Владимир Илич Лењин

Марксизам и ревизионизам (3. април 1908.)


Написано: 3. априла 1908.
Извор: В. И. Лењин, Три извора и три саставна дела марксизма, Друго издање, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1947. Штампање ћирилицом у 10.000 примерака завршено 30 јануара 1947 у штампарији „Култура“ Београд, Стаљинградска ул. 4
Први пут издато:
Штампано у зборнику „Успомени Карла Маркса“, у Петрограду 1908 г.
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License


Позната изрека гласи: кад би геометриски аксиоми задирали у интересе људи, њих би сигурно побијали. Природно-историске теорије, које задиру у старе предрасуде теологије, изазивале су и све досад изазивају најогорченију борбу. Није чудо што Марксово учење, које непосредно служи просвећивању и организовању напредне класе савременог друштва, које истиче задатке те класе и доказује неизбежну — услед економског развитка — замену савременог система новим поретком, није чудо што је то учење морало борбом освајати сваки свој корак на животном путу.

Не треба ни говорити о буржоаској науци и филозофији, које званично предају званични професори ради заглупљивања омладине из редова имућних класа и ради њеног „дресирања“ за хајку на спољне и унутрашње непријатеље. Та наука неће ни да чује о марксизму, проглашава га побијеним и уништеним; и млади научници, који своју каријеру граде на побијању социјализма, и престарели старци, који чувају завет свих могућих овешталих „система“, једнако усрдно нападају Маркса. Развијање марксизма, ширење и јачање његових идеја у радничкој класи неизбежно изазива множење и заоштравање тих буржоаских препада против марксизма, који после сваког „уништења“ од стране официјелне науке постаје све јачи, прекаљенији и виталнији.

Али и међу учењима која су повезана с борбом радничке класе, која су раширена поглавито међу пролетаријатом, марксизам нипошто није одмах учврстио своје позиције. Прву половину века свог постојања (од 40-их година XIX века) марксизам се борио против теорија које су биле из основа непријатељске. У првој половини 40-их година Маркс и Енгелс обрачунали су се с радикалним младохегелијанцима, који су стајали на становишту филозофског идеализма. Крајем 40-их година избија борба у области економских учења — против прудонизма. Педесете године завршавају ту борбу: критика партија и учења који су дошли до изражаја бурне 1848 године. У 60-им годинама борба се преноси из области опште теорије у област која је ближа непосредном радничком покрету: истеривање бакуњинизма из Интернационале. Почетком 70-их година у Немачкој се једно кратко време истиче прудонист Милбергер; — крајем 70-их година позитивист Диринг. Али утицај једног и другог на пролетаријат већ је потпуно безначајан. Марксизам већ безусловно побеђује све остале идеологије радничког покрета.

До 90-их година прошлог века та победа била је у својим главним линијама завршена. Чак у романским земљама, у којима су се најдуже одржавале традиције прудонизма, радничке партије фактички су изградиле своје програме и тактику на марксистичкој основи. Обновљена међународна организација радничког покрета — у облику периодичких интернационалних конгреса — одмах и готово без борбе стала је у свему што је битно на тло марксизма. Али кад је марксизам потиснуо сваколико толико целовита учења која су му била непријатељска, — оне тенденције које су се огледале у тим учењима почеле су тражити себи друге путеве. Изменили су се облици борбе и поводи за борбу, али борба се настављала. И друга половина века постојања марксизма почела је (90-е године прошлога века) с борбом марксизму непријатељске струје унутар марксизма.

Бивши ортодоксни марксист Бернштајн дао је име тој струји, иступивши с највећом буком и с најцеловитијим изразом исправљања Маркса, ревизије Маркса, ревизионизма. Чак у Русији, где се немарксистички социјализам природно, — услед економске заосталости земље и преовлађивања сељачког становништва притешњеног остацима феудализма, — држао најдуже, чак у Русији он пред нашим очима видљиво прераста у ревизионизам. И у аграрном питању (програм муниципализације целокупне земље), и у општим питањима програма и тактике, наши социјал-народњаци све више и више „исправљањима“ Маркса замењују умируће, ишчилеле остатке старог, на свој начин целовитог и марксизму из основа непријатељског система.

Предмарксовски социјализам је разбијен. Он наставља борбу, али не више на свом самосталном тлу, него на општем тлу марксизма, као ревизионизам. Погледајмо каква је идејна садржина ревизионизма.

У области филозофије ревизионизам је ишао на репу буржоаске професорске „науке“. Професори су ишли „назад ка Канту“, — и ревизионизам се вукао за неокантијанцима, професори су понављали хиљаду пута изговорене поповске баналности против филозофског материјализма, — и ревизионисти, снисходљиво се смешећи, мрмљали су (у слово тачно по последњем хандбуху), да је материјализам одавно „побијен“; професори су третирали Хегела као „мртво псето“ и, ма да су и сами проповедали идеализам, само хиљаду пута плићи и баналнији од Хегелова, презриво су слегали раменима поводом дијалектике, — и ревизионисти су срљали за њима у мочвару филозофске вулгаризације науке, замењујући „замршену“ (и револуционарну) дијалектику „простом“ (и мирном) „еволуцијом“; професори су одрађивали своју државну плату прилагођавајући и своје идеалистичке и своје „критичке“ системе средњовековној ,,филозофији“ (тј. теологији), која је владала, — и ревизионисти су ишли за њима, настојећи да религију учине „приватном ствари“ не у односу према савременој држави, него у односу према партији напредне класе.

Какав су стварни класни значај имала таква „исправљања“ Маркса, о томе не треба говорити — ствар је јасна сама по себи. Истаћи ћемо само да је једини марксист у међународној социјал-демократији, који је с гледишта доследног дијалектичког материјализма извршио критику оних невероватних баналности које су ту изговорили ревизионисти, био Плеханов. То је утолико потребније одлучно нагласити, што се у наше време чине дубоко погрешни покушаји да се реакционарни филозофски стареж провуче под фирмом критике Плехановљевог тактичког опортунизма[А].

Прелазећи на политичку економију треба, пре свега, истаћи да су у тој области „исправке“ ревизиониста биле кудикамо многостраније и подробније; на публику се настојало утицати „новим подацима привредног развитка“. Говорило се да се концентрација и потискивање ситне производње од стране крупне производње не врши у области пољопривреде уопште, а да се у области трговине и индустрије врши крајње полако. Говорило се да су кризе сада постале ређе, слабије, да ће картели и трустови вероватно дати могућност капиталу да сасвим отстрани кризе. Говорило се да „теорија слома“, којем капитализам иде, није одржива због тенденције отупљавања и ублажавања класних противречности. Говорило се, најзад, да не шкоди ни Марксову теорију вредности исправити по Бем-Баверку.

Борба против ревизиониста по тим питањима довела је до исто тако плодног оживљавања теоретске мисли међународног социјализма као год и Енгелсова полемика с Дирингом двадесет пет година пре тога. Аргументи ревизиониста анализирани су чињеницама и цифрама у руци. Било је доказано да ревизионисти систематски улепшавају савремену ситну производњу. Чињеницу техничке и комерцијалне надмоћности крупне производње над ситном не само у индустрији, него и у земљорадњи, доказују необориви подаци. Али у земљорадњи је робна производња далеко слабије развијена, и савремени статистичари и економисти обично слабо умеју да издвајају оне специјалне гране (понекад чак операције) земљорадње, у којима долази до изражаја прогресивно увлачење земљорадње у промет светске привреде. На развалинама натуралне привреде ситна производња одржава се бескрајним погоршавањем исхране, хроничном глађу, продужавањем радног дана, погоршавањем квалитета стоке и тимарења, једном речју, истим оним средствима којима се одржавала и занатска производња против капиталистичке мануфактуре. Сваки корак науке и технике неизбежно и неумољиво поткопава основе ситне производње у капиталистичком друштву, а задатак је социјалистичке економије да испитује тај процес у свим његовим, често компликованим и замршеним, облицима, — да ситном произвођачу доказује немогућност да се одржи под капитализмом, безизлазност сељачког газдинства под капитализмом, неопходност прелаза сељака на становиште пролетера. У научном погледу ревизионисти су у датом питању грешили што су површно уопштавали једнострано истргнуте чињенице, ван њихове везе с читавим системом капитализма, — а у политичком погледу они су грешили у томе што су неизбежно, хотимично или нехотице, позивали сељака, или гурали сељака на становиште газде (тј. на становиште буржоазије), место да га гурају на становиште револуционарног пролетера.

С теоријом криза и теоријом слома ствари ревизионизма стајале су још горе. Само врло кратко време и само врло кратковиди људи могли су мислити о прерађивању основа Марксовог учења под утицајем неколиких година индустриског полета и просперитета. Да кризе нису проживеле свој век, то је ревизионистима врло брзо показала стварност: криза је наступила после просперитета. Променили су се облици, ређање слика појединих криза, али кризе су остале неизбежан саставни део капиталистичког поретка. Картели и трустови, уједињујући производњу, јачали су у исто време, на очиглед свих, анархију производње, необезбеђеност пролетаријата и јарам капитала, заоштравајући тако класне противречности у још невиђеном степену. Да капитализам иде к слому — и у смислу појединих политичких и економских криза, и у смислу потпуног слома читавог капиталистичког поретка, — то су с особитом очигледношћу и у особито широким размерама показали управо најновији џиновски трустови. Недавна финансиска криза у Америци, страховито повећавање незапослености у читавој Европи, да и не говоримо о блиској индустриској кризи, на коју указују многи знаци, — све је то довело до тога да су недавне „теорије“ ревизиониста заборавили сви, па изгледа и многи од њих самих. Не треба само заборављати оне лекције које је та интелектуалска непостојаност дала радничкој класи.

О теорији вредности треба само рећи да осим алузија и уздаха, веома магловитих, по Бем—Баверку, ревизионисти нису овде дали баш ништа и нису стога оставили никаквих трагова у развитку научне мисли.

У области политике ревизионизам је заиста покушао да ревидира основу марксизма, наиме: учење о класној борби. Политичка слобода, демократија, опште право гласа, — говорили су нам, — уништавају тло „за класну борбу и чине нетачном стару поставку „Комунистичког манифеста“: радници немају отаџбине. У демократији, пошто влада „воља већине“, не може се, веле, ни на државу гледати као на орган класне владавине, нити се могу одбијати савези с прогресивном, социјал-реформаторском буржоазијом против реакционара.

Неоспорно је да су се ти аргументи ревизиониста сводили на доста заокругљен систем схватања, — наиме: давно познатих либерално-буржоаских схватања. Либерали су увек говорили да буржоаски парламентаризам уништава класе и класне поделе, пошто право гласа, право учествовања у државним пословима имају сви грађани без разлике. Читава историја Европе у другој половини XIX века, читава историја руске револуције у почетку XX века очигледно показује колико су таква схватања апсурдна. Економске разлике не слабе, него јачају и заоштравају се под слободом „демократског“ капитализма. Парламентаризам неотстрањује, него разголићује суштину најдемократскијих буржоаских република као органа класног угњетавања. Помажући да се просвете и организују неизмерно шире масе становништва од оних који су пре активно учествовале у политичким догађајима, парламентаризам припрема тиме не отстрањење криза и политичких револуција, него најјаче заоштравање грађанског рата у време тих револуција. Париски догађаји у пролеће 1871 године и руски догађаји у зиму 1905 године показали су јасно да не може јасније колико неизбежно наступа такво заоштравање. Француска буржоазија, не колебајући се ни секунде, направила је погодбу с непријатељем читаве нације, с туђинском војском која је разорила њену отаџбину, ради угушивања пролетерског покрета. Ко не схвата неизбежну унутрашњу дијалектику парламентаризма и буржоаског демократизма, која води до још оштријег решавања спора масовним насиљем него што је то било раније, — тај неће никад умети да на тлу тог парламентаризма води принципијелно доследну пропаганду и агитацију, која заиста припрема радничке масе за победоносно учествовање у таквим „споровима“. Искуство савеза, споразума, блокова са социјал-реформаторским либерализмом на Западу, с либералним реформизмом (кадети) у руској револуцији убедљиво је показало да ти споразуми само отупљују свест маса, да не јачају, него да слабе, истински значај њихове борбе, јер повезују оне који се боре с елементима који су најмање способни да се боре, који су најколебљивији и најиздајничкији. Француски милеранизам — најкрупнији покушај да се ревизионистичка политичка тактика примени у широким, заиста националним размерама, — дао је такву практичну оцену ревизионизма, коју пролетаријат целог света неће никад заборавити.

Природну допуну економских и политичких тенденција ревизионизма претстављао је његов став према коначном циљу социјалистичког покрета. „Коначни циљ је ништа, покрет је све“, та Бернштајнова крилатица изражава суштину ревизионизма боље него многа дуга резоновања. Од случаја до случаја одређивати свој поступак, прилагођавати се догађајима дана, обртима политичких тричарија, заборављати основне интересе пролетаријата и основне црте целог капиталистичког поретка читаве капиталистичке еволуције, жртвовати те основне интересе ради стварних или тобожњих тренутних користи, — то је ревизионистичка политика. А из саме суштине те политике очигледно произилази да она може узимати бескрајно разноврсне облике и да ће свако колико толико „ново“ питање, колико толико неочекиван и непредвиђен обрт догађаја, иако тај обрт само у минијатурном степену и само за најкраће време мења основни правац развитка, — неизбежно увек изазивати ове или оне варијанте ревизионизма.

Неизбежност ревизионизма условљена је његовим класним коренима у савременом друштву. Ревизионизам је интернационална појава. За сваког социјалиста који је иоле обавештен и који мисли, не може бити ни најмање сумње у то да је однос ортодокса и бернштајноваца у Немачкој, гедиста и жоресиста (сада нарочито брусиста) у Француској, социјал-демократске федерације и независне радничке партије у Енглеској, Брукера и Вандервелда у Белгији, интегралиста и реформиста у Италији, бољшевика и мењшевика у Русији, свуда у својој суштини истоврстан, упркос огромној разноликости националних услова и историских момената у савременом стању свих тих земаља. „Подела“ у савременом међународном социјализму врши се, у суштини, већ сада по једној линији у разним земљама света, документирајући тиме огроман корак напред у поређењу с оним што је било пре 30-40 година, кад се у разним земљама нису бориле истоврсне тенденције у јединственом међународном социјализму. И онај „ревизионизам с лева“, који се сада оцртао у романским земљама као „револуционарни синдикализам“, такође се прилагођава марксизму „исправљајући“ га: Лабриола у Италији, Лагардер у Француској најчешће апелују од Маркса нетачно схваћеног на Маркса који је тачно схваћен.

Не можемо се овде заустављати на анализи идејне садржине тог ревизионизма који се још ни издалека није развио толико колико опортунистички ревизионизам, који се није интернационализовао, који није издржао ниједног великог практичног окршаја са социјалистичком партијом макар једне земље, зато се ограничавамо на онај ревизионизам с десна“ који је напред оцртан.

У чему се састоји његова неизбежност у капиталистичком друштву? Зашто је он дубљи од разлика националних особености и од степена развитка капитализма? Зато што у свакој капиталистичкој земљи упоредо с пролетаријатом увек стоје широки слојеви ситне буржоазије, ситних поседника. Капитализам се родио и стално се рађа из ситне производње. Капитализам неминовно ствара читав низ „средњих слојева“ (додатак фабрици, рад код куће, ситне радионице разбацане по читавој земљи услед потреба крупне индустрије, на пример велосипедне и аутомобилске, итд.). Ти нови ситни произвођачи исто тако неминовно опет доспевају у редове пролетаријата. Потпуно је природно да ситнобуржоаски поглед на свет увек изнова продире у редове широких радничких партија. Потпуно је природно што тако мора да буде и што ће тако бити све до перипетија пролетерске револуције, јер би била дубока погрешка мислити да је за остварење те револуције потребна „потпуна“ пролетаризација већине становништва. Оно што ми сада проживљујемо често само идејно: полемике с теоретским исправљањима Маркса, — оно што сада избија у пракси само у појединим делимичним питањима радничког покрета у облику тактичких размимоилажења с ревизионистима и расцепа на тој бази, — то ће још радничка класа неизоставно морати да проживи у неупоредиво крупнијим размерама кад пролетерска револуција заоштри сва спорна питања, концентрише сва размимоилажења на тачкама које имају најнепосреднији значај за одређивање држања маса, принуди у ватри борбе да се непријатељи одељују од пријатеља и избацују рђави савезници, да би се непријатељу задали одлучни ударци.

Идејна борба револуционарног марксизма против ревизионизма крајем XIX века само је увод у велике револуционарне битке пролетаријата, који иде напред потпуној победи своје ствари упркос свим колебањима и слабостима ситне буржоазије

Штампано у зборнику „Успомени Карла Маркса“, у Петрограду 1908 г.
В. И. Лењин. Дела, 3 изд., св. XII, стр. 179-189.


Напомене

[А] Види књигу „Приноси за филозофију марксизма“ Богданова, Базарова и др. Овде није место да анализирамо ту књигу, па се засад морам да ограничим на изјаву да ћу у најближој будућности у низу чланака или у посебној брошури показати да се све што је у тексту речено за неокантијанске ревизионисте односи у ствари и на те „нове“ неохјумистичке и необерклијанске ревизионисте. (Лењин је ускоро после тога написао књигу „Материјализам и емпириокритицизам“ (види Дела, св. XIII), у којој је дао поразну критику Богданова и других ревизиониста и њихових филозофских учитеља Авенаријуса и Маха. Лењинова књига је одбрана теоретских основа марксизма — дијалектичког и историског материјализма, — материјалистичка генерализација свих тековина науке, пре свега природних наука, за време од Енгелсове смрти до појаве те Лењинове књиге, и теоретска припрема бољшевичке партије. Ред.)

На Растку објављено: 2008-08-11
Датум последње измене: 2008-08-13 17:40:42
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује