Владимир Илич Лењин

Историска судбина учења Марка Маркса (1. март 1913.)

Написано: 1. марта 1913.
Извор: В. И. Лењин, Три извора и три саставна дела марксизма, Друго издање, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1947. Штампање ћирилицом у 10.000 примерака завршено 50 јануара 1947 у штампарији „Култура“ Београд, Стаљинградска ул. 4.
Први пут издато: Штампано у „Правди“. бр. 50, 1 марта 1913 г.
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

Главно у Марксову учењу јесте објашњење светско-историске улоге пролетаријата као ствараоца социјалистичког друштва. Да ли је ток догађаја у целом свету потврдио то учење, пошто га је Маркс изложио?

Први пут га је Маркс изнео 1844 године. „Комунистички манифест“ Маркса и Енгелса, који је изишао 1848 године, даје већ целовито, систематско, све до данас најбоље излагање тог учења. Светска историја од тог времена дели се јасно на три главна периода: 1) од револуције 1848 године до Париске комуне (1871); 2) од Париске комуне до руске револуције (1905); 3) од руске револуције.

Бацимо поглед на судбину Марксова учења у свакоме од тих периода.

I

У почетку првог периода Марксово учење нипошто не преовлађује. Оно је само једна од необично многобројних фракција или струја социјализма. Преовлађују пак такви облици социјализма који су у оcнови сродни нашем народњаштву: несхватање материјалистичке основе историског кретања, незнање да се издвоји улога и значај сваке класе капиталистичког друштва, прикривање буржоаске суштине демократских преображаја разним, тобоже социјалистичким, фразама о „народу“, „праведности“, „праву“ итд.

Револуција 1848 године задаје смртни ударац свим тим бучним, шареним, дречећим облицима предмарксовског социјализма. Револуција у свим земљама показује разне класе друштва у акцији. Стрељање радника које је извршила републиканска буржоазија у јунским данима 1848 године у Паризу коначно одређује социјалистичку природу самог пролетаријата. Либерална буржоазија боји се сто пута више самосталности те класе него ма које реакције. Кукавички либерализам вуче се пред њом побаучке. Сељаштво се задовољава укидањем остатака феудализма и прелази на страну реда, тек понекад се колебајући између радничке демократије и буржоаског либерализма. Сва учења о некласном социјализму и о некласној политици показују се као чиста бесмислица.

Париска комуна (1871) довршава тај развитак буржоаских преображаја; република, то јест онај облик државног уређења у коме се класни односи појављују у најмање прикривеном облику, за своје учвршћење има да захвали само херојству пролетаријата.

У свим осталим европским земљама замршенији и недовршенији развитак доводи до истог таквог буржоаског друштва какво се било формирало. Крајем првог периода (1848-1871), периода бура и револуција, предмарксовски социјализам умире. Рађају се самосталне пролетерске партије: прва Интернационала (1864-1872) и немачка социјал-демократија.

II

Други период (1872-1904) разликује се од првога „мирним“ карактером, отсуством револуција. Запад је с буржоаским револуцијама свршио. Исток још није дорастао до њих.

Запад улази у период „мирне“ припреме за епоху будућих преображаја. Свуда се формирају социјалистичке партије, пролетерске по својој основи, које се уче искоришћавати буржоаски парламентаризам, стварати своју дневну штампу, своје просветне установе, своје синдикате, своје задруге. Марксово учење односи потпуну победу и иде у ширину. Полако, али непрестано, напредује процес одабирања и прикупљања снага пролетаријата, припреме за битке које долазе.

Дијалектика историје јесте таква, да теоретска победа марксизма приморава његове непријатеље да се прерушавају у марксисте. У себи трули либерализам покушава да оживи у облику социјалистичког опортунизма. Период припреме снага за велике битке они тумаче у смислу одрицања од тих битака. Побољшање положаја робова за борбу против најамног ропства они објашњавају у том смислу да робови треба да своја права на слободу продаду за грош. Бојажљиво проповедају „социјални мир“ (тј. мир с господарима робова), одрицање од класне борбе итд. Међу социјалистичким парламентарцима, разним чиновницима радничког покрета и „симпатизерском“ интелигенцијом они имају врло много присталица.

III

Нису опортунисти стигли ни да се нахвале „социјалним миром“ и непотребношћу бура при „демократији“, кад се у Азији отворио нов извор највећих светских бура. После руске револуције следиле су турска, персиска, кинеска. Управо сада живимо у епоси тих бура и њиховог „одраза назад“ на Европу. Ма каква била судбина велике кинеске републике, на коју сада оштре зубе разне „цивилизоване“ хијене, никакве снаге у свету неће успоставити стари феудализам у Азији, неће збрисати с лица земље херојски демократизам народних маса у азиским и полуазиским земљама.

Неке људе, који нису запажали услове припреме и развитка масовне борбе, дуга одгађања одлучне борбе против капитализма у Европи доводила су до очајања и до анархизма. Сада видимо како је анархистичко очајање кратковидо и малодушно. Не очајање, већ бодрост треба црпсти из чињеница да је Азија са својих 800 милиона увучена у борбу за те исте европске идеале.

Револуције у Азији показале су нам ону исту бескарактерност и подлост либерализма, онај исти искључиви значај самосталности демократских маса, оно исто јасно разграничење пролетаријата од сваке буржоазије. Онај ко после искуства и Европе и Азије говори о некласној политици и о некласном социјализму, тога треба просто ставити у кавез и показивати напоредо с каквим аустралиским кенгуром.

После Азије почела се мицати — само не на азиски начин — и Европа. „Мирни“ период 1872- 1904 године заувек је отишао у неповрат. Скупоћа и јарам трустова изазивају невиђено заоштравање економске борбе, која је кренула с места чак либерализмом највише деморалисане енглеске раднике. Пред нашим очима сазрева политичка криза чак у „најтврђој“ буржоаско-јункерској земљи, Немачкој. Бесно наоружавање и политика империјализма чине од савремене Европе такав „социјални мир“, који је највише налик на буре барута. А распадање свих буржоаских партија и сазревање пролетаријата стално напредује.

После појаве марксизма свака од трију великих епоха светске историје доносила му је нове потврде и нове тријумфе. Али ће још већи тријумф донети марксизму, као учењу пролетаријата, историска епоха која долази.

Штампано у „Правди“. бр. ,50, 1 марта 1913 г.
В. И. Лењин, Дела, 3 изд., св. XVI, стр. 331—333.