Владимир Илич Лењин
Три извора и три саставна дела марксизма (3. март 1913.)
Написано: 3. марта 1913.
Извор: В. И. Лењин, Три извора и три саставна дела марксизма, Друго издање, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1947. Штампање ћирилицом у 10.000 примерака завршено 50 јануара 1947 у штампарији „Култура“ Београд, Стаљинградска ул. 4.
Први пут издато: Штампано у часопису „Просвещение“ број 3, март 1913 г.
Марксово учење изазива против себе у целом цивилизованом свету највеће непријатељство и мржњу читаве буржоаске (и званичне и либералне) науке, која у марксизму гледа неку врсту „штетне секте“. Друкчији став не може се ни очекивати, јер у друштву изграђеном на класној борби „непристрасне“ социјалне науке не може бити. Читава званична и либерална наука брани, на овај или онај начин, најамно ропство, док је марксизам објавио немилосрдан рат том ропству. Очекивати непристрасну науку у друштву најамног ропства исто је таква глупа наивност као и очекивати непристрасност фабриканата у питању о томе не треба ли радницима повећати плату смањивши профит капитала.
Али то није све. Историја филозофије и историја социјалне науке показују потпуно јасно да у марксизму нема ничег налик на „секташтво“ у смислу неког затвореног, скамењеног учења, које је настало по страни од главног пута развитка светске цивилизације. Напротив, сва Марксова генијалност састоји се баш у томе што је он дао одговоре на питања која је напредна мисао човечанства већ поставила. Његово учење настало је као директан и непосредан наставак учења највећих претставника филозофије, политичке економије и социјализма.
Марксово учење је свемоћно, јер је истинито. Оно је потпуно и складно, оно даје људима целовит поглед на свет, који се не може помирити ни с каквим празноверјем, ни с каквом реакцијом, ни с каквом одбраном буржоаског угњетавања. Оно је законити наследник најбољег што је створило човечанство у XIX веку у немачкој филозофији, енглеској политичкој економији, француском социјализму.
Баш на тим трима изворима и уједно саставним деловима марксизма ми ћемо се мало зауставити.
I
Филозофија марксизма јесте материјализам. У току читаве новије историје Европе, а нарочито крајем XVIII века у Француској, где се разбуктала одлучна битка против свакојаке средњовековне старежи, против феудализма у установама и идејама[А], материјализам се показао као једина доследна филозофија, верна свим учењима природних наука, непријатељска празноверју, итд. Стога су непријатељи демократије свим силама настојали да „побију“, поткопају, оклеветају материјализам и бранили су различите облике филозофског идеализма, који се увек своди, на овај или онај начин, на одбрану или подршку религије.
Маркс и Енгелс најодлучније су бранили филозофски материјализам и много су пута објашњавали дубоку погрешност сваког скретања с те основе. Њихови погледи су најјасније и најподробније изложени у Енгелсовим делима: „Лудвиг Фојербах“ и „Анти-Диринг“, која су — слично „Комунистичком манифесту“ — приручник сваког свесног радника.
Али Маркс се није зауставио на материјализму XVIII века, него је филозофију развио даље. Он ју је обогатио тековинама немачке класичне филозофије, особито Хегеловог система, који је са своје стране довео до Фојербаховог материјализма. Главна од тих тековина је дијалектика, тј. учење о развитку у његовом најпунијем, најдубљем и од једностраности најслободнијем облику, учење о релативности људског знања које нам даје одраз материје која се вечно развија. Најновија открића природних наука — радијум, електрони, претварање елемената — сјајно су потврдили Марксов дијалектички материјализам насупрот учењима буржоаских филозофа с њиховим „новим“ враћањима старом и трулом идеализму.
Продубљујући и развијајући филозофски материјализам, Маркс га је довео до краја, проширио његову спознају природе на спознају људског друштва. Највећа тековина научне мисли био је — Марксов историски материјализам. Хаос и произвољност, који су све дотада владали у погледима на историју и на политику, били су смењени необично целовитом и складном научном теоријом, која показује како се из једног система друштвеног живота, услед пораста производних снага, развија други, виши, — како, на пример, из феудализма израста капитализам.
Као год што спознаја човека одражава природу која постоји независно од њега, тј. материју која се развија, тако друштвена спознаја човека (тј. разна филозофска, религиозна, политичка итд. схватања и учења) одражава економску структуру друштва. Политичке установе су надградња над економском основом. Ми видимо, на пример, како разни политички облици савремених европских држава служе јачању владавине буржоазије над пролетаријатом.
Марксова филозофија је завршени филозофски материјализам, који је дао човечанству, а радничкој класи посебно, велика средства спознаје.
II
Утврдивши да је економска структура основа на којој се издиже политичка надградња, Маркс је највише пажње посветио проучавању те економске структуре. Главно Марксово дело — „Капитал“ — посвећено је проучавању економске структуре савременог, тј. капиталистичког друштва.
Класична политичка економија пре Маркса формирала се у Енглеској — најразвијенијој капиталистичкој земљи. Адам Смит и Давид Рикардо, испитујући економску структуру, створили су почетке радне теорије вредности. Маркс је наставио њихово дело. Он је строго образложио и доследно развио ту теорију. Он је показао да се вредност сваке робе одређује количином друштвено потребног радног времена које се употребљава за производњу робе.
Тамо где су буржоаски економисти видели однос између ствари (размена робе за робу), тамо је Маркс открио однос између људи. Размена роба изражава везу између појединих произвођача посредством тржишта. Новац значи да та веза постаје све тешња, нераздвојно повезујући читав привредни живот појединих произвођача у једну целину. Капитал значи даљи развитак те везе; радна снага човека постаје роба. Најамни радник продаје своју радну снагу власнику земље, фабрика, оруђа за рад. Један део радног дана радник употребљава за то да покрије трошкове за издржавање себе и своје породице (надница), а други део дана радник ради бесплатно, стварајући вишак вредности за капиталиста, извор профита, извор богатства капиталистичке класе.
Учење о вишку вредности је угаони камен Марксове економске теорије. Капитал, створен радом радника, угњетава радника, упропашћава ситне поседнике и ствара армију незапослених. У индустрији победа крупне производње уочљива је на први поглед, али и у земљорадњи видимо исту појаву: надмоћност крупне капиталистичке земљорадње повећава се, примена машина расте, сељачко газдинство доспева у замку новчаног капитала, слаби и пропада под јармом заостале технике. У земљорадњи су облици пропадања ситне производње друкчији, али само пропадање је неоспорна чињеница.
Уништавајући ситну производњу капитал води до повећања продуктивности рада и до стварања монополског положаја удружења најкрупнијих капиталиста. Сама производња постаје све више друштвена, — стотине хиљада и милиони радника повезују се у плански привредни организам, — а производ заједничког рада присваја шачица капиталиста. Расте анархија производње, кризе, дивља јагма за тржиштем, необезбеђеност опстанка за масу становништва.
Повећавајући зависност радника од капитала, капиталистички поредак ствара велику снагу уједињеног рада.
Маркс је истражио развитак капитализма од првих почетака робне привреде, од просте размене, до његових највиших облика, до крупне производње.
И искуство свих капиталистичких земаља, како старих, тако и нових, из године у годину очигледно, показује све већем и већем броју радника правилност тог Марксовог учења.
Капитализам је победио у читавом свету, али та победа само је увод у победу рада над капиталом.
III
Кад је био оборен феудализам и “слободно“ капиталистичко друштво угледало света, — одмах се показало да та слобода значи нов систем угњетавања и експлоатације трудбеника. Одмах су почела ницати различита социјалистичка учења, као одраз тог угњетавања и протест против њега. Али првобитни социјализам био је утописки социјализам. Он је критиковао капиталистичко друштво, осуђивао га, проклињао га, маштао о његовом уништењу, фантазирао о бољем поретку, убеђивао богате о неморалности експлоатације.
Али утописки социјализам није могао показати стварни излаз. Он није умео ни објаснити суштину најамног ропства под капитализмом, ни открити законе његова развитка, ни наћи ону друштвену снагу која је способна да постане творац новог друштва.
Међутим, бурне револуције, које су пратиле пад феудализма свуда у Европи и нарочито у Француској, све очигледније су откривале борбу класа као основу читавог развитка и као његову покретачку снагу.
Ниједна победа политичке слободе над феудалном класом није била извојевана без очајног отпора. Ниједна капиталистичка земља није се формирала на више мање слободној, демократској основи без борбе на живот и смрт између разних класа капиталистичког друштва.
Марксова генијалност састоји се у томе што је знао да отуда, раније од свих, изведе и доследно спроведе онај закључак коме нас учи светска историја. Тај закључак јесте учење о класној борби.
Људи су увек били и увек ће бити глупе жртве обмане и самообмане у политици, док не науче да за сваком моралном, религиозном, политичком, социјалном фразом, изјавом, обећањем траже интересе ових или ових класа. Присталице реформе и побољшања увек ће бити насамаривани од заштитника старог, док не схвате да се свака стара установа, ма колико она изгледала апсурдна и трула, одржава снагама ових или оних владајућих класа. А да се сломи отпор тих класа, постоји само једно средство: у самом друштву које нас окружује наћи, просветити и организовати за борбу такве снаге, које могу — и по свом друштвеном положају морају — да буду снага која је способна да збрише старо и створи ново.
Само Марксов филозофски материјализам показао је пролетаријату излаз из духовног ропства, у коме су досад тавориле све утњетене класе. Само Марксова економска теорија објаснила је стварни положај пролетаријата у општем систему капитализма.
У целоме свету, од Америке до Јапана и од Шведске до Јужне Африке, множе се самосталне организације пролетаријата. Он се просвећује и васпитава водећи своју класну борбу, избавља се од предрасуда буржоаског друштва, окупља се све тешње и учи се да мери меру својих успеха, прекаљује своје снаге и незадрживо расте.
Штампано у часопису „Просвещение“ број 3, март 1913 г.
В. И. Лењин. Дела, 3 изд., св. XVI, гтр. 349—353.
Напомене
[А]Мисли се на француску буржоаску револуцију (1789-1793 г.), Ред.Датум последње измене: 2008-02-13 13:49:19
