље од сељака куда сељак треба да иде! Сељак је мало дете, он се без власти не сме ни маћи! Зар то није кметска зависност? Зар то није злостављање народа, када сваки пропали господичић командује одраслим домаћинима-земљорадницима?
Постоји књига „Неродица и народна невоља“ (глад), коју је написао садашњи „министар пољопривреде“ господин Јермолов. У тој се књизи отворено каже да су господи спахијама потребне радне руке, сељак се не сме селити. Министар говори отворено, не устручава се, мисли да сељак неће чути те речи и да их неће разумети. Зашто пуштати народ, када су господи спахијама потребни јевтини радници? Уколико народ теже живи, утолико је боље за спахије, уколико има више беде, утолико ће надница бити јевтинија, утолико ће народ покорније сносити угњетавање. Пре су старешине села пазиле на господску корист, а сада о њој воде рачуна земски начелници и губернатори. Пре су старешине села наређивале да се људи батинају у коњушници, а сада земски начелници наређују да се људи батинају у срезу.
Социјал-демократи захтевају да се укине стајаћа војска и да се место ње уведе народна војска, да цео народ буде наоружан. Стајаћа војска - то је војска одвојена од народа, која се припрема за то да пуца у народ. Кад војника не би затварали на неколико година у касарну и кад га не би онако крвнички муштрали, зар би он могао пуцати у своју браћу, у раднике и сељаке? Зар би војник могао да иде против гладних сељака? За одбрану државе од непријатеља није потребна никаква стајаћа војска, за то је довољна народна војска. Ако сваки грађанин буде наоружан, онда никакав непријатељ не може бити опасан за Русију. А народ би се ослободио од милитаристичког јарма: на војску се троше стотине милиона рубаља годишње, а сав тај новац узима се од народа, зато су и порези тако велики, зато је и живот све тежи. Милитаризам још више појачава власт чиновника и полиције над народом. Милитаризам је потребан и зато да би се пљачкали туђи народи, на пример, да би се отимала земља од Кинеза. Народу од тога није ништа лакше, него још теже, због нових намета. Замена стајаће војске наоружањем целог народа била би огромна олакшица за све раднике и сељаке.
Исто тако велика олакшица би било за њих укидање посредних пореза, које захтевају социјал-демократи. Посредни порези, то су они порези који се не узимају непосредно као порези на земљу или газдинство, него их народ плаћа посредно, као вишу цену за робу. Држава удара порез на шећер, ракију, петролеј, шибице и на друге предмете потрошње; тај порез плаћа држави трговац или фабрикант, али, разуме се, не од свог новца него од онога који му плаћају купци. Цене за ракију, шећер, петролеј, шибице повећавају се, а свако ко купи боцу ракије или фунту шећера плаћа не само цену те робе, него и порез на њу. На пример, ако платите, рецимо, четрнаест копејака за фунту шећера, четири копејке (отприлике) чине порез: фабрикант шећера већ је платио тај порез државној каси, а сада узима тај новац од сваког купца. Према томе, посредни порези - то су порези на предмете потрошње, порези које плаћа купац у облику повишене цене на робу. Понекад кажу да су посредни порези најправичнији: колико ко купује, толико и плаћа. Али то није истина. Посредни порези су најнеправичнији порези, јер је сиротињи много теже да их плаћа него богаташима. Богаташ има десет пута више прихода него сељак или радник, а понекад и сто пута више. А зар богаташу треба сто пута више шећера?
Десет пута више ракије или шибица? или петролеја? Наравно, не. Богата породица купује два или, највише, три пута више петролеја, ракије или шећера, него сиромашна. А то значи да богаташ плаћа од свог прихода у виду пореза мањи део него сиромах. Рецимо, приход сиромашног сељака износи две стотине рубаља годишње; узмимо да он купи за шездесет рубаља робе на коју се плаћа царина и која је зато скупља (на шећер, шибице и петролеј плаћа се државна трошарина, тј. фабрикант плаћа царину још пре него што пусти робу у продају; на монополску ракију држава је директно подигла цену; на памучне тканине, гвожђе и другу робу цена је поскупела, зато што се јевтина роба из иностранства не пушта у Русију без високе царине). На тих шездесет рубаља долази двадесет рубаља посредног пореза. Сиромашни сељак даје, дакле, од сваке рубље свога прихода по десет копејака за посредне порезе (не рачунајући непосредне порезе, плаћање откупа за земљу и кметске дажбине, земљарину, земске, општинске, мирске прирезе). А богати сељак има приход од хиљаду рубаља; он купује оцарињену робу за сто и педесет рубаља; посредног пореза он плаћа (од тих сто педесет) - педесет рубаља. Дакле, богаташ од сваке рубље својих прихода плаћа само пет копејака пореза. Уколико је човек богатији, утолико мање плаћа посредног пореза од својих прихода. Стога су посредни порези најнеправичнији. Посредни порез - то је порез на сиротињу. Сељаци и радници заједно чине 9/10 целокупног становништва и плаћају 9/10 или 8/10 свих посредних пореза. А од свих пореза радници и сељаци сигурно не добијају више од 4/10! Зато социјалдемократи траже да се укину посредни порези и да се уведе прогресивни порез на приход и наслеђе. То значи: уколико је већи приход, утолико мора бити већи и порез. Ко има хиљаду рубаља прихода, нека плати по копејку од сваке рубље, а ко две хиљаде, нека плати по две копејке итд. Сасвим мали приходи (на пример, приходи који не премашују 400 рубаља) не опорезују се. Највећи богаташи плаћају највеће порезе. Такав порез, порез на приход или, тачније, прогресивни порез на приход, био би много правичнији него посредни порези. Зато се социјал-демократи боре да се посредни порези укину и да се уведе прогресивни порез на приход. Али разумљиво је да то не желе ни сопственици ни буржоазија и да раде против тога. Само чврст савез сеоске сиротиње и градских радника може извојевати од буржоазије то побољшање.
Најзад, веома важно је побољшање за цео народ, а нарочито за сеоску сиротињу, бесплатно школовање деце, које захтевају социјал-демократи. Данас на селу има много мање школа него у градовима, а уз то само богате класе, само буржоазија може да даје деци ваљано образовање. Само бесплатно и обавезно похађање школе за сву децу може бар донекле спасти народ од садашње непросвећености. А сеоска сиротиња нарочито пати од непросвећености и њој је нарочито потребна школа. Али, наравно, нама је потребна права, слободна школа, а не онаква какву би хтели чиновници и попови.
Социјал-демократи даље захтевају да свако има право да сасвим слободно исповеда веру коју хоће. Од европских држава једино су још у Русији и у Турској остали срамни закони против људи друге, неправославне вере, против раскољника, сектаната и Јевреја. Ти закони отворено забрањују извесну веру, или забрањују њено проповедање, или људе извесне вере лишавају неких права. Све су то неправични, насилнички, срамни закони. Свако мора имати потпуну слободу не само да исповеда какву хоће веру, него и да шири коју хоће веру и да мења веру. Ниједан чиновник не сме имати права чак ни да пита некога које је вере: то је ствар савести, и нико се ту не сме мешати. Не сме бити никакве „владајуће“ вере или цркве. Све вере, све цркве морају бити једнаке пред законом. Свештенике разних вера треба да издржавају они који припадају њиховој вери, а држава државним новцем не сме потпомагати ниједну веру, не сме давати плату никаквим свештеницима, ни православним ни раскољничким, ни сектантским, нити ма којим другим. Ето, за то се боре социјал-демократи, и док те мере не буду спроведене без икаквих изговора и подвала, дотле се народ неће ослободити срамних полициских прогона због вере и исто тако срамног пружања полициске милостиње појединим верама.
Ми смо видели каква побољшања траже социјал-демократи за цео народ, а нарочито за сиротињу. Сада ћемо погледати каква побољшања траже за раднике, не само за фабричке и градске, него и за сеоске раднике. Фабрички и заводски радници живе збијеније, у већим групама; они раде у великим радионицама; они могу лакше да користе помоћ социјал-демократа из редова школованих људи. Из свих тих разлога градски радници су почели много пре него остали да се боре против послодаваца и извојевали су знатна побољшања, извојевали су и фабричке законе. Али социјал-демократи воде борбу да таква побољшања добију сви радници: и занатлије који раде за послодавце код своје куће, како у граду тако и на селу, - и најамни радници код ситних мајстора и занатлија, - и грађевински радници (зидари, тесари и др.) - и шумски радници, и прости радници, - а исто тако и сеоски радници. Сви ти радници почињу сада по целој Русији да се организују, као и фабрички и уз помоћ фабричких радника, почињу да се организују у циљу борбе за боље услове живота, за краћи радни дан, за већу надницу. И социјал-демократска партија ставља себи у задатак да потпомаже све раднике у њиховој борби за бољи живот, да им помаже да се организују (удружују) у чврсте савезе најбољих и најпоузданијих радника, да им помаже ширећи књиге и летке, шаљући искусне борце међу нове раднике и уопште да им помаже у сваком погледу. Кад извојујемо политичку слободу, онда ћемо и ми имати своје људе у народној скупштини, посланике-раднике, социјал-демократе, и они ће, као и њихови другови у другим земљама, захтевати да се издају закони у корист радника.
Ми овде нећемо набрајати сва она побољшања која социјал-демократска партија тражи за раднике: та побољшања су набројана у програму и, опширно објашњена у књизи „Радничко питање у Русији“. Биће довољно да овде поменемо само најглавнија од тих побољшања. Радни дан не сме бити већи од осам сати. Један дан у недељи мора бити увек слободан за одмор. Прековремени рад мора бити потпуно забрањен, а исто тако и ноћни рад. Деца морају добити бесплатно школовање до 16 година, и зато се до те године не смеју примати да раде као најамни радници. Жене не смеју да раде послове штетне по здравље. За осакаћење на раду послодавац мора плаћати радницима отштету, - на пример, за осакаћења причињена радницима који раде на вршалицама, тријерима и томе слично. Најамне раднике треба исплаћивати увек недељно, а не једном у два или у три месеца, као што се често дешава код пољопривредних радника. За раднике је врло важно да се редовно исплаћују сваке недеље, и то обавезно у новцу, а не у роби. Послодавци јако воле да на рачун: плате намећу радницима разну рђаву робу за троструку цену; да тога пљачкања не би више било, треба обавезно законом забранити исплаћивање наднице у роби. Затим, остарели радници морају добијати пензију од државе. Радници својим радом издржавају све богате класе и целу државу, и зато они имају више права на пензију него чиновници, који је добијају. Да послодавци не би злоупотребљавали свој положај и кршили правила која су уведена у корист радника, треба да буду постављени инспектори не само за фабрике, већ и за крупна спахиска газдинства, уопште за сва предузећа која се служе најамним радницима. Али ти инспектори не смеју бити чиновници које именује министар или губернатор, они не смеју бити у полициској служби. Инспектори треба да буду изабрани претставници радника; држава мора давати плату оним радничким повереницима које сами радници слободно изаберу. И ти изабрани раднички повереници морају пазити да се раднички станови одржавају у реду, да послодавци не смеју приморавати раднике да живе у некаквим штенарама и земуницама (као што то често бива приликом пољопривредних радова), да се поштују правила о радничком одмору итд. Али при томе не треба заборављати да никакви изабрани раднички претставници неће донети никакве користи, док нема политичке слободе, док је полиција свемоћна и неодговорна пред народом. Свако зна да полиција данас хапси без суда не само радничке претставнике, него и сваког радника који се усуди да говори у име свих, који открива кршење закона и позива раднике да се уједине. Али кад будемо имали политичку слободу, онда ће раднички претставници бити од врло велике користи.
Свим послодавцима (фабрикантима, спахијама, предузимачима, богатим сељацима) треба сасвим забранити да самовољно врше ма каква одбијања од радничке плате, на пример, одбијање због шкартиране робе, одбијање у облику глобе итд. То је безакоње и насиље, кад послодавци самовољно врше одбијања од наднице. Послодавац не сме смањивати надницу ни под каквим изговором и никаквим одбијањем. Послодавац не сме сам да суди (красан је то судија који трпа себи у џеп новац одбијен од радничке наднице!), него се мора обратити правом суду, а тај суд мора бити подједнако састављен од претставника радника и послодаваца. Само такви судови могу праведно расправити сваку жалбу послодавца против радника и радника против послодавца.
Ето каква побољшања траже социјал-демократи за целу радничку класу. На сваком имању, на свакој економији, код сваког предузимача, радници се морају трудити да заједно с поузданим људима претресу каква побољшања треба да траже, какве захтеве да истакну (у разним фабрикама, на разним економијама, код разних предузимача захтеви радника биће, наравно, различити).
Социјал-демократски комитети помажу радницима по целој Русији да тачно и јасно одреде своје захтеве, а тако исто да издају штампане летке, где су изнесени ти захтеви, да би их знали сви радници, послодавци и власт. Кад радници сложно, сви као један, бране своје захтеве, онда послодавци морају попуштати и пристајати на те захтеве. У градовима су радници на тај начин већ извојевали многа побољшања, а сада и ситне занатлије и занатлиски и сеоски радници такође почињу да се уједињују (организују) и да се боре за своје захтеве. Док код нас нема политичке слободе, ми водимо ту борбу тајно, кријући се од полиције, која забрањује сваки летак и сваку радничку организацију. А кад извојујемо политичку слободу, онда ћемо ту борбу повести још шире и јавно пред свима, да се сав радни народ у читавој Русији уједини и сложно брани од угњетавања. Уколико се више радника уједини у радничку социјал-демократску партију, утолико ће њихова снага бити већа, утолико ће они брже извојевати потпуно ослобођење радничке класе од сваког угњетавања, од сваког најамног рада, од сваког рада за буржоазију.
Ми смо већ рекли да се социјал-демократска радничка партија бори да побољша положај не само радника, него и свих сељака. Да видимо сада каква побољшања она тражи за све сељаке.
6. Каква побољшања траже социјал-демократи за све сељаке?
Да би се цео радни народ потпуно ослободио, сеоска сиротиња треба, у савезу с градским радницима, да води борбу против читаве буржоазије, па према томе и против богатих сељака. Богати сељаци ће се трудити да својим радницима плаћају што мање и да их присиле да раде што више и под што тежим условима, а градски и сеоски радници ће се борити да радници код богатог сељака добијају бољу надницу, да раде под лакшим условима, с одмором. Дакле, сеоска сиротиња треба да ствара своје посебне организације, без богатих сељака, - ми смо о том већ говорили и увек ћемо то понављати.
Али у Русији сељаци сви заједно, и богати и сиромашни, остају још у многом погледу, као и пре, у кметској зависности: сви они чине најнижи, прости, подложнички сталеж; сви они робују полициским чиновницима и земским начелницима; сви они врло често раде, као и пре, спахији за „одреске“, за појило, за испашу, за ливаду - исто онако као што су радили спахији за време кметства. Сви сељаци желе да се ослободе тог новог кметског положаја, сви желе да буду пуноправни, сви мрзе спахије, који их и дан данас приморавају да кулуче - да „одрађују“ господи племићима и за земљу, и за испашу, и за појило и за ливаду, и да раде за „потрицу“, и да шаљу жене да жању „из почасти“. Од свег тог одрађивања сиротиња пати још више него богати сељак. Богати сељак се понекад откупљује од рада за спахију, али и богатог сељака спахије већином јако притешњују. Дакле, сеоска сиротиња треба заједно с богатим сељацима да се бори против бесправља, против сваког кулука, против сваког одрађивања. Ми ћемо се само онда ослободити сваког јарма, сваке беде, када савладамо сву буржоазију (у коју спадају и богати сељаци). Али постоји и такво угњетавање од кога ћемо се пре ослободити, јер оно и богатог сељака скупо стаје. Код нас у Русији још има много таквих места и крајева где се сви сељаци одреда и дан данас налазе у положају кметова. Зато сви руски радници и сеоска сиротиња треба да се боре обема рукама на две стране: једном руком против свих буржуја, у савезу са свим радницима; другом руком против чиновника у селима, против спахија, у савезу са свим сељацима. Ако сеоска сиротиња не створи своју посебну организацију, одвојено од богатих сељака, богати сељаци ће је преварити, заобићи, сами ће постати спахије, а сиротиња не само да ће остати сиротиња, него јој неће дати ни слободу удруживања. Ако се сеоска сиротиња заједно са богатим сељацима не буде борила против кметског јарма, она ће остати везана, прикована за место, онда ни она неће имати пуну слободу уједињавања с градским радницима.
Сеоска сиротиња треба најпре да удари на спахије, да збаци са себе бар најгори, најштетнији, господски јарам; - у томе ће многи богати сељаци и присталице буржоазије такође бити уз сиротињу, јер је спахиска охолост свима додијала. Али чим скрешемо спахиску власт, богати сељак ће одмах показати ко је и пружиће своје шапе да све приграби, - а његове шапе радо грабе и већ су до сада много награбиле. Дакле, треба бити на опрезу и закључити чврст, непоколебљив савез с градским радницима. Градски радници ће помоћи и да се спахија одучи од својих старих господских навика и да богат сељак буде такође скромнији (као што су већ натерали и своје газде фабриканте да буду мало скромнији). Без савеза с градским радницима сеоска сиротиња се никада неће ослободити од јарма, од беде и невоље; осим њих, нико јој у томе неће помоћи и ни на кога не може рачунати осим на себе. Али има таквих побољшања која ћемо ми раније извојевати која ми можемо добити одмах сада, још у самом почетку велике борбе. У Русији има много таквог ропства, каквог у другим земљама већ одавно нема, и од тог чиновничког ропства, од тог господског, спахиског јарма читаво руско сељаштво може се ослободити одмах сада.
Погледајмо сада за каква се побољшања пре свега, у првом реду, бори радничка социјал-демократска партија, да би ослободила читаво руско сељаштво бар од најгорег, спахиског јарма и да би одрешила руке сељачкој сиротињи за борбу против читаве руске буржоазије.
Први захтев радничке социјал-демократске партије јесте: да се одмах укине свако плаћање откупа, све дажбине у корист спахије, сав кулук који сноси сељаштво као „подложнички“ сталеж. Кад су племићки комитети и племићка влада руског цара „ослобађали“ сељаке од кметске зависности, онда су принудили сељаке да откупљују своју сопствену земљу, да откупљују земљу коју су сељаци од памтивека орали! То је била пљачка. Племићки комитети су отворено пљачкали сељаке уз помоћ царске владе. Царска влада је у много места слала војску, да силом спроведе пресуде аграрних судова, да врши војничке егзекуције над сељацима који нису хтели да приме „просјачке“ одреске. Без помоћи војске, без мучења и стрељања, племићки комитети не би могли тако дрско да опљачкају сељаке, као што су то учинили за време ослобођења од кметске зависности. Сељаци треба увек да памте како су их спахиски, племићки комитети варали и пљачкали, - зато што царска влада још увек именује племићке или чиновничке комитете, кад су у питању нови закони за сељаке. Недавно је цар издао манифест (од 26 фебруара 1903 године): у њему он обећава да ће ревидирати и побољшати законе о сељацима. Ко ће то ревидирати? Ко побољшавати? - Опет племићи, опет чиновници! Сељаци ће бити увек варани, докле год не успеју да створе сељачке комитете за побољшање сељачког живота. Доста су сељацима командовали спахије, земски начелници и разни чиновници! Доста је било кметске зависности од сваког полициског писара, од сваког пијаног господичића који се зове земски начелник, срески начелник или губернатор! Сељаци морају захтевати да им се да слобода да сами уређују своје послове, да сами претресу, донесу и спроведу нове законе. Сељаци морају да траже слободне, изборне сељачке комитете, - и док то не постигну, племићи и чиновници увек ће их варати и пљачкати. Нико неће ослободити сељаке од чиновничких пијавица, ако се они сами не ослободе, ако се не удруже, да би своју судбину узели у своје сопствене руке.
Социјал-демократи не захтевају само да се одмах и сасвим укине плаћање откупа, дажбине у корист спахија и кулук, него да се уз то народу врати и новац који је од њега узет за откуп. Стотине милиона рубаља платили су сељаци у Русији откако су их племићки комитети ослободили од кметске зависности. Тај новац сељаци треба да траже натраг. Нека влада удари посебан порез на крупне земљепоседнике-племиће, нека одузме земљу од манастира и царске породице, нека народна скупштина употреби тај новац у корист сељака. Нигде на свету сељак није тако понижаван, нигде не живи у таквој беди, нигде тако не умиру од глади милиони сељака као у Русији. Сељак је код нас доведен дотле, да умире од глади, зато што су га још племићки комитети опљачкали, зато што га од тог доба пљачкају сваке године, утерујући стари данак за наследнике старих феудалаца, утерујући дажбине у корист спахија и откупнину. Нека они који пљачкају и одговарају за то. Нека се од крупних спахија узме новац, да би се могла пружити озбиљна помоћ гладнима. Гладном сељаку није потребна милостиња. Он треба да захтева да му се врати онај новац који је годинама и годинама плаћао спахијама и држави. Онда ће народна скупштина и сељачки комитети умети да пруже праву, озбиљну помоћ гладнима.
Даље. Социјал-демократска радничка партија захтева да се одмах укине солидарно јемство и сви закони који спречавају сељака да располаже својом земљом. Царски манифест од 26 фебруара 1903 обећава укидање солидарног јемства. Сад је већ изишао закон о његовом укидању. Али то није довољно. Треба, поред тога, укинути све законе који спречавају сељаке да располажу својом земљом. Иначе сељак ни без солидарног јемства неће бити потпуно слободан, остаће полукмет. Сељак мора добити пуну слободу да располаже својом земљом: да је даје и продаје коме хоће, не питајући никога. А то баш царски указ није дозволио: сви племићи, трговци и обични грађани могу слободно да располажу земљом, а сељак не може. Сељак је - мало дете. Уз њега треба поставити земског начелника, да пази на њега као дадиља. Сељаку треба забранити да продаје додељену земљу, јер ће иначе сељак проћердати новац! - Ето како говоре феудалци, и још има наивних људи који им верују и, желећи добра сељаку, говоре да му треба забранити да продаје земљу. Чак и народњаци (о којима смо говорили раније) и људи који се називају „социјалистима-револуционарима“ такође томе наседају и сматрају да је боље да наш сељак остане мало и као кмет, али само да не продаје земљу.
Социјал-демократи кажу: то је лицемерје, то су господска посла, то су само слатке речи! Кад извојујемо социјализам, кад радничка класа победи буржоазију, - онда ће сва земља бити заједничка, онда нико неће имати права да продаје земљу. Добро, а како ћемо дотле? Племић и трговац могу продавати, а сељак не може? Племић и трговац да буду слободни, а сељак да остане још увек полукмет!? А сељак још увек да мољака за дозволу од власти?
То је чиста превара, ма да прикривена слатким речима, али ипак превара.
Кад се племићу и трговцу дозвољава да продаје земљу, онда и сељак мора имати пуно право да продаје своју земљу и располаже њоме потпуно слободно, исто онако као племић и трговац.
Кад радничка класа победи сву буржоазију, онда ће она одузети земљу од крупних газда, онда ће на крупним економијама организовати задружно газдинство, где ће земљу обрађивати сви радници заједно, слободно бирајући поверенике за руководиоце, служећи се разним машинама за олакшање рада, радећи на смену и не више од осам (или чак и .шест сати) дневно. Онда ни ситни сељак, који још буде хтео да као раније води газдинство сам, неће радити за пијацу, да продаје своје производе првом кога сретне, него за радничке задруге: ситни сељак ће давати у радничку задругу жито, месо, поврће, а радници ће му без новца давати машине, стоку, гнојиво, одећу, све што му треба. Онда неће бити борбе између крупног и ситног газде због новца, онда неће бити најамног рада, рада за друге, него ће сви радни људи радити за себе, сва побољшања у раду и машине ићи ће у корист оних који раде, олакшаваће њихов живот.
Али сваки паметан човек зна да се не може одмах доћи до социјализма: за то треба водити огорчену борбу против читаве буржоазије, против свих могућих влада, зато треба. ујединити у чврст, непоколебљив савез све градске раднике у читавој Русији и сеоску сиротињу заједно с њима. То је велика ствар, и таквој ствари вреди посветити цео живот. А док ми не извојујемо социјализам, дотле ће крупни газда увек водити борбу против ситног домаћина због новца: зар да је крупни газда слободан да продаје земљу, а ситни сељак не? Понављамо: сељаци нису мала деца и они неће ником дозволити да им командује; сељаци морају добити сва она права, сва права без ограничења, која имају и племићи и трговци.
Кажу још и ово: земља не припада сељаку, него сеоској заједници. Не може се свакоме дозволити да продаје земљу која припада сеоској заједници. - И то је чиста превара. Зар племићи и трговци немају такође своје заједнице? Зар се племићи и трговци не удружују у компаније, не купују заједнички земљу и фабрике и све што год хоће? Зашто се за племићка друштва не измишљају никаква ограничења, а за сељака свака полициска хуља гледа да измисли какво ограничење или забрану? Сељаци од чиновника нису видели никад никаква добра, него само батине, намете и увреде. Сељаци неће никад добра видети, док не узму сами своје послове у руке, док не извојују пуну равноправност и пуну слободу. Ако сељаци хоће да земља буде заједничка, - нико им не сме сметати, и они ће по својој доброј вољи створити заједницу с ким хоће и какву хоће, написаће какав хоће уговор, сасвим слободно. И нека никакав чиновник не забада свој нос у сељачке послове. Нека се нико не прави паметнији од сељака, нека не измишља никаква ограничења и забране за сељака.
Најзад социјал-демократи се боре још за једно важно побољшање за сељака. Они хоће да се одмах, без одлагања, ограничи сељачко робовање господи, кметска зависност сељака. Ми, наравно, не можемо потпуно уништити то ропство, док на свету има беде, а беде ће бити све дотле докле год се земља и фабрике налазе у рукама буржоазије, доклегод је новац главна сила на свету, док не буде створено социјалистичко друштво. Али је по руским селима остало још много веома тешког ропства, кога нема у другим земљама, иако тамо још није створен социјализам. У Русији још постоји кметска зависност, која је корисна свим спахијама, која притискује све сељаке, која се може и коју треба уништити одмах, сместа, без одлагања.
Да објаснимо шта називамо кметском зависношћу.
Сваком сељаку познати су такви случајеви. Спахиска земља налази се поред сељачке. Од сељака су, приликом ослобођења, одрезали земљу која им је потребна, одрезали су пашњак, шуму, појило. Сељак нема куд без тих одрезака, без пашњака и појила. Хоћеш нећеш, мораш ићи спахији, мораш молити за дозволу да пропусти стоку до појила или да да пашњак и томе слично. А спахија и не води своје газдинство, а можда нема ни новца, него живи само од тога што подјармљује сељаке. Сељаци му за одреске раде бесплатно, ору својим коњима његову земљу, жању му жито и косе ливаде, врху, а у неким местима извозе на спахиску земљу своје, сељачко гнојиво, носе спахији и платно, и јаја, и разну живину. Сасвим као у доба кметства! Онда су сељаци ономе на чијим су имањима живели радили забадава и сада врло често забадава раде спахији за ону земљу која им је одузета кад су их ослобађали племићки комитети. То је исто што и кулук. Сељаци у неким губернијама називају сами тај рад кулуком. Ето, то ми називамо феудалним ропством. Спахиски, племићки комитети су нарочито радили тако за време. ослобођења од кметства, да би сељаке могли подјармљивати као пре, нарочито су резали сељачку земљу, увлачили спахиску земљу као клин међу сељачку земљу, да сељак не би имао куда ни кокоши да пусти, нарочито су пресељавали сељаке на гору земљу, нарочито су спахиском земљом преграђивали пут к појилу, - једном речју, радили су тако, како би се сељаци нашли у клопци, да би их могли као и пре заробити голим рукама. И колико још и сад код нас има таквих села - ни броја им се не зна - где се сељаци налазе у ропству суседних спахија, под исто онако тешким јармом као што су били у доба кметства. У таквим селима су и богатим и сиромашним сељацима везане и ноге и руке, и они се налазе у потпуној зависности од спахија. Сиромашном сељаку је кудикамо теже него богатом. Богати сељак понекад има и своју земљу и место себе шаље надничара на кулук, а сиромашни сељак нема куда, и спахија ради с њим шта хоће. Налазећи се у таквом ропству, сиромашни сељак нема кад ни да дахне, и не може да макне из села, јер мора да ради за спахију, не сме ни да помишља на то да се слободно уједини у једну организацију, у једну партију са свом сеоском сиротињом и градским радницима.
Има ли, дакле, каквог средства да се одмах, још сада, овог часа уништи то ропство? Социјал-демократска радничка партија предлаже сељацима два средства за то. Али још једном понављамо да само социјализам може да ослободи сву сиротињу од сваког ропства, јер докле год богаташи имају власт, дотле ће они увек овако или онако угњетавати сиротињу. Уништити одмах и потпуно свако робовање није могуће, али се може јако ограничити оно најгоре, најодвратније феудално ропство које гуши и сиромашне и средње, па чак и богате сељаке, могу се одмах извојевати олакшања за сељаштво.
За то постоје два средства.
Прво средство су слободно изабрани судови, састављени од претставника сеоских надничара и сиромашних сељака, а исто тако и од богатих сељака и спахија.
Друго средство су слободно изабрани сељачки комитети. Ти сељачки комитети морају имати право не само да претресају и предузимају разне мере за уништење кулука, за уништење остатака кметства, они морају имати и право да одузму одреске и да их врате сељацима.
Погледајмо мало изближе оба ова средства, слободно изабрани судови, састављени од сељачких претставника, претресаће све жалбе сељака против подјармљивања. Такви судови ће имати право да смањују закупнину на земљу, ако су је спахије одредиле сувише високо, искоришћавајући сељачку невољу. Такви судови ће имати право да ослобађају сељаке од претераних плаћања, - на пример, ако је спахија најмио сељака зими за летњи посао упола цене, суд ће ту ствар претрести и одредити правичну надницу. Такав суд, наравно, не сме да се састоји од чиновника, него од слободно изабраних претставника, а сеоски радници и сеоска сиротиња морају безусловно имати своје претставнике, којих не сме бити мање него претставника богатих сељака и спахија. Такви ће судови такође претресати и све спорове између радника и послодаваца. Радници и сва сеоска сиротиња лакше ће бранити своје право пред таквим судовима, лакше ће се ујединити међу собом и тачно ће видети који људи могу чврсто и сигурно бранити сиротињу и раднике.
Друго је средство још важније. То су слободни сељачки комитети, у које ће ући изабрани претставници сеоских радника, сиромашних, средњих и богатих сељака у сваком срезу (или по неколико комитета на срез, ако сељаци нађу да је то потребно; можда ће они чак установити сељачке комитете у свакој општини и у сваком већем селу). Сељаци сами најбоље знају какав их јарам тишти. Нико боље од самих сељака неће моћи да жигоше спахије, који и дан данас живе од феудалног поробљавања. Сељачки комитети ће установити који су одресци, или ливаде, или пашњаци и томе слично неправедно одузети од сељака, они ће одредити да ли ту земљу и ливаде треба одузети без откупа или дати отштету, на рачун крупних племића, онима који су ту земљу купили. Сељачки комитети ће ослободити сељаке бар из оне клопке у коју су их сатерали многобројни племићки, спахиски комитети. Сељачки комитети ће ослободити сељаке од уплитања чиновника, показаће да сами сељаци и хоће и могу да уређују своје послове, они ће помоћи сељацима да се договоре о својим потребама и да добро упознају људе који су способни да се одлучно боре за сеоску сиротињу и за савез са градским радницима. Сељачки комитети претстављају први корак к томе да сељаци и по најзабаченијим селима стану на своје ноге и узму своју судбину у своје сопствене руке.
Зато радници социјал-демократи упозоравају сељаке:
Не верујте никаквим племићким комитетима, никаквим чиновничким комисијама.
Захтевајте свенародну скупштину. Захтевајте оснивање сељачких комитета. Захтевајте потпуну слободу штампања свих књига и новина.
Када свако буде имао право да слободно, не бојећи се никога, износи своје мишљење и своје жеље и у народној скупштини, и у сељачким комитетима, и у новинама, - онда ће се врло брзо видети кр је на страни радничке класе, а ко на страни буржоазије. Сада огромна већина људи на то и не мисли, неки крију своје право мишљење, неки још ни сами не знају, неки хотимично обмањују. А онда ће почети сви да мисле о томе, онда неће бити разлога да крију своје мишљење и све ће брзо бити изведено на чистину. Ми смо већ говорили да ће буржоазија привући богате сељаке на своју страну. Уколико нам брже и уколико нам боље пође за руком да уништимо кметство, уколико сељаци извојују више праве слободе, утолико ће се сеоска сиротиња брже ујединити међу собом, утолико ће се и богато сељаштво брже ујединити с целокупном буржоазијом. И нека се уједињују: ми се тога не бојимо, иако врло добро знамо да ће богато сељаштво услед тога уједињења постати још јаче. И ми ћемо се ујединити, и наш савез -- савез сеоске сиротиње и градских радника - биће далеко бројнији, биће савез десетина милиона против савеза стотина хиљада. Ми исто тако знамо да ће буржоазија настојати (она и сада већ настоји!) да привуче на своју страну и средње, па чак и ситне сељаке, да ће настојати да их превари, да ће настојати да их заведе, разједини, обећа свакоме од њих да ће и њега уздићи међу богаташе. Ми смо већ видели каквим средствима и каквим преварама буржоазија заводи средњег сељака. Зато морамо унапред отварати очи сеоској сиротињи, унапред јачати њен посебни савез с градским радницима против целокупне буржоазије.
Нека сваки становник села добро погледа око себе. Како често сеоски богаташи говоре против господе, против спахија! Како се они жале на угњетавање народа, на то да код господе земља узалуд лежи пуста! Како они воле да попричају (у четири ока) о томе да би земљу тобоже требало узети у сељачке руке!
Може ли се веровати ономе што говоре богаташи? Не може. Не траже они земљу за народ, него за себе. Они су већ сада награбили прилично и купљене и закупљене земље, па и то им је мало. Дакле, сеоска сиротиња неће дуго ићи заједно с богаташима против спахија. Заједно с њима ми можемо учинити само први корак, а после ће свако ићи својим путем.
Зато треба јасно одвојити тај први корак од других корака и од нашег последњег, главног корака. Први корак на селу јесте потпуно ослобођење сељака, његова потпуна равноправност, оснивање сељачких комитета за враћање одрезака. А наш последњи корак, и у граду и на селу, биће један: одузећемо сву земљу, све фабрике од спахија и буржоазије и уредићемо социјалистичко друштво. Између првог и последњег корака проживећемо још много борби, и ко меша тај први корак с последњим, тај шкоди тој борби, тај баца прашину у очи сеоској сиротињи, а да то ни сам не зна.
Први корак сеоска сиротиња учиниће заједно са свим сељацима : можда ће само покоји кулак заостати, можда само једном од стотине сељака није мрзак јарам. А сва ће се маса овде борити још за једну ствар: равноправност је потребна свим сељацима. Спахиски окови свима везују и ноге и руке. А последњи корак никада сељаци неће учинити заједнички онда ће већ читаво богато сељаштво устати против пољопривредних радника. Ту нам је већ потребан чврст савез сеоске сиротиње са градским радницима социјалдемократима.
Ко говори сељацима да могу одмах учинити и први: и последњи корак, тај вара сељаке. Тај заборавља на велику борбу међу самим сељацима, на велику борбу између сеоске сиротиње и сеоских богаташа. Зато социјал-демократи не обећавају сељацима одмах мед и млеко. Зато социјал-демократи траже пре свега потпуну слободу за борбу, за велику, широку, општенародну борбу целокупне радничке класе против целокупне буржоазије. Зато социјал-демократи указују на први мали, али сигурни корак.
Неки људи мисле да је наш захтев за оснивањем сељачких комитета ради ограничавања подјармљености и враћања одрезака некаква граница, некаква преграда. Стој, веле, ту и даље не иди. Такви су људи рђаво схватили шта траже социјал-демократи. Захтев да се оснују сељачки комитети ради ограничавања подјармљености и враћања одрезака није никаква преграда. То су врата. Кроз та врата треба најпре проћи, да би се могло ићи даље, да би се могло ићи отвореним широким путем до самог краја, до потпуног ослобођења читавог радног народа у Русији. Докле год сељаштво не прође на та врата, оно ће остати у мраку, у ропству, у неравноправности, без пуне, праве слободе, оно не може чак ни међу собом коначно схватити ко је пријатељ радног човека, а ко му је непријатељ. Зато социјал-демократи указују на та врата и говоре да најпре треба да сви заједно, цео народ упре у та врата и да их потпуно смрви. Али има људи који се називају народњацима и социјалистима-револуционарима, који такође желе добро сељаку, вичу, галаме, машу рукама, хоће да помогну, а та врата не виде! Ти су људи чак толико слепи, да кажу: сељаку уопште не треба давати право да слободно располаже својом земљом! Желе добра сељаку, а мисле понекад баш као спахије! Од таквих пријатеља биће слаба помоћ. Шта вреди што ти сељаку желиш добра, кад не видиш јасно она прва врата која треба разбити? Шта вреди што тежиш социјализму, кад не видиш како да се изиђе на пут слободне народне борбе за социјализам, не само у граду, него и на селу, не само против спахија, него и против богаташа у самој сеоској заједници, у самом миру?
Зато социјал-демократи тако упорно указују на та блиска и прва врата. Није тешкоћа у томе да се наређају свакојаке добре жеље, него да се тачно покаже пут, да би се јасно схватило како да се учини тај први корак. Већ четрдесет година сви пријатељи руског сељака говоре и пишу да је руски сељак подјармљен, да је руски сељак остао упола кмет. Сви пријатељи сељака написали су још много раније него што су се појавили у Русији социјал-демократи много књига о томе како спахије помоћу разних одрезака безочно пљачкају и подјармљују сељака. Да сељаку треба помоћи одмах, без оклевања, да га треба бар донекле ослободити ропства, - то сада виде сви поштени људи, о томе чак почињу да говоре и чиновници наше полициске владе. Питање је само: како да се почне, како да се учини први корак, на која врата најпре да се навали.
На то питање разни људи (од оних који желе добра сељаку) дају два различита одговора. Сваки сеоски пролетер мора настојати да што јасније схвати оба одговора и да створи одређено и чврсто мишљење. Један одговор дају народњаци и социјалисти-револуционари. Пре свега, кажу они, треба развијати у сељаштву разне задруге (кооперације). Треба учврстити мир. Не треба давати сваком сељаку право да слободно располаже својом земљом. Нека мир има већа права и нека мало по мало сва земља у Русији припадне миру: Сељаку треба дати разне олакшице у погледу куповања земље, да би земља лакше прелазила од капитала раду.
Други одговор дају социјал-демократи. Сељак треба пре свега да извојује сва она права, без изузетка, која имају племићи и трговци. Сељак треба да има пуно право да слободно располаже својом земљом. Да би се уништило оно најодвратније ропство, треба основати сељачке комитете за враћање одрезака. Нама не треба сеоска заједница, него савез сеоске сиротиње из разних сеоских заједница у целој Русији, савез сеоских пролетера с градским пролетерима. Разне задруге (кооперације) и куповање земље од стране мира увек ће доносити више користи сеоским богаташима, а варати средњег сељака.
Руска влада види да сељацима треба дати олакшице, али она би хтела да се откупи ситницама, она хоће све то да учини преко чиновника. Сељаци морају бити на опрезу, јер ће их чиновничке комисије преварити исто онако као што су их преварили племићки комитети. Сељаци треба да траже изборе слободних сељачких комитета. Није ствар у томе да се од чиновника чека олакшање, него у томе да сами сељаци узму своју судбину у сопствене руке. Учинимо најпре само један корак, ослободимо се најпре само најгорег ропства, - само да сељаци осете своју снагу, само да се слободно договоре и уједине. Ниједан савестан човек не може порицати да одресци често служе за најбезочније поробљавање. Ниједан савестан човек не може порицати да је наш захтев најпречи и најправеднији захтев; нека сељаци слободно изаберу своје комитете, без чиновника, ради уништења сваког подјармљивања.
У слободним сељачким комитетима (а исто тако у слободној општеруској народној скупштини) социјал-демократи ће одмах и свим снагама учвршћивати посебни савез сеоских и градских пролетера. Социјал-демократи ће бранити све мере у корист сеоских пролетера и помагаће им да одмах после првог корака учине, што је могуће брже и сложније, други и трећи корак и тако даље, све до краја, до потпуне победе пролетаријата. Али може ли се већ одмах сада рећи какав ће захтев доћи на ред сутра, за други корак? Не, то се не може рећи, јер ми не знамо како ће се сутра држати богати сељаци и многи образовани људи, који се баве разним кооперацијама и премештањем земље од капитала раду.
Можда њима сутра неће одмах поћи за руком да се споразумеју са спахијама, па ће хтети да униште власт спахија до краја. Врло добро. За социјал-демократе то је веома пожељно, и социјал-демократи ће саветовати сеоским и градским пролетерима да захтевају да се целокупна земља одузме од спахија и да се преда слободној народној држави. Социјал-демократи ће будно пазити да сеоски пролетери не буду при томе преварени, да се још боље учврсте, како би повели коначну борбу за потпуно ослобођење пролетаријата.
Али можда ће бити сасвим друкчије. И чак је вероватније да ће бити друкчије. Богати сељаци и многи образовани људи могу већ сутра, чим најгоре угњетавање буде ограничено и смањено, да се удруже са спахијама, и тада ће против целокупног сеоског пролетаријата устати сва сеоска буржоазија. Онда би било смешно да се боримо само против спахија. Онда ћемо морати да се боримо против читаве буржоазије и да захтевамо пре свега што више слободе и простора за ту борбу, да захтевамо да се раднику олакша живот, како би му била олакшана борба.
У сваком случају, било овако или онако, наш први, наш главни и безусловни задатак јесте: да учврстимо савез сеоских пролетера и полупролетера са градским пролетерима. За тај савез нама је потребна одмах и без одлагања пуна политичка слобода за народ, потпуна равноправност сељака и уништење кметства. А када се тај савез створи и учврсти,- онда ћемо лако открити разне преваре, помоћу којих буржоазија заводи средњег сељака, онда ћемо лако и брзо учинити и други, и трећи, и последњи корак против целокупне буржоазије, против свих владајућих снага, онда ћемо непоколебљиво поћи к победи и брзо извојевати потпуно ослобођење читавог радног народа.
7. Класна борба на селу
Шта је то класна борба? То је борба једног дела народа против другог, борба масе обесправљених, угњетених и радних људи против привилегисаних, угњетача и готована, борба најамних радника, или пролетера, против сопственика, или буржоазије. И на руском селу се увек водила и сад се води та велика борба, ма да је многи не виде, ма да сви не схватају њен значај. Док је постојало кметство, читава маса сељака борила се против угњетача, против класе спахија, које је царска влада бранила, штитила и потпомагала. Сељаци нису могли да се уједине, сељаци су били тада сасвим притиснути мраком незнања, сељаци нису имали помоћника и браће међу градским радницима, али су се сељаци ипак борили, како су умели и како су могли. Сељаци се нису бојали зверских прогона од стране владе, нису се бојали казни и куршума, сељаци нису веровали поповима, који су се убијали доказујући да је кметство одобрено светим писмом и да га је бог озаконио (тако је изрично говорио тада митрополит Филарет!), сељаци су устајали час ту, час тамо, и влада је најзад попустила, бојећи се општег устанка свих сељака.
Кметство је укинуто, али не сасвим. Сељаци су остали без права, остали су као најнижи, подложнички, прост сталеж, остали су у канџама кметства. Сељаци се и даље буне, они и даље траже пуну, праву слободу. А међутим, после укидања кметства појавила се нова класна борба, борба пролетаријата против буржоазије. Богатства су се увећала, изграђене су железнице и велике фабрике, градови су постали још многољуднији и раскошнији, али је сва та богатства приграбио у своје руке врло мали број људи, док је народ све више сиромашио, пропадао, гладовао, одлазио у најам туђим људима. Градски радници су започели нову, велику борбу свих сиромаха против богаташа. Градски радници су се ујединили у социјал-демократску партију и воде своју борбу упорно, истрајно и сложно, идући напред корак по корак, припремајући се за велику, коначну борбу, захтевајући политичку слободу за цео народ.
Најзад, ни сељаци нису више могли издржати. У пролеће прошле, 1902 године устали су сељаци Полтавске, Харковске и других губернија и пошли на спахије, отварали су њихове амбаре, делили међу собом њихову имовину, давали гладнима жито, које су посејали и пожњели сељаци, али које је спахија приграбио, и затражили нову поделу земље. Сељаци нису издржали бескрајно угњетавање, и почели су да траже бољу судбину. Сељаци су одлучили, - и одлучили су сасвим правилно, - да је боље умрети у борби против угњетача. него без борбе од глади. Али сељаци нису извојевали бољу судбину. Царска влада их је прогласила простим бунтовницима и пљачкашима (зато што су од пљачкаша спахија одузимали жито, које су посејали и пожњели сељаци!), царска влада је послала против њих војску, као против непријатеља, и сељаци су били разбијени, на њих се пуцало, многи су погинули; сељаци су на зверски начин премлаћивани, они су батинани намртво, мучили су их тако, како никад ни Турци нису мучили своје непријатеље - хришћане. Царски изасланици, губернатори, мучили су их највише, као прави џелати. Војници су силовали сељачке жене и кћери. А после свега тога сељацима су судили чиновнички судови, сељаци су натерани да уплате у корист спахија осам стотина хиљада рубаља, и на суду, на том срамном, тајном, џелатском суду, није било чак ни браниоцима дозвољено да изложе како су царски изасланици, губернатор Оболенски и друге царске слуге, злостављали и мучили сељаке.
Сељаци су се борили за праведну ствар. Руска радничка класа увек ће поштовати успомену мученика, које су царске слуге стрељале и премлатиле. Ти су мученици били борци за слободу и срећу радног народа. Сељаци су били разбијени, али они ће се и даље дизати, они неће клонути духом због првог пораза. Свесни радници ће уложити све снаге да што више радног народа у граду и селу дозна о сељачкој борби и да се припреми за нову, успешнију борбу. Свесни радници ће се трудити свим снагама да помогну сељацима да јасно схвате зашто је угушен први сељачки устанак (1902 г.) и шта треба учинити да победе сељаци и радници, а не царске слуге.
Сељачки устанак је угушен зато што је то био устанак заостале, несвесне масе, устанак без одређених, јасних политичких захтева, тј. без захтева да се промени државни поредак. Сељачки устанак је угушен зато што није био припремљен. Сељачки устанак је угушен зато што сеоски пролетери још нису имали савез с градским пролетерима. То су три узрока сељачког неуспеха. Да би устанак био успешан, он треба да буде свестан и припремљен, треба да обухвати сву Русију и да буде у савезу с градским радницима. И сваки корак радничке борбе у градовима, свака социјал-демократска књига или лист, свака реч свесног радника сеоским пролетерима приближава оно време када ће се устанак-поновити, када ће се завршити победом. Сељаци су устали несвесно, просто зато што нису могли више трпети, што нису хтели да умиру без речи и без отпора. Сељаци су се толико напатили од разних отимачина, угњетавања и мучења, да су бар за тренутак морали поверовати мутним вестима о царској милости, да су морали поверовати да ће сваки разуман човек сматрати да је праведно да се подели хлеб гладнима, онима који су целог свог века радили за друге, сејали и жели жито, а сада умиру од глади поред пуних амбара „господског“ жита. Сељаци као да су заборавили да су најбољу земљу и све фабрике приграбили богаташи, да су их приграбили спахије и буржоазија баш зато да би гладни народ радио за њих. Сељаци су заборавили да се у одбрану богате класе не држе само поповске проповеди, него да у њену одбрану устаје и сва царска влада са читавом силесијом чиновника и војске. Царска влада је потсетила сељаке на то. Царска влада је са зверском свирепошћу показала сељацима шта је то државна власт, коме она служи, кога она брани. Ми само треба чешће да потсећамо сељаке на ту поуку, и они ће лако схватити зашто је потребна промена државног поретка, зашто је потребна политичка слобода. Сељачки устанци престаће да буду несвесни када све већи и већи број народа то схвати, када сваки писмен и отресит сељак дозна за три главна захтева за које се пре свега треба борити. Први захтев јесте сазив народне скупштине ради тога да се у Русији уведе народна, изборна, а не самодржавна влада. Други захтев јесте слобода за све и свакога да штампа разне књиге и новине. Трећи захтев јесте: да сељацима законом буде призната потпуна равноправност с другим сталежима и да се сазову изборни сељачки комитети, како би се пре свега уништила свака кметска зависност. То су главни, основни, захтеви социјал-демократа, и сељаци ће сада моћи врло лако да. схвате те захтеве, да схвате од чега треба почети борбу за народну слободу. А када сељаци схвате те захтеве, они ће такође схватити да се треба унапред, дуго, упорно и непоколебљиво припремати за борбу, и то припремати се не одвојено, него заједно с градским радницима - социјал-демократима.
Нека сваки свесни радник и сељак окупља око себе најпаметније, најпоузданије и најхрабрије другове. Нека се труди да им објасни шта хоће социјал-демократи, да би схватили какву борбу треба водити и шта треба захтевати. Нека свесни социјал-демократи започну постепено, опрезно, али непоколебљиво да упознају сељаке са својим учењем, да им дају да читају социјал-демократске књиге, да им објашњавају те књиге на ужим састанцима поузданих људи.
Али социјал-демократску науку не треба објашњавати само по књигама, него на сваком примеру, на сваком случају угњетавања и неправде који видимо око себе. Социјал-демократско учење је учење о борби против сваког угњетавања, против сваке пљачке, против сваке неправде. Прави социјал-демократ је само онај човек који зна узроке угњетавања и који се целог свог живота бори против сваког случаја угњетавања. Како то треба радити? Свесни социјал-демократи, скупивши се у свом граду, у свом селу, морају сами да закључе како то треба радити, да би се што више користило читавој радничкој класи. Примера ради, навешћу један или два случаја. Рецимо да је радник социјал-демократ дошао ради кратког боравка у своје село или да је ма који градски радник социјал-демократ дошао у друго неко село. Цело се село, као муха у паучини, налази у шапама оближњег спахије, не може читавог свог живота да се извуче из јарма и нема куд од њега да побегне. Треба одмах одабрати најотреситије, најпаметније и најпоузданије сељаке, који траже правду и неће се уплашити првог полициског пса, и објаснити сељацима откуда потиче то безизлазно ропство, испричати им како су спахије варале сељаке и како су их пљачкали племићки комитети, испричати им о снази богаташа и о томе како их царска влада помаже, испричати им о захтевима радника социјал-демократа. Када сељаци схвате сву ту једноставну механику, онда треба да заједнички добро размисле да ли се томе спахији може дати сложан отпор, да ли сељаци могу поставити своје прве и главне захтеве (онако као што у градовима радници постављају своје захтеве фабрикантима). Ако је тај спахија подјармио велико село или неколико села, онда би било најбоље да се од оближњег социјал-демократског комитета преко поверљивих људи набави летак: у летку ће социјал-демократски комитет написати како треба, све по реду, од каквог угњетавања пате сељаци и шта они пре свега траже (да закупнина на земљу буде јевтинија, или да се сеоски радници зими не узимају у најам упола цене, него за праву цену, или да се сељаци тако не гоне због потрице, или разне друге захтеве). Из таквог ће летка сви писмени сељаци лепо сазнати у чему је ту ствар, па ће и неписменима објаснити. Онда ће сељаци јасно видети да су социјал-демократи за њих, да социјал-демократи осуђују сваку пљачку,
Онда ће сељаци почети да схватају какве се олакшице, макар и мале, али ипак олакшице, могу извојевати одмах сада, ако сви буду сложни, - и за каква велика побољшања у целој држави треба водити велику борбу заједно с градским радницима социјал-демократима. Онда ће се сељаци почети све више и више припремати за ту велику борбу, почеће да уче како треба налазити сигурне људе, како треба заједнички бранити своје захтеве.. Можда ће им понекад поћи за руком да организују и штрајк, као што то чине градски радници. Додуше, у селу је то теже, али је ипак понекад могуће, и у другим је земљама било успешних штрајкова, на пример, за време пољских радова, кад су спахијама и сеоским богаташима радници најпотребнији. Ако је сеоска сиротиња спремна за штрајк, ако су се сви већ одавно споразумели о заједничким захтевима, ако су ти захтеви у лецима добро објашњени или просто на састанцима добро протумачени, - онда ће бити сви сложни, и спахија ће морати да попусти или ће у пљачкању бити мало уздржљивији. Ако се штрајк организује сложно и у јеку посла, онда ће спахији или чак и властима и војсци тешко бити да ма шта смисле, - време пролази, спахија се боји да не пропадне, и онда ће брзо попустити. Наравно, то је нова ствар. А нова ствар често у почетку не иде глатко. Градски радници такође у почетку нису умели сложно да се боре, нису знали какве захтеве да заједнички постављају, него су просто ишли да ломе машине и да руше фабрике. А сада су радници научили да се боре сложно. Сваком новом послу се треба најпре учити. Сада радници схватају да се олакшице могу извојевати одмах, ако сви сложно устану, - а народ се за то време привикава на заједнички отпор и све се више спрема за велику, одлучну борбу. Тако ће и сељаци научити како да пружају отпор најгорим отимачима, како да сложно траже олакшице и како се треба спремати постепено, непоколебљиво на сваком месту за велику битку за слободу. Број свесних радника и сељака постаје све већи, организације сеоских социјал-демократа све чвршће и сваки случај спахиског угњетавања, поповских намета, полициских зверстава и прогона од стране власти отвараће народу очи све више и више, учити га сложном отпору и наводити на мисао о потреби да силом измени државни поредак.
Ми смо још на самом почетку ове књижице говорили да градски радни народ сада излази. на улице и тргове и отворено пред свима тражи слободу, пише на заставама и виче: „доле самодржавље!“ Ускоро ће доћи дан када ће радни народ у градовима устати не само зато да би прошао улицама с поклицима, него ће устати у велику, коначну борбу, када ће радници, као један човек рећи: „умрећемо у борби или ћемо извојевати слободу!“, када ће на место стотина убијених и палих у борби стати хиљаде нових, још одлучнијих бораца. И онда ће сељаци устати, устаће по целој Русији и поћи у помоћ градским радницима, поћи ће да се боре до краја за сељачку и радничку слободу. Онда се никакве царске хорде неће одржати. Радни народ ће победити и радничка класа ће поћи пространим, широким путем, да ослободи цео радни народ од сваког угњетавања, радничка класа ће искористити слободу ради борбе за социјализам!
Програм Руске социјал-демократске радничке партије, коју је предложио лист „Искра“ заједно са часописом „Зора“
Ми смо већ рекли шта је програм, зашто је он потребан, зашто само социјал-демократска партија излази с одређеним, јасним програмом. Програм коначно може примити само конгрес наше партије, тј. скуп претставника свих партиских радника. Сада Организациони комитет припрема такав конгрес. Али врло многи комитети наше партије изјавили су већ отворено да се слажу с „Искром“, да признају „Искру“ као руководећи лист. Зато, пре конгреса, наш пројекат (нацрт) програма може сасвим добро послужити за тачно упознавање с оним што хоће социјал-демократи, и ми сматрамо за потребно да тај пројекат наведемо у целини у прилогу наше књиге.
Разуме се, без објашњења сваки радник неће разумети све што је речено у програму. На стварању социјал-демократског учења, које су довршили Маркс и Енгелс, радило је много великих социјалиста, радници свих земаља преживели су много шта, да би стекли искуство којим ми хоћемо да се користимо, које ми хоћемо да ставимо у темељ нашег програма. Зато радник треба да проучава социјал-демократско учење, да би схватио сваку реч програма, свог програма, своје убојне заставе. А радници нарочито лако схватају и усвајају социјал-демократски програм, зато што тај програм говори шта је видео, шта је искусио сваки свесни радник. Нека се нико не плаши „тешкоће“ схватања програма одједанпут: уколико сваки радник буде даље читао и мислио, утолико ће више имати искуства у борби, утолико ће је потпуније схватити. Али нека сваки човек промисли и процени сав програм социјал-демократа, нека сваки има стално на памети све оно што хоће социјал-демократи, и да они мисле на ослобођење читавог радног народа. Социјал-демократи хоће да сви и свако јасно и тачно зна целу истину, до краја, шта је социјал-демократска партија.
Ми овде не можемо потанко објашњавати цео програм. За то је потребна нарочита књига. Ми ћемо само укратко истаћи о чему говори програм и посаветоваћемо читаоцу да набави као помоћ две књиге. Једно је књига немачког социјал-демократа Карла Кауцког, под насловом „Ерфуртски програм“, која је преведена на руски језик. Друго је књига руског социјал-демократа Л. Мартова „Радничко питање у Русији“. Те ће књиге помоћи да се схвати цео програм.
Сада ћемо сваки део нашег програма обележити нарочитим словом (види програм доле) и истаћи о чему се говори у сваком делу.
а) У самом почетку говори се да се пролетаријат у целом свету бори за своје ослобођење, а руски је пролетаријат само један одред светске војске радничке класе свих земаља.
б) Даље се говори какав буржоаски поредак влада скоро у свим земљама света, па и у Русији. Како живи у беди и немаштини већина становништва, радећи за земљепоседнике и капиталисте, како пропадају ситне занатлије и сељаци, а расту крупне фабрике, како капитал гуши и самог радника и његову жену и децу, како се погоршава стање радничке класе, а повећава незапосленост и оскудица.
в) Затим се говори о организацији радника, о њиховој борби, о великом циљу борбе: да се ослободе сви који су угњетени, да се потпуно уништи угњетавање сиромаха од стране богаташа. Ту се такође објашњава зашто радничка класа постаје све јача и јача, зашто ће она неминовно победити све своје непријатеље, све браниоце буржоазије.
г) Затим се говори зашто су основане социјал-демократске партије у свим земљама, како оне помажу радничкој класи да води борбу, да уједињује и упућује раднике, да их просвећује, да их спрема за велику борбу.
д) Даље се говори о томе зашто у Русији народ још живи горе него у другим земљама, говори се како је велико зло царско самодржавље, како нам је пре свега потребно да га оборимо и да у Русији успоставимо изабрану народну владу.
ђ) Каква ће побољшања донети читавом народу изабрана влада? Ми о томе говоримо у својој књижици, и о томе се говори и у програму.
е) Затим програм истиче каква побољшања треба захтевати сада за читаву радничку класу, да би могла лакше живети и да би се могла слободније борити за социјализам.
ж) У програму су нарочито истакнута она побољшања која у првом реду треба захтевати за све сељаке, да би сеоска сиротиња могла лакше и слободније водити класну борбу и против сеоске и против читаве руске буржоазије.
з) Најзад, социјал-демократска партија упозорава народ да не верује никаквим полициским и чиновничким обећањима и слатким речима, него да се непоколебљиво бори за неодложни сазив слободне свенародне скупштине.
Пројекат програма Руске социјал-демократске радничке партије, који је израдила редакција „Искре“ и „Зоре“
Развитак размене успоставио је тако тесну везу између свих народа цивилизованог света, да је велики ослободилачки покрет пролетаријата морао постати и одавно је већ постао међународни покрет.
Сматрајући своју партију за један од одреда светске армије пролетаријата, руска социјал-демократија иде за истим коначним циљем за којим теже социјал-демократи свих осталих земаља.
Тај коначни циљ одређен је карактером буржоаског друштва и током његовог развитка. Главну особину тог друштва чини робна производња на основу капиталистичких продукционих односа, у којима најважнији и најзнатнији део средстава за производњу и циркулацију робе припада малој, по свом броју, класи лица, док се огромна већина становништва састоји од пролетера и полупролетера, који су својим економским положајем принуђени да стално или периодично продају своју радну снагу, тј. да се упошљавају као најамни радници код капиталиста и да својим радом стварају приходе виших друштвених класа.
Област у којој владају капиталистички продукциони односи шири се све више и више, у оној мери у којој стално усавршавање технике, повећавајући привредни значај крупних предузећа, доводи до потискивања ситних самосталних произвођача, претварајући један њихов део у пролетере, сужавајући улогу осталих у друштвено-економском животу, и стављајући их местимично у више мање потпуну, више мање отворену, више мање тешку зависност од капитала.
Исти тај технички прогрес пружа, осим тога, могућност послодавцима да у све већим размерама искоришћавају женски и дечји рад у процесу производње и циркулације робе. А пошто он, с друге стране, доводи до релативног смањивања потребе послодаваца за живим радом радника, потражња радне снаге неминовно заостаје за понудом, услед чега се повећава зависност најамног рада од капитала и подиже ниво његове експлоатације.
Такво стање ствари у буржоаским земљама и њихово међусобно супарништво на светском тржишту, које се стално заоштрава, све више и више отежава продају робе, која се производи у све већој количини. Хиперпродукција, која се испољава у више мање оштрим индустриским кризама, за којима долазе више или мање дуготрајни периоди индустриског застоја, претставља неизбежну последицу развитка производних снага у буржоаском друштву. Кризе и периоди индустриског застоја, са своје стране, још више упропашћавају ситне произвођаче, још више повећавају зависност најамног рада од капитала, још брже доводе до релативног или чак апсолутног погоршања положаја радничке класе.
На тај начин, усавршавање технике, које значи повећавање продуктивности рада и пораст друштвеног богатства, условљава у буржоаском друштву нарастање друштвене неједнакости, повећавање растојања између имућних и неимућних и пораст необезбеђености егзистенције, незапослености и оскудице сваке врсте за све шире слојеве радних маса.
Али у оној мери у којој расту и развијају се све те противречности, својствене буржоаском друштву, расте и незадовољство радне и експлоатисане масе постојећим стањем ствари, расте број и јединство пролетера и заоштрава се њихова борба против експлоататора. У исто време усавршавање технике, концентришући средства за производњу и циркулацију и подруштвљавајући процес рада у капиталистичким предузећима, све брже и брже ствара материјалну могућност за замену капиталистичких продукционих односа социјалистичким - тј. могућност оне социјалне револуције која претставља коначни циљ целокупне делатности међународне социјал-демократије као свесног носиоца класног покрета пролетаријата.
Замењујући приватну својину на средства производње и циркулације друштвеном својином и уводећи планску организацију друштвеног процеса производње ради обезбеђења благостања и свестраног развитка свих чланова друштва, социјална револуција пролетаријата уништиће поделу друштва на класе и тиме ослободити читаво угњетено човечанство, јер ће учинити крај свим облицима експлоатације једног дела друштва од стране другог.
Неопходни услов те социјалне револуције чини диктатура пролетаријата, тј. освајање такве политичке власти од стране пролетаријата која ће му дозволити да угуши сваки отпор експлоататора.
Стављајући себи у задатак да оспособи пролетаријат за извршење његове велике историске мисије, међународна социјал-демократија организује га у самосталну политичку партију, која стоји насупрот свим буржоаским партијама, руководи свим облицима његове класне борбе, разголићује пред њим непомирљиву супротност између интереса експлоататора и интереса експлоатисаних и разјашњава му историски значај и неопходне услове претстојеће социјалне револуције. Истовремено, она показује пред читавом осталом радном и експлоатисаном масом безнадност њеног положаја у капиталистичком друштву и неопходност социјалне револуције у интересу њеног властитог ослобођења испод јарма капитала. Партија радничке класе, социјал-демократија, зове у своје редове све слојеве радног и експлоатисаног становништва, уколико они прелазе на гледиште пролетаријата.
На путу ка свом заједничком коначном циљу, који је условљен господством капиталистичког начина производње у читавом цивилизованом свету, социјал-демократи разних земаља принуђени су да постављају себи неједнаке непосредне задатке, како због тога што тај начин није свуда развијен у једнакој мери, тако и због тога што се његов развитак у разним земљама врши у различитим социјално-политичким приликама.
У Русији, где је капитализам већ постао владајући начин производње, сусрећу се још на сваком кораку остаци нашег старог, преткапиталистичког друштвеног поретка, који се заснивао на робовању радних маса спахијама, држави или шефу државе. У највећој мери сметајући економском прогресу, ти остаци не дозвољавају свестрани развитак класне борбе пролетаријата, помажу одржавању и јачању најварварскијих облика експлоатације многомилионског сељаштва од стране државе и имућних класа и држе у непросвећености и обесправљености читав народ.
Најзначајнији од свих тих заостатака и најмоћнији ослонац читавог тог варварства јесте царско самодржавље. По самој својој природи оно је непријатељ сваког друштвеног покрета и неминовно мора бити најљући противник свих ослободилачких тежњи пролетаријата.
Зато Руска социјал-демократска радничка партија истиче као свој најближи политички задатак обарање царског самодржавља и његово замењивање републиком на основу демократског устава, који обезбеђује:
1. Суверенитет народа, тј. усредсређење целокупне врховне државне власти у рукама законодавне скупштине, састављене од претставника народа;
2. Свеопште једнако и непосредно изборно право на изборима како за законодавну скупштину, тако и за све месне органе самоуправе - за сваког грађанина који је навршио 20 година; тајно гласање на изборима; право сваког бирача да буде изабран у сва претставничка тела; плату за народне претставнике;
3. Неприкосновеност личности и стана грађана;
4. Неограничену слободу савести, речи, штампе, зборова, штрајкова и удружења;
5. Слободу кретања и занимања;
6. Уништење сталежа и пуну равноправност свих грађана без обзира на пол, веру и расу;
7. Признање права на самоопредељење свим нацијама које се налазе у саставу државе;
8. Пружање права сваком грађанину да тужи суду сваког чиновника без жалбе административним путем;
9. Замену стајаће војске свеопштим наоружањем народа;
10. Одвајање цркве од државе и школе од цркве;
11. Бесплатно и обавезно опште и стручно васпитање за сву децу оба пола до 16 година. Снабдевање сиромашне деце храном, одећом и училима на рачун државе.
Као основни услов за демократизацију наше државне привреде, Руска социјал-демократска радничка партија захтева: укидање свих посредних пореза и увођење прогресивног пореза на приходе и наследство.
У интересу заштите радничке класе од физичке и моралне дегенерације, као и у интересу развијања њене способности за ослободилачку борбу, партија захтева:
1) Ограничење радног дана на 8 сати дневно за све најамне раднике;
2) Законско увођење недељног одмора, који непрекидно траје најмање 36 часова, за најамне раднике оба пола у свим гранама народне привреде;
3) Потпуну забрану прековременог рада;
4) Забрану ноћног рада (од 9 сати увече до 5 сати ујутру) у свим гранама народне привреде, изузимајући оне где је он безусловно потребан из техничких разлога, које су одобриле радничке организације;
5) Забрану да се послодавци користе најамним радом деце испод 16 година;
6) Забрану женског рада у оним гранама у којима је он штетан за женски организам; ослобођење породиља од рада 2 недеље пре и 4 недеље после порођаја;
7) Законско увођење грађанске одговорности послодаваца за потпуни или делимични губитак радне способности радника који је настао услед несрећних случајева или штетних услова производње и ослобођење радника од дужности доказивања да је тај губитак настао кривицом капиталиста;
8) Забрану исплаћивања наднице у роби; увођење недељног рока исплате по свим уговорима о најму радника и исплаћивање наднице у радно време;
9) Давање државне пензије остарелим радницима;
10) Повећање броја фабричких инспектора; постављање жена-инспектора у оним гранама где преовлађује женски рад; надзор од радника изабраних и од државе плаћених претставника над извршивањем фабричких закона као и над састављањем тарифа и шкартирањем робе;
11) Надзор органа месне самоуправе, уз учешће радничких претставника, над хигијенским условима станбених просторија које послодавци одређују за раднике, као и над унутрашњим редом у тим просторијама и условима њиховог изнајмљивања, - у циљу заштите најамних радника од мешања послодаваца у њихов живот и рад као приватних лица и грађана;
12) Увођење правилно организованог здравственог надзора у свим предузећима која се служе најамним радом и бесплатне медицинске помоћи за раднике на рачун послодаваца;
13) Проширивање надзора фабричке инспекције на све, гране народне привреде и на сва предузећа која се служе најамним радом, не изузимајући ни државна;
14) Увођење кривичне одговорности послодаваца за повреду закона о заштити рада;
15) Забрану да послодавци врше новчана одбијања од наднице из ма ког разлога и у ма ком циљу (глобе, одбијање за шкарт итд.);
16) Увођење струковних судова, састављених подједнако од претставника радника и послодаваца, у свим гранама народне привреде;
17) Стављање у дужност органима месне самоуправе да оснују посредничке бирое за упошљавање домаћих радника и дошљака (берзе рада) у свим гранама производње, уз учешће претставника радничких организација у њиховој управи.
У циљу уклањања остатака кметства, који као тежак јарам леже на сељацима, и у интересу слободног развитка класне борбе на селу партија ће се борити за:
1) Укидање плаћања за откуп и кулук, као и за укидање свих обавеза које данас падају на сељаштво као на подложнички сталеж;
2) Укидање солидарног јемства и свих закона који ограничавају сељака у располагању земљом;
3) Враћање народу новчаних износа који су му одузети у виду плаћања за откуп и кулук; конфискацију манастирских имања и имања царске породице у том циљу као и опорезивање нарочитом порезом земље крупних земљепоседника-племића који су се користили зајмом из сума плаћених за откуп; претварање износа добијених тим путем у нарочити фонд за културне и хумане потребе сеоских заједница;
4) Организовање сељачких комитета: а) ради враћања сеоским заједницама (путем експропријације или - у случају ако је земља прелазила из руку у руку, - путем државног откупа на рачун крупног племићког поседа) оне земље која је одрезана од сељака приликом уништења кметства и служи у рукама спахија као средство за њихово подјармљивање; б) ради уклањања остатака феудалних односа, који су се сачували на Уралу, на Алтају, у Западном Крају и у другим областима државе;
5) Пружање права судовима да смањују несразмерно високу закупнину и да проглашују за неважеће оне уговоре који подјармљују сељака.
Тежећи остварењу својих најближих политичких и економских циљева, Руска социјал-демократска радничка партија помаже сваки опозициони и револуционарни покрет који је уперен против постојећег друштвеног и политичког поретка у Русији, „у“ исто време одлучно одбацујући све реформаторске пројекте који су повезани с ма каквим проширивањем или учвршћивањем полициско-чиновничког туторства над радним класама.
Са своје стране, Руска социјал-демократска радничка партија чврсто је убеђена да се пуно, доследно и трајно остварење поменутих политичких и социјалних преображаја може постићи само путем обарања самодржавља и сазива уставотворне скупштине, коју ће читав народ слободно изабрати.
Напомене
[А]Мир - сеоска заједница и њена самоуправна организација за заједничко искоришћавање земље (ободина). Ова реч значи такође целокупност чланова једног села, а употребљава се и у смислу „скуп“, „састанак“. - Прев.
[Б]Буржоа - значи сопственик. Буржоазија - то су сви сопственици заједно. Крупан буржоа значи крупан сопственик. Ситан буржоа - ситни сопственик. Буржоазија и пролетаријат - то је исто што и сопственици и радници, богати и сиромашни, људи који живе од туђег рада и људи који раде за друге, за надницу.
[В]Реч је о земљи која је додељена, дата на коришћење, сељачким породицама од стране спахија или на основу реформе од 1861 године. - Прев.
[Г]Све ове и следеће цифре о количини земље већ су јако застареле. Оне су из 1877 - 1878 г., али новијих података нема. Руска влада може се одржати само у тами, и зато се код нас ретко сакупљају потпуни и истинити подаци о народном животу у целој земљи.
[Д]Понављамо још једном да ми овде цифре узимамо округло, отприлике. Можда богатих сељака нема тачно милион и по, него милион и четврт или милион и три четвртине или, чак, два милиона. То је мала разлика, али ствар није у томе да урачунавамо сваку хиљаду или стотину хиљада, него у томе да је јасно схватимо каква је снага богатих сељака, какво је њихово стање, да бисмо умели одредити ко нам је пријатељ, а ко непријатељ, да не дамо да нас варају разним причама и празним речима, него да тачно знамо и стање сиротиње и нарочито стање богаташа. Нека сваки сеоски радник добро погледа у своју општину и оближње општине. Он ће видети да је наш рачун правилан, да ће отприлике свуда тако изићи: на сваку стотину домаћинстава има десет или највише двадесет богаташа, двадесетак средњих сељака, а све остало је сиротиња.
[Ђ]Код нас у Русији такви наивни људи који сељаку желе добра, па ипак се често служе таквим слатким речима, зову се „народњаци“, или још „присталице ситног газдинства“. За њима из глупости каскају и „социјалисти-револуционари“. Код Немаца има такође доста слаткоречивих људи. Један од њих, Едуард Давид, недавно је написао дебелу књигу. У тој књизи он каже да је ситно газдинство неупоредиво уносније од крупног, јер ситни сељак не чини сувишне издатке, не држи коње за орање, него се служи оном истом кравом која му даје и млеко.
Датум последње измене: 2008-08-13 17:40:31
