Владимир Илич Лењин

О задацима пролетаријата у овој револуцији (4. април 1917.)

Написано: 4. априла 1917.
Извор: В. И. Лењин, Априлске тезе, Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1947. Предано у штампу 27-X-1947. Рукопис број 420. Штампано ћирилицом и латиницом. Штампање ћирилицом у 20.000 примерака завршено 14-XI-1947 у штампарији „Култура“, Београд, Стаљинградска 4. Штампаних табака 5.
Први пут издато: „Правда“ бр. 26, 20 (7) априла 1917
Интернет верзија: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

Дошавши тек 3 априла ноћу у Петроград, ја сам могао, наравно, само у своје име и с резервама које тражи недовољна припремљеност одржати на скупштини од 4 априла реферат о задацима револуционарног пролетаријата.

Једино што сам могао учинити да олакшам рад себи и добронамерним опонентима било је да спремим писмене тезе. Ја сам их прочитао и њихов текст предао другу Церетелију. Читао сам их веома лагано и два пута: прво на скупштини бољшевика, затим на скупштини и бољшевика и мењшевика.

Објављујем ове своје личне тезе, пропраћене само најкраћим коментарима, који су кудикамо детаљније били развијени у реферату:

Тезе

1. У нашем ставу према рату, који што се тиче Русије и под новом владом Љвова и К° безусловно остаје пљачкашки империјалистички рат услед капиталистичког карактера те владе, не могу се дозволити ни најмањи уступци „револуционарном одбранаштву“. На револуционарни рат, који стварно оправдава револуционарно одбранаштво, свесни пролетаријат може пристати само под условом: а) прелаза власти у руке пролетаријата и блиских му сиромашних делова сељаштва; б) одрицања од свих анексија на делу, а не на речима; в) потпуног раскида на делу са свим интересима капитала.

С обзиром на несумњиву добронамерност широких слојева масовних претставника револуционарног одбранаштва, који пристају на рат само по сили прилика, а не ради освајања, с обзиром на то што их је буржоазија обманула, треба нарочито темељно, упорно, стрпљиво објашњавати им њихову погрешку, објашњавати нераскидљиву везу између капитала и империјалистичког рата, доказивати да свршити рат истински демократским, не насилничким, миром није могуће, без обарања капитала.

Организовање најшире пропаганде тог гледишта у оперативној армији.

Братимљење.

2. Специфичност садашњег момента у Русији састоји се у прелазу од прве етапе револуције, етапе која је дала власт буржоазији услед недовољне свесности и организованости пролетаријата, — на другу њену етапу, која мора дати власт у руке пролетаријата и сиромашних слојева сељаштва.

Тај прелаз карактерише се, с једне стране, максимумом легалности (Русија је сад најслободнија земља на свету од свих зараћених земаља), с друге стране, непостојањем насиља над масама и, најзад, њиховим поверљиво-несвесним односом према влади капиталиста, најгорих непријатеља мира и социјализма. Та специфичност тражи од нас вештину прилагођавања нарочитим условима партиског рада међу невиђено широким масама пролетаријата које тек што су се политички пробудиле.

3. Никакве подршке Привременој влади, објашњавање потпуне лажности свих њених обећања, нарочито што се тиче одрицања од анексија. Демаскирање, а не „захтев“ који је недопуштен, који сеје илузије, да та влада, влада капиталиста, престане бити империјалистичка.

4. Признање чињенице да је у већини совјета радничких депутата наша партија у мањини, и засад у слабој мањини, према блоку свих ситнобуржоаских опортунистичких елемената од Н.-С., С.-Р. до О. К.^[А] (Чхеидзе, Церетели итд.), Стеклова итд. итд., који су пали под утицај буржоазије и спроводе њен утицај на пролетаријат.

Објашњавање масама да су совјети радничких депутата једино могући облик револуционарне владе и да зато наш задатак, док та влада пада под утицај буржоазије, може бити само стрпљиво, систематско, упорно, практичним потребама маса нарочито прилагођено, објашњавање погрешака њихове тактике.

Док смо у мањини, ми критикујемо и објашњавамо погрешке, проповедајући у исто време нужност прелаза целокупне државне власти на совјете радничких депутата, да би се масе путем искуства ослободиле својих погрешака.

5. Не парламентарна република, — враћање на њу од совјета радничких депутата било би корак назад, — него република совјета радничких, надничарских и сељачких депутата у целој земљи, одоздо до горе.

Уклањање полиције, војске, чиновништва^[Б].

Плата свим чиновницима, који имају да буду изборни и у свако доба сменљиви, не већа од просечне плате доброг радника.

6. У аграрном програму преношење тежишта на совјете надничарских депутата.

Конфискација целокупне спахиске земље.

Национализација целокупне земље у држави, — земљом располажу месни совјети надничарских и сељачких депутата. Издвајање совјета депутата сиромашних сељака. Стварање од сваког крупног имања (у величини од око 100 до 300 десетина према месним и другим условима и према оцени месних установа) узорног газдинства под контролом надничарских депутата и на рачун друштва.

7. Неодложно спајање свих банака у земљи у једну општенационалну банку и увођење контроле над њом од стране совјета радничких депутата.

8. Не „увођење“ социјализма као наш непосредни задатак, него прелаз одмах само на контролу од стране совјета радничких депутата над друштвеном производњом и расподелом производа.

9. Партиски задаци:

а) неодложно сазивање конгреса партије;

б) промена програма партије, најглавније:

1) о империјализму и империјалистичком рату,
2) о ставу према држави и наш захтев „државе-комуне“^[В],
3) исправљање застарелог минималног програма;
в) промена назива партије^[Д].

10. Обнављање Интернационале.

Иницијатива за стварање револуционарне Интернационале, Интернационале против социјал-шовиниста и против „центра“^[Ђ].

Да би читалац схватио зашто сам морао истаћи нарочито, као редак изузетак, „случај“ добронамерних опонената, молим да се с овим тезама упореде ове речи господина Голденберга: Лењин „је побо заставу грађанског рата међу револуционарну демократију“ (цитирано у „Јединству“ г. Плеханова, бр. 5).

Бисер, зар не?

Ја пишем, читам, разлажем: „с обзиром на несумњиву добронамерност широких слојева масовних претставника револуционарног одбранаштва... с обзиром на то што их је буржоазија обманула, треба нарочито темељно, упорно, стрпљиво објашњавати им њихову погрешку“... А господа из буржоазије, која себе називају социјал-демократима, која не спадају ни у широке слојеве ни у масовне претставнике одбранаштва, имају образа да преносе моје погледе, да их излажу овако: „побо (!) заставу (!) грађанског рата“ (о њему нема ни речи у тезама, није било ни речи у реферату!) „међу (!!) револуционарну демократију“...

Шта је ово? Чиме се ово разликује од погромашке агитације? — од „Руске воље“?

Ја пишем, читам, разлажем: „Совјети радничких депутата су једино могући облик револуционарне владе, и зато наш задатак може бити само стрпљиво, систематско, упорно, практичким потребама маса нарочито прилагођено, објашњавање погрешака њихове тактике“...

А опоненти извесне сорте излажу моје погледе као позив на „грађански рат међу револуционарном демократијом“!!

Ја сам нападао Привремену владу зато што она није одредила ни хитан ни уопште било какав рок за сазив Уставотворне скупштине, извлачећи се обећањима. Ја сам доказивао да без совјета радничких и сељачких депутата сазив Уставотворне скупштине није обезбеђен, њен успех није могућ.

Мени се приписује схватање да сам ја против хитног сазивања Уставотворне скупштине!!!

Ја бих назвао то „бунцањем“ да ме деценији политичке борбе нису научили да на добронамерност опонената гледам као на редак изузетак.

Г. Плеханов је у свом листу назвао мој говор „бунцањем“. Врло добро, господине Плеханове! Али погледајте како сте незграпни, неспретни и недовитљиви у својој полемици. Ако сам ја два сата бунцао, како су то „бунцање“ трпеле стотине слушалаца? Даље. Зашто ваш лист посвећује читав стубац излагању „бунцања“? Ћошкасто је, сасвим ћошкасто је то некако код нас.

Кудикамо је лакше, наравно, викати, псовати, галамити, него покушати рећи, објаснити, сетити се како су мислили Маркс и Енгелс 1871, 1872, 1875 године о искуству Париске комуне и о томе каква је држава пролетаријату потребна.

Бивши марксист г. Плеханов не жели, вероватно, да говори о марксизму.

Ја сам цитирао речи Розе Луксембург, која је 4 августа 1914 немачку социјал-демократију назвала „смрдљивим лешом“. А господа Плеханови, Голденберги и К° „вређају се“... због кога? — због немачких шовиниста који су названи шовинистима!

Запетљали су се јадни руски социјал-шовинисти, социјалисти на речима, шовинисти на делу.

Н. Лењин

„Правда“ бр. 26, 20 (7) априла 1917
Ленин, Сочинения 1917 года в трех томах, т. I, 1938 г., стр. 96—99.

Напомене

^[А] Н.-С. — народни социјалисти, С.-Р. — социјалисти-револуционари, О. К. — Организациони комитет — руководећи центар мењшевика. — Ред.
^[Б] Тј. замена стајаће војске општим наоружањем народа.
^[В] Тј. државе по узору на Париску комуну.
^[Г] Уместо „социјал-демократија“, чије су званичне вође у целом свету издале социјализам прешавши буржоазији („одбранаши“ и колебљивци „кауцкијанци“), треба да се назовемо Комунистичка партија.
^[Д] „Центром“ се у међународној социјал-демократији зове струја која се колеба између шовиниста (= „одбранаша“) и интернационалиста, то јест: Кауцки и К° у Немачкој, Лонге и К° у Француској, Чхеидзе и К° у Русији, Турати и К° у Италији, Магдоналд и К° у Енглеској итд.